Hrvati nisu zakasnili da stignu ovamo i odmah počnu sa njihovim podmuklim planom. (Kad su pobili muškarce), silovali su skoro sve žene, udate ili ne, mlade ili stare. Mučili su decu. Pljačkali su sve ono što je od vrednosti i te sve vrednosti su tovarili na automobile. Sve ostalo su uništavali. Sve su pobili; ponavljam, sve. Umirale su žene, starci i deca. Uživali su da ubiju udarcima puške majku i dete koje se obavijalo oko vrata. Vešali su, rascepljivapi su decu, razbijali im lobanje kundakom od puške i mlatili s njima sa svom snagom o zemlju... Zatim... posuše benzinom svuda gde su zapalili. I dok su se ovi psi udaljavali pevajući, pijani od krvi, selo je gorelo. Preko cele noći kuće su gorele sa probodenim i u smrtnom ropcu telesima tolikih žena i dece...
Ali kako sam se ja spasila, to sigurno gospodin hoće da me upita. To ću vam reći ukratko. U dvorištu moje kuće nalazila se, i još i sada se nalazi, jedna velika gomila sena. Kad su stigli ovi psi, ja sam se sakrila unutra, jedva što sam mogla disati. Čula sam pucnjavu iz pušaka, očajničko zapomaganje naših ljudi, urlikanje od radosti ovih ubica. Malo posle toga disanje mi je postalo još teže, osetih jaki miris dima... i nisam za sebe ništa znala. Probudila sam se posle dužeg vremena... Vikala sam, dolaze da me uzmu. To su bili Srbi, koji su stigli odmah posle nekoliko časova po izvršenom pokolju, suviše kasno. Da, ali kako se dogodilo da se ja spasim? Vatra nije zahvatila seno, jer je avlija, u kojoj se nalazio bunar, iz koga su mnoge familije crpile vodu, bila puna lokvi koje su zaustavljale plamen na njegovom putu... Evo sada ovde, sama, bez sina, bez sinovca. Imala sam ih stotinak! Neću se nikad odvojiti od ovog mesta. Ovde su sahranješ svi moji roditelji i moji zemljaci. Ništa mi drugo ne preostaje, nego da živim u njihovoj blizini, u očekivanju da i mene smrt ponese.”
Memoari Enca Kataldija
Bivši italijanski oficir Enco Kataldi objavio je 1968. godine knjigu “Jugoslavija na vratima”, opisujući njemu poznate slučajeve ustaških zverstava, imena Branka Rađenovića bačenog živog, iako sa prerezanim grkljanom u jamu mrtvih; doktora Spave Lavruja iz Suvaje, kome je bila razbijena lobanja, dok je njegovoj ženi izvučen začetak iz utrobe i bačen prema tavanu; (imena) svih pobijenih u Koritu, Srbu, Suvaji. Čalljini, Stocu, Gabeli, Berkoviću, Tagovićima, Domanovićima, Gračacu, Gospiću, Topuskom, Vrgin mostu, Golubincima itd. nisu drugo do samo pojedini primeri toliko (strašnih pokolja i umorstava; oči povađene iz očnih duplja ili zapaljeni na plamenu sveće, isečeni nosevi i jezici, i sise, i nokti, kosti razlomljene, kastriranja (sečenje polnih organa), raščerečenje, mitraljeziranje u grupama na ivici jame, seksualna nasilja u prisustvu očeva ili muževa, ili braće ili sinova.
U Veljunu, srez Slunj, „ustaše" uhvatiše srpskog sveštenika Branka Dobrosavljevića i narediše mu da iskopa jamu za svog sina studenta. Kad je to svršio, dovedoše mu dečka i počeše da ga tuku bičevima pred očima oca. Kad se izgubio, dovedoše ga ponovo, otsekoše mu ruku, oguliše mu kožu sa glave, povezaše ga da bi mu zadržali izliv krvi, izbatinaše ga i okončaše mu život sa udarom čekića u glavu. Otac je posle nateran da poje pravoslavno opelo nad sinom, koji se zvao Stefan: Stefan Dobrosavljević. Za vreme opela otac je tri puta padao u nesvest, ali je bičem bio nagnan da završi. Naposletku je i on ubijen jednim udarom čekića.
„Utaše" (ovo samo Italijani stavljaju uvek u navodnicima) vezaše Đorđa Bokića za jedno drvo. Bičevahu ga do krvi, odrezaše mu uši, nos, jezik i posle mu otesteriše bradu (podbradak). Pališe mu oči nekom svećom i kad videše da i pored svih tih muka žrtva ipak pokazuje znake života, rasporiše mu grudi nožem i opališe jedan metak iz pištolja u taj rez."
1. jula 1941. godine dao je Ante Pavelić svečanu izjavu (očigledno pritiskom italijanske vlade) da neće više biti po-kolja. Od tog vremena klanja se više nisu brojala. Metoda je sad bila drukčija: mučenje u masama, pri čemu su žrtve bacane u jamu, povezane tri i tri, mitraljez postavljen na grlu jame i vatra na one koji bi bili još u životu... 6. jula 1941. godine uveče neki italijanski vojnici koji su prelazili klance Gračaca, privučeni jednim strašnim smradom otkriše jednu jamu prepunu Srba u raspadanju. Među njima se kretaše jedan čovek. S mukom je bio izvučen. On je između ostalog ispričao da su prema doktoru Veljku Torbici izvršene ove grozote: „ustaše" ga vezaše za jednu klupu. Biše ga do nemila. Posle mu kidaše duge, tanke komade mesa, mećahu so u rane i posle to zašiše. Izvršivši te grozote, pitahu ga, “misli li da je operacija dobro uspela." On nije mogao da odgovori, bio je mrtav. A zato što nije odgovorio, kažnjen je sa mnogim šibama. Ovaj događaj se desio na jednom mestu nedaleko od Gračaca 3. (a možda i 2.) jula 1941. godine...
Ne mogu da se pričaju užasi koje su „ustaše" izvršile nad srpskim devojčicama. Postoje stotine fotofafija koje to potvrđuju, jer one koje su preživele napade. udarce bajoneta, čupanje jezika i zuba, nokata i vrhova dojki (a to je sve činjeno pošto su bile obeščašćene) bile su prilježno sabrane od naših oficira i prenete u italijanske bolnice gde se baš i prikupljala ova dokumentacija činjenica... U Gospiću jedna majka dobi hrabrost i ode kod „ustaša" pitajući ih da li šta znaju o njenom sinu koji je nestao pre tri dana. Ova žena je učinila grešku što je sobom dovela i kćerku od 12 godina. Ustaše je zatražiše. Na majčine proteste krvnici kao da su hteli da je uteše, dadoše joj jedan mali zavežljaj. Žena mišljaše da je neki mali dar, otvori ga i pade u nesvest. Unutra su bile oči njenog sina. To se dogodilo u Gospiću, a žrtva se zvala Dukić, imao je 16 godina... To su učinili Hrvati Srbima. Razume se da mi ne možemo produžavati te priče od kojih se koža ježi: trebalo bi čitave tomove ispuniti.”
Umesto zaključka
Strašno je nemati svoju državu, i Srbi iz Srbije to odlično vide. Umesto da u Beogradu bude pamćenja svih žrtava ovog naroda, Beograd je središte imperijalnog damnatio memoriae, sprovođenog u ime “evroatlantskih integracija”. Srbi treba da budu kaštigovani kao večiti balkanski zločinci, a njihovi xelati, “braća Hrvati” treba da uđu u Evropsku uniju kao antemuralle christianitas i branitelji “evropskih vrednota”. Srbijanski (samopro-klamovani “prosrpski”) predsednik, ontološki ozbiljan poput čiviluka, ide širom bivše SFRJ i izvinjava se, izvinjava, samo da bi potvrdio priču o evroustaškoj nevinosti, i varvarstvu svog naroda...
Pa ipak, Istina Koja je Hristos, bačen u jamu Jadovno i zaklan u Jasenovcu, večito vaskrsava i pobeđuje. Zato su i svedočenja Laze M. Kostića beskrajno dragocena potvrda da je Istina neuništiva, ma šta o tome mislili Vašington, Brisel, Zagreb & domaći evrounijati.
Sakupio i objavio dr Lazo M. Kostić
Priredio Vladimir Dimitrijević godine 2011.
Izvor Borba za veru, 19. 07. 2012.
http://www.standard.rs/ustaski-zlocini-po-svedocenjima-njihovih-saveznika.html
Ima i ta izreka 
