Posle drame koja se odigrala na Zelengori, preživeli, nezarobljeni i uspaničeni četnički komandanti, lišeni svojih jedinica, mahom su bežali prema Drini. Svi su oni, još verujući "Ćosićevim izveštajima" i "prethodnim pripremama", sa sigurnošću računali da će se prebaciti u Srbiju i u njoj nastaviti svoju zločinačku delatnost.
Većina njih je svoju sudbinu zapečatila prilikom prebacivanja preko reke ili neposredno po dolasku na njenu desnu obalu. Međutim, nekolicini je, ipak, pošlo za rukom da neopaženo pređu Drinu i da se izvesno vreme skrivaju po planinskim predelima Srbije. Među ovima, bez sumnje, najinteresantniji su bili ratni zločinci četnički vođa Dragoljub Draža Mihailović i njegov potčinjeni, komandant Kraljeve gorske garde Nikola Kalabić.
Spasavajući se iz pakla u kazanu Jezerice i na Zelengori, Nikola Kalabić se sa pedesetak svojih gardista glavom bez obzira uputio ka Foči. Kod sela Zakmura je zastao da predahne. Bežeći istim putem, na njega je naišao i Draža Mihailović sa desetkovanom i malobrojnom pratnjom. Odvojiše se od pratnje i sedoše jedan pored drugog.
Dugo su ćutali, a zatim Kalabić upita:
— Šta mislite dalje?
— Ništa dok ne vidim šta je sa ostalim — odgovorio mu je prilično hladno Draža.
— Ja mislim da je najbolje da produžimo kuda smo i pošli — u Srbiju — reče Kalabić.
— Vi krećite, a ja ću da prikupim preostale snage i poći ću za vama. Uveren sam da je u Srbiji teren za naš prihvat dobro pripremljen.
— Znači, šaljete me u prethodnicu?
— Prethodnica je već otišla, a vaš je zadatak da je ojačate, objedinite i učvrstite — reče Draža.
Čula se sve bliža pucnjava iz raznog oružja. Za duži razgovor, ovoga puta, nisu imali vremena. Progovoriše još nekoliko rečenica, ustadoše i, poželevši jedan drugom sreću, raziđoše se.
Kalabić se, sa pedesetak gardista, uputio ka Drini. Prešao je reku i preko Zlatibora stigao u valjevski kraj.
ОЗНАШ Никола Миловановић Грба зна и шта су Калабић и Дража причали



циркус!
иначе, чувени Грба:
Никола Миловановић Грба је завршио 58. класу Ниже школе Војне академије у Београду. Његов класни друг, Радомир Милошевић, доцније начелник штаба Авалског корпуса, у књизи „Закаснели рапорт“ („Интерпринт“, Београд, 1996),
описује га као непоуздану особу лошег карактера. Важио је као највећи цинкарош у класи, од њега су се крила избегавања фризера ради прописаног скраћивања косе, бекства у град и слични несташлуци. Веома рано на леђима је почела да му расте грба, због чега је и добио тај надимак.
Миловановић је заробљен априла 1941.
Пуштен је из заробљеништва јер се изјаснио као Бугарин,
а четницима се придружио 1943. године. Био је један од радиотелеграфиста Центра везе Врховне команде, под командом мајора Јожефа Певеца, али је почетком 1944.
удаљен због ширења лоших међуљудских односа. После нико није знао где је он, па ни капетан Радомир Милошевић, све до јесени 1944, када је, као илегалац, натрчао на њега у Београду. Миловановић је рекао Милошевићу да је и он београдски илегалац, заказавши му састанак.
Међутим, довео је Озну и Милошевић је ухапшен.
Миловановић је касније учествовао у Дражином ислеђивању. Према сведочењу још једног робијаша из Митровице, Момира Јовановића, који је током рата био члан Просветног савета Врховне команде, Дража је у једном тренутку, док су се мимоилазили у ходнику, испред суднице, дошапнуо Мољевићу: „Издаде Никола“. То је Мољевић рекао Јовановићу, када су делили ћелију. И он и Мољевић помислили су на Николу Миловановића Грбу.110
И књижевнику Антонију Ђурићу, који је у Митровици робијао од 1948. до 1955. године, др Стеван Мољевић је рекао исто то: Никола Миловановић Грба.111
А кога би другог прокан цитирао
све саме карактерне особине које красе "другове"
