Eh, evo i mene sa novim knjigama, pa ako nekome pomognu utisci da se (ne) odluci za neku od njih, smatracu da mi je misija uspela
Svet posle rodjendana Lajonel Šrajver (Laguna). Iako mi "Moramo da razgovaramo o Kevinu" ostaje kao jedna od najboljih savremenih knjiga koje sam ikada pročitala, ova ne zaostaje mnogo, samo je potpuno drugačijeg karaktera. I ovde je dala sebi težak zadatak - u "Kevinu" je teško zato što istražuje jednu tešku i mučnu temu o kojoj se retko ko usuđuje da piše, a u "Svetu" je težak zadatak po tome što je izabrala temu o kojoj svi pišu. To je u stvari roman koji analizira veze, ljubavne veze. Sad, to je mislim najeksploatisanija tema savremene književnosti, ali je fenomenalno kako i ovde uspeva da da originalan doprinos. Glavna junakinja je u dugogodišnjoj nežnoj i po svim merilima uspešnoj i ušuškanoj vezi sa stabilnim, pouzdanim tipom koji je voli i podržava. Jednom prilikom je privuče drugi tip, pre svega seksualno ali i po tome što je sasvim različit od njenog momka. Od tog poglavlja prate se paralelno dve moguće realnosti - šta da se smuvala sa tim drugim, i šta da da je odolela iskušenju i nije prevarila svog momka/nevenčanog muža (jer su po svemu u braku osim na papiru). Čak ni premisa nije mnogo originalna, ali mi se mnogo dopalo kako romanu ni malo ne nedostaje one analitičnosti, pronicljivosti, bespoštednosti s kojom bukvalno secira glavnu junakinju, njene misli i osećanja, slično Evi u "Kevinu" (opet kažem, ovde potpuno drugačije, drugačija je i junakinja i naravno situacije u kojima se nalazi). Isto je knjiga posle koje sam morala da se "odmorim" - jednostavno, posle nje svaka deluje neko vreme bledunjava i slaba.
Ovo liči na kraj, Džulijan Barns (Geopoetika). Za ovu knjigu je dobio prošle godine Bukera i svi znate koliko ja njega naprosto obožavam, ali nešto mi ova nije ostavila tako snažan utisak. Čak mi je na momente bila bleđa od "Pulsa", no, Barns je Barns, i nikad nije glupav i zadovoljna sam što sam je pročitala. To je spora, meditativna knjiga jednog starijeg, iskusnog, zanatski savršeno potkovanog pisca o prirodi sećanja, odnosno da li su naša sećanja stvarno prava ili ih na neki način vreme falsifikuje.
Oficirova kći Milan Milišić (Geopoetika). Ovo je knjiga za Lamar i Esteritu a mislim da bi mogla da se svidi i Biićki našoj
To je jedini roman pesnika koji je bio prva žrtva napada na Dubrovnik 1991. kao usud - ubio ga geler dok je pisao za kuhinjskim stolom, nije bio ni oglašen napad ni ništa. Prst sudbine. E sad, to da je on pesnik, to se bogme vidi, piše apsolutno prelepo, ali ne napadno s pesničkim metaforama već prosto zato izvanredno uočava odnose i stvari. A i da je Dubrovčanin se takođe vidi - iako se prva trećina romana događa u Sisku i Šapcu, pravo "diše i miriše" tek u druge dve trećine kada se dođe do Dubrovnika. Roman je priča o odrastanju devojčice u posleratno doba u jednoj sasvim neobičnoj porodici kakva je mogla da se nađe samo u tadašnjoj Jugi - i Srbi i Hrvati, i stare lalinske porodice i mrsna hrana, i propali dubrovački gospari, i nova klasa i stari kod ponašanja, ma svašta. Takođe vrlo jaka knjiga, mada neupadljivo jaka - nema tu ne znam kakvih velikiuh trauma, a opet sve je opipljivo, veoma zamislivo i malko crno, kao crni talas na filmu, onako po atmosferi. Veoma sam, veoma prijatno iznenađena, ništa nisam očekivala od knjige a baš mi se dopala.
Matematika ljubavi Ema Darvin (Laguna). Relikt iz neke od ranijih akcija i mahnitog kupovanja zato sto je jeftino pa nek' se nađe. Fina knjiga za popodne i za iz biblioteke. Prati dve linije radnje u Engleskoj - jednu početkom 19. veka i jednu sedamdesetih godina prošlog veka i prijatno me je iznenadilo što su me obe linije jednako zainteresovale, obično je jedna gotovo višak, a ovde su bile lepe. Ta iz 19. veka je praktično ljubić, onako starinski, a ova iz sedamdesetih je priča o odrastanju i tegobama puberteta. Problem je što su veštački povezane pa se stiče utisak da su komotno mogla da budu dva nezavisna romana, a ne bi im škodila ni dalja razrada.
Reka zvana vreme, kuća zvana zemlja Mija Koto (Geopoetika). Počela sam je još jesenas ali kako se čita polako i s koncentracijom a ja nisam prestajala da povraćam to nije bilo moje doba
Sad sam je sa zadovoljstvom završila. Ko ima onaj čitalački zadatak za put oko sveta ovo mu je dobro za Mozambik, tamo se događa radnja, a i za one koje vole Afirku i egzotiku. Ali nije to egzotika na engleski, lagunično-komercijalni način. Ovo je nekako Afrika kako ja zamišljam da bi Afrikanac pisao (pisac jeste iz Mozambika ali iz portugalske porodice, belac) - prepliću se snoviđenja i java, predanja i realnost, porodične tajne i ljubavi, svačega ima. Najviše me je zapravo dojmio jezik - to je čista poezija. Na primer, kad opisuje ranu jutarnju svetlos koja ulazi u sobu pa kaže: " vazduh je koža načinjena od pora kroz koje prolazi svetlost kap po kap kao sunčani znoj," I još puno takvih opisa od kojih se smrznem, ali zato se stvarno čita lagano i na kašičicu, kao med.
(malo erotike nije na odmet)
Moonlight,tvoj avatar (ili devojka sa tvog avatara) slicno izgleda kao ja !
