Biblioteka 3

[lamar]

Ajde Rajela razresi.
Sa 590 str mogu da se borim ali 950

 

[Mrs.Bi]

Ma kad je interesantno ne osetiš 950 strana jer uživaš u svakoj. A kad je neka gnjavaža i 50 je previše.
Meni su sve gnjavaže u poslednje vreme.

 

[snežna pahuljica]

Здраво свима

Надам се да сте сви ви и ваши добро и здраво.

Није ме дуго било овде, па је ред да се јавим Али немам ништа посебно да пријавим јер сам се улањила са читањем поштено. Не сећам се шта сам последње пријавила да читам. Прочитала сам Леоан Африканца Амина Малуфа и нисам нешто одушевљена..изгубила сам се била у тони имена и некад нисам имала појма шта читам.. Прочитала сам неки трилер Исконски страх који је бљак али опет трилер је, па да не зановетам превише. Давно сам почела Каирску принцезу и појма нема шта сам прочитала па ћу морати све поново.

Као што рекох, улењила сам се са читањем, неки ме је замор стигао. Надам се да ћу да се вратим на стари пут, јер ми се чита али све ме нешто омета

Мало сам путовла по Србији. Баш сам прошлог викенда била у околини Златара, ишла на Увац, водопаде Сопотнице и манастир Милешеву. Баш ми је пријало. Сад гледам где ћу даље.

 

[lamar]

Ja takodje nista ne citam.
1000 nekih obaveza.

 

[Наутилус]

Од Малуфа прочитао Самарканд, највише зато што ме је привукао мото узет од Поа:

А сад својим погледом прошетај Самаркандом,
Није ли он земаљска краљица?
Поносит, изнад свих градова,
са њиховом судбином у својим рукама.
Е. А. По

Стварно, зна ли неко где ово стоји код Поа?

Има у Самарканду и једна мисао која би могла да се напише златним словима:
''Можда је Божја воља што нам слободу и независност отимају на силу. Али ми их се сами нећемо одрећи.''

Почео да читам и његове Крсташе, али сам одустао јер ми је била досадна.
Намеравао сам и Поремећеност света, али сад не могу да се сетим да ли сам и њу прекинуо или је уопште нисам узимао.

 

[Наутилус]

Снеки, за ћирилицу од мене једно

 

[suave]

Од Малуфа прочитао Самарканд, највише зато што ме је привукао мото узет од Поа:

А сад својим погледом прошетај Самаркандом,
Није ли он земаљска краљица?
Поносит, изнад свих градова,
са њиховом судбином у својим рукама.
Е. А. По

Стварно, зна ли неко где ово стоји код Поа?

Има у Самарканду и једна мисао која би могла да се напише златним словима:
''Можда је Божја воља што нам слободу и независност отимају на силу. Али ми их се сами нећемо одрећи.''

Почео да читам и његове Крсташе, али сам одустао јер ми је била досадна.
Намеравао сам и Поремећеност света, али сад не могу да се сетим да ли сам и њу прекинуо или је уопште нисам узимао.

To je iz "Tamerlana", početak XV pevanja

Look ’round thee now on Samarcand, (7)

Is she not queen of earth? her pride

Above all cities? in her hand

Their destinies? with all beside [page 19:]

Of glory, which the world hath known?

Stands she not proudly and alone?

And who her sov’reign? Timur he (8)

Whom th’ astonish’d earth hath seen,

With victory, on victory,

Redoubling age! and more, I ween,

The Zinghis’ yet re-echoing fame.

https://www.eapoe.org/works/poems/tamerlna.htm

https://en.wikipedia.org/wiki/Tamerlane_(poem)

 

[Наутилус]

To je iz "Tamerlana", početak XV pevanja


https://www.eapoe.org/works/poems/tamerlna.htm

https://en.wikipedia.org/wiki/Tamerlane_(poem)

Пази!
Имам ту песму у препеву Коље Мићевића.
Хвала suave.

 

[suave]

Пази!
Имам ту песму у препеву Коље Мићевића.
Хвала suave.

 

[Mrs.Bi]

Slučaj Kukocki, Ljudmila Ulicka, 453 str. izd. "Filip Višnjić".

Da nisam počela novu knjigu Arnaldura Indridasona, pomislila bih da sa mnom nešto nije u redu jer me sve knjige smaraju. Ostavila sam na pola Pogledaj dom svoj, anđele (ne znam da li ću nastaviti) i ova mnogohvaljena Ulicka. Sad će Lamar da me se odrekne
Zanimljivo je postalo tek stotinjak strana pred kraj. A kraj nije srećan. Nešto mi ta ruska i sovjetska istorija, beda, strahovlade, potkazivanja, birokratija, korumpiranost ne leže. Teorijski, trebalo je da mi se svidi: o porodici, o lekarima, naučnicima, a s obzirom da je i Ulicka biolog, sve je vrlo autentično, ali nije baš. Skroz je mračan. Tako ja nekako osećam romane, kao svetlost i tamu. I najčešće ih po tome pamtim. Neka teška atmosfera, kao nisko, olovno nebo pred oluju. S tim što se ovde oblaci nisu razišli, kao što biva posle prave oluje. Verovatno će mi neki delovi ostati u sećanju, možda sad nisam ni svesna svih, ali za sada mi je najupečatljivija bila rečenica da država koja je ubila milione svojih stanovnika tako grčevito istrajava na zabrani abortusa.

Idemo dalje, na krimiće i ljubiće. Hoću da mi bude interesantno i da ima srećan kraj!

 

[lamar]

Slučaj Kukocki, Ljudmila Ulicka, 453 str. izd. "Filip Višnjić".

Da nisam počela novu knjigu Arnaldura Indridasona, pomislila bih da sa mnom nešto nije u redu jer me sve knjige smaraju. Ostavila sam na pola Pogledaj dom svoj, anđele (ne znam da li ću nastaviti) i ova mnogohvaljena Ulicka. Sad će Lamar da me se odrekne
Zanimljivo je postalo tek stotinjak strana pred kraj. A kraj nije srećan. Nešto mi ta ruska i sovjetska istorija, beda, strahovlade, potkazivanja, birokratija, korumpiranost ne leže. Teorijski, trebalo je da mi se svidi: o porodici, o lekarima, naučnicima, a s obzirom da je i Ulicka biolog, sve je vrlo autentično, ali nije baš. Skroz je mračan. Tako ja nekako osećam romane, kao svetlost i tamu. I najčešće ih po tome pamtim. Neka teška atmosfera, kao nisko, olovno nebo pred oluju. S tim što se ovde oblaci nisu razišli, kao što biva posle prave oluje. Verovatno će mi neki delovi ostati u sećanju, možda sad nisam ni svesna svih, ali za sada mi je najupečatljivija bila rečenica da država koja je ubila milione svojih stanovnika tako grčevito istrajava na zabrani abortusa.

Idemo dalje, na krimiće i ljubiće. Hoću da mi bude interesantno i da ima srećan kraj!

Preko novina
Da li se stvarno neko nekoga odrekao preko novina?

Vidiš, meni Ulicka uopšte nije tako mračna kako je ti doživljavaš.
Ona je jednostavno "moj" pisac. Kao što je recimo Markes "tvoj".
Mada da ti kažem, od kako je nastalo ovo ludo koronsko vreme, i ja bih lako štivo.
Izludećemo svi više. Ja bila u korona centru, imala temperaturu, ali sve je ipak ok.

 

[Rayela]

Стварно добар приказ. Само, пермутовала цифре: ваљда 590 страна а не 950.

Stvarno je 950, 590 kod mene cak nije ni vredno pomena, to i ne citam
sinoc je i moj muz ( posle dobrih mesec dana citanja, a on ne cita ili barem ne tako
kao ja) zavrsio knjigu pa je i on odusevljen, ali drugacije od mene jer njega zanima
iskljucivo istorija, a mene sve i svasta.

 

[Rayela]

Ova korona i mene ubija u pojam, stvara neko cudno, depresivno raspolozenjenje, ja sam stvarno
bas srecna sto mi je palo na pamet da se vratim pre vremena jer sam videla da je vrag odneo shalu
i samo sam se bojala da ce biti ukinut bilo kakav saobracaj ( let mi je i tako bio storniran tri dana pre pooletanja),
prvi put u zivotu uhvatila me je neka panika, ali ne zbog zaraze nego zbog nemogucnosti da bilo sta uradim
i situacije da vise nista ne zavisi od mene.

 

[Rayela]

Posle ovig poduhvata sa citanjem debele knjige sebe castim nekim trilerima, autor je kod
mene uvek isti ( ali ga vi ne poznajete pa zato i pisem): Svedjanin, al kao da nije bas
Skandinavac jer svoja ubistva, inspektore, mesto zlocina, patologe, ali
i imena gradova i glavnih likova premesta u Holandiju. To i jeste, ali i ne mnogo zanimljivo
za citaoca jer su citaocu samo imena protagonista nekako cudna pa se uvek ispocetka pita
koji je razlog da ne zeli da pise o Svedskoj.
Covek se zove Hakan Nesser ( ja sam mislila da je neki Arapin, a stalno sam vidjala njegove
knjige po izlozima knjizara pa mi nesto nije bio po volji), ali covek mnogo dobro pise, odusevila
me je prva knjiga koju sam citala pa sam onda pocela da citam i drugu, cetvrtu, petu, al vise necu.
Prva je odlicna, ali ja nazalost ne znam sada kako se zove Posto mislim da uopste
i nije prevodjen na srpski, onda i nema veze kako se zove.

Svidela mi se ta prva knjiga jer mnigo podseca na Kamija, kao kad bi Kami pisao triler gde od trilera nema
ni slova T nego je ceo roman neka griza savesti zapravo zrtve, ne i ubice.

 

[Наутилус]

Stvarno je 950, 590 kod mene cak nije ni vredno pomena, to i ne citam
sinoc je i moj muz ( posle dobrih mesec dana citanja, a on ne cita ili barem ne tako
kao ja) zavrsio knjigu pa je i on odusevljen, ali drugacije od mene jer njega zanima
iskljucivo istorija, a mene sve i svasta.

Можда је тако на глупом немачком писму где се за један глас пишу четири слова, на србској ћирилици има много мање страна.
http://alfaknjizara.rs/knjizara/biografije-memoari-dnevnici-pisma-eseji/verenici-alesandro-manconi/

 

[Rayela]

Можда је тако на глупом немачком писму где се за један глас пишу четири слова, на србској ћирилици има много мање страна.
http://alfaknjizara.rs/knjizara/biografije-memoari-dnevnici-pisma-eseji/verenici-alesandro-manconi/

Znam da bi ti bilo po volji da je nemacki glup jezik, ali je sa ovom knjigom prica prilicno zeznuta
jer taj roman postoji i na nemackom na nekih 300-450 stranica ( postoji nekakvih 20 izdanja, od Getea pa
do pre 50 godina) I sam je autor svoje prve spise izdavao pa su i prevodjeni, a to je bilo nesto kratko
pa jos pisano na lombardisjkom dijalektu, onda je autor to usavrsavao u zelji da ceo svet cita tu knjigu,
turao je i neku dokumentaciju = faksimile i od crkve i od nekih vlasti, knjiga nije jednostavna za citanje,
a jos zeznutija za ozbiljno prevodjenje,
Ovde nije tema nemacko pismo ( Nemci kao i ostao svet imaju latinicu) nego jedan
genijalan novi prevod te komplikovane knjige.
Nego, jel si ti citao tu knjigu?

 

[Наутилус]

Нисам читао. Него, на србскохрватском има два превода: на ћирилици, превео Јован Ђаја и на латиници, превео Иван Ђаја.

 

[Mrs.Bi]

Glas Anđela, Arnaldur Indridason, 274 str. Booka.
Standardno dobar krimić Islanđanina imena teškog za izgovor. Inspektor Elnerdur istražuje slučaj portira velikog hotela ubijenog u svojoj sobici u podrumu u odelu Deda Mraza. Kao i u prethodnim delima, mora da se vrati u prošlost žrtve, gde saznajemo mnogo toga interesantnog. Istovremeno, bori se i sa svojim sećanjima i traumama iz detinjstva i pokušava da održi i ojača krhki odnos sa kćerkom narkomankom.
Indridason fino piše, polako uvodi nove likove, lako se prati. Mada, s obzirom da mi je ovo treća njegova knjiga, malo se oseti neki kliše, ali ne smeta. Svakako je za preporuku.

 

[Mrs.Bi]

Uzela sam 5 knjiga iz biblioteke, što inače nemam običaj. Uzmem najviše 2 jer više nema šanse da pročitam za 20 dana. I to zovem da produžim. A sad nisam imala neku ideju, pa nešto će valjda da mi se svidi. Tražila sam nešto lagano, kao što sam rekla pre neki dan: zanimljivo i sa srećnim krajem.

Ali i Sejranovića, stajala tamo.. i Alis Manro, uvalila mi bibliotekarka. Nije bilo Doroti Kumson

 

[Rayela]

@quentin
Citam redovno Danas ( dajem im i dobrovoljni prilog da se ne ugase) i juce naletim na jedan bas tuzan,
obeshrabrujuci tekst o gradovima po Srbiji ( ovde je vise BiH), ali je tuga ista.
Ja sam se upravo vratila i ja mogu samo da potpisem svaku rec iz ovog teksta.
Nikada, ali nikada ( a cesto sam tamo i nista mi nije ni strano ni nejasno, znam ko sam,
sta sam, odakle sam i kako je (bilo)) nisam osetila i videla, primetila ovakvo beznadje.
Pravda za provinciju!

Legenda kaže da je izvesni gospodin Mujo bio emotivan čovek širokog duha, ali da je živeo u jednoj provinciji na Balkanskom poluostrvu u kojem je religija imala potpuni monopol nad duhovnim i kulturnim životom.
28Piše: Nedim Sejdinović03. jula 2020. 15.00

Foto: Medija centar
I tako, umesto da čita Selindžera ili Miljenka Jergovića, i ide na dekadentne pozorišne predstave, Mujo nije mogao da preskoči prepreke sredine u kojoj je odrastao, te je zalivao svoje ustreptalo srce jedino religijskom literaturom i razgovorom sa lokalnim imamom.
Potom je počeo da štedi, ono baš se pravo stiskao, jeo jeftine salame, pio razređene domaće sokove i nosao stare cipele kojima je samo s vreme na vreme menjao pertle. A štedeo je da bi skupio novac da ode na islamski pandan koncertu Rolingstounsa – dakle, da ode na hadžiluk u Meku.
Vratio se Mujo u svoje mesto, prepun utisaka. Želeo bi da sugrađanima ispriča kako izgleda hodočašće, ali zna kakvi su ljudi oko njega, prepuni ignorancije, cinizma i zavisti, i ako bi išao od jednog do drugoga i prepričavao svoje utiske, oni bi vrlo brzo počeli da zbijaju gnusne šale na njegov račun. Kako opredmediti činjenicu da je ostvario svoje životne snove? I doseti se Mujo.
Ode u komšijski granap, i upita prodavačicu: Je li, ima li mene u toj teki (teka je stručni izraz za beleške o kupovini na veresiju)? Ona odgovara: Ima, Mujo, duguješ 240 maraka. On odgovori: Piši Hadži-Mujo!

Jedan od junaka romana Steve Grabovca „Mulat albino komarac“ podsetio me na Hadži-Muju. U ovoj dirljivoj knjizi, smeštenoj u tipičnu poratnu bosanskohercegovačku provinciju, obitava – na dalekim, depresivnim marginama društva – grupa relativno mladih ljudi koja sluša rokenrol i ne može da prihvati pravila igre koja su uspostavili ratovi, tranzicija, tranziciona nepravda i novi vladari života i smrti.
Utehu pronalaze u lakim drogama i alkoholu, druženju po oronulim stanovima, osećajući se kao ljudi koji su izgubili tlo pod nogama i pred kojima se ne nalazi apsolutno nikakva perspektiva. Jedan od poraženih pankera odlučuje da se zamonaši i da, poput Hadži-Muje, u religiji pronađe utočište za svoju nemirno srce.
Roman govori o propasti malih balkanskih gradova, koji su definitivno najgore prošli u ovim našim nesrećnim ratovima i tranzicijama, i u kojima ljudi imaju četiri izbora: ili da pobegnu glavom bez obzira, ili da se prilagode (pod prilagođavanjem se, između ostalog, podrazumeva slušanje određene vrste, tzv. neo-džigera muzike, poznavanje zbitija u rijaliti-šouima i podanički odnos prema lokalnim kabadahijama), ili da postanu beznadežni alkoholičari koji će nekako život privesti kraju, ili pak da utehu potraže u religiji kao da žive u XV veku.
Oni koji, sticajem okolnosti, žive u velikim gradovima skoro po pravilu nemaju pojma o tome koliko su dubinski uništena mala mesta na ovim našim zemnim šarama. Niti ih to interesuje, svakako smo svi zagledani u sopstveni pupak. Provincije su postale staništa bića koja su, većinom, prinuđena da se prilagode novim uslovima življenja. I koji su ostavili svaku nadu iza sebe.
Provincije su postale surove pustinje u kojima je uspostavljeno totalitarno društvo bez ikakve alternative. Mada je taj sistem sličan u svim nesrećnim državama, on poslednjih godina u Srbiji, pod naprednjačkom vlašću, dobija zastrašujuće razmere. Malim mestima, u potpunoj tmini i tišini, vladaju ordinarni kriminalci iz svojih nabudženih vila.
Ukoliko nisu formalno na vlasti, njihove naloge bojažljivo sprovode oni koji to jesu. Ako su neposlušni, ovi formalni, biće privedeni na razgovor posle kojeg će biti manji od leblebijinog zrna. Krimosi imaju obavezu da prikupe određeni broj glasova na izborima za Srpsku naprednu stranku. Ako u tome ne uspeju, može neko odgore postaviti pitanje da li zaslužuju da budu na vrhu lokalne piramide moći.
To je Srbija danas, a ovi mehanizmi zla uvežbani su do balčaka, a možda su oni silni izborni ciklusi i služili za treniranje izbornog monstruma. Možete samo zamisliti kako prolaze oni koji im se suprotstavljaju. I budi ti panker u jednoj takvoj sredini!
Sociolozi kažu da bez dinamične provincije nema uspešne zemlje. I predlažu načine kako se provincija može oživeti. Kažu, osim decentralizacije, treba ulagati u kulturu, ali ne onu koja je dominantna na našim prostorima i kojima promiču nabrekli muški bicepsi i ženska silikonska dupeta. Ne ni onu koja petrificira postojeće društvene odnose, poput ikonoslikarstva, zapevavanja Svetom Savi ili gostovanja Matije Bećkovića. Treba, naime, vele oni, ulagati baš u onu kulturu koja se, kao u Grabovčevom romanu, sada nalazi po oronulim stanovima, osećajući veliki, civilizacijski poraz.
Ali, ko će u tu kulturu ulagati? Ovi prebogati žestoki momci koji odlučuju o javnim resursima? Ma hajte, molim vas. Možda njihovi sinovi, koji će naslediti bogatstvo? Veoma teško. Eventualno, kao kod Krleže, možda će to biti treća generacija bogatuna koja će, školujući se negde vani, prepoznati vrednosti urbane kulture. Ali dok oni stasaju, možda će na ovim prostorima izbiti novi rat ili neki novi Vučić, koji će ponovo promućkati vodu tako da neka nova govna isplivaju na površinu. Kako god, mi ćemo tada već biti degažirani na ahiret.


Da li si ti ili bilo ko od vas citao ovu knjigu? Ja nisam ni cula za nju, ali cu je nekada citati.

 

[suave]

@quentin
Citam redovno Danas ( dajem im i dobrovoljni prilog da se ne ugase) i juce naletim na jedan bas tuzan,
obeshrabrujuci tekst o gradovima po Srbiji ( ovde je vise BiH), ali je tuga ista.
Ja sam se upravo vratila i ja mogu samo da potpisem svaku rec iz ovog teksta.
Nikada, ali nikada ( a cesto sam tamo i nista mi nije ni strano ni nejasno, znam ko sam,
sta sam, odakle sam i kako je (bilo)) nisam osetila i videla, primetila ovakvo beznadje.
Pravda za provinciju!

Legenda kaže da je izvesni gospodin Mujo bio emotivan čovek širokog duha, ali da je živeo u jednoj provinciji na Balkanskom poluostrvu u kojem je religija imala potpuni monopol nad duhovnim i kulturnim životom.
28Piše: Nedim Sejdinović03. jula 2020. 15.00

Foto: Medija centar
I tako, umesto da čita Selindžera ili Miljenka Jergovića, i ide na dekadentne pozorišne predstave, Mujo nije mogao da preskoči prepreke sredine u kojoj je odrastao, te je zalivao svoje ustreptalo srce jedino religijskom literaturom i razgovorom sa lokalnim imamom.
Potom je počeo da štedi, ono baš se pravo stiskao, jeo jeftine salame, pio razređene domaće sokove i nosao stare cipele kojima je samo s vreme na vreme menjao pertle. A štedeo je da bi skupio novac da ode na islamski pandan koncertu Rolingstounsa – dakle, da ode na hadžiluk u Meku.
Vratio se Mujo u svoje mesto, prepun utisaka. Želeo bi da sugrađanima ispriča kako izgleda hodočašće, ali zna kakvi su ljudi oko njega, prepuni ignorancije, cinizma i zavisti, i ako bi išao od jednog do drugoga i prepričavao svoje utiske, oni bi vrlo brzo počeli da zbijaju gnusne šale na njegov račun. Kako opredmediti činjenicu da je ostvario svoje životne snove? I doseti se Mujo.
Ode u komšijski granap, i upita prodavačicu: Je li, ima li mene u toj teki (teka je stručni izraz za beleške o kupovini na veresiju)? Ona odgovara: Ima, Mujo, duguješ 240 maraka. On odgovori: Piši Hadži-Mujo!

Jedan od junaka romana Steve Grabovca „Mulat albino komarac“ podsetio me na Hadži-Muju. U ovoj dirljivoj knjizi, smeštenoj u tipičnu poratnu bosanskohercegovačku provinciju, obitava – na dalekim, depresivnim marginama društva – grupa relativno mladih ljudi koja sluša rokenrol i ne može da prihvati pravila igre koja su uspostavili ratovi, tranzicija, tranziciona nepravda i novi vladari života i smrti.
Utehu pronalaze u lakim drogama i alkoholu, druženju po oronulim stanovima, osećajući se kao ljudi koji su izgubili tlo pod nogama i pred kojima se ne nalazi apsolutno nikakva perspektiva. Jedan od poraženih pankera odlučuje da se zamonaši i da, poput Hadži-Muje, u religiji pronađe utočište za svoju nemirno srce.
Roman govori o propasti malih balkanskih gradova, koji su definitivno najgore prošli u ovim našim nesrećnim ratovima i tranzicijama, i u kojima ljudi imaju četiri izbora: ili da pobegnu glavom bez obzira, ili da se prilagode (pod prilagođavanjem se, između ostalog, podrazumeva slušanje određene vrste, tzv. neo-džigera muzike, poznavanje zbitija u rijaliti-šouima i podanički odnos prema lokalnim kabadahijama), ili da postanu beznadežni alkoholičari koji će nekako život privesti kraju, ili pak da utehu potraže u religiji kao da žive u XV veku.
Oni koji, sticajem okolnosti, žive u velikim gradovima skoro po pravilu nemaju pojma o tome koliko su dubinski uništena mala mesta na ovim našim zemnim šarama. Niti ih to interesuje, svakako smo svi zagledani u sopstveni pupak. Provincije su postale staništa bića koja su, većinom, prinuđena da se prilagode novim uslovima življenja. I koji su ostavili svaku nadu iza sebe.
Provincije su postale surove pustinje u kojima je uspostavljeno totalitarno društvo bez ikakve alternative. Mada je taj sistem sličan u svim nesrećnim državama, on poslednjih godina u Srbiji, pod naprednjačkom vlašću, dobija zastrašujuće razmere. Malim mestima, u potpunoj tmini i tišini, vladaju ordinarni kriminalci iz svojih nabudženih vila.
Ukoliko nisu formalno na vlasti, njihove naloge bojažljivo sprovode oni koji to jesu. Ako su neposlušni, ovi formalni, biće privedeni na razgovor posle kojeg će biti manji od leblebijinog zrna. Krimosi imaju obavezu da prikupe određeni broj glasova na izborima za Srpsku naprednu stranku. Ako u tome ne uspeju, može neko odgore postaviti pitanje da li zaslužuju da budu na vrhu lokalne piramide moći.
To je Srbija danas, a ovi mehanizmi zla uvežbani su do balčaka, a možda su oni silni izborni ciklusi i služili za treniranje izbornog monstruma. Možete samo zamisliti kako prolaze oni koji im se suprotstavljaju. I budi ti panker u jednoj takvoj sredini!
Sociolozi kažu da bez dinamične provincije nema uspešne zemlje. I predlažu načine kako se provincija može oživeti. Kažu, osim decentralizacije, treba ulagati u kulturu, ali ne onu koja je dominantna na našim prostorima i kojima promiču nabrekli muški bicepsi i ženska silikonska dupeta. Ne ni onu koja petrificira postojeće društvene odnose, poput ikonoslikarstva, zapevavanja Svetom Savi ili gostovanja Matije Bećkovića. Treba, naime, vele oni, ulagati baš u onu kulturu koja se, kao u Grabovčevom romanu, sada nalazi po oronulim stanovima, osećajući veliki, civilizacijski poraz.
Ali, ko će u tu kulturu ulagati? Ovi prebogati žestoki momci koji odlučuju o javnim resursima? Ma hajte, molim vas. Možda njihovi sinovi, koji će naslediti bogatstvo? Veoma teško. Eventualno, kao kod Krleže, možda će to biti treća generacija bogatuna koja će, školujući se negde vani, prepoznati vrednosti urbane kulture. Ali dok oni stasaju, možda će na ovim prostorima izbiti novi rat ili neki novi Vučić, koji će ponovo promućkati vodu tako da neka nova govna isplivaju na površinu. Kako god, mi ćemo tada već biti degažirani na ahiret.


Da li si ti ili bilo ko od vas citao ovu knjigu? Ja nisam ni cula za nju, ali cu je nekada citati.

Ne znam, meni nekako uvek srcu milo kad vidim da različiti uhljebi razgaču o socijalnoj nepravdi, društvenom otuđenju i ppropasti vrednosti. Prosto mi dođe da postanem pravi jakobinac i da skidam glave crvenom nobilitetu

 

[Rayela]

Ne znam, meni nekako uvek srcu milo kad vidim da različiti uhljebi razgaču o socijalnoj nepravdi, društvenom otuđenju i ppropasti vrednosti. Prosto mi dođe da postanem pravi jakobinac i da skidam glave crvenom nobilitetu

Mislim da nisi bas razumeo moje pisanije zajedno sa citiranim tekstom.
Uopste se ne radi o socijalnoj nepravdi nego o mnogo strashnijim i tuznijim nekim " momentima".

 

[Mrs.Bi]

Roman je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za prošlu godinu. Tako da smo za njega čuli, makar zbog toga.
Sve je tako kako je napisao.

 

[quentin]

@quentin

Da li si ti ili bilo ko od vas citao ovu knjigu? Ja nisam ni cula za nju, ali cu je nekada citati.

Nisam čitao, mada se dosta priča o njoj u posljednje vrijeme.
Ima dosta tih mlađih bosanskih pisaca i ja nemam želju nikoga od njih da čitam. Tako je kako je, možda se jednom promijeni.

A i ova novinarska priča o jadnim siromašnim rokerima iz provincije malo mi smrducka. Na Balkanu je sveopšte poseljačivanje krenulo iz najvećih gradova, a ne iz provincije.
Ali dobro, da ne širim priču.

 

[Rayela]

Nisam čitao, mada se dosta priča o njoj u posljednje vrijeme.
Ima dosta tih mlađih bosanskih pisaca i ja nemam želju nikoga od njih da čitam. Tako je kako je, možda se jednom promijeni.

A i ova novinarska priča o jadnim siromašnim rokerima iz provincije malo mi smrducka. Na Balkanu je sveopšte poseljačivanje krenulo iz najvećih gradova, a ne iz provincije.
Ali dobro, da ne širim priču.

Ma necu ga sigurno ni ja citati jer te neke tuge mene podsecaju na knjigu ( koju takodje necu citati)
od Neleta Karajlica po matrici Sarajevo, ljubavi moja.

Medjutim jeste velika tuga po manjim gradovima ( mi velike i nemamo, eventualno jedan),
a tuga se uvecava u segmentu kada u gradu postoje lokalni politicari koji su stvarno namestenici
lokalnih mafijasa i to ulazi u svaki segment drustva, ukljucjjuci bas i kulturu u smislu da nepismeni
mafijasi odlucuju ko ce biti direktor pozorista ( Zajecar) i kakve ce se predstave igrati.
Nije to naravno knjizevnost, ne moraju nadareni ljudi o tome da pisu, ali pa opet ako nivinari,
mediji ne zele ili ne smeju da pisu o tome, zasto ne bi neki nadaren covek koji ume da pise.