Biblioteka 3

[Наутилус]

@lamar

Неко је раније, на овом форуму, већ похвалио ту књигу (Посета краљевог лекара), можда управо ти. У сваком случају сад сам се заинтересовао за његове књиге.

 

[Zauz]

Sta se cerekas?
Ovo je uzas za nas koji volimo knjigu a raj za sve koji hoce da deluju pametno te ih bas briga sta ce im dati da nose sa sobom,pokazuju drugima.

 

[Наутилус]

Љубитељ књига зна шта ће да узме, не тражи препоруку од библиотекара.

 

[Наутилус]

I Handke i Vasović mogu samo da zavide Kišu na talentu. Druga je stvar što im se on ne sviđa ideološki (koga je briga za to), ali Kiš je veliki pisac.

Татјанаа Росић: Одговор Саши Стојановићу(Данас, 09/06/2011)

[...] Јер Кишова дела у српској култури највише су бранили они који су од тога профитирали. Кишово дело присвојено је и функционализовано од стране његових „пријатеља“ и „следбеника“. Заправо „чувара“ и цензора који су ојачали сопствене позиције и улог у игри званој „југословенска књижевност и југословенство“. име и дело Данила Киша постало је њихов лични, од српске и југословенске културе отети, симболички капитал којим само они, владајућа интелектуална елита самозваних „пријатеља“, могу да располажу. њима је Данило Киш, без обзира на то да ли су га лично познавали или не, био – не само најбољи – него и најнеопходнији пријатељ. Нешто попут драгоценог, тајног банковног рачуна коме други немају приступа. [...]Цитирам као илустрацију ове тезе део интервјуа Мирка Ковача са Дашом Дрндић, објављеног у часопису Сарајевске свеске број 13:
„Оно што пишем о мртвим пријатељима то је само оно што бих и њима за живота могао рећи. [...] Примјерице, о Кишу многе ствари не могу написати. Били смо блиски, тајне међу нама није било, интимне смо приче повјеравали један другом. Ја о томе не могу писати. али кад бих могао с њим разговарати, свакако бих га питао зашто је у опоруци тражио покоп по православном обреду. У једном тексту, изаћи ће у овој тзв. мемоарској књизи, ја сам писао о том покопу, покушавао сам то објаснити, неке сам непознате детаље у тај текст унио, али сам га ипак послао на провјеру Филипу Давиду, он ми је све те интимне ствари избацио и рекао ми да не можемо писати чак ни о ономе што бисмо Кишу да је жив могли рећи, па ако треба и посвађати се с њим“ (подв. Н. В.). Ковач говори о мемоарској књизи Строго поверљиво у којој је портретисао своје београдске пријатеље. Између осталих, Борислава Пекића, Миодрага Булатовића и Живојина Павловића, које је углавном осудио због српског национализма. Киш се није нашао међу портретисаним пријатељима. Изостављен је због неке врсте цензуре, поверене писцу Филипу Давиду. Та цензура сугерише да је српској књижевности потребан светац, тј. свети Данило Киш. Чији је једини грех, по речима Мирка Ковача, та погрешна православна сахрана (подв. Н. В.).[...] За мит о Кишовој савршеној биографији није крив толико чувени писац колико његови користољубиви следбеници. који би да уреде постјугословенски културни простор цензуришући га.

Коментар
Документ који наводи Татјана Росић јасно доказује да се о Кишу не сме ништа написати, а камоли објавити, без дозволе Филипа Давида. како је и којим својим радовима Давид постао генерални секретар не само домаће кишологије већ и васколике књижевне науке, покушаћу да објасним у мојој следећој књизи. Док се о другим српским писцима може писати критички, о Кишу се не сме рећи ништа осим онога што је одобрено у цензорској канцеларији Филипа Давида. А цензури су подвргнути чак и они писци који су познати као „фурунџије“ кишовог мита попут Мирка Ковача. Није ли ово очигледни доказ да је суштина Кишовог култа управо у његовом аутизму, отуда ниједан нови детаљ није потребан, штавише мора бити цензурисан, а ко је врховни цензор „српске књижевности“ то више нико не скрива, па чак ни Мирко Ковач. Читајући овакве бљутаве исповести у којима се цензура приказује као нешто нормално, човек се неминовно пита: да ли смо се имало удаљили од оног времена када су писци соцреалисти ишли на ноге комунистичким комесарима не би ли од њих добили благослов за штампање својих дела?

(Зар опет о Кишу?)

 

[Poslednja Igra Leptira]

I obavezno napiši utiske o Žabama. Na mene su Velika nedra i široka bedra ostavila snažan utisak. Saznala sam puno o Kini onog vremena, i shvatila koliko u stvari malo znamo. Ni našu istoriju ne znamo, nego kako je koji pobednici napišu, kako se to već radi.

Dobar je Mo Jen. Zabe su mi se jako dopale. Pisan u dvije forme, prva u vidu pisama a druga u verziji kratke drame.
Roman u pozadini ima pricu o kineskom represivnom sistemu ali prvenstveno o covjeku, tacnije necovjeku. O tome kako je partija vaznija od covjeka I dokle se spremno ici zarad partijske ideologije. Koliko je covjek u stanju gledati losa djela, gristi se od kajanja ali opet lako naci opravdanje. U nekim momentima kada se govori o znacaju muskog djeteta, pomislis da je rijec o dinarskom kraju.
Ima za mene jedan vrlo iritantan detalj. Sva imena su prevedena na nacin da je drugi dio imena ustvari opis dijela tijela ili neke osobine, pa imas Srcanu, Donjeustana, Nosonju... I malo to iritira. Mada, kada pogledas I nasa prezimena, nasla bi se masa Sreckovica, Masnokosica, Okanovica, al kroz citav roman su mi ta imena davala neku dozu neozbiljnosti.
Sve u svemu, ja bih Zabe preporucila.

 

[Mrs.Bi]

Kad si pomenula da čitaš, našla sam nekoliko tekstova o tom romanu i prilično se zainteresovala, a sad kad si ga i preporučila sigurno ću ga potražiti (kad se otvori i moja biblioteka).
Moram da ti priznam da se i ja mučim sa Pogledaj dom svoj, anđele. Na ivici sam da odustanem.

Možda da se prebacim na ovog Palog anđela, lamar ga nahvali. To mi treba, da me nešto prodrma.

Pali anđeo – Per Ulov Enkvist, Svjetlost Sarajevo, 100 str, 8/10

Ovo je knjiga koja me je prodrmala iz uobičajenog, komfornog čitalačkog mira. Iznenadila me svojom neobičnošću.

Od njega sam ne tako davno pročitala još jednu dobru knjigu, Poseta kraljevog lekara.

Ja sam od njega čitala Blanš i Marija i isti je utisak ostavila kao Kad je Niče plakao, koju svi hvale i obožavaju, samo ja nisam shvatila genijialnost. I sve me to onda nervira.

 

[Poslednja Igra Leptira]

Meni bi sada legao Kad je Nice plakao. Irvin Jalom nije sjajan pisac ali jeste zanimljiv. Meni se Krvnik ljubavi mozda ponajvise dopada jer su price sa terapije. Ja volim likove koji imaju dileme, kolebanja, psihicke probleme. Zato mi se mozda Dostojevski svidja. Kad njegov lik u Idiotu sjedi I preznojava se zbog toga kako ce se provesti na veceri I potpuno anksiozno se preslisava sta moze krenuti po zlu, mene stegne u grudima njegob napad panike, ode tamo I koliko me sjecanje sluzi, slomi neku skupocjenu vazu.
Ja cu dati sansu Tomasu Vulfu, al cim naidje bolji period. Sad jednostavno ne vidim poentu price.

 

[Zauz]

Љубитељ књига зна шта ће да узме, не тражи препоруку од библиотекара.

Stoji al' ljubitelj dodje da uziva,pogleda,dotakne knjigu,vidi sta ima,cega trenutno nema a ne kao sad da nabraja knjige te sada ovo ima ovo nema da bibliotekar posluzuje,nije to to.

Inace ljubitelj nekog zanra ako ga voli,poznaje te zna sta zeli a potpuno je normalno kome odgovara da se posavetuje sa nekim ko tu radi.

Iako je za mene bibliotekar/biblitekarka neko ko je tu da zabelezi da je knjiga uzeta/vracena,dobro je pitati ako se ima sta,ipak ti ljudi tu rade,imaju bolji pregled toga sta od knjiga postoji.Isto tako ako ima novih knjiga koje su tek zavedene ne moze se znati koje su a nije dozvoljeno uci,videti vec treba pitati,drugacije se ne moze znati.

 

[smokva]

Sto se citanja tice,zavrsila dragulj medine i pocela mac medine.meni se dopadaju

 

[Mrs.Bi]

Slabo se družimo ovde, pa mi tim teže što javljam ovakvu vest. Znam da se čitao i pominjao u Biblioteci. Tužno

Preminuo pisac Bekim Sejranović
Nakon kratke i teške bolesti u 48. godini života iznenada je preminuo istaknuti književnik i književni prevodilac Bekim Sejranović.
Bekim Serjanović je rođen u Brčkom 1972. godine. Studirao je i živio u Rijeci, a od 1993. godine živi u Oslu, gdje je na Istorijsko-filozofskom fakultetu magistrirao južnoslovenske književnosti. Od 2000. godine radio je kao sudski tumač i književni prevodilac, predavao je norveški za strance, pisao i objavljivao prozu. Autor je knjige kratkih priča "Fasung", kao i romana "Nigdje niotkuda", "Ljepši kraj", "Sandale", "Tvoj sin Hucklbery Finn" i "Dnevnik jednog nomada". Za roman "Nigdje niotkuda" 2009. godine dobio je nagradu "Meša Selimović". Romani i krtake priče prevedeni su mu na više stranih jezika: norveški, engleski, slovenački, makedonski, njemački, češki, italijanski i poljski.

Bekim Sejranović će ostati upamćen kao jedan od najtalentovanijih autora koji su se pojavili u regionu u 21. veku ali i kao divna, plemenita osoba i veliki prijatelj.

 

[Baudrillard]

Ne mogu da verujem.

 

[lamar]

Baš je bio mlad čovek. I svi kažu iskrena i dobra duša. Tako i deluje.
Od njega sam pročitala Nigdje niotkuda i Tvoj sin Haklberi Fin.
Vratila sam se na utisak o njima i vidim da mi se više dopala prva knjiga, ali i dan danas ipak pamtim najveći deo ove druge.
Dakle jači utisak je ipak ostavio njegov Haklberi Fin.
Žao mi je, zaista. Čitala sam i neke njegove intervjue i pamtim da su ostavili utisak.

 

[lamar]

Čitam Ulicku
Volim Ulicku
Definitivno

 

[Наутилус]

Čitam Ulicku
Volim Ulicku
Definitivno

Лепо пише Улицка!

Догодило се следеће: концертна сала је била врло далеко, било је касно и требало је да се вратим фијакером. Фијакериста који се ту нашао није узео много, кренули смо и успут почели да разговарамо. Фијакерист је ожењен већ шест година, има двоје деце. ''Је ли жена овде? У Москви?'' – ''Него шта! Ја без ње не могу да живим ни једног јединог дана!'' Тако је казао – не могу да живим. ''Не можете да замислите, моја деца су одевена као властелинчићи. Чизме сам им направио, бундице нове од јагњећег крзна – по пет рубаља мараме, рукавице – све најбоље.'' Дуго, много и весело ми је причао. Онда се одједном окренуо према мени: ''Знате, госпођице, ја сам жену и раније волео, али, откако су дошла деца – почео сам још слађе да је волим. Откуд то?'' Још слађе је почео да воли жену... Да си чуо како је то дивно изговорио, како је весело-замишљено зазвучало то ''откуд то?''. Са тако срећним чуђењем.
Јаковљеве лестве, Улицка

 

[Hidekel]

Pali anđeo – Per Ulov Enkvist, Svjetlost Sarajevo, 100 str, 8/10
https://www.korisnaknjiga.com/pali-andjeo-polovna-knjiga-154225

Ovo je knjiga koja me je prodrmala iz uobičajenog, komfornog čitalačkog mira. Iznenadila me svojom neobičnošću.
Pisac nam praktično nudi priču o neraskidivim vezama. Opisane su tri takve veze od kojih je jedna centralna.
Priča o Paskvalu Pinonu, čoveku sa „dve glave“.
Ovo je inače jedina knjiga od stotinak stranica koju je pisac napisao za svih 13 godina koliko je trajalo njegovo lečenje od alkoholizma. Evo linka ka jednom interesantnom intervjuu koji je dao čitaocima Politike pre 10-ak godina.
http://www.politika.rs/scc/clanak/89135/Postao-sam-malcice-pametniji
Od njega sam ne tako davno pročitala još jednu dobru knjigu, Poseta kraljevog lekara.

Enkvist je odličan! Zanimljiv je i zbog toga što koristi istorijske ličnosti i vešto ih smešta u fiktivne situacije.
Pali anđeo je moj prvi susret sa ovim piscem, a moj utisak je da se radi o ispovednoj prozi, introspekciji.
Poseta kraljevog lekara je baš "lepljiva", ne ispušta se lako. Umro je pre mesec dana.

 

[lamar]

Umro Nisam znala.
Pa da, u sred korone, zato nije imao veći publicitet.
Ili ja nisam imala živaca da pratim nikakve vesti pa mi je i ova promakla.
Doživeo je lepe godine 86, s' obzirom da je imao probelem sa alkoholom.
Ipak, ostavio nam je interesantne priče

 

[quentin]

Miloš Crnjanski: Eseji

Spojler

Skoro da nema teme u ovoj knjizi koja me iskreno interesuje ili o kojoj dovoljno znam da je mogu kvalfikovano apsorbovati. OK, zanimljivo je bilo naučiti ponešto o književnom životu u Zagrebu i Beogradu krajem Prvog svjetskog rata i u godinama poslije njega, čitati o mladom Andriću, ili o starom Bori Stankoviću i Šantiću, ali većina toga o čemu Crnjanski ovdje piše je sasvim izvan mog polja interesovanja.

Međutim, sve to nije važno. Nisam ovu knjigu uzeo zbog Ive Vojnovića ili Njegoša. Uzeo sam je zbog Crnjanskog. Uželio sam se njegovog jezika, poetičnog, lirskog, prijatno arhaičnog, njegovog temperamenta, melanholije i patriotizma koji uvijek djeluje pomalo razočarano. I tog stila koji skoro da ne varira od poezije preko proze do eseja, novinskih tekstova.

Izbor je rađen 1966. g, za ono Prosvetino izdanje Sabranih dela, nedugo poslije povratka Crnjanskog iz Londona i sigurno je da je kompromisa (cenzure?) bilo i kod izbora i kod pripreme zbirke. Pominju se neznatna skraćenja, a ne znamo ni gdje su eseji prvi put objavljeni. Većina ih je iz dvadesetih godina. Tridesete su doba njegovog entuzijazma za Musolinija, pa i Hitlera. Svakako žestokog antikomunizma.

Ali, kao što rekoh, ogladnio sam za jezikom Crnjanskijevim, nisu mi bile teme važne. A pročitao sam studiju na skoro 50 strana o slikarstvu Albrehta Direra. Naši slikari kao Dobrović i Bijelić još me interesuju, ali Direr će za mene ostati samo ime. A studiju na 50 strana sam pročitao, zbog lirske sintakse, zbog melanholije...

Annie Proulx: Barkskins

Spojler

Dvojica siromašnih Francuza krajem sedamnaestog vijeka istim brodom stignu u Sjevernu Ameriku i počnu da rade za istog gazdu. Putevi im se ubrzo raziđu – jedan se oženi Indijankom i ostane drvosječa, drugi odluči da drvetom trguje. Kroz narednih oko tristo godina i sedamsto strana knjige pratimo njihove brojne potomke čiji životi sve vrijeme na razne načine ostanu vezani za drvo i šumu.

Barkskins je porodična saga, sa pratećim istorijskim, socijalnim i antropološkim aspektima, ali iznad svega ovo je ekološki roman o devastirajućem uticaju ljudske civilizacije na šumske ekosisteme, uglavnom u Sjevernoj Americi, ali i na drugim kontinentima.

Da je neko drugi ovakvu knjigu pisao mogao bih mirne duše da kažem da mi je smetao taj edukatorsko-informativni, ekološko svjesni aspekt, da je knjiga over-researched, ali Eni Pru je previše dobar pisac da bih mogao za tako nešto da je optužim. Iako je njena The Shipping News više knjiga po mom ukusu i Barkskins je vrhunska proza.

Kroz knjigu projuri ogroman broj likova u raznim generacijama, malo je teško pratiti srodstva i imena (ko je rekao Sto godina samoće?), ali Pru je znala odabrati njih nekoliko da ih posebno osvijetli, da daju boju vremenu i prostoru. Apsolutno preporučujem knjigu, samo što nisam sigurna da je prevedena na naš jezik.

David Albahari: Propuštena prilika

Spojler

Većina priča iz ove Albaharijeve zbirke iz 2013. godine tematizira muško-ženske odnose i starost. Ljubav u jeseni života, možda bi tako mogao glasiti kič podnaslov ove knjige. Ove teme puštene su kroz sito Albaharijeve postmodernističke proze, sa dosta autoreferentnih momenata (to je ono kad pisac piše kako piše knjigu koju čitalac upravo čita...), što, nekako, čini da se tekst istovremeno i približava i udaljava od čitalaoca. Bar je takav utisak imao ovaj čitalac.

Ima povremeno i duhovitih mjesta, ima i priča sa apstraktnim motivima. Sasvim albaharijevska knjiga, nema mnogo šta drugo da se kaže.

G. K. Chesterton: Father Brown - Selected Stories

Spojler

Zbirka priča o katoličkom svešteniku i genijalnom, mada skromnom i nenametljivom, detektivu amateru. Čestertonov otac Braun je neka vrsta katoličkog Šerloka Holmsa, napisan dosta boljom prozom nego slična djela žanrovske fikcije, ali bez mnogo šarma, što je kod ovakve literature važno.

Mnogi koji i dalje (iz meni teško objašnjivih razloga) visoko cijene Čestertona, spominju Braunove „filozofske uvide“. Zapravo, radi se o antipatičnim konzervativnim pridikama. U ranim pričama vulgarna katolička propaganda može lopatama da se grabi: u jednoj francuski ateista ubije američkog milionera kad se uplaši da će ovaj postati katolik i pokloniti bogatstvo crkvi, u drugoj anglikanski sveštenik ubije rođenog brata tako što ga pogodi čekićem koji zafrljači sa vrha zvonika!

Opet, te rane priče su bar zanimljivije sa aspekta zapleta. Kasnije „misterije“ postaju trivijalne, a propaganda suptilnija. Ipak, nađe Česterton i tu načina da opauči svakoga ko mu nije po volji – ateiste, futuriste, racionaliste, boljševike i sve ostale pagane (to je svako ko nije katolik).

Mogao sam u životu proći i bez ove knjige.

 

[Наутилус]

Данас на анкети:
Када сте последњи пут прочитали књигу?

Не сећам се
30.36%
Пре неколико дана
28.57%
Пре месец дана
19.64%
Пре више од 2 године
8.93%
Пре 3 месеца
7.14%
Пре 7-12 месеци
3.57%
Пре 13-24 месеца
1.79%
Пре 4-6 месеци
0.00%

Како се види трећина интензивно чита, трећина повремено а једна трећина уопште не чита.

 

[lamar]

Dobro je da i trecina cita.
Nisam se ni toliko nadala

 

[quentin]

Kad bi trećina građana intenzivno čitala, knjige bi se štampale u tiražima od 100.000 primjeraka, a biblioteke bi bile posjećenije od kafana.
Sumnjam da više od 5% ljudi pročita bar jednu knjigu mjesečno, ne računajući studentariju i ljude koji moraju neku stručnu literaturu da čitaju za posao.

 

[lamar]

Dakle ne baš istinita anketa
Nije mi delovalo da 30% populacije čita, ali sam htela da verujem da je tako.
A onda si došao ti, srozao procenat onoliko i pokvario mi ulepšanu sliku

 

[lamar]

Jakovljeve lestve – Ljudmila Ulicka, Arhipelag, 500 str, 9/10
http://www.arhipelag.rs/knjige/jakovljeve-lestve/

Ulicka je definitivno moj pisac. Ono što sam do sada pročitala, Iskreno vaš Šurik, Slučaj Kukocki i ova knjiga su knjige kao pisane za mene. Ume na momente da bude preopširna (zato je devetka a ne desetka) ali sve joj praštam. Ulicka je završila biologiju a postala pisac. I ta nauka se, koliko god to bilo nespojivo na interesantan način provlači kroz sva njena dela.

Ulicka je pisac koji je u svojim delima uspeo da stvori veliki broj markantnih, nesvakidašnjih i raskošnih likova i netipičnih muško-ženskih odnosa i to odstupanje od uobičajenog je nešto što je mome srcu možda i najmilije. S’ tim što su meni u njenim delima mnogo zanimljiviji svi njeni sporedni likovi nego što je glavni lik. Rusku porodicu tog doba (poststaljinističko doba) u njenim delima obično čini neka neobična kombinacija između muškarca i žene, jedno dete, izvestan broj rođaka i prijatelja i jedan skroman odnos prema hrani, stanovanju...sve u svemu nehajan odnos prema materijalnom.

Toliko mi „paše“ SSSR iz vremena pre raspada, to vreme kada je najgora diktatura prošla, još nije zavladao potrošački mentalitet a Rusija je još uvek nekako bila svoja. To vreme je kroz njena dela prikazano kao vreme kada su u vrhu društvenih vrednosti nauka i kultura i kada je običan čovek počeo da dobija bolju priliku da se bez većih rizika iskaže na tim poljima.

Ono što mi je velika zamerka je dosta loša lektura naročito zato što izdavač nije ma ko. Dosta slovnih i pravopisnih grešaka. Šta da vam kažem kada je 1934. godina dva puta navedena kao 1943. (jer knjiga govori i o vremenu pre II sv. rata). Onda povremeno rogobatni izrazi i rečenice zbog kojih se gubi smisao.
Mada... vremena su teška tako da ne znam da li imam pravo da budem sitničava. Možda bi pametnije bilo da budem zahvalna što su je preveli i izdali pa smo makar u ovoj sferi u nekim svetskim tokovima.

 

[lamar]

Život bez krpelja – Vedrana Rudan, Laguna, 250 str.
https://www.laguna.rs/n4065_knjiga_zivot_bez_krpelja_laguna.html

Čitala sam ranije nekoliko knjiga od nje, zaboravila sam koje, sećam se samo Dabogda te majka rodila.
Ta mi se dopala, a koliko se sećam i neke pre nje.
Ali ovo mi se omah nije dopalo. Probala sam još malo, pa još malo i odustala.
Doživela sam je kao knjigu koja tematski ima nameru da vas šokira a psovački rečnik je sam sebi svrha.
Znala je Vedrana to nekada mnogo bolje ali je i njoj valjda ponestalo materijala za neku suvisliju knjjigu.
Ovom knjigom se nas dve rastajemo.

 

[lamar]

Ponestaje mi nekako knjiga koje bih želela da pročitam. Gledam moje spiskove i nisam sigurna šta bih ja to.
Annie Proulx: Barkskins - Ovo mi se čini da bi mi se dopalo.
Da li je prevedena kod nas?
Ja sam od nje davno čitala Lučke vesti. Ničega se ne sećam

 

[quentin]

Annie Proulx: Barkskins - Ovo mi se čini da bi mi se dopalo.
Da li je prevedena kod nas?

Nigdje nisam našao da je Barkskins prevedena. Novija je knjiga, iz 2016. g, a dosta obimna, vjerovatno treba vremena i da se prevede. Možda se još pojavi negdje na našem jeziku. Dobra je knjiga, stvarno.