U srednjovekovnom konceptu, ako govorimo o
predmodernim nacijama, to je označavalo suverenitet nekog monarha nad nekom teritorijom. Ta zemlja se posmatra u kontekstu sveukupnog njenog formata, kao politička celina, kao narod koji je podređen jednoj kruni koja je nosilac suvereniteta i koja ima svoja izvesna obeležja. Tvrditi da tako nije bilo, znači projektovati današnje viđenje, a to je bukvalno isto što i anahronizam. Prvu stvar koju treba shvatiti jeste da je identitet nešto što se konstantno menja, sužava, proširuje, transformiše, evoluira,...i menja se iz veka u vek. Menjaju se i stereotipi; u XIX veku biti Srbin značilo je u regionu nešto divno, čojstveno, slobodarski i ljudi koji sa Srbima nikakve veze ni nemaju su išli naokolo lažno se predstavljajući kao Srbi da bi zajahali na talasu slave. S druge strane, pre kraja XVII stoleća nije tako bilo. Srbi su vlaški đavoli, prodane duše, oni lažu, kradu, itd...danas opet imamo percepciju Srba negativaca koji su remetilački faktor na Balkanu i o kojem Holivud snima krajnje senzacionalističke i tendenciozne glupe filmove. Sutra će se opet možda percepcija promeniti, ali u nekom sasvim trećem smeru.
Dakle, menjaju se percepcije ne samo sopstva, već i drugoga, a zapravo identitet se upravo i gradi na temelju razgraničenja s
onim drugim. Ako bismo se vratili u početak XV stoleća, ne bi trebalo da bude ništa čudno (ni u kakvom formatu) da se u srpskim zemljama koristi pojam Bosanaca i bosanskog jezika kao nečeg tuđeg, susedog (bez obzira u potpunosti, naravno, kako su sami Bosanci gledali na to...o tome sada ovde ne govorimo, uopšte). Pomenuta studija, napisana bukvalno na srpskom dvoru, nije jedini primer. U kotorskom arhivu postoji zapis o jednoj ženi koja je bila prodata kao robinja od strane Ljubiše, carinika hercega Stjepana Vukčića. Ona se zove Djevena i kotorski notar je zapisao sledeće (1436. godine):
vocatam lingua Bossinensi Dievena et ad baptismum in lingua latina Marcha
Str.
Одабрани споменици српског права od Solovjeva. Dodeljeno joj je latinsko ime Marka, a njeno izvorno
na bosanskom jeziku glasilo je Djevena.
Druga je stvar što, s druge strane, danas bošnjački mitomani koriste razne izvore, pa i ova dva citata, zato što žele da dokažu da je to bila zasebna bosanska kultura, a Srbe predstave kao uljeze, tj. u isto vreme kao doseljene Vlahe i autohtone Bošnjake koji su posrbljeni. Ili s druge strane što se mnogi Srbi prave da ovakvi izvori ne postoje, ili ih na pomenuti način relativizuju, a Bošnjake proglašavaju veštačkom nacijom nastalom od Srba, temeljeći se na Porfirogeitu i mnogim drugim izvorima. Ništa od toga nisu primeri istinoljubive potrage za razotkrivanjem prošlosti, već njene zloupotrebe u političke svrhe. Ljudi žele da izvuku iz konteksta izolovane detalje iz pradavnih vremena i to koriste kao svojevrsno opravdanje za političke poteze koje preduzimaju danas; tj. kroz osporavanje identiteta Bošnjaka i prava na uopšte postojanje toga (jer bi trebalo da su oni Srbi islamske veroispovesti) grade i učvršćuju sopstveni srpski identitet, kao i uverenje da Bosna i Hercegovina kao zemlja po istorijskom pravu i njeno kulturološko nasleđe pripada samo Srbima. S druge strane Bošnjaci rade potpuno isto, a sa krajnjim ciljem mobilizacije sopstvenog stanovništva radi ukidanja Republike Srpske. Sve je to mitomanija ili jednostavno rečeno propaganda; o tome možemo razgovarati, ali ne u kontekstu istorije Bosne i Bosanaca u XV veku, već u kontekstu
percepcija o Bosni u 21. veku (i to posebno ako to prožmemo kroz kontekst sukoba Bošnjaka, Srba i Hrvata, odnosno RS i Federacije, te propagade kojom se služe sve tri strane).
Onaj ko ove stvari o kojima govorim ne razume, pa čak ni u najpovršnijim razmerama, ne može se nadati da će uopšte na iole ozbiljniji način razumeti pa i istoriju, a kamoli medievistiku.
Samo je pitanje, Kole, interesuje te li propaganda (odnosno bavljenjem njome, lično) ili baš istorija, na kraju krajeva...
Jezik je samo geografska odrednica.
, ali ne sumnjam da će biti jedno od tvojih najsjajnijih izdanja
