Pominje ih u povelji car Oton I, pominje ih pre Porfirogenita arapski pisac Al-Masudi. Da o mnogobrojnim poznijim izvorima ni ne govorimo.
Отон I и Ал-Масуди су савременици Константина Порфирогенита, тешко је рећи да су ти рукописи писани прије Костиног, заправо како Костин рукопис датира из отприлике 949.године (+/-) могуће да су ти рукописи писани коју годину касније. Није посебно важно, али чисто ради прецизности, уз то Ал-Масуди описује друго станиште од Косте.
Hrvate pominje Alfred Veliki u svojim hronikama iz druge polovine IX stoleća.
Нешто си побркао. Ни у англо-саксонским хроникама, оном најранијем рукопису писаном 891 или 892.године знаном и као Винчестер или Паркерове хронике (могуће да се помиње у неком рукопису писаном касније у XII вијеку, но то је вријеме пуно послие Косте) ни у Животу краља Аерура (
овдје) који датира из око 893.године не помињу се Хрвати нити неки сличан етноним.
Циљ форумаша не треба бити да доказује неку своју, у правилу уврнуту и будаласту, теорију, па понавњати до изнемоглости 3-4 исте реченице што неки овдје раде при томе се ни не потруде да макар погледају у литератури има ли мрва потврде у томе што будалесају, нити селективно тражити наводе који ће "доказати" (а ти "докази" су у 90% произвољно виђење неких тврдњи) да онај други (Мркаљ, Славен или ко већ) гријеши, није у праву, већ циљ треба бити што боље сагледавање теме и покушати доћи до неких одговора ако је то могуће.
Е сад.Тибор Живковић је урадио велики посао изучавајући поглавља Костиног рукописа која нас посебно занимају, извео је своје закључке и могуће дошао до неких одговора, до неких разумљиво и није.
Исто тако легитимно је и пожељно преиспитати вјеродостјност тврдњи у Костином рукопису, као уосталом у било којем историјском рукопису или препису, што покушава чинити Александар Митић, на жалост удружио се са шарлатаном Шаргићем, и тај покушај тешко да ће бити озбиљно схваћен.
Лично нисам детаљно прегледавао ДАИ, заправо осим поглавља 28-36 и 41 остала сам тек летимично "прешао", али оно што сам прегледао, има подоста "чудних" тврдњи и навода . И у поглављу 31 који нам пише о Хрватима. Наравно, стил писања је другачији од данашњег, и сврха дјела није подука из историје него друга, зато су могуће и намјерне нетачности или пристрасан приказ неких догађаја или личности.
Ипак има подоста чудног, у поглављу 31 најчуднији је по мени завршни пасус
гдје нам даје бројке хрватске војске у прошлом времену и гдје су те бројке, уважавајући неку реалност, популацију од око 300.000 душа колико се процјењује и колико се у том времену могло реално уновачити, па барем 20ак пута увећане (разумијем и потребу за претјеривањем из неких могућих разлога, ал брате ово је превише), но оно што упада у очи је да када пише о том времену имамо празно, тачкице умјесто бројки.
Ту нема логике да има прецизне податке о прошлом времену а о тадашњем нема. У реду, Коста се ослања на извор који већ користи, могуће објашњење је дао Тибор Живковић који је дошао до закључка да поглавља 29-36 нису довршена и што је без сумње тачно, али онда би тај дио остао изостављен, и у препису би се преписивач на неки начин оградио али видимо ту страницу 92 (
овдје)
да то није учинио. Истина и да знамо перфектно грчки, тадашње рукописе, стил и начин писања, тешко би разазнали шта тачно пише (остаје нам да вјерујемо да је то коректно преведено на савремени грчки), али све то скупа је прилично чудно, самим тим и изазива одређену сумњу, па и да је било неких преправки аутентичног рукописа или доступног преписа из XI вијека, касније.
Dakle, na nekom nivou ni oni ne veruju uopšte u te stvari koje pričaju (najčešće podsvesnom, nažalost) ali smatraju da je istina nebitna ili možda preciznije rečeno do te mere relativna, da pošto je sve laž, hajde da pustimo maštu na volju i mi lažuckamo jednoko k'o i drugi. 
A sve u tom smeru neke, mesijansko-političke filozofije, u (ne u potpunosti, ali najčešće iluzornoj, zato što na taj način najviše štete nacionalnim interesima svog naroda) svrsi ostvarivanja nekih političkih i nacionalnih interesa (krajnja manifestacija najekstremnijih oblika tog ludila jeste Deretićevo uverenje da UN prihvata autohtonost kao obavezni argument, te da će tako Srbiji vrlo brzo vratiti rezolucijom UN celo Balkansko poluostrvo, pa i šire 
