Ти поново наводиш неки ТВ интервју, а рекли смо да се оканеш тога и да можемо озбиљно да дискутујемо само о ономе што се објави у научним публикацијама, наравно, уз поштовање свих научних стандарда. На телевизији се свашта лупа и бесмислено је о томе озбиљно расправљати.
Али, кад си већ навео то што си навео, да ти скренем пажњу да генетика оспорава овакве тврдње. Илири и други балкански старинци чинили су значајан део римске војске и ширили су своју генетику све до Британских острва. У неким британским градовима постоји изузетно висока фреквенција хаплогрупе E1b-V13, за коју сматрају да су је донели римски легионари са Балкана. Међутим, хаплогрупа које преовладавају код Словена (пре свега R1a-Z280, R1a-M458 и I2a1b3, али и N1c1) практично нема у западној Европи.
Ти не умеш да направиш разлику између досељавања мање групе људи и насељавања већих групација. Мање групе Словена дошле су на ове просторе још као савезници Хуна. На пример, познато је да су на простору између Ниша и Пирота саградили неколико утврђења за које се поуздано зна да су била словенска.
Ovaj intervju stavljam već četvrti put:
"Особености материјалне културе показују да се заиста подручје од Јадрана до Дунава повезује неким сличним особинама, на пример запонима са осмоликим петљама из Млађег гвозденог доба. Тако је било и у време доминације Келта, до римске окупације, мада су и разлике очигледне – у Панонској низији примењују се углавном равна гробља са урнама, а на динарском простору упадљиво је сахрањивање под хумкама. Да се култура тих простора може повезати са Словенима, показала је још 1981. К. В. Каспарова. Она је установила да је у Зарубињецкој култури присутан јак утицај са панонског и динарског простора, на основу неких предмета, пре свега запона. Зарубињецка култура настаје око краја 3. столећа пре Христа као нова појава у Подњепровљу и Полесју. Око краја 2. столећа прераста у Кијевску културу 3-5. столећа, несумњиво словенску (носиоци Кијевске културе потом долазе у српско Потисје у време Хуна) .
Откриће К. В. Каспарове употпунила су истраживања П. Поповића, који је показао да се „копљасти“ запони, особени за Илире у 3-2. столећу од Белог Подримља преко Сарајева до западне Неретве, појављују на подручју од Уне на западу преко Посавине и српског Подунавља до Тимока на истоку, у 2-1. столећу, одакле стижу до Дњепра (1994, 1999: 48); тамо су постали препознатљива особеност Зарубињецке културе. То неспорно доказује да је становништво предримског Илирика учествовало у образовању словенских култура, односно у етногенези Словена.
Није без значаја ни околност да се у исто време, од 2-1. столећа пре Христа, на северним ободима Паноније и обронцима Карпата појављују гробља спаљених покојника под хумкама, негде заједно са „равним“ гробљима, као у Земплину, гробљу касног 1. с. е. – 2. ст. н. е. (Budinský-Krička и Lamiová-Scmiedlová 1990). Затим се у горњем Потисју, на Карпатима и горњем токовима Сирета, Прута и Дњестра, образује култура Карпатских кургана (надгробних хумки), која ће трајати до Хуна. У свом том подручју и временском распону, грнчарија делом показује особине трачког простора, обично приписиваног Дачанима и Гетима, али који се може повезати и са Дарданцима и са Скордисцима.
Међутим, примена хумки и неки предмети указују на илирска подручја. На основу неких облика грнчарије, положаја насеља, изгледа станишта и других појава сличних млађим културама истог тла, сматра се да је ова Култура карпатских кургана Словенска. Исти предели Карпата су потоње и садашње подручје Бојка, одакле се, по Константину Порфирогениту, Срби досељавају у Византију у време цара Ираклија. За сада су најстарије издвојене археолошке особине Срба громиле 4. столећа, погребне обредне хумке (Јанковић 1998: 130-132).
И док археолошке особине Срба одговарају наследницима Цетинске културе на илирском простору, Зарубињецка култура, у којој се примењују „равна“ гробља, један је од наследника Културе поља са урнама Подунавља, која се из Паноније раширила на друга европска подручја. Кроз погреб на простору који се приписује Илирима, у најширем смислу, видимо две сложене традиције, у којима се примењује спаљивање и сахрањивање, које су се у извесној мери прожимају. Зато археолошко одређивање етнонима „Илир“ мора за сада остати отворено.
Али обе ове етничке компоненте археолошких култура динарског подручја, које се овако или онако повезују са Илирима, несумњиво учествују у етногенези Срба и Словена.
Зато треба преиспитати раширен став о насељавању Словена на Балканско полуострво у 6-7. столећу. Наиме, због заједничког словенског етнонима, први пут забележеног у 5. столећу, наметано је схватање да су Словени нова етничка творевина. Овде се не могу упуштати у сложена збивања током Велике сеобе народа, али се могу осврнути на неке лако проверљиве археолошке чињенице, које на очигледан начин показују да не треба олако прихватати уобичајена тумачења писаних извора. Прво, истражено је више налазишта 4-5. столећа на динарском простору, која су са једне стране словенских особина, а са друге стране се могу повезати са домороцима, тзв. Илирима. То су обредне громиле из Ресановаца и Црљивице, можда и околине Коњица, подизане умрлим, вид култа предака, уобичајен код Срба до 12. столећа. Оне се ослањају садржајем и датовањем на сличне тумуле римског доба, са претпостављеним сахрањивањем над хумком (Јовановић 1984: 73-78, 88-97). Друга врста сведочанства је насеље настало на римској вили код Вишеграда, срушеној у хунско-германској најезди, са грнчаријом која садржи особине и словенских култура изван римских простора и особине аутохтоне, илирске грнчарије (Чремошник 1970). Произилази да су досељеници, Словени, културно сродни домороцима који нису били романизовани. Постоји још читав низ археолошких сведочанстава о сеоском становништву Мезије, Паноније и Далмације које примењује старе погребне обичаје, традиционална станишта и грнчарију, односно које није било романизовано до Велике сеобе народа, када су Латини углавном напустили ове пределе.
Друга фаза Велике сеобе народа одиграла се у 6. столећу, да би се наводно завршила насељавањем Хрвата и Срба у време цара Ираклија. Право светло на ова збивања баца околност да су у низу византијских тврђава нађени уломци словенске грнчарије из времена пре њиховог напуштања или уништења, а уз њих и гробови хришћански сахрањених Словенки.
Скелети сахрањених монаха 6-17. столећа у манастиру Тврдошу код Требиња, међу којима и они херцеговачких митрополита, припадају динарском антрополошком типу (Микић 2001), а не може бити сумње да су они били Срби. У Царичином Граду код Лебана, где се налазило седиште архиепископије Северног Илирика, нађен је словенски женски накит позног 6. столећа, као и грнчарија, који указују да су тада најмање половину становништва овог престоног византијског града могли сачињавати Словени (Dј. Janković 2004: 47-48). (
http://www.rastko.rs/rastko/delo/11620)
»Za grnčariju iz groblja u Kmenom stiče se utisak da se može povezati sa starijim nalazima, odnosno da pripada proizvodnji ranije naseljenih Srba, pre 7. stoleća, kako je već rečeno. Ovde treba imati na umu i nedovoljno poznatu grnčariju bez ukrasa sa Svača, kakve ima u ulomcima i u Petro-Pavlovom manastiru i Tvrdošu. Ona se može povezati sa takozvanim dolijumima, koji pripadaju domorodačkoj proizvodnji iz doba posle avarskog razaranja Dalmacije.
Još određenije, ova grnčarija može biti dokaz stapanja pa i srodnosti domorodaca i pridošlih Srba« (Srpsko Pomorje; str. 178).
»I u ovom dobu (9. Stoleće – moja primedba) poseban značaj ima izbor vrsti posuđa, jer ukazuje na način spremanja hrane, na ognjištu. To su na prvom mestu sačevi, koji se kod Srba u kontinuitetu koriste do naših dana (obrazloženje na dnu strane -
odavno je uočeno da se pojedini vidovi kulture na području nekadašnje rimske Dalmacije (Ibar-Kupa) mogu pratiti u kontinuitetu od pre rimske okupacije do Srednjeg veka)« (Srpsko Pomorje; str. 182).
Pa onda imamo sledeće:
Kao što sam već detaljno opisao/postavio neke od citata g. Jankovića on kaže da su na prostoru "Ilirika" živeli Vlasi za koje kaže da su Srbi, Latini koji su došli iz "Rima", Grci koji su naravno došli iz Grčke. Hrvati su došli kasnije i povezuje ih sa Komani-Kroja kulturom.
A ono što je bitno on na osnovu arheoloških nalaza ne nalazi nikakvih razlika između Srba i takozvanih "Vlaha",
za koje se kaže da su potomci/ostaci Ilira, jer neko mora da je ostao, nisu baš svi nestali.
OVDE IMAŠ LITERATURU, I STAVI JO NEGDE U SVOJ KOMPJUTER DA NE STAVLJAM SVAKI PUT KADA POSTAVIŠ TO PITANJE.
A što se genetike tiče; da li su to neka tvoja zapažanja ili to postoji u nekoj literaturi?
) poluostrvu u 4. veku, zašto se još uvek uču o doseljavanju Srba na Balkan u 7. veku? Ko koči istraživanja i promenu istorijskih događaja na tu temu?
