Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.496
Проблем са историјом је та тежња поједностављивању историјских процеса која у правилу води у "тумачење" историје и на погрешан колосјек. Некад је то у служби актуелних политичких процеса гдје је историја средство до циља и гдје се покушавају приказати процеси у минулим временима из данас "прихватљивије" перцепције.
Зашто ово пишем? Настоји се моделирати поглед на историју кроз који ће се скрајнути важност неких колективних идентитета, конкретно етничког јер у времену данашњем осјећај поноса због привржености роду може бити сметњом у процесу глобализације који за коначни циљ има подјелу на само двије класе, вукове и овце. Зато се национализму даје рђава конотација, зато се провлачи да је другачије било схватање у средњем вијеку и данас (наравно да јесте, па?) да кроз историју није био присутан национални осјећај. Да ли је тако?
Људи се од памтивјека сврставају у колективитете, по етничком, политичком, завичајном, вјерском и ином (културолошком, начину живота итд) основу. То је у људској природи, да граде и његују тај неки свој колективни идентитет, којем идентитету ће дати предност у датом тренутку зависи од разних околности. Од ова четири основна колективна идентитета, за потребе тренутних процеса би се кроз политичку инструментализацију неки потискивали у корист других. И кроз средњи вијек и више у модерном времену потискивали би се етнички и завичајни идентитет у корист политичког (посебно по преласку из племенског у феудално уређење и још више по успостављању модерних апсолутистичких монархија гдје је поданство имало супремацију над народносном припадношћу) и вјерског.
Вјерски идентитет је добијао предност јер бјеше и у средњем вијеку а и данас је моћним инструментом у ширењу утицаја политичких центара моћи или у учвршћивању власти владара.
Ја немам право писати у име форумаша Mrkalja али вјерујем да је то смисао опаске
Па иако пише најгрђе, писао је и посланицу римском бискупу да му пошаље благословљени вијенац да вјенча свог брата за краљевство отачаства својег, једноставно политичка нужност је то захтијевала ма шта он тада (исправно) вјеровао.
Или још грђи однос према несторијанцима и другим који би застранили у јереси, или пак када преписује молитвеник Патријаршије и шта мора урадити Сарацен (односно муслиман у данашњем поимању, овај део су неки бошњачки србомрзилачки портали приказали као ставове Светог Саве што је једноставно лаж, само је пренио протокол код преовраћења) приликом преобраћења у хришћанство.
И то је једноставно тако, вјера бјеше инструментом (а и данас је можда у мањој мјери али јесте) ширења утицаја политичклих центара моћи,
Није спорно, ако изузмемо племство, Цркву, администрацију и војни сталеж, припадници нижих сталежа, тешко да су марили превише за колективне идентитете, важно бјеше прехранити чељад, спремити огрев за зиму те одбранити се од којекаквих болештина или напасника. Вјерујем да то бјеше водиља Светом Сави да напише законоправило, поред афирмације неких моралних и духовни врлина, управо са сврхом да одбрани идентитет и вјерски али и национални властитог рода од снажне политичке инструментализације у том времену.
Зашто ово пишем? Настоји се моделирати поглед на историју кроз који ће се скрајнути важност неких колективних идентитета, конкретно етничког јер у времену данашњем осјећај поноса због привржености роду може бити сметњом у процесу глобализације који за коначни циљ има подјелу на само двије класе, вукове и овце. Зато се национализму даје рђава конотација, зато се провлачи да је другачије било схватање у средњем вијеку и данас (наравно да јесте, па?) да кроз историју није био присутан национални осјећај. Да ли је тако?
Људи се од памтивјека сврставају у колективитете, по етничком, политичком, завичајном, вјерском и ином (културолошком, начину живота итд) основу. То је у људској природи, да граде и његују тај неки свој колективни идентитет, којем идентитету ће дати предност у датом тренутку зависи од разних околности. Од ова четири основна колективна идентитета, за потребе тренутних процеса би се кроз политичку инструментализацију неки потискивали у корист других. И кроз средњи вијек и више у модерном времену потискивали би се етнички и завичајни идентитет у корист политичког (посебно по преласку из племенског у феудално уређење и још више по успостављању модерних апсолутистичких монархија гдје је поданство имало супремацију над народносном припадношћу) и вјерског.
Вјерски идентитет је добијао предност јер бјеше и у средњем вијеку а и данас је моћним инструментом у ширењу утицаја политичких центара моћи или у учвршћивању власти владара.
Ја немам право писати у име форумаша Mrkalja али вјерујем да је то смисао опаске
Схватање се јесте промијенило, уосталом кроз снажну политичку индоктринацију ромијенило се у само задњих неколико деценија, али неке релације су остале сличне или исте. Ако неко вјерује да није тако нека погледа хомоканон Светог Саве, писан баш прије 700 година, и начин како пише рецимо о Францима и осталим латинима (ПС; у неком данашњем поимању католицима) овдје стр.276Verske su nacije danas, verski identiteti su bili i tada. To su tvrde stvari. Nema suštinske razlike između srpskog i hrvatskog sela ili srpskog i muslimanskog sela tada i danas, kad već govorimo o tim osećanjima. Ubeđen sam da je taj odijum koji musilmani i pravoslavci iz npr. Nove Varoši danas gaje jedni prema drugima jednak onom u novom veku.
Или још грђи однос према несторијанцима и другим који би застранили у јереси, или пак када преписује молитвеник Патријаршије и шта мора урадити Сарацен (односно муслиман у данашњем поимању, овај део су неки бошњачки србомрзилачки портали приказали као ставове Светог Саве што је једноставно лаж, само је пренио протокол код преовраћења) приликом преобраћења у хришћанство.
И то је једноставно тако, вјера бјеше инструментом (а и данас је можда у мањој мјери али јесте) ширења утицаја политичклих центара моћи,
Није спорно, ако изузмемо племство, Цркву, администрацију и војни сталеж, припадници нижих сталежа, тешко да су марили превише за колективне идентитете, важно бјеше прехранити чељад, спремити огрев за зиму те одбранити се од којекаквих болештина или напасника. Вјерујем да то бјеше водиља Светом Сави да напише законоправило, поред афирмације неких моралних и духовни врлина, управо са сврхом да одбрани идентитет и вјерски али и национални властитог рода од снажне политичке инструментализације у том времену.
Poslednja izmena: