Аустроугарски ултиматум Србији 23. јула 1914. године

[Shiv Ji Gongzi]

Да јесте, барем неки српски историци би се више бавили несхватљивим безбједносним пропустима и брљотинама и прије и тог по Ферду трагичног дана, невјероватним сплетом околности (након бачене бомбе, комешања, метежа, Гаврило напушта положај, одлази у радњу и купује сендвич, након бачене бомбе не прекида се протокол, не чини се практично ништа, наастављају се планиране активности, па се мијења рута, па возач није пупознат, крене погрешном рутом, па се зауставља, враћа и нацрта се баш пред Гаврилом који је завршавао сендвич, или га је већ појео) да је то један од најбизарнијих атентата у историји, ако не и најбизарнији.

Očigledno da ne znaš kako je Ferdinand stigao vozom u Sarajevo 25. juna i da je svečano dočekan na železničkoj stanici, odakle ide na Ilidžu gde odseda. U petak 26. juna je prvi dan manevara i Ferdinand hvali Poćoreka kako su trupe jako dobro uvežbane, da bi popodne sa svojom ženom otišao u centar Sarajeva u kupovinu. Gradonačelnik Sarajeva je uveliko već izdao proglas gde je izrazio lojalnost svih stanovnika Sarajeva Franji Josipu i zadovoljstvo što je autrougarski car poslao svog naslednika da poseti Bosnu, te je pozvao tom prilikom narod da okiti svečano dućane i kuće sa prigodnim portretima, zastavama i cvećem, što je i učinjeno. Ferdinand je tog popodneva bio u uniformi dok se šetao gradom pa je od svih bio prepoznat uz oduševljene povike „Živeo…!!!”. Kažu da je gužva od silnog naroda bila toliko velika da su policajci koji su ga pratili imali poteškoća da mu naprave put od jednog dućana do drugog. Dakle, da je neko sa austrougarske strane želeo da izvrši atentat ili da pomogne u izvršenju istog imao je za to skoro pa savršenu priliku umesto da se lomata i muči u nedelju te onda navodno dovodi Ferdinanda pravac pred Principov metak. Međutim ta poseta centru Sarajeva je prošla bez ikakvih incidenata, i Ferdinand se vratio na Ilidžu oduševljen gradom i načinom na koji ga je narod dočekao.

Tako da, možda su znaš te bizarnosti ipak bile samo nesretni splet okolnosti a ne neka zavera. Ukoliko imaš dokaza da nije tako bilo izvoli pa to priloži a da to naravno nisu delovi zapleta u igranim filmovima, serijama ili nešto iz večernje YouTube škole istorije.

 

[Khal Drogo]

Čisto da pitam, kako se na primer ovo uklapa u tu priču…

Obećana zemlja Srbije leži na teritoriji sadašnje Austrougarske, a ne tamo gde se ona sada trudi i gde joj Bugari stoje na putu. U ovim okolnostima od vitalnog je interesa za Srbiju da, s jedne strane, održi savez sa Bugarskom, a s druge, da stalnim i strpljivim radom postigne neophodan stepen spremnosti za neizbežnu borbu u budućnosti. Vreme radi na strani Srbije i na štetu njenih neprijatelja, koji već pokazuju očigledne znake propadanja. Objasnite sve ovo Srbima! Sa svih strana čujem da ako postoji glas koji može da ima efekta na Beograd, onda je to vaš.

Piše 6. maja 1913. ministar inostranih dela Rusije Sergej Dimitrijevič Sazonov, ruskom poslaniku u Beogradu baronu Nikolaju Henrikoviču Hartvigu

Samo par meseci posle toga, pošto je očigledno Hartvigov glas imao efekta, kaže Pašić grčkom diplomati i budućem ministru inostranih dela Nikolaosu Politisu na konferenciji u Bukureštu povodom završetka 2. Balkanskog rata u avgustu 1913…

Dobili smo prvu rundu, sada se moramo pripremiti za drugu protiv Austrije.

Par dana nakon toga Pašić odlazi u Marienbad i tamo našem poslaniku u Nemačkoj kaže sledeće reči…

Već u Prvom balkanskom ratu je moglo da dođe do evropskog rata, da bi mi stekli Bosnu i Hercegovinu, ali, kako sam se plašio da ćemo tada biti prinuđeni na velike ustupke Bugarskoj u Makedoniji, želeo sam pre svega da obezbedim Srbiji posed Makedonije, da bi se tek onda pristupilo sticanju Bosne.

Аустро-Угарска која тада јесте била велика и моћна сила је окупирала а потом и анектирала Босну и Херцеговину. Тадашња Србија је сматрала да је таква ситуација неодржива и да би циљ морао бити ослобођење и Срба и других јужнословенских колективитети у Босни од аустроугарске окупације те након тога разумљиво прикључење Србији.
Разумљиво је да је Србија по том питању радила што подразумијева дипломатске активности ради остварења тог циља и наравно да су чињења била и синхронизацији са силом која се тада преузела улогу заштитнице свих православних земаља, царском Русијом. Тадашња Србија, иако сиромашна, чемерна, непросвећена, када је у питању национална и спољна политика, бјеше кудуикамо озбиљнија држава од ове данашња.

 

[Shiv Ji Gongzi]

Аустро-Угарска која тада јесте била велика и моћна сила је окупирала а потом и анектирала Босну и Херцеговину. Тадашња Србија је сматрала да је таква ситуација неодржива и да би циљ морао бити ослобођење и Срба и других јужнословенских колективитети у Босни од аустроугарске окупације те након тога разумљиво прикључење Србији.
Разумљиво је да је Србија по том питању радила што подразумијева дипломатске активности ради остварења тог циља и наравно да су чињења била и синхронизацији са силом која се тада преузела улогу заштитнице свих православних земаља, царском Русијом. Тадашња Србија, иако сиромашна, чемерна, непросвећена, када је у питању национална и спољна политика, бјеше кудуикамо озбиљнија држава од ове данашња.

Pod diplomatske aktivnosti se da pretpostavim podrazumeva i prebacivanje oružja preko Drine u organizaciji vojne obaveštajne službe, odnosno priprema atentata na visoke austrougarske zvaničnike, kao i finansiranje datih aktivnosti od strane Rusije kojoj naravno nije do bilo kakvog rata kao ni Srbiji. Htele Švabe da nas sve sa Rusima satru, pa gotovo. Nismo tu ništa mogli da uradimo jer se nameračili zlotvori na nas iz čiste mržnje svoje.
Naravno, to što je na kraju ubijen Ferdinand je čista sve slučajnost, eto mlađarija neka rodoljubiva se samoorganizovala. Od džeparca svoga sve odvajali da bi mogli da putuju do Francuske i Švajcarske i tamo borave dogovora o atentatima radi. Ništa sa svime time nema pu-pu-pu ne-do-Bog Apis, možda je eto samo znao pa nije preduzeo mere.

 

[Khal Drogo]

Pod diplomatske aktivnosti se da pretpostavim podrazumeva i prebacivanje oružja preko Drine u organizaciji vojne obaveštajne službe, odnosno priprema atentata na visoke austrougarske zvaničnike, kao i finansiranje datih aktivnosti od strane Rusije kojoj naravno nije do bilo kakvog rata kao ni Srbiji. Htele Švabe da nas sve sa Rusima satru, pa gotovo. Nismo tu ništa mogli da uradimo jer se nameračili zlotvori na nas iz čiste mržnje svoje.

Лоше претпостављаш.

 

[Shiv Ji Gongzi]

Лоше претпостављаш.

Nisam ni sumnjao da tako nekako stoje stvari, ali sam skoro pa siguran da ti možeš da mi pomogneš da shvatim kako je moguće da Srbija bude čas žrtva kojoj zle Švabe iz čiste mržnje svoje rade o glavi a čas to nevino i naivno jagnješce sa punim pravom čini sve da sebi pripoji delove susedne joj Austrougarske, odnosno da je u težnji ka tom plemenitom cilju svako sredstvo koliko shvatam bilo sasvim opravdano.

 

[Brđanin]

Realno je Rusija u tom trenutku, a posebno nakon ubistva Stolipina 1911. koji je zaista želeo i mogao da nešto napravi na tom planu, ekonomski ne previše bitna tj daleko zaostaje kako za Nemačkom tako i za Velikom Britanijom ili Francuskom. Nemačka je ta koja kao brza lokomotiva stiže i prestiže Engleze, i to što je napisao Laffan u The Serbs - The Guardians of the Gate je tada bila manje više poznata stvar.

Ipak je i Rusija napredovala. A Njemci nisu imali resurse kao Englezi, iako su ih stizali ekonomski.
Moguće je i to što kažeš, ja samo navodim ono što priča apsolutna većina mainstream istoričara.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Znaš, možda problem i jeste što je u srpskoj istoriografiji prihvaćeno sve što se uklapa u unapred zadati ram, odnosno bolje rečeno mit po kome su atentat eto izveli veliki rodoljubi, ništa Srbija nije imala sa time a Apis je eto možda nešto i znao mada je i to upitno, ali u svakom slučaju može da se desi da su Austrougari sami pomogli u atentatu Ferdinanda jer ima tu mnogo sumnjivih momenata. Da ne zaboravimo nezaobilazna dva momenta u vidu pisma Poćoreka Bilinjskom iz 1913. odnosno ono pismo von Moltkea upućeno Hötzendorfu par meseci pre toga, kojima se naravno dokazuje da su se srpski neprijatelji nameračili iz čiste mržnje i zlobe svoje da nas napadnu po svaku cenu, pa je samim time potpuno nebitno što smo im mi posle ubili prestolonaslednika jer to ništa ne menja.

Pri tome se naravno sve ostalo lakonski odbacuje, jer eto jeste možda Apis to napisao ali ko zna da li je tu bilo šta istina, odnosno jeste to Princip možda i zaista rekao psihijatru u Terezinu 1916. ali ko zna šta je on sve pričao pod policijskom torturom. Isto tako se zaboravlja da je Tankosić, očigledno sa znanjem Apisa, još 1913. pripremao sa tom istom ekipom atentat na Poćoreka, odnosno da su se što u francuskom Tuluzu a što u švajcarskoj Lozani sastajali manje više svi ti isti protagonisti koji će posle biti umešani u atentat na Ferdinanda. Takođe se prenebregava da je Jovan Jovanović Pižon još u decembru 1913. obavestio Pašića iz Beča o tome da su Austrougari za sve to saznali…

Gospodinu Nik. P. Pašiću,
Predsedniku Ministarskog Saveta, Ministru Inostranih Dela,
Gospodine Ministre Predsedniče,
Moram opet skrenuti vašu pažnju na to da su ovde iz Sarajeva stigle od zemaljskoga poglavara izveštaji da se iz Srbije pripremaju neki atentatori za Austrougarsku. Oni bi imali, kaže se tamo, za svrhu da ubiju feldcajg-majstora Poćoreka, ministra Bilinskog, grafa Berhtolda, šefa Generalštaba barona Hecendorfa i arcbiskupa Štadlera. Atentatori bi trebali da budu preobučeni srpski oficiri. Ma koliko da ovo izgleda neozbiljno, ja ipak molim da se obrati najveća pažnja da se ništa ne radi iz Srbije. Ako se ma štogod otuda uradi treba računati da će sadašnji bosanski poglavar biti gotov da od toga stvori jednu aferu koja bi mogla da bude od krupnih posledica za Srbiju. Ima jedna struja ovde koja bi jedva dočekala da se nađe takav povod.
Izvolite, Gospodine Ministre Predsedniče, primiti uverenje o mome visokom poštovanju.
Jov. M. Jovanović
Beč 23. decembra 1913.

Koliko takođe primećujem se takođe zaboravlja ono što je Apis napisao pominjući ruskog vojnog atašea pukovnika Viktora Aleksejeviča Artamonova i to da je od ruske službe dobijao pare za sve to, što je inače i bez tog pisma dobro poznata stvar pošto se Apis skoro pa svakodnevno viđao sa njim, kao i da je ruski poslanik baron Nikolaj Henrikovič Hartvig bio više neka vrsta namesnika nego diplomatskog predstavnika.

P.S. Molio bih te zaista da prestaneš sa tim već pomalo nevaspitanim pošalicama tipa toga da imam problema sa ćirilicom, odnosno da sebe postavljaš za nekakav etalon pravog Srbina u raspravi.

Pa nesporno jeste da su oni planirali 1913. godine sa u bližoj budućnosti napadnu Srbiju. Postoji gomili saznanja o tome; ruske obaveštajne službe su informisale Srbiju o tome, a sam Franc Ferdinand, taj isti koji će biti ustreljen, novu godinu 1914. proslavio je u kafani u Zagrebu rekavši javno dogodine u Beogradu tj. da će sledeći doček slaviti u prestonici Srbije. Srbija se uklapala u dugoročnu geostratešku politiku Nemaca; to si i sam napisao kada si naveo železnicu Berlin-Bagdad, a ja bih dodao i stare težnje Austrougarske da izbije na Solun; u to vreme možda kao prioritet oslabljene, ali duboko ukorenjene, tradicionalno. Dakle, agresivni planovi protiv Srbije su, svakako, pravljeni, a odbijanje ultimatuma bilo je iskorišćeno kao povod. Niko to ne spori.

Takođe mislim da greši kada kažeš da je u samoj istoriografiji mit toliko ukorenjen. Pre bih rekao da se radi o široj javnosti, gde postoji i izvesni mit o Apisu, do te mere da od njega (!) prave čak i žrtvu. Ali istoriografski, veze Crne ruke jednostavno nisu upitne. Atentat bi bio nezamisliv bez crnorukaša i Apisa.

Problem je u tome što neki to percipiraju kao da ima veze sa Srpstvom ili poistovećuju čak crnorukaše sa Srbijom. A crnorukaši su bili, (od 1912. godine) opozicija srpskim vlastima.

 

[Statler and Waldorf]

Nisam ni sumnjao da tako nekako stoje stvari, ali sam skoro pa siguran da ti možeš da mi pomogneš da shvatim kako je moguće da Srbija bude čas žrtva kojoj zle Švabe iz čiste mržnje svoje rade o glavi a čas to nevino i naivno jagnješce sa punim pravom čini sve da sebi pripoji delove susedne joj Austrougarske, odnosno da je u težnji ka tom plemenitom cilju svako sredstvo koliko shvatam bilo sasvim opravdano.

нема ничег ни лошег ни нечасног у намери Срба да се матици (матицама) припоје прекодринске области. нечасни и лоши су само поступци Аписове завереничке банде.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Problem je u tome što neki to percipiraju kao da ima veze sa Srpstvom ili poistovećuju čak crnorukaše sa Srbijom. A crnorukaši su bili, (od 1912. godine) opozicija srpskim vlastima.

Ovo od 1912. godine mislim na gotovo pa otvoreni sukob između crnorukaša i Srbije.

Apis je, naravno, i pre kovao svakojake planove. Npr. još 1911. godine je hteo da izvede državni udar.

P. S. Mislim da se Apis možda prerano rodio. Po karakteru, njegova epoha su bile, više, 1930-e. I posebno bi se dobro (tj. značajno bolje nego ovde) proveo u Latinskoj Ameirici.

 

[Shiv Ji Gongzi]

Pa nesporno jeste da su oni planirali 1913. godine sa u bližoj budućnosti napadnu Srbiju. Postoji gomili saznanja o tome; ruske obaveštajne službe su informisale Srbiju o tome, a sam Franc Ferdinand, taj isti koji će biti ustreljen, novu godinu 1914. proslavio je u kafani u Zagrebu rekavši javno dogodine u Beogradu tj. da će sledeći doček slaviti u prestonici Srbije.

Ništa oni nisu zaista planirali sem što je načelnik generalštaba Franz Conrad von Hötzendorf imao neke svoje nebulozne ideje za koje je bezuspešno pokušavao da dobije podršku, ali je upravo Ferdinand bio taj koji je bio u opoziciji takvim avanturističkim planovima i smatralo se da je Hötzendorf bio praktično već smenjen tj bukvalno se samo čekao momenat da se to i zvanično objavi u vreme kada je Ferdinand kretao za Sarajevo. Pa tako isti taj Ferdinand koji navodno, javile ruske obaveštajne službe, dočekuje Novu godinu u Zagrebu pa onda tamo obećava da će sledeći doček biti u Beogradu, piše grofu Berchtoldu ove reči…

Ekselencijo! Ne dozvolite da budete pod uticajem Konrada - nikada! Ni trunke podrške za bilo koje njegovih blebetanja upućenih Caru! Naravno, on želi svaki mogući rat, svaku vrstu ura juriš! brzopletosti koja će pokoriti Srbiju i bog zna šta sve još... Ratom hoće da se iskupi za nered koji je bar delimično njegova odgovornost. Zato: nemojmo se sami igrati balkanskih ratnika. Nemojmo se spuštati na nivo tog huliganstva… Bilo bi neoprostivo, suludo, pokrenuti nešto što bi nas suprotstavilo Rusiji.

 

[Shiv Ji Gongzi]

нема ничег ни лошег ни нечасног у намери Срба да се матици (матицама) припоје прекодринске области. нечасни и лоши су само поступци Аписове завереничке банде.

Pa sad, lepo je zaista takvo nešto bilo želeti ali nisam baš preterano siguran koliko je ta naša želja nalazila iskrenog odjeka preko Drine u samoj Bosni, da ne idemo dalje. Istog tog Franca Ferdinanda su dok je iz Metkovića preko Mostara putovao vozom ka Sarajevu dočekivali razdragani povici iz okupljene mase bukvalno na svakoj železničkoj stanici, a takođe su ga i u Sarajevu, kao što već rekoh, dok je u petak 26. juna sa suprugom Sophie išao po radnjama dočekali tako da nije bukvalno mogao da prođe od razdragane mase ljudi. Tako da se plašim da bi bez Apisa i krvavih gaća naših pradedova teško moglo da išta bude od te namere za ujedinjenjem. Ostaje naravno pitanje da li je sve to bilo vredno onih milion i par stotina hiljada života na jednu malu zemlju tek izašlu iz Balkanskih ratova, a posebno jer je to prvo stradanije i opšte izgibenije bila samo prva domina koja je pala u onome što će uslediti nakon toga, tj da se od tog Vidovdana 1914. nikada više nismo sastavili kako treba, sa tendencijom da tako nažalost i ostane.

 

[Statler and Waldorf]

Pa sad, lepo je zaista takvo nešto bilo želeti ali nisam baš preterano siguran koliko je ta naša želja nalazila iskrenog odjeka preko Drine u samoj Bosni, da ne idemo dalje. Istog tog Franca Ferdinanda su dok je iz Metkovića preko Mostara putovao vozom ka Sarajevu dočekivali razdragani povici iz okupljene mase bukvalno na svakoj železničkoj stanici, a takođe su ga i u Sarajevu, kao što već rekoh, dok je u petak 26. juna sa suprugom Sophie išao po radnjama dočekali tako da nije bukvalno mogao da prođe od razdragane mase ljudi.

какве везе има шта пук мисли, јер пук се повија као класје на ветру. Лоренска династија не полаже право на земље српске Круне, што значи да су они незаконито држали Босну.

Ostaje naravno pitanje da li je sve to bilo vredno onih milion i par stotina hiljada života na jednu malu zemlju tek izašlu iz Balkanskih ratova, a posebno jer je to prvo stradanije i opšte izgibenije bila samo prva domina koja je pala u onome što će uslediti nakon toga, tj da se od tog Vidovdana 1914. nikada više nismo sastavili kako treba, sa tendencijom da tako nažalost i ostane.

ако си приметио, а свакако јеси, ја сам изричито против терористички аката и било каквих непромишљених авантура, које би увукле Србију у светски сукоб, посебно не у том тренутку. и зашто Срби да буди некакви "првоборци", могли су заиграти и у последњој четвртини.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pa sad, lepo je zaista takvo nešto bilo želeti ali nisam baš preterano siguran koliko je ta naša želja nalazila iskrenog odjeka preko Drine u samoj Bosni, da ne idemo dalje. Istog tog Franca Ferdinanda su dok je iz Metkovića preko Mostara putovao vozom ka Sarajevu dočekivali razdragani povici iz okupljene mase bukvalno na svakoj železničkoj stanici, a takođe su ga i u Sarajevu, kao što već rekoh, dok je u petak 26. juna sa suprugom Sophie išao po radnjama dočekali tako da nije bukvalno mogao da prođe od razdragane mase ljudi. Tako da se plašim da bi bez Apisa i krvavih gaća naših pradedova teško moglo da išta bude od te namere za ujedinjenjem. Ostaje naravno pitanje da li je sve to bilo vredno onih milion i par stotina hiljada života na jednu malu zemlju tek izašlu iz Balkanskih ratova, a posebno jer je to prvo stradanije i opšte izgibenije bila samo prva domina koja je pala u onome što će uslediti nakon toga, tj da se od tog Vidovdana 1914. nikada više nismo sastavili kako treba, sa tendencijom da tako nažalost i ostane.

Pa nailazila je kod Srba. To što nije kod Hrvata i Muslimana baš je nešto drugo

 

[Pumpaj Dinstanović]

какве везе има шта пук мисли, јер пук се повија као класје на ветру. Лоренска династија не полаже право на земље српске Круне, што значи да су они незаконито држали Босну.

Oni su se odrekli prava na srpsku krunu kao deo Tajne konvencije; je li tako beše?

Ne mogu sada da se setim; Franja Josif je izbacio 1882. godine Srbiju iz kralejvske titule?

 

[Statler and Waldorf]

Oni su se odrekli prava na srpsku krunu kao deo Tajne konvencije; je li tako beše?

Ne mogu sada da se setim; Franja Josif je izbacio 1882. godine Srbiju iz kralejvske titule?

Лоренска династија никад није ни стекла право на српску Круну, јер Прагматична санкција никад није усвојена од било каквог, макар и провизорног Српског државног сабора. чак и да прихватимо да је Цар Карло VI Хабзбуршки легитимни Краљ Србије (Драгутин II), одакле право његовој кћери да понесе српску Круну? жене никад нису биле српски суверени. нити одлука немачких кнезова-изборника, везана за Франца I Лоренског, на било који начин обавезује српску нацију. дакле, они су у БиХ били уљези, нелегитимни узурпатори туђе земље.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Лоренска династија никад није ни стекла право на српску Круну, јер Прагматична санкција никад није усвојена од било каквог, макар и провизорног Српског државног сабора. чак и да прихватимо да је Цар Карло VI Хабзбуршки легитимни Краљ Србије (Драгутин II), одакле право његовој кћери да понесе српску Круну? жене никад нису биле српски суверени. нити одлука немачких кнезова-изборника, везана за Франца I Лоренског, на било који начин обавезује српску нацију. дакле, они су у БиХ били уљези, нелегитимни узурпатори туђе земље.

Kako je kralj Dragutin II bio jedini plemić u Kraljevini Srbiji, on ju je predstavljao; bio državni sabor sam, kao ličnost. To znači da je sam mogao da odlučuje o Pragmatičnoj sankciji, pa tako i da će ga njegova kćer naslediti.

Osim toga, ne sećam se sad baš najbolje, ali čini mi se da je na prvom srpskom crkveno narodnom zboru koji je bio održan posle ugarske ratifikacije, upravo bila potvrđena Pragmatična sankcija.

 

[Statler and Waldorf]

Kako je kralj Dragutin II bio jedini plemić u Kraljevini Srbiji, on ju je predstavljao; bio državni sabor sam, kao ličnost. To znači da je sam mogao da odlučuje o Pragmatičnoj sankciji, pa tako i da će ga njegova kćer naslediti.

Osim toga, ne sećam se sad baš najbolje, ali čini mi se da je na prvom srpskom crkveno narodnom zboru koji je bio održan posle ugarske ratifikacije, upravo bila potvrđena Pragmatična sankcija.

Сабор не чини само световно племство, него и духовно, што значи и епископа Српске Цркве.

никад није потврђена Прагматична санкција.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Сабор не чини само световно племство, него и духовно, што значи и епископа Српске Цркве.

никад није потврђена Прагматична санкција.

Pa ko sačinjava crkveno narodni sabor, kojim predsedava mitropolit?

U to vreme, u prvoj polovini XVIII stoleća, to je bila i ubedljivo dominantno Crkva.

 

[Statler and Waldorf]

Pa ko sačinjava crkveno narodni sabor, kojim predsedava mitropolit?

U to vreme, u prvoj polovini XVIII stoleća, to je bila i ubedljivo dominantno Crkva.

ако мислиш на црквено-народне саборе српског народа у земљама Круне Св. Стефана, то је нешто сасвим друго, јер они доносе одлуке везане за православну заједницу у Краљевини Угарској, а не у Краљевини Србији.

 

[Khal Drogo]

Pa nailazila je kod Srba. To što nije kod Hrvata i Muslimana baš je nešto drugo

Муслимани у Босни и Херцеговини лоше су прихватили окупацију Аустро-Угарске, то се расположење босанских муслимана није битно промијенило у тих неколико деценија и барем код већинског муслиманског живља владао је анимозитет према аустроугарским окупаторима.
Да ли би и колико подржали присаједињење Србији други је пар опанака, но вјерујем, а овдје је погрешно гледати на те процесе из данашње визуре, другачије бјеше и схватање и расположење колективитета крајем XIX и почетком XX вијека, да би благонаклонији били према заједници народа са којим их везује језик и култура него према аустроугарском окупатору.

Када су у питању раздрагане масе које су дочекале Ферду, у великом граду увијек можете наћи потребну масу која ће оставити такав привид, но историја нас је подучила у мноштву примјера да се такав привид временом покаже погрешним

 

[Pumpaj Dinstanović]

Муслимани у Босни и Херцеговини лоше су прихватили окупацију Аустро-Угарске, то се расположење босанских муслимана није битно промијенило у тих неколико деценија и барем код већинског муслиманског живља владао је анимозитет према аустроугарским окупаторима.
Да ли би и колико подржали присаједињење Србији други је пар опанака, но вјерујем, а овдје је погрешно гледати на те процесе из данашње визуре, другачије бјеше и схватање и расположење колективитета крајем XIX и почетком XX вијека, да би благонаклонији били према заједници народа са којим их везује језик и култура него према аустроугарском окупатору.

Када су у питању раздрагане масе које су дочекале Ферду, у великом граду увијек можете наћи потребну масу која ће оставити такав привид, но историја нас је подучила у мноштву примјера да се такав привид временом покаже погрешним

Pa uopšte nisam pravio nikakav pogled iz današnje vizure. Imao sam na umu isključivo Bosnu i Hercegovinu u 1914. godini.

 

[Casual Observer]

Da li je Srbija trebala da prihvati austrougarski ultimatum i da se na taj način izbegne rat u Evropi bar na neko vreme? Kažem na neko vreme jer je ratna mašinerija bila spremna svuda u Evropi tako da je jedan veliki rat već bio spreman, samo se čekao povoljan trenutak da se on započne. Uslovi koje je Austrougarska postavila Srbiji nalaze se u linku ispod:

https://sr.m.wikipedia.org/w/index....ffonly=true#Аустроугарски_ултиматум_(23._јул)

да! требао је руски Цар да упути предлог аустријском Цару да заједничка руско-аустријска полицијска мисија спроведе истрагу у Србији и похапси одговорне за атентат (банду убица из Црне руке). онда да им се суди и да се обесе. то би било на вељу срећу српском народу.

Nije bilo moguće. Austrougarska je od 1906 kovala planove za vojnički obračun sa Srbijom, a austrougarski načelnik generalštaba Konrad fon Hercendorf je razvio pravu opsesiju Srbijom i Srbima i za sedamnaest meseci od 1. januara 1913. do 1. juna 1914. dvadeset šest puta (26 puta!) od K und k vlade Austrougarske zahtevao objavu rata Srbiji. Likvidacija Franca Ferdinanda je za njega bila pravo olakšanje jer je najzad dobio povod (ne izgovor) za rat. Inače. On je od još 1906. počeo da zahteva od austrougaraske vlade obračun sa Srbijim.

Izvor:

 

[Shiv Ji Gongzi]

Муслимани у Босни и Херцеговини лоше су прихватили окупацију Аустро-Угарске, то се расположење босанских муслимана није битно промијенило у тих неколико деценија и барем код већинског муслиманског живља владао је анимозитет према аустроугарским окупаторима.
Да ли би и колико подржали присаједињење Србији други је пар опанака, но вјерујем, а овдје је погрешно гледати на те процесе из данашње визуре, другачије бјеше и схватање и расположење колективитета крајем XIX и почетком XX вијека, да би благонаклонији били према заједници народа са којим их везује језик и култура него према аустроугарском окупатору.

Када су у питању раздрагане масе које су дочекале Ферду, у великом граду увијек можете наћи потребну масу која ће оставити такав привид, но историја нас је подучила у мноштву примјера да се такав привид временом покаже погрешним

Popis stanovništva iz 1910. za grad Sarajevo kaže da je bilo 18.500 muslimana, 18.000 rimokatolika tj Hrvata, 8.500 pravoslavnih Srba i još oko 7.000 ostalih pretežno Jevreja. E sad, normalno je da kao što kažeš da su bosanskim muslimanima bili draži Turci nego Austrougari, kao i da je naš narod preko Drine sigurno priželjkivao da se ujedini sa braćom svojom iz Srbije, međutim tada kada je Ferdinand dolazio nije bilo nikoga da to svoje nezadovoljstvo tj želju za ujedinjenjem pokaže na bilo koji način sem naravno Principa i ostalih iz Mlade Bosne koji su se odlučili za atentat.
Pri tome ne treba zaboraviti da se Ferdinand zalagao za reorganizaciju austrougarske monarhije gde bi od dvojne nastala trojna monarhija a taj treći deo bi činili slovenski narodi. Sam Princip je ako se ne varam izjavio da je jedan od razloga za atentat na Ferdinanda bio taj što bi upravo tom njegovom reformom šanse za ujedinjenjem bile daleko manje.

 

[Meliot]

Popis stanovništva iz 1910. za grad Sarajevo kaže da je bilo 18.500 muslimana, 18.000 rimokatolika tj Hrvata, 8.500 pravoslavnih Srba i još oko 7.000 ostalih pretežno Jevreja. E sad, normalno je da kao što kažeš da su bosanskim muslimanima bili draži Turci nego Austrougari, kao i da je naš narod preko Drine sigurno priželjkivao da se ujedini sa braćom svojom iz Srbije, međutim tada kada je Ferdinand dolazio nije bilo nikoga da to svoje nezadovoljstvo tj želju za ujedinjenjem pokaže na bilo koji način sem naravno Principa i ostalih iz Mlade Bosne koji su se odlučili za atentat.
Pri tome ne treba zaboraviti da se Ferdinand zalagao za reorganizaciju austrougarske monarhije gde bi od dvojne nastala trojna monarhija a taj treći deo bi činili slovenski narodi. Sam Princip je ako se ne varam izjavio da je jedan od razloga za atentat na Ferdinanda bio taj što bi upravo tom njegovom reformom šanse za ujedinjenjem bile daleko manje.

Šta će Austrougari u Bosni i Hercegovini? Istim povodom zašto su i Turci bili tamo, zbog širenja svog imperijalnog carstva.

 

[Casual Observer]

Otarzbina bi bila napadnuta sa tim i bez toga.

Tu se potpuno slažem, a to sam zaboravio da istaknem.

Naši atentatori su, svakako bili izmanipulisani u kaskadi manipulacije pri samom kraju. Ili, kako je Tesla za Principa rekao - "neogovorni fanatik", a to se mnogostruko potvrdilo kao tačno.

можда би Пашић и прихватио ултиматум, он је био мудар човек и врло свестан значаја атентата, последица одбијања и даљег развоја догађаја. али је био свестан и тога да би га црнорукци, да је прихватио ултиматум, убили већ следећег дана и извели војни пуч.

Мислим да је требало да га прихвати у целости. Али требало је много штошта. Србија је већ била прихватила улогу ометача Немачке у градњи пруге Берлин-Багдад у корист савезништва са Британијом, Русијом, и Француском. Уместо да смо наставили да учествујемо у том пројекту и онда тражили део нафте који би се транспортовао кроз Србију. Али ето, од свргавања Обреновића 1903, политика Србије је постала анти-српска, све до данас.

Na trasi pruge Berlin-Bagdad smo bili najpogodniji u te neke svrhe pa su nas valjda zato i lukavi Englezi izabrali, dok su izvođači radova vezani za taj deo i nas bili Rusi na čelu sa Izvolskim i ruskim poslanikom u Beogradu Hartvigom.

Ja koliko sam čuo Srbija je prihvatila sve uslove osim da austrougarske vlasti vršljaju po Srbiji. Mislim da su tadašnje vlasti u Srbiji pokazale veliku fleksibilnost i želju da ne bude rata između Austrougarske carevine i Kraljevine Srbije.

Na žalost, veoma je skabo poznato koliko je dugo Austrougarska vršila pripreme za napad na Srbiju i njeno uništenje - bilo je jasno da samo postojanje Srbije, nezavisne nacionalne države jednog od porobljenih naroda K und k na sve porobljene narode deluje ohrabrujuće i podstičuće da se i sami oslobode revolucijom. Nezavisna Srbija je bila primer i za Čeghe, i za Slovake, i za Hrvate, i Slovence, i Poljake, i Ukrajince i Rusine.

Austrijski šef generalštaba Konrad fon Hercendorf je po Moltkeovom opisu bio najopasnija vrsta oficira: glup i ograničen a pun energije i veoma aktivan. Pored komične zajubljenosti (u pedesetim godinama) u ženu koja je imala četiri dece i želje da postigne neki uspeh na bojnom polju koji bi ga učinio dostojnim da je zaprosi (sic!) patio je i od potrebe da nekako lično spere poniženje sa Austrije iz rata 1866. Bećki ministar spoljnih poslova Berthold, kranje nenaklonjen Srbima je fon Hercendorfa opisivao u svom dnevniku rečima rat, rat, rat, rat! Toliko se investirao u želju za ratom da je potpun prestao da brine oko detalja vođenja tog rata.

Kao što sam već pomenuo, Konrad fon Hercendorf, načelnik austrougarskog generalštaba je razvio pravu opsesiju Srbijom i Srbima: Od 1906. je počeo da zahteva od austrougaraske vlade obračun sa Srbijim, da bi posle za Beč potpuno neočekivanih srpskih pobeda u dva Balkanska rata za sedamnaest meseci od 1. januara 1913. do 1. juna 1914. dvadeset šest puta (26 puta!) od K und k vlade Austrougarske zahtevao objavu rata Srbiji. Likvidacija Franca Ferdinanda je za njega bila pravo olakšanje jer je najzad dobio povod (ne izgovor) za rat.