Pa hajdemo i o psima. Ja volim pse, pa sam osudio psa kojeg volim da živi sa mnom u zatvorenom prostoru negde na desetom spratu. Taj pas smeta komšijama (zbog buke, a i zbog mirisa), ali te komišije zapravo ne vole životinje, pa im zato smeta moj pas. Ako moj pas dobije štence, onda pošto ne mogu sve da ih gajim, lepo uzmem kartonsku kutiju, stavim ih u nju i iznesem ih negde u neki park. I ja volim pse i osuđujem ljude koji ih "ne vole".
Veruj mi, mnogo me više u ovome trenutku zabrinjava to što mladim ljudima nije omogućeno da na normalan način zasnivaju porodice od toga šta će biti sa psima lutalicama koji uzgred predstavljaju opasnost za decu.
Ako ćemo o zaštiti životinja, da li možda treba da zaštitimo pacove, miševe, insekte - one vrste koje se redovno uništavaju procesima deratizacije i dezinsekcije?
Čovek koji zaista voli svog psa, nikada neće dopustiti nekontrolisano parenje, a još manje će štence staviti u kutiju i izneti ih u park ili na ulicu. Podrazumeva se da čovek, koji iskreno voli svog psa (mačku, papagaja itd.) ima izraženu sposobnost empatije i doživljava svog ljubimca kao živo biće koje oseća bol i patnju. Jer, ako je, npr. pas u stanju da VOLI (a da to nema veze sa uslovnim refleksom), onda je sigurno u stanju i da pati. Tako da ti kao, pretpostavljam iskreni ljubitelj pasa i savesni vlasnik, ne bi izneo štence na ulicu.
Trebalo bi da se podrazumeva da ljudi koji se deklarišu kao ljubitelji životinja, vole SVE životinje, bez izuzetaka, da poseduju svest o tome da sva živa bića na ovoj planeti (uključujući i insekte i glodare) imaju svrhu svog postojanja. Ne moramo biti zaljubljenici u, recimo, zmije, ali možemo se potruditi da shvatimo čemu služi stvorenje (a ne predmet ili bauk) zvano ZMIJA (pacov, miš, buba itd. – a ovde nabrajam one vrste, koje su najprokaženije u ljudskom, egocentričnom poimanju prorodnih 'neprijatelja').
Mene takođe zabrinjava mnogo štošta u našoj zemlji... i nemaština, i nezaposlenost, neizvesnost, kriminal, besperspektivnost... opšti sunovrat svih životnih vrednosti (morala, npr). Ali, ja, kao pojedinac ne mogu da utičem na nečiju odluku da li će ili neće zasnovati porodicu. Mogu da pričam mlađima od sebe da je lepo imati decu... da su deca 'ukras sveta', da oplemenjuju život... ali to mogu samo da pričam (svesno zadirući u nečiju intimu i samim tim narušavajući tabu o svačijem pravu da sam odlučuje o sopstvenom životu)... Jer, nije samo siromaštvo uzrok bele kuge, već i otuđenje – kao svojevrsni fenomen savremenog društva. Dakle, ne postoji generalizacija; neko ne može da ima decu, neko neće da ima decu. Uzroci su različiti.
Ali zato možemo odlučivati u ime životinja. Naravno, pod uslovom da ih razumemo. A da bismo ih razumeli, potrebno je da imamo znanje o njima. Kada naučimo decu (od malena) da je strah od životinja nepotreban i sami shvatimo da je strah od nepoznatog posledica neznanja, onda neće biti sukoba na relaciji čovek – životinja. Ili, jednostavnije: edukacija pa akcija.
Čovekova prirodna potreba je da prvo zaštiti sebe. U toj ravni treba posmatrati i neophodnost deratizacije i dezinsekcije. Zgazićemo bubašvabu jer ne želimo da nam švrlja po kuhinji i zagađuje hranu; zgnječićemo pauka jer on plete paučinu po čoškovima našeg stana (a paučina je odraz domaćičke aljkavosti); postavićemo miškolovku jer ne želimo miševe u svom okruženju (prenose bolesti, smrde, štetočine su itd.). Namerno sam sve navedene živuljke strpala u isti koš; poznavaoci faune će vrlo dobro uočiti šta sam htela da kažem.
Kada sam spomenula divlje životinje, mislila sam na one koje se istrebljuju nekontrolisanim lovom, na uskraćivanje njihovih prava da žive u prirodnim staništima (krčenje šuma, npr), na zloupotrebu u vidu zooloških vrtova, cirkusa, eksperimenata u raznim medicinskim istraživačkim centrima.
Bubašvabe i glodari odavno nisu 'divlje' životinje. One žive sa nama, jer smo im to mi omogućili svojim životnim navikama. Mnoge od njih su štetočine... a najveća štetočina među svim životinjama je upravo ČOVEK, zbog onog što svakodnevno čini Majci Prirodi.
