Ево мало материјала од Снегарова, Златарског, Вајана и Пентковског. Ради лакшег читања сам га уредио и комбиновао:
Оснивање словенске епископије на територији Македоније требало је да се деси убрзо након успостављања нове границе са Византијом 904. године. Граница је успостављена код Солуна, услед чега су нове територије насељене Словенима ушле у састав Првог бугарског царства. Како сведочи чувени Тудор Доксов запис да је 907. године Константин (Преславски) већ био епископ, а затим је 904-907. основао словенску епископију Брегалницу, која је морала да се суочи са задатком дехеленизације словенског становништва некадашњих византијских „Склавиније” Солунске области, која је после 904. године ушла у састав I бугарског царства. Делатност Брегалничке епископије на челу са епископом Константином, учеником св. Методије и сарадник Св. Климента, као и њена локација у једном од центара путне мреже на Балкану, допринели су брзом ширењу словенских богослужбених текстова, не само на територији источне Македоније, већ и на целом Балкану, где су после 1018. године постојале епархије Охридске архиепископије.
Путна мрежа за ширење словенског богослужења била је следећа:
Дуж пута Битољ – Прилеп – Штип – Ћустендил – Софија, идући од запада ка истоку, налазиле су се Пелагонијска (битолска), Mоровиздска (брегалничка ), Велбуждска (ћустендилска) и Софијска епархија. Древни „Вардарски пут“, који је ишао од југа ка северу, повезујући долину Вардара и Мораве (почињао од Солуна, полазио од Вардара, преко Стобије, где је прелазио пут Битољ – Штип – Софија, па ишао у Скопље а одатле преко Виа Милитарис, где су се налазиле Струмичка (Тиверјупољска), Скопска и Нишка епархија. Римски пут Scupi (Скопље) – Улпијана (Липљан), који је водио уз реку. Лепенац, повезивао је скопску и липљанску епархију, а такође је преко Липљана водио пут, који је од Ниша водио ка јадранском приморју (Ниш – Куршумлија – Приштина – Липљан – Призрен – Љеш)