20 godina i zivotarim

[zvucnici]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

 

[Direkt]

to je faza i previse umisljas i razmisljas i brines

 

[Regina Mills]

Faza.

 

[DacaMARTA]

Naravno da je faza, jer i ja ponekad istripujem tako nesto (a, takodje, nema razloga- u tvom opisu sam videla da imam slicne obaveze kao i ti)...
U sustini, moras da se opustis, jer, sve ce doci na svoje..

 

[smaki*]

Nađi dečka!
Šalu na stranu, gledaj da ispuniš život stvarima koje voliš i u kojima uživaš; uči, druži se, bavi se sportom... pa nećeš samo razmišljati o glupostima na koje ne možeš da utičeš (situacija u zemlji i sl

 

[gost 271475]

Aham, ali te faze vrlo lako prelaze u stanja... naročito ako sedneš i čekaš da te prođe. E, pa ništa ne prolazi samo od sebe.
Apatija nije daleko od depresije, a nezadovoljstvo sobom te samo vuče nazad... treba uvek težiti boljem, ne biti ni zadovoljan, jer onda staješ, ali biti generalno nezadovoljan, nije samo jedan uzrok takvom stanju.
Inače, sreća, ako je tražiš se krije u malim stvarima, sitnicama. Baš sam skoro razmišljala na ovu temu, koliko više nema tih sitnica... u stvari ih možda ima, ali ih ne primećujem. Doduše, ja imam staža, pa je i razumljivo, donekle... s tim što ja nemam očekivanja od života, to bi me dokosurilo. Samo od sebe.

Ako si to uradila samo zato što se od tebe očekivalo, normalno je i što te ne ispunjava. Ako nema realnih razloga, imaš psihički problem... ja više volim da pronađem razlog, pa makar to bilo i "skupilo se koješta".
Jesam, ali menjam sve što mogu, ovako se osećam kada ne zavisi od mene. Ako se ne plašiš promena, nemoj biti pasivna, žalićeš kasnije. Sada te ništa ne sputava, bar iz ove moje perspektive, mlada si, slobodna, nemaš decu, sve pošalji u tri lepe i traži sebe. Kasnije nećeš moći, to ti garantujem.

 

[***Saint***]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

meni se desilo da taman mi je sve išlo kako treba, uhvati me takva monotonija, da što je najjače, ja nisam to ni primećivala, drugi su primetili pre mene.
jednostavno, ravna linija. i stvar je u tome, da gledaš da što bolje proživiš dan. nemoj da sediš i da čekaš da to nešto što ti fali, dodje tebi, idi ti i uzmi od života šta ti je potrebno.
i nadji hobi. posveti se istom. npr. makar to bilo i crtanje, a ti totalno netalentovana, crtaj ako te to ispunjava

 

[Џорџи]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

Uvek se tako osecam i moj ti je savet sto pre preko..prvo na par meseci da vidis kako moze bolje pa i ako se pokolebas vrati se pa ces videti da nije vredno..i onda dugorocni plan bez povratka i odustajanja

 

[gost 271475]

Ne razumem, kako si dozvolio sebi da se uvek tako osećaš... meni je dovoljno teško ponekad. Kontam da se neke stvari ne mogu promeniti dok sebe ne promeniš, i sama sam teška po tom pitanju promena kod sebe, dođe mi ponekad da iskočim iz sopstvene kože, kad kulminira. Ali, konstantno i intenzivno se prepustiti tome... po meni nije normalno.
Ne kažem da nisam i sama imala promašaja, naravno da jesam, ali nije i ne sme da bude čitav život promašaj. Ako ne umeš da živiš, ne mora to da bude po svaku cenu punim plućima, ali da se pustiš i prepustiš, malo banlizuješ taj strah, nateraš ga da radi za tebe... ebo te, ko će to da uradi umesto tebe?
Najveći strah koji imam je strah da sam nešto propustila, da ću postati nadrk i nezadovoljna... ali to je konstruktivan strah, bar je do sada bio. Namćorsam po prirodi, ali daleko od toga da sam negativna.
Kako sebi možete da oprostite životarenje, to ne razumem.

 

[Navar]

"..dva zatvorenika pogledase kroz resetke
jedan vide blato, drugi vide zvezde .."

 

[goldengate]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

ni ja nisam nesto daledo od ovog, malo je onih koji jesu

probaj da uradis nesto za drudog, bilo kakvu sitnicu nekome kome je iskreno potrebna

covek najvise dobija kada nesto deli sa nekim, i kad to radi sa iskrenom namerom

 

[Dr.Art]

neumisljas nista ...nego si lepo ukapirala sto je dobro sazrevas ...neki to ne mogu da shvate ... sad lepo pocinjes da trazis sebe ...ako nenedjes sebe do 30 pocni da se zabrinjavas ...)

 

[krompir 2.1.]

raste ti umnjak !

to je samo faza i proci ce...svi smo je prosli i nista nam ne fali...

 

[Festomanka]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

hm... svako bi mogao da se oseca kao ti.... ali...
ima nesto sto neki ljudi mogu, a drugi ne - da budes srecan onim sto imas...
to naravno ne znaci da se zadovoljis time sto imas... treba uvek zeleti vise..

Msm ja citam tvoj post i razmisljam koliko sam ja srecna..
a mogu i da ti kazem zasto sam ja srecna pa da vidis da si i ti verovatno srecna :
1. imam normalne roditelje koji me podrzavaju u svemu i guraju da napredujem u zivotu
2. imam krov nad glavom (ne placam kiriju), mama ima finu platu - ne oskudevam.. niti se razbacujem. imam dovoljno.
3. studiram fakultet koji volim i sama ga placam - sto dalje ide na
4. zaposlena sam - imam 1.5 god radnog staza (21 godinu zivota) i ucim posao koji mi moze pomoci ako se ne zaposlim u struci po zavrsetku fakulteta
5. imam drustvo... i imam 2 (dva) PRIJATELJA za koje znam da bi u bilo koje doba dana i noci bili tu ako mi treba, takodje - iscupali bi svoj bubreg za mene
6. imam decka - 4god, cini me srecnom, voli me...

e to sto ja imam - ima pola ljudi koje ja poznajem... ali i dalje nisu srecni - kao ti...

ne znam... uvek pomisli da moze da bude i losije......

zdrava si, studiras, imas prijatelje... ti si jednostavno upala u kolotecinu.... samo ti treba nesto da te razmrda... bice sve ok

 

[tgdanijela]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

Ovo jesu realni faktori okoline, mada postoji i činjenica da kod nekih osoba početkom dvadesetih (slično kao i u pubertetu) može doći do pada u lučenju serotonina ..

 

[Sally_Solomon]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.
kad gledam sa razumne strane nema razloga za to, i ja preterujem, medjutim, ne mogu protiv svojih osecanja. nisam u depresiji ili tako nesto, izlazim, druzim se, idem na fax, radim sve i zivim kao i ranije, ali nekako stalno ocekujem nesto vise od zivota.

ne svidja mi se ova zemljai ne vidim buducnost ovde, vidim samo mucenicki zivot koji su ziveli i moji roditelji i mnogi ljudi poslednjih 20ak godina. nema realnih razloga da se osecam ovako, prosle godine sam upisala fakultet i bila uspesna u jos nekim stvarima, ponosna sam na sebe zbog toga, ali samo toliko, to me ne ispunjava. da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

Pa sto ne poradis na tome sto ocekujes od zivota? Nista ti nece pasti u krilo...ko ce da ti poboljsa zivot ako neces sama?
I srecu moras pronaci unutar sebe. Ne mozes se stalno oslanjati na druge da te usrece..

 

[Egreta27]

Uh...hoces malo mog zivota pa da shvatis da si itekako srecna?
Shalim se, znam da smo svi razliciti, i to je prirodno da ne kazem normalno...
Elem, imala sam takve faze, uglavnom objektivno uslovaljene, ali sam po prirodi borac, ne priznajem "dugorocnu" tugu, apatiju, i tome sl.
...zapravo sve je do tebe, da shvatis u dubini duse sta bi te to cinilo srecnom i radis na tome da to i ostvaris...ono sto je u tvojo moci, vec sam pokusaj da das sve od sebe je mnogo...Vjeruj mi, samo zdravlje ti je i vise nego dovoljan razlog da skaces od srece...sto vodi do toga-sport, bilo kakav upraznjavaj, aktivira hormon srece
Srecno.

 

[Savant]

imam 20 godina. jednostavno nisam srecna. vec duze vreme ne postoji nista sto bi me iskreno obradovalo i usrecilo. ne mogu da se setim kad sam se poslednji put osecala srecnom.

da li ste se osecali nekada ovako, da li ovo samo faza i ja umisljam i razmisljam previse?

Postoje dva nacina da ti se odgovori, a zavise od tebe kao licnosti.

Prvo da ti kazem da nisam nikakav psiholog ili nadripsiholog, vec covek sa dosta iskustva, stariji od tebe.

Obican covek sa svojim problemima, koji se od skora ovde obraca za misljenje drugih.

Pa moj savet mozes da odbijes, bez ikakve grize savesti da nisi ucinila pravu stvar.

Citirao sam deo toga sto si napisala. Sreca je kljucna rec, kako vidim.

Reci mi, sta studiras, ne i gde, kakav si djak bila u srednjoj, kakav na fakultetu,opisno, i, ako hoces i ako je za saopstavanje na forumu, sta je ono sto te ucinilo srecnom po poslednji put i kada je to bilo?

Ako mozes da mi das odgovor na ova pitanja, mogu i ja da tim dam savet.

Poz!

 

[gost 271475]

I u čemu spavaš, ako može... da bi bolje procenili karakter...

 

[Savant]

I u čemu spavaš, ako može... da bi bolje procenili karakter...

djavolja nevesto,

uopste me ne zanima u cemu neko spava, a najcesce me ne zanima ni sa kime spava.
mada, vidim iz nicka na koga si ti bacila oko...sa srecom!

ovde se prica o sreci i ispunjenosti.

posto sam se izlozio na drugom topiku ovog foruma i ti imala prilike da sve to procitas, mislim da bi i covek mojih osobina imao sta da kaze na ovu temu.
ili bilo koju drugu, o kojoj moze iskustveno da govori.

zvucnici, ako zelis da cujes sta imam da kazem, a potrebno je da steknes utisak o meni, procitaj topik uzas promiskuiteta, koji sam pokrenuo na ovom podforumu.

da se niko ne bi osetio pozvanim da te od neceg stiti, ako se mozes zastiti sama.

 

[gost 271475]

Negde sam se tebi obratila...?

 

[gost 198065]

Mogli bi sad počet naširoko i apstraktno po pitanju obesmišljavanja života besmislenim društvom i/ili civilizacijom (Američki Psiho), i mudrosti onih koji vide dalje, dublje, iznad i ispod.

Mogli bi svašta, al ti bi se i tako osećala usr.ano.

Knjige ne moraju nositi zvanične crkvene žigove nit ljudi koji su ih pisali viteške titule, uokvirene diplome i (samo)proklamovana Rešenja I Odgovore a da bi u njima našao zrno istine.


Verovatno nije do tebe, već do vremena. O kojem nisi pozvana da sudiš. Jedino što možeš, to je da odlučiš šta ćeš sa vremenom u kojem jesi. Hvala, Tolkiene.


Nisu sve boljke od traumatičnog detinjstva, a neke nisu boljke uopšte. Ja bih ti rekla da životarenje danas predstavlja veći domet nego živeti punim plućima. Pomisli samo šta bi sve morala da pojedeš inače.

Doduše, možda još uvek nisi naučila da adrenalin treba zavisiti od čoveka, a ne čovek od njega. A i što bi to, s dvadeset, znala? Nisam ni ja.

Patience.

 

[Savant]

Negde sam se tebi obratila...?

daj Boze da si meni, ako si se obratila njoj, onda izvini i opet sa srecom!

 

[Jennifer Jennin]

TO JE FAZA
i niko te ne može kriviti zbog toga, jer živimo ...pa...kako živimo
rješenje moraš tražiti u sebi
prilagoditi sebe uslovima koje ne možeš promijeniti, bar ne radikalno
postaviti sebi nadprosječne ciljeve kako i domet bio što veći
ulagati u sebe, u svoje obrazovanje, u svoju duhovnu nadogradnju, u odnose sa ljudima (i na momke mislim)
truditi se da te negativna osjećanja ne obuzimaju na duže vrijeme
život je lijep
život je dar
i niko nije rekao da je lak

 

[Џорџи]

Ne razumem, kako si dozvolio sebi da se uvek tako osećaš... meni je dovoljno teško ponekad. Kontam da se neke stvari ne mogu promeniti dok sebe ne promeniš, i sama sam teška po tom pitanju promena kod sebe, dođe mi ponekad da iskočim iz sopstvene kože, kad kulminira. Ali, konstantno i intenzivno se prepustiti tome... po meni nije normalno.
Ne kažem da nisam i sama imala promašaja, naravno da jesam, ali nije i ne sme da bude čitav život promašaj. Ako ne umeš da živiš, ne mora to da bude po svaku cenu punim plućima, ali da se pustiš i prepustiš, malo banlizuješ taj strah, nateraš ga da radi za tebe... ebo te, ko će to da uradi umesto tebe?
Najveći strah koji imam je strah da sam nešto propustila, da ću postati nadrk i nezadovoljna... ali to je konstruktivan strah, bar je do sada bio. Namćorsam po prirodi, ali daleko od toga da sam negativna.
Kako sebi možete da oprostite životarenje, to ne razumem.

Bili smo pod sankcijama i bez vize se nigde ne moze..a ja ne idem nikad glavom kroz zid i promisljeno sam ostajao na crno..na srecu bez posledica a mogao sam zaglaviti u zatvoru i sa zabranama od 5 god..sad tek ulaska u celu eu..a to mi ne treba..i da drzava mi je za mnogo kriva i nepravda..zaostalo i iskvareno drustvo gde uspevaju retardi a ne talentovani..i na svakom poslu sam osetio podmetanje nogu sujetnih komplexasa i dupeuvlakasa..tako da ja ne pricam o unutrasnjem dusevnom miru..to je bitno da ne dodje do zabune