I prozni konkurs, 24.05.2014.
Mesto br. 1 - Predlog br. 3 – autor: Borac za prava zivotinja (35 poena)
Mesto br. 2 - Predlog br. 12 - autor: plavooki (33 poena)
Mesto br. 3 - Predlog br. 2 – autor: Timosten (30poena)
Plasman ostalih učesnika:
Mesto br. 4 - Predlog br. 10 – autor: bracaco (22 poena)
Mesto br. 5 - Predlog br. 9 – autor: Sibirski Tigar (19 poena)
Mesto br. 6 - Predlog br. 6 – autor: *BILJA* (17 poena)
Mesto br. 7 - Predlog br. 1 – autor: Vlado (16 poena)
Mesto br. 8 - Predlog br. 11 -autor: Tol (13 poena)
Mesto br. 9 - Predlog br. 4 -autor: Dragoljub69 (12 poena)
Mesto br. 10 - Predlog br. 5 – autor: Sabonis (8 poena)
Mesto br. 11 - Predlog br. 7 -autor: Nina (6 poena)
Mesto br. 12 - Predlog br. 8 – autor: LJILJA_MMM (5 poena)
Priče koje su učestvovale na I konkursu možete pročitati ovde.
I prozni konkurs, 24.05.2014.
Mesto br. 1 - Predlog br. 3 (Borac za prava zivotinja)
LETO, BEZBOJNO
Reč “leto” zvuči oštro, kao ime psa. Bezbojno i slatkastog ukusa. Pokrivač od vrelog vazduha smeta mi da dišem. Dvanaest mi je godina. Dvanaest je zgodan broj, liči na čaplju i labuda u šetnji. Leškarim na krevetu i čitam knjigu o dečaku Tomu i njegovom drugu Haklberiju. Drug je pojam koji označava drugog Ja, nekog ko postoji van mene i ne liči na mene, ali misli kao ja. Nikada nisam sreo drugog dečaka s kojim bih mogao deliti misli i osećanja koja nemam. Čitam je dijagonalno, uzduž i popreko, dok slova proleću: crveno a, plavo e, nametljivo crno r, i ne mogu da uhvatim smisao. Ali od mene niko i ne očekuje smisao. Imam svoju sobu, hranu koja je darbožji, imam mamu i tatu. Reč mama je ljubav; reč tata isto to, samo malo manje. Rekli su mi da ljubav liči na hvala, molim, žrtva, nežnost, pažnja. Možda je primetim na maminom licu kada joj odgovorim da je osamdeset četiri na kvadrat jednako sedam hiljada pedeset šest. Tada osetim i ja nešto, pticu u grudima, iako znam da je utisak o ptici u telu potpuno nelogičan.
Tačno pre jedan sat mama je otišla na posao. Zaradiće za hleb, mleko i ono bez čega ne bismo mogli da živimo. Tako ona kaže kada dođe u moju sobu, poljubi me u obraz i posle se bučno strči niz stepenice koje, u savršenoj formi nautilusa, vijugaju do izlaza iz kuće. Moja briga se nigde ne vidi ali je prisutna, kao beli zid koji se nazire iza polica sa knjigama. Teška praznina na koju je naslonjeno ono “naizgled”. Ponekad baš nisam zadovoljan, ili je to drugo osećanje čije ime ne znam, ali ume da uzme oblik tesne sobe, zaključanih vrata, zidova koji se iznenada i nelogično smanje pa prete da će me zdrobiti. Čim časovnik klikne na “22”, tata ulazi, bez kucanja, seda na ivicu kreveta i priča stvari naizgled: ja sam neko koga od svih na svetu najviše voli, ja sam njegova krv, njegovo meso. Dao bi život za mene. Dao bi bubreg, zlunetrebalo. Dao bi mi sve. Voli me. Ja sam njegovo najveće bogatstvo, srce, duša. Miluje me po kosi, gladi po obrazu, ulazi mi u prostor u kome ja želim da budem samo ja, bez ičijeg prisustva. Prsti su mu debele gusenice, načičkane ružnim, tamnim dlakama. Brzo se svuda razmile. Otkopčava kaiš i metalna šnala zvecka poput šištanja zmije. Stavlja prst na usne, oblikujući ih u još jedan šištavi, zmijski zvuk: Psst! Skida pantalone, a ja skrećem pogled u parče belog zida iza polica. Postavljam sebi zadatke: Koliko je sedamdeset osam na kub? Kako glasi definicija Ojlerovog broja e? Zažmurim kada zaboli, ali kada postane nepodnošljivo, u sebi vrisnem: Molim te, tata, zašto baš mene od svih na svetu moraš najviše da voliš? On ne čuje moje misli i ne vidi moj bol. Još malo pa kao da je autističan. Ali, možda to i nije nelogično, s obzirom da sam njegova krv i njegovo meso. Sabija me uz ram kreveta i pritiska sa svojih devedeset šest kilograma telesne mase. Razmišljam: koliko je Tom Sojer nesvestan svog zadovoljstva života sa tetkom, bez oca koji bi ga voleo najviše na svetu?
Posle tata plače. Pokušavam da plačem zajedno sa njim, ali ne uspevam. Izgleda da su moji pokušaji da budem “naizgled” jalovi zato što što nisam u stanju da pročitam tuđa osećanja. Život je, kao i moj otac, nerazumljiv. Kada ode, ponovo se posvetim čitanju. Pre toga prilazim ogledalu, mom Haklberiju pred kojim se ne stidim. Kažem mu, našim jezikom: Leto je bezbojno. Ali nije slatkasto. Leto nije ljubav. Drugi ja naginje se ka meni i klima glavom. Oči su mu razrogačene i pune odsustva svetlosti.
- - - - - - - - - -
I prozni konkurs, 24.05.2014.
Mesto br. 2 - Predlog br. 12 (plavooki)
Зимско поподне у једном забаченом српском селу, ја у трећем разреду основне школе.
Остао сам опет на додатној из математике због те слатке Светлане, и под њеним утицајем ти задаци из математике су стварно постајали лаки. Светлана је иначе живела близу школе, а до мог засеока имало је око шест километара пешачења. Сви који су живели у мом крају су одмах после наставе отишли кући, тако да сам остао сам. Знао сам да у крају има вукова и ловци су их након улова повремено носили кроз села да их народ дарује. Често би виђали и њихове трагове у снегу на путу од школе до куће.
Ближио се мрак и ја сам морао кући.
Половина пута до села протезала се уз асфалтни пут поред реке, на коме је саобраћај био врло редак. Снег је полако почео да пада, а у моје десетогодишње срце се увукла зебња и док сам се упорно освртао да ли ће наићи неко ко ће ми бар део пута правити друштво у мени је растао страх.
Ходао сам убрзано по завејаном и смрзнутом коловозу огрнут хуком ветра и сабласне самоће, када сам на неких стотину метара испред себе угледао њега.
Био је то вук, лежао је у снегу изнад пута, делом заклонјен дрветом и чекао мене. Срце ми је затутњало, а ноге су нестале.
Док сам у даљини гледао ту огромну вучју главу разјапљених чељусти, мој мозак је грозничаво радио. Веровао сам да уколико почнем да бежим да ће ме брзо стићи, а одузети осећај у ногама је сведочио да бег и није изводљива опција.
Окренух се опет, нигде никога, а испред мене он коме чекање не смета, а још мање мрак који се полако спушта. Одлучих да чекам и ја, можда ће неко наићи.
Време је текло, и то са једне стране као бескрајно дуго чекање да вук оде или буде отеран, а са друге, као јако брзо надолазећи мрак. Ни дан данас нисам сигуран колико сам дуго стајао ту, ако је веровати оним страшљивим и сузама испуњеним очима, што проклињу Светлану и то чудно привлачно осећање које ме вукло ка њој, било је то око два сата.
Ипак, ако је веровати човеку који је израстао из тог дечака и никад није заборавио ни Светлану, ни вука, али је победио свој страх, трајало је то надмудривање чекањем нешто мање од сата.
Тада се по први пут појавио тај човек у мени, кога ћу још пуно пута сретати у сличним ситуацијама свог одрастања и одлучио да крене напред, обрисао је очи и кренуо путем напред ка вуку.
Страх је растао, срце је све брже куцало, а вук постајао све већи, но нисам одустао и можда је то вучје сазревање допринело да готово никад ни касније у животу не одустанем због страха.
Био сам можда на двадесетак метара од вука, када је он кроз измаглицу од снега почео да се мења. Широко отворене плаве очи, фиксирале су сваки његов део, али он као да није хтео да нападне.
А онда су ми образи зацрвенели од тог шамара срамоте који ме је обузео као пламен, вук је у трену постао пањ, додуше са вучјом главом, али пањ. У том тренутку опасно сам се стидео свог страха и радовао својој новопронађеној храбрости и слободном путу.
Иако је мрак постајао све гушћи и очекивала ме деоноца где сам напуштао асфалтни пут и путићем кроз шуму преко брега морао проћи око три километра до куће, страх је ишчезо, додуше ишчезао је и стид, јер сам схватио да сам победио свог првог вука.
Данас, тек понекад сретнем оног дечака што се бојао вука и у тим тренуцима не стидим се њега, чак се поносим њиме, али ме мучи питање шта би било самном да је њега тог дана појео вук, или нешто још горе од вука, а то је страх.
Mesto br. 1 - Predlog br. 3 – autor: Borac za prava zivotinja (35 poena)
Mesto br. 2 - Predlog br. 12 - autor: plavooki (33 poena)
Mesto br. 3 - Predlog br. 2 – autor: Timosten (30poena)
Plasman ostalih učesnika:
Mesto br. 4 - Predlog br. 10 – autor: bracaco (22 poena)
Mesto br. 5 - Predlog br. 9 – autor: Sibirski Tigar (19 poena)
Mesto br. 6 - Predlog br. 6 – autor: *BILJA* (17 poena)
Mesto br. 7 - Predlog br. 1 – autor: Vlado (16 poena)
Mesto br. 8 - Predlog br. 11 -autor: Tol (13 poena)
Mesto br. 9 - Predlog br. 4 -autor: Dragoljub69 (12 poena)
Mesto br. 10 - Predlog br. 5 – autor: Sabonis (8 poena)
Mesto br. 11 - Predlog br. 7 -autor: Nina (6 poena)
Mesto br. 12 - Predlog br. 8 – autor: LJILJA_MMM (5 poena)
Priče koje su učestvovale na I konkursu možete pročitati ovde.
I prozni konkurs, 24.05.2014.
Mesto br. 1 - Predlog br. 3 (Borac za prava zivotinja)
LETO, BEZBOJNO
Reč “leto” zvuči oštro, kao ime psa. Bezbojno i slatkastog ukusa. Pokrivač od vrelog vazduha smeta mi da dišem. Dvanaest mi je godina. Dvanaest je zgodan broj, liči na čaplju i labuda u šetnji. Leškarim na krevetu i čitam knjigu o dečaku Tomu i njegovom drugu Haklberiju. Drug je pojam koji označava drugog Ja, nekog ko postoji van mene i ne liči na mene, ali misli kao ja. Nikada nisam sreo drugog dečaka s kojim bih mogao deliti misli i osećanja koja nemam. Čitam je dijagonalno, uzduž i popreko, dok slova proleću: crveno a, plavo e, nametljivo crno r, i ne mogu da uhvatim smisao. Ali od mene niko i ne očekuje smisao. Imam svoju sobu, hranu koja je darbožji, imam mamu i tatu. Reč mama je ljubav; reč tata isto to, samo malo manje. Rekli su mi da ljubav liči na hvala, molim, žrtva, nežnost, pažnja. Možda je primetim na maminom licu kada joj odgovorim da je osamdeset četiri na kvadrat jednako sedam hiljada pedeset šest. Tada osetim i ja nešto, pticu u grudima, iako znam da je utisak o ptici u telu potpuno nelogičan.
Tačno pre jedan sat mama je otišla na posao. Zaradiće za hleb, mleko i ono bez čega ne bismo mogli da živimo. Tako ona kaže kada dođe u moju sobu, poljubi me u obraz i posle se bučno strči niz stepenice koje, u savršenoj formi nautilusa, vijugaju do izlaza iz kuće. Moja briga se nigde ne vidi ali je prisutna, kao beli zid koji se nazire iza polica sa knjigama. Teška praznina na koju je naslonjeno ono “naizgled”. Ponekad baš nisam zadovoljan, ili je to drugo osećanje čije ime ne znam, ali ume da uzme oblik tesne sobe, zaključanih vrata, zidova koji se iznenada i nelogično smanje pa prete da će me zdrobiti. Čim časovnik klikne na “22”, tata ulazi, bez kucanja, seda na ivicu kreveta i priča stvari naizgled: ja sam neko koga od svih na svetu najviše voli, ja sam njegova krv, njegovo meso. Dao bi život za mene. Dao bi bubreg, zlunetrebalo. Dao bi mi sve. Voli me. Ja sam njegovo najveće bogatstvo, srce, duša. Miluje me po kosi, gladi po obrazu, ulazi mi u prostor u kome ja želim da budem samo ja, bez ičijeg prisustva. Prsti su mu debele gusenice, načičkane ružnim, tamnim dlakama. Brzo se svuda razmile. Otkopčava kaiš i metalna šnala zvecka poput šištanja zmije. Stavlja prst na usne, oblikujući ih u još jedan šištavi, zmijski zvuk: Psst! Skida pantalone, a ja skrećem pogled u parče belog zida iza polica. Postavljam sebi zadatke: Koliko je sedamdeset osam na kub? Kako glasi definicija Ojlerovog broja e? Zažmurim kada zaboli, ali kada postane nepodnošljivo, u sebi vrisnem: Molim te, tata, zašto baš mene od svih na svetu moraš najviše da voliš? On ne čuje moje misli i ne vidi moj bol. Još malo pa kao da je autističan. Ali, možda to i nije nelogično, s obzirom da sam njegova krv i njegovo meso. Sabija me uz ram kreveta i pritiska sa svojih devedeset šest kilograma telesne mase. Razmišljam: koliko je Tom Sojer nesvestan svog zadovoljstva života sa tetkom, bez oca koji bi ga voleo najviše na svetu?
Posle tata plače. Pokušavam da plačem zajedno sa njim, ali ne uspevam. Izgleda da su moji pokušaji da budem “naizgled” jalovi zato što što nisam u stanju da pročitam tuđa osećanja. Život je, kao i moj otac, nerazumljiv. Kada ode, ponovo se posvetim čitanju. Pre toga prilazim ogledalu, mom Haklberiju pred kojim se ne stidim. Kažem mu, našim jezikom: Leto je bezbojno. Ali nije slatkasto. Leto nije ljubav. Drugi ja naginje se ka meni i klima glavom. Oči su mu razrogačene i pune odsustva svetlosti.
- - - - - - - - - -
I prozni konkurs, 24.05.2014.
Mesto br. 2 - Predlog br. 12 (plavooki)
Зимско поподне у једном забаченом српском селу, ја у трећем разреду основне школе.
Остао сам опет на додатној из математике због те слатке Светлане, и под њеним утицајем ти задаци из математике су стварно постајали лаки. Светлана је иначе живела близу школе, а до мог засеока имало је око шест километара пешачења. Сви који су живели у мом крају су одмах после наставе отишли кући, тако да сам остао сам. Знао сам да у крају има вукова и ловци су их након улова повремено носили кроз села да их народ дарује. Често би виђали и њихове трагове у снегу на путу од школе до куће.
Ближио се мрак и ја сам морао кући.
Половина пута до села протезала се уз асфалтни пут поред реке, на коме је саобраћај био врло редак. Снег је полако почео да пада, а у моје десетогодишње срце се увукла зебња и док сам се упорно освртао да ли ће наићи неко ко ће ми бар део пута правити друштво у мени је растао страх.
Ходао сам убрзано по завејаном и смрзнутом коловозу огрнут хуком ветра и сабласне самоће, када сам на неких стотину метара испред себе угледао њега.
Био је то вук, лежао је у снегу изнад пута, делом заклонјен дрветом и чекао мене. Срце ми је затутњало, а ноге су нестале.
Док сам у даљини гледао ту огромну вучју главу разјапљених чељусти, мој мозак је грозничаво радио. Веровао сам да уколико почнем да бежим да ће ме брзо стићи, а одузети осећај у ногама је сведочио да бег и није изводљива опција.
Окренух се опет, нигде никога, а испред мене он коме чекање не смета, а још мање мрак који се полако спушта. Одлучих да чекам и ја, можда ће неко наићи.
Време је текло, и то са једне стране као бескрајно дуго чекање да вук оде или буде отеран, а са друге, као јако брзо надолазећи мрак. Ни дан данас нисам сигуран колико сам дуго стајао ту, ако је веровати оним страшљивим и сузама испуњеним очима, што проклињу Светлану и то чудно привлачно осећање које ме вукло ка њој, било је то око два сата.
Ипак, ако је веровати човеку који је израстао из тог дечака и никад није заборавио ни Светлану, ни вука, али је победио свој страх, трајало је то надмудривање чекањем нешто мање од сата.
Тада се по први пут појавио тај човек у мени, кога ћу још пуно пута сретати у сличним ситуацијама свог одрастања и одлучио да крене напред, обрисао је очи и кренуо путем напред ка вуку.
Страх је растао, срце је све брже куцало, а вук постајао све већи, но нисам одустао и можда је то вучје сазревање допринело да готово никад ни касније у животу не одустанем због страха.
Био сам можда на двадесетак метара од вука, када је он кроз измаглицу од снега почео да се мења. Широко отворене плаве очи, фиксирале су сваки његов део, али он као да није хтео да нападне.
А онда су ми образи зацрвенели од тог шамара срамоте који ме је обузео као пламен, вук је у трену постао пањ, додуше са вучјом главом, али пањ. У том тренутку опасно сам се стидео свог страха и радовао својој новопронађеној храбрости и слободном путу.
Иако је мрак постајао све гушћи и очекивала ме деоноца где сам напуштао асфалтни пут и путићем кроз шуму преко брега морао проћи око три километра до куће, страх је ишчезо, додуше ишчезао је и стид, јер сам схватио да сам победио свог првог вука.
Данас, тек понекад сретнем оног дечака што се бојао вука и у тим тренуцима не стидим се њега, чак се поносим њиме, али ме мучи питање шта би било самном да је њега тог дана појео вук, или нешто још горе од вука, а то је страх.
Poslednja izmena: