Dragi pisci kratkih formi i članovi Foruma,
Na naš prvi prozni konkurs, čija je tema bila Strah i stid, prijavilo se 12 autora.
U skladu sa opštim pravilima Forumskih konkursa, radovi će biti objavljeni redosledom kojim su pristizali.
Možete glasati za 3 rada, tako što ćete im dodeliti 3, 2 ili 1 poen.
Glasanje traje 7 dana i završava se 24.05.2014. u 20:00h.
Uživajte u radovima naših stvaralaca i GLASAJTE!
N.B. Ova tema je namenjena isključivo za glasanje! Možete obrazložiti razloge zbog kojih ste se opredelili
za predloge kojima ste dodelili svoje glasove. Molim vas da ukoliko imate potrebu za komentarisanjem druge
vrste, to činite na temi Naša podforumska skupština... DOBRODOŠLI! (Svaki takav komentar biće premešten
na odgovarajuće mesto.)
Naravno tu je i Važno obaveštenje!!!
Predlog br. 1
08.05.2014., 09:14
ДУХ И ДАХ
Шта је заправо стид, шта је заправо страх? Да ли је то просто осећање, једноставна емоција или иза тога стоји далеко комплекснија прича? Колико су ова два појма зависна један од другог? Може ли се појавити страх без стида, може ли се појавити стид без страха?
Прво увек наступа страх, стид је само консеквенца тога... Страх може да учини нешто најстрашније људуском духу, може да паралише човека, да му одузме ствари које је одувек имао, да му одузме ствари које никада није ни знао да има. Страх може да онемогући човеково егзистирање у данашњем суровом свету, може да пробуди у човеку његове најтамније емоција и натера га да се запита : „ Ко си ти заиста и колико можеш? “ A када наступи стид. Тада најчешће бива касно за сваки потенцијални повратак, појео је човека, појео је његове идеале, жеље, мане и врлине и оставио га да лежи беспомоћан, сломљен на цести живота. Након страха и остаје само стид. Стид јер смо пали, а нисмо се подигли, стид јер нисмо били бољи од других, стид јер смо разочарали друге, стид јер смо подлегли страховом утицају, стид што нисмо веровали у боље сутра и били малодушни, и на крају... стид јер сваки наш удах није био удах жеље и љувави за новим даном, новим удахом и новим животом, већ је био дах презира и огорчења према себи самима, стид јер смо мислили да смо бољи од других, а онда нас је живот ударио свом својом силином и бацио у амбис, живот из којега се тешко проналази излаз, а нисмо били довољно јаки. Стид је циклус, као и страх, из тога се може изаћи само вољом и жељом, жељом да живимо и надамо се, да се у позним данима не сетимо са сетом младих и кажемо „ Ех, да сам тада чинио другачије ствари “ , већ да прихватимо радост живљења као највећи поклон који нам је предат и да сваки нови дах, сваки нови долазак и одлазак нечега и некога прихватимо као нешто ново, нешто дотада недоживљено и невиђено, и коначно се научимо радовати животу и сваком новом његовом удаху и новом тренутку.
Predlog br. 2
08.05.2014., 09:36
ZVONIK
Ruzmarin je molio budale koje su ga sledile da mu aplaudiraju, valjao se u sopstvenom izmetu, ništa mu nije smrdelo. Hrabrost je vrlina. Samo se budale ničeg ne plaše. Gomila nema stida. Kad izgubiš stid bude ti svejedno - jebi i prolazi. Hrabri se stide neuspeha, a boje stida.
Sa vrha zvonika video se odsjaj nečega što je ličilo na zvezdu. Ljubavni par je mirisao latice nekog cveća, možda je to bio i ruzmarin. Kiša je koračala po nebu, crni oblaci su postali plavi, sunce se nije probijalo, mesec je preuzeo dužnost. Zaparao je brijač po retini, suza nije bilo, ni krvi; retina je slinila, limfa je patila, krv nije više crvena, sivo je nešto što se može prihvatiti. Čuli su se kolporteri, jedan je napastvovao prolaznike gurajući im novine u usta. Ćutao je kad su ga pitali zašto to radi. Na muke nije navikao pa ga nisu ni mučili. Postojanje tregera do sada niko nije opravdao, najbolje je kad gaće same spadaju.
Počele su prve kapi kiše, nisu se slivale, nisu ni padale, osetio ih je samo komad papira u lokvi koje je pivo pravilo na granitnoj ploči stola postavljenog u bašti ispred hotela koji zovu Moskva. Ne gubi se lako nevinost u Moskvi, to je privilegija. “A ko je nevin?”, upitala je devojka sa ruzmarinom u kosi. ”Jesam li bila nevina? Ja ništa nisam osetila, kod mene je sve bilo spontano, bila je to ljubav.” Ponosno je ustala, pela se uz stepenice, na vrhu stepenca su bila vrata, udarala je po njima, držala ga je za sveto trojstvo i vodila ka nebu; osvrtao se, tražio pogledom kolportera, nije razmišljao šta mu se može desiti, prijalo mu je, osećao se moćnim. Sve tajne su u laskanju, tako se napreduje, dužan si mi ako priznaješ moje dugove. “Naravno, i ja ću tebe mirisati, možda postanem fetus, tumor u tvojoj utrobi”.
Nedaleko odatle, tačnije na železničkoj stanici koju neki zovu i kolodvor, otpravnik je mahao palicom. Dama koja tu ordinira još od prošlog rata ga uhvati za ruku i povika: “Polako čoveče, remetiš ritam, pokvarićeš sklad, vidiš da su oblaci plavi, vidiš da čovek umesto žene miriše ruzmarin”. Ruzmarin je doživeo slavu, o njemu su svi pričali, pojavio se na naslovnim stranicama jutarnjih izdanja. Zatalasaše se putnici, napraviše se redovi ispred cvećare, svi su tražili ruzmarin. Pošto je ruzmarin kasnio polegaše na peron, glava okrenutih ka vratima kroz koja su ušli. Otpravnik je gazio preko njihovih grudi, žanama je gazio po stomacima, a one su ga volele, gurale su tanke bele ruke, meke kao svila, u njegove nogavice. Neke su dosegnule i kolena, golicalo ga je, zadržao je ozbiljnost, otpravnički strog i pijan; nikad ne reaguje na dodire ruku mekih kao svila. Čekači vozova su dominirali u ležećoj masi. Njih vozovi donose i odnose, oni žive život po stanicama, oni vole stanice i vozove, ničeg se ne boje, nemaju stida. Kazaljke su uporno ponavljale da nema nade, da je sve krug, da je kašnjenje mit. Vreme ne postoji, sad je prošlost, svi smo na proveri, noć je duga, moć je u gaćicama, impotencija gomila lovu, hrabrost je prelila našu dragu otadžbinu.
Pobegao sam, nisam znao otkud ja tamo. Strast odvede čoveka u bespuće, najčešće tako i propadne. J ebeš hrabrost, život je onaj zvonik i zvezda na njegovom vrhu. Nekad zvona i zazvone, onda se sve poremeti, život pomisli da postoji.
Zadihan, sedoh na klupu daleko od stanice.
Mrzim stanice.
Kolporter priđe, sede pored mene rasterećen.
“Sve sam razdelio, oni jedu novine”, nije me ni pogledao.
Strahovi su prevaziđeni, hladno je, ruzmarin će uvenuti.
Na naš prvi prozni konkurs, čija je tema bila Strah i stid, prijavilo se 12 autora.
U skladu sa opštim pravilima Forumskih konkursa, radovi će biti objavljeni redosledom kojim su pristizali.
Možete glasati za 3 rada, tako što ćete im dodeliti 3, 2 ili 1 poen.
Glasanje traje 7 dana i završava se 24.05.2014. u 20:00h.
Uživajte u radovima naših stvaralaca i GLASAJTE!
N.B. Ova tema je namenjena isključivo za glasanje! Možete obrazložiti razloge zbog kojih ste se opredelili
za predloge kojima ste dodelili svoje glasove. Molim vas da ukoliko imate potrebu za komentarisanjem druge
vrste, to činite na temi Naša podforumska skupština... DOBRODOŠLI! (Svaki takav komentar biće premešten
na odgovarajuće mesto.)
Naravno tu je i Važno obaveštenje!!!
Predlog br. 1
08.05.2014., 09:14
ДУХ И ДАХ
Шта је заправо стид, шта је заправо страх? Да ли је то просто осећање, једноставна емоција или иза тога стоји далеко комплекснија прича? Колико су ова два појма зависна један од другог? Може ли се појавити страх без стида, може ли се појавити стид без страха?
Прво увек наступа страх, стид је само консеквенца тога... Страх може да учини нешто најстрашније људуском духу, може да паралише човека, да му одузме ствари које је одувек имао, да му одузме ствари које никада није ни знао да има. Страх може да онемогући човеково егзистирање у данашњем суровом свету, може да пробуди у човеку његове најтамније емоција и натера га да се запита : „ Ко си ти заиста и колико можеш? “ A када наступи стид. Тада најчешће бива касно за сваки потенцијални повратак, појео је човека, појео је његове идеале, жеље, мане и врлине и оставио га да лежи беспомоћан, сломљен на цести живота. Након страха и остаје само стид. Стид јер смо пали, а нисмо се подигли, стид јер нисмо били бољи од других, стид јер смо разочарали друге, стид јер смо подлегли страховом утицају, стид што нисмо веровали у боље сутра и били малодушни, и на крају... стид јер сваки наш удах није био удах жеље и љувави за новим даном, новим удахом и новим животом, већ је био дах презира и огорчења према себи самима, стид јер смо мислили да смо бољи од других, а онда нас је живот ударио свом својом силином и бацио у амбис, живот из којега се тешко проналази излаз, а нисмо били довољно јаки. Стид је циклус, као и страх, из тога се може изаћи само вољом и жељом, жељом да живимо и надамо се, да се у позним данима не сетимо са сетом младих и кажемо „ Ех, да сам тада чинио другачије ствари “ , већ да прихватимо радост живљења као највећи поклон који нам је предат и да сваки нови дах, сваки нови долазак и одлазак нечега и некога прихватимо као нешто ново, нешто дотада недоживљено и невиђено, и коначно се научимо радовати животу и сваком новом његовом удаху и новом тренутку.
Predlog br. 2
08.05.2014., 09:36
ZVONIK
Ruzmarin je molio budale koje su ga sledile da mu aplaudiraju, valjao se u sopstvenom izmetu, ništa mu nije smrdelo. Hrabrost je vrlina. Samo se budale ničeg ne plaše. Gomila nema stida. Kad izgubiš stid bude ti svejedno - jebi i prolazi. Hrabri se stide neuspeha, a boje stida.
Sa vrha zvonika video se odsjaj nečega što je ličilo na zvezdu. Ljubavni par je mirisao latice nekog cveća, možda je to bio i ruzmarin. Kiša je koračala po nebu, crni oblaci su postali plavi, sunce se nije probijalo, mesec je preuzeo dužnost. Zaparao je brijač po retini, suza nije bilo, ni krvi; retina je slinila, limfa je patila, krv nije više crvena, sivo je nešto što se može prihvatiti. Čuli su se kolporteri, jedan je napastvovao prolaznike gurajući im novine u usta. Ćutao je kad su ga pitali zašto to radi. Na muke nije navikao pa ga nisu ni mučili. Postojanje tregera do sada niko nije opravdao, najbolje je kad gaće same spadaju.
Počele su prve kapi kiše, nisu se slivale, nisu ni padale, osetio ih je samo komad papira u lokvi koje je pivo pravilo na granitnoj ploči stola postavljenog u bašti ispred hotela koji zovu Moskva. Ne gubi se lako nevinost u Moskvi, to je privilegija. “A ko je nevin?”, upitala je devojka sa ruzmarinom u kosi. ”Jesam li bila nevina? Ja ništa nisam osetila, kod mene je sve bilo spontano, bila je to ljubav.” Ponosno je ustala, pela se uz stepenice, na vrhu stepenca su bila vrata, udarala je po njima, držala ga je za sveto trojstvo i vodila ka nebu; osvrtao se, tražio pogledom kolportera, nije razmišljao šta mu se može desiti, prijalo mu je, osećao se moćnim. Sve tajne su u laskanju, tako se napreduje, dužan si mi ako priznaješ moje dugove. “Naravno, i ja ću tebe mirisati, možda postanem fetus, tumor u tvojoj utrobi”.
Nedaleko odatle, tačnije na železničkoj stanici koju neki zovu i kolodvor, otpravnik je mahao palicom. Dama koja tu ordinira još od prošlog rata ga uhvati za ruku i povika: “Polako čoveče, remetiš ritam, pokvarićeš sklad, vidiš da su oblaci plavi, vidiš da čovek umesto žene miriše ruzmarin”. Ruzmarin je doživeo slavu, o njemu su svi pričali, pojavio se na naslovnim stranicama jutarnjih izdanja. Zatalasaše se putnici, napraviše se redovi ispred cvećare, svi su tražili ruzmarin. Pošto je ruzmarin kasnio polegaše na peron, glava okrenutih ka vratima kroz koja su ušli. Otpravnik je gazio preko njihovih grudi, žanama je gazio po stomacima, a one su ga volele, gurale su tanke bele ruke, meke kao svila, u njegove nogavice. Neke su dosegnule i kolena, golicalo ga je, zadržao je ozbiljnost, otpravnički strog i pijan; nikad ne reaguje na dodire ruku mekih kao svila. Čekači vozova su dominirali u ležećoj masi. Njih vozovi donose i odnose, oni žive život po stanicama, oni vole stanice i vozove, ničeg se ne boje, nemaju stida. Kazaljke su uporno ponavljale da nema nade, da je sve krug, da je kašnjenje mit. Vreme ne postoji, sad je prošlost, svi smo na proveri, noć je duga, moć je u gaćicama, impotencija gomila lovu, hrabrost je prelila našu dragu otadžbinu.
Pobegao sam, nisam znao otkud ja tamo. Strast odvede čoveka u bespuće, najčešće tako i propadne. J ebeš hrabrost, život je onaj zvonik i zvezda na njegovom vrhu. Nekad zvona i zazvone, onda se sve poremeti, život pomisli da postoji.
Zadihan, sedoh na klupu daleko od stanice.
Mrzim stanice.
Kolporter priđe, sede pored mene rasterećen.
“Sve sam razdelio, oni jedu novine”, nije me ni pogledao.
Strahovi su prevaziđeni, hladno je, ruzmarin će uvenuti.
Poslednja izmena:
