Priča br. 2
Ponovo jutro.
Najmrskiji deo dana po njoj.
Možda izlazak iz njoj dragog usnulog sveta,gde su boje jasnije ,gde može da bude ono što je tada, u trenucima.
Možda neznanje o novom danu i onome što on nosi ,da li će da joj podmetne nogu ili bahato gurne sa puta.
Ona ipak ustaje, pristavlja kafu i dok čeka miris koji će zagolicati nozdrve,
Igra se vodom i pušta neku bolnu muziku i ne češlja se.Ona to ne voli.
Natera sebe da se pogleda u ogledalu i potvrdi sebi ko je .
Ključanje vode. Rifovi. Vetar u granama koji šapuće kroz otvoren prozor-
Poslednje sutra.
Lenja i još uvek u onome u čemu je spavala i previše pospana da bi bila budna uzima šolju kafe čiji miris opija
Zavaljuje se u naslonjaču ,stavlja slušalice i čeka.Nehotice.Nesvesna.Čeka glas.
I dok je nesvesna, ona je sretna.A onda postaje svesna.Sanjala je.
Mora da je sve ostalo u snovima,iz kojih nije jutros htela da izađe.
Jer,nikada ne zna šta je čeka
Jer nikada ne zna ko će biti
Jer nikada ne zna da li je to poslednje sutra.
Gleda kroz prozor ptice koje se nižu na granama.Lepe su i nikome ne smetaju.
Kao pastelne ,nejasne boje ,sa malo sive i malo crne -
Ravnica joj se po zidovima jave razmazala.
Da li je dobro?
Pitala ga je: Da li je dobro?
On će to shvatiti kao manipulaciju ili dramu .A ovo je samo otvaranje duše.
Njoj je sve jasno .I njemu je.Ona se samo još uvek grčevito i bolesno drži za ono da postoje razne vrste ljubavi i ...Za trenutke.
Samo ih drži uz sebe i ne ume da ih kreira , kao on.
Da...Pokušaj pisanja priče koju će u poslednje sutra napisati celu spajajući delove ,komadiće, krhotine...One svetlucaju u tami.
Možda su to krhotine slomljenih zvezda.
Prolazili su trenuci, sati .Uvek je govorila da joj vreme prolazilo sporo i da ume da se razvuče kao tegljiva lepljiva žila,
ali sada je promicalo,nestajalo, gubilo se i stapalo sa onom razmazanom ravnicom.
Kako uobličiti i završiti priču koja je delove rasula naokolo?
Vredi li se boriti sa onim što neminovno pobeđuje ili se predati i sačekati da se priča sama napiše kada to poželi?
Njena misao je:Sačekaću.
Sešće u svoju omiljenu naslonjaču , pretrpanu jastucima ,uzeti neku odloženu knjigu .
Napolju je hladno i kiša rominja,ona dosadna koja uhvati ceo dan svojim dlanovima i nebo je gusto i teško
Jer mnogo vode na tlo treba da prospe.
Dan za dremanje.
Ali ako se prepusti i zatvori oči , ući će iznova u taj svet snova i biće joj lepo .On će ponovo biti tamo i ona to zna.
Izgubiće se ponovo u toj plavoj tišini.I što se više bude gubila , toliko teško će joj biti izaći ,
a jednom će se izlaz otvoriti i neka surova java će je svojim ručerdama iščupati ,
ne pitajući i ne slušajući to njeno:Ne.
Krhotine slomljenih zvezda prosule su se po njoj.
Uplele se u njenu kosu ,zavukle oko vrata ,našle prašinom puteve na njenoj koži.
Svetlucala je čudnim sjajem kojem se boja nije mogla odrediti u potpunostiDa li je bitno?Ne.
I tama ima svoj sjaj.Samo ga ne vide sviSamo oni koju su tamu upoznali i zvali je saputnikom ili utočištem.
Zatvorila je knjigu koja je lagano skliznula na pod , pored njenih bosih nogu.
I dalje....
Napolju i dalje kišne kapi lupkaju o crepove , okno na prozoru , koji je poluotvoreni takav propušta neke suzne kapi i u polutamu sobe.
Negde , u daljini grmljavina valja oblake i kovitla ih i gura ih kao ogromne crne jastuke.Mrak je...
Ponovo je budna sanjala , odsečena od sveta i bez sveta u svesti. Nestala je u vremenu ..
Pogledala je ovlaš na sat , kao da je uopšte zanima koliko dugo je bila odsutna .Rekla je sebi dok je otvarala oči:
Dobro si...Tu si ..
Neka sumorna seta oduzela je njenom telu toplinu ,jer nije očekivala ovako nagli povratak u ovo..
U snu i odsutnosti joj je bilo prelepo plavo i tiho , gorele su sveće u kutovima bacajući svoje vijugave plamenove,a on ju je milovao i ispitivao svaki deo njenog tela.
Zaranjala je u njegove oči , davila se u njima i isplivavala nanovo ,uz šapat svog imena koji je milovao njene obraze ,njen vrat i golicao vrelu kožu..
Koža...
Koliko nervnih završetaka ima u njoj kada svaki dodir prostruji i opeče ,kada svaka reč protrese i niz kičmu prođe kao jeza , kao voda , talas , uzburkan i penast...
.Koliko?Zar je važno posle toga?Posle njega?U poslednjem sutra?
Rekla je: Dobro si...Da li je?
Rekla je: Tu si...Da li je?
Rekla je: Ti si...Da li je?
Da li je sve to istina ili samo uteha , laž , uveravanje u nešto da bi bilo lakše i podnošljivije.?
Da li ludi dok je poslednje sutra uzima u naručje?
Možda je ono što ona jeste ostalo tamo , u dubini tih snova ,a ovo što je probuđeno-samo bleda senka ,
neki zamagljeni deo nje koji je izašao iz tog sveta tek da je ne zaborave.
