Krstarica
Povezivanje sa Fejsbukom
Glasanje na proznu temu ~ Jedan sasvim običan dan...(rok 18. april)
Najpre da poželim srećan Uskrs svim poštovanim čitaocima i učesnicima na ovom podforumu.
Inače, pristiglo je nekoliko divnih priča na zadatu temu pa Vas molim da ih pažljivo pročitate i glasate po sistemu 3-2-1. Sigurno ćete uživati!
Priča br. 1
Crno ispod nokta
Ana Karenjina sedela je za toaletnim stolom i lakirala nokte na nogama. Tačnije, jedan nokat, onaj palčani desne noge. Otkako joj je parnjača nesretnim slučajem prešla preko vrška stopala, taj joj je nokat pocrneo i više se nije dao nalakirati kako dolikuje. Istina, leto petersburško još bejaše daleko, a ionako će najverovatnije biti u toj meri sveže da se neće moći hodati golih nožnih prstiju. No, lakirala je i dalje taj crni rožnati izboj koji nije pokazivao znakove oporavka.
Mislila je na Vronskog. Taj neumesni fićfirić sa severa gotovo ju je koštao ugleda. Nije smeo onako grubo postupiti s njom pred prijateljima – na jednom od novooktobarskih balova taj joj je oficirčić, istina slučajno, stao na nogu i uopšte joj se nije izvinio – pred svima! (Možda joj je i zato pocrneo nokat, jer bilo je to ono isto stopalo, onaj isti prst, još istiji nokat.) Dobro da je Aleksej uspeo srediti u Ministarstvu da ga pošalju u Srbiju – rat je, na kraju krajeva, a Vronski je vojnik, oficir časni; mesto mu je tamo gde se odvijaju vojne operacije! Što se toga tiče Aleksej je moj Karenjin, mislila je Ana, dobro napravio, ali u drugim stvarima – pomozi Bože, da ne nabrajam: kad se samo setim da mi je i on, taj moj presvetli mužić, juče na primanju kod Andrejevnih stao na onu istu nogu. Kao da je jadna – noga desna, tačnije stopalo, tačnije palac i pripadajući mu nokat – skrivio nekog boga celome svetu, kao i Bogu ponaosob, dovrši misao Ana Karenjina pa mu se vrati - noktu, naime.
Prokleti nokat, tako je uporno crn!, žestila se Ana Karenjina. Probala je s crvenim, probala je s tirkiznim, probala je s ljubičastvenim lakom – ništa, sve jedno veliko ništa. Crn pa crn, kao antipod belim petersburškim noćima. Ili kao crno ispod nokta koje se proširilo pod celom površinom istoga…
Eh, da je Stiva sada ovde, pomisli Ana Karenjina, našao bi leka mojoj boljci. Ali on je, daleko, jako daleko, u onoj skoro pa tatarskoj Moskvi. Uto u prostoriju uđe sluškinja Varenjka. Najavi gosta:
„Stepan Arkadijevič Oblonski!“
„Stiva!“, uzviknu Ana, a u sobu stupi njezin brat.
„Upravo sam mislila na tebe!“, reče Ana i baci se bratu u zagrljaj: „Kako to da si došao k nama? I to upravo sada!“
Stiva se počne izvlačiti iz sestrina zagrljaja ne bi li odgovorio na postavljeno pitanje. No, pritom se spotakne i pokušavajući zadržati ravnotežu stane Ani Karenjini na nogu – desnu.
Ana urlikne i pocrveni poput bulke. Stiva, pak probledi poput štirke.
„Van!“, zaurla Ana.
„Ali sestro…“
„Van!“
„Ali Milostiva“, ubaci se sluškinja Varenjka.
„Svi van!“
I izišli su, svi van. Ana Karenjina ostala je sama. Pomno je pregledavala sve nokte desnoga stopala.
„Ih!“, reče. „Ne samo nokat na palcu, nego i ovaj do njega! Crn kao antikreč! A i ovaj srednji baš nije… i svi do maloga su zapravo promenili boje – od crne preko modre do bolesnožute! Šta sad da radim?"
Ana Karenjina počne očajavati; pokušala se utešiti neutešnim plačem. Kad se malo smirila, setila se stare brojalice kojom ju je – uspavljivala, tešila i/ili zabavljala – njezina stara dadilja:
Ovaj veliki je Car, ovaj do njega boljar, ovaj srednji mužik, domali je pseto seosko, a ovaj najmanji je brrruuuoogkdhčflhljlociuuuuuuuu!
I sad vi recite da nije!
Priča br. 2
B r z a p o š t a
Stigne to meni,skoro momentalno,dok prošiša kroz strujna kola tamo i ovde...
Mada...Dopisujem se s prošlošću...
Vama,naime,može suludo da zvuči (pazi slova "zvuče")da neko iz budućnosti
razgovara "sada" s vama...I to skoro istovremeno razmenjujemo tekstove ...
Od kako koristimo taj efekat kvantne teleportacije izmenama kvantnih stanja po modalnosti-sve teče ,za naše shvatanje ,trenutno.Tako da je svejedno gde sam
u "vremenu i prostoru" ja "vaše vreme i prostor" bukvalno stvaram kvantnim
modalnostima...
Vi ste to zvali "kvantna zapetljanost",međutim je to jednostavna kreacija...
Što mi to obavlja mašina-to je sasvim sporedno-mogao bih,ubeđen sam i bez mašine...
Sad ste produžili rok za pristizanje priča,a ja sam mogao ovo napisati i pre nego
ste objavili konkurs...
Ali nema veze...
Kreiraću vas i takve da vam stigne samo ova priča,ali i takvu "stvarnost" u kojoj
vam stiže nekoliko priča...Videću koju čete čitati u kom slučaju "stvarnosti"...
Moraću vas iskreirati tako da budete zamišljeni oko te mogućnosti da ste moja kreacija,ali u toj varijanti ne verujete baš u to -samo vam je zanimljivo kad o tom mislite...
Nemojte misliti da sam ja neki bog...I ja sam samo kreacija nekog prethodnog kreatora...A baš sasvim običan dan ...Kao petlja...
Priča br. 3
Jedan sasvim običan dan
Leto, neke godine u kojoj je USB od 4 giga bio značajno skupa stvar a torrent nije postojao
E, jel znate ono kad vam se u kupatilu nakupi toliko prljavog veša za pranje da morate da ga preskačete kad idete na tuširanje?
Dobra vežba za liniju.
Pogotovo ako se zbog aktuelnih vrućina učestalo tuširate.
Te se gomile pokazuju kao vrlo korisne u situacijama kada, recimo, odete kod komšinice na kafu a zaboravite da zavrnete slavinu nad lavaboom - zid od veša zaustavlja poplavu i sprečava oticanje vode u ostale prostorije stana, a vodu je kasnije mnogo lakše izbaciti grabeći je kofom iz bazenčića koji se stvorio, nego ribanjem onim... onim... onim što gore ima štap a dole sunđer i što ga ne koristim toliko da bih mu morala znati tačan naziv.
Dakle,
kada gomila dostigne visinu koju je nemoguće preskočiti čak ni uz najbolju kondiciju, što vam bitno onemogućava rashlađivanje tušem na +50 Celzijusa,
kada se počne osećati otužni miris raspadanja za koji zaključite da potiče od garderobe na dnu gomile, koja je najviše puta zaustavljala poplave, a koje se, pravo da kažemo, više i ne možete setiti, niti je naknadno prepoznati u brežuljku truleži koja najviše podseća na đubrivo za baštensko (a može i sobno) cveće, tada znate da je došlo vreme da aktivirate tu skupinu mišića neophodnu za ubacivanje prljavog veša u veš-mašinu i za puštanje iste u pogon.
Sad, kada vas je već krenulo, nećete odustati i odlučno nećete posustati dok svih 28 tura veša ne bude oprano, okačeno na štrik, osušeno, skinuto, i nabacano na kauč, jer, budimo iskreni, ko bi sad još imao vremena da to slaže u ormar (peglanje da ne pominjem!), i gde će (na kauču) skupljati prašinu narednih par meseci, kada ćete, opet, zaključiti da ga i ne vredi peglati i slagati na police, te ga opet zafrljačiti na gomilu za pranje u kupatilu.
Dakle, sada, dok vas drži euforija zbog toga što konačno zaista i RADITE ono što inače samo pričate da radite dok ispijate kafe s ostalim domaćicama koje redovno nabrajaju sve što rade, vi, naravno POTPUNO ZABORAVLJATE da pregledate džepove pantalona, dukserica i ostalih džepoimajućih odevnih predmeta.
Tek kada povadite sav opran veš dotične ture van, i okačite ga na štrik (tačnije, prebacite ga preko štrika tehnikom "ofrlje") - vi najpre vidite nešto maleno, crno-belo i plastično u žljebu one gume koja opasava vrata veš mašine iznutra (ili bubanj veš-mašine spolja).
Shvatite da toga tu ne bi trebalo biti.
I da to ne bi trebalo biti tu.
A onda uvidite da se radi o USB-u od 4 giga kojeg vam je pozajmio najbolji prijatelj.
Gore sam suptilno naglasila razliku između viđenja i uviđanja, te to ovom tekstu daje i filozofsku notu.
Šta sad?
Ništa.
Sednete i plačete.
Onda ispričate nekim sasvim nepoznatim osobama na internetu svoj blam (nećete valjda s poznatima o tome?) i oni vas posavetuju da USB osušite fenom.
Sumnjate u njihove dobre namere.
Odete na drugi portal i razgovarate sa sledećom grupom sasvim nepoznatih ljudi.
Oni vam kažu da to što je USB mokar i što biste vodom koja kapa iz njega mogli fajtati ljubičice ne znači ništa bitno, te da ga slobodno možete uštekati u komp.
Zaključite da postoje dve stvari koje se mogu zaključiti, a obe vode zaključku da se radi o budalama:
a) žele prevesti jadnu traljavu domaćicu koja im ništa nije skrivila žednu preko vode
b) znaju o tehnici manje čak i od traljave domaćice
No, šta sad, odete na treći portal.
Tamo naletite na jednog nepoznato-poznatog čoveka.
To su oni sto ih od ranije znate preko neta.
On vam savetuje da USB rastavite i osušite.
Kako da ga rastavite?
Pa šrafcigerom - kaže on.
Aha.
Al ovde nigde nema ono-za-ono u šta bi se turio pa vrteo šrafciger.
Dobro, onda ga ostaviš ne suvom nekoliko dana, da ta voda ispari. Posle će biti ok, kaže nepoznato-poznati.
U međuvremenu se tu pojavljuje još nekoliko nepoznato-poznatih ljudi koji vam govore da je taj koji vas savetuje ameba te da sa USB-om treba da se oprostite, eventualno mu posvetite tužnu pesmu, a zatim ga bacite na smetlište.
Neki, koje iritira cela ta priča o uvešmašiniopranom USB-u, savetuju vam da si ga nabijete tamo gde zora ne sviće.
Odlučite ipak da verujete u čuda i pristupate reanimaciji USB-a, po savetima onoga što ga ne vole baš mnogo jer im se mišljenja mimoilaze po pitanjima nevezanim za tehniku.
Uzmete dakle USB, i najpre posrčete jedan deo vode iz njega. Mućkanjem utvrdite da je ostalo još.
Zatim ga obrišete papirnom maramicom.
A onda majicom. Onom koju trenutno nosite.
Opet posrčete. Uvidite da je zaista pun vode.
Ostavite ga na sims prozora da se suši.
Svaki dan srknete po malo.
I svaki dan sve manje i manje.
Danas nije imalo šta da se srče, pa sam zaključila kako je proces sušenja završen.
Zatim sam sa strepnjom gurnula USB u ono-za-ono za USB-ove.Držim dah, iščekujem.
Svetli! Treperi lampica!
O, dobro nebo, o, moćne sile!
Čuje se ono "klin-klang" i otvara se prozor sa stavkama.
Sve tu!
Bojažljivo kliknete na "Down by law" folder.
Radi!
I posle nek neko kaže da se traljave domaćice ne razumeju u tehniku.
Pošalji link