GLASANJE NA TEMU O ŽIVOTINJAMA

Na konkurs je stiglo sedam priča.
Neke su dugačkeeeeee ... pa ćete imati priliku da ispijete solidan broj kafa dok ih čitate.
Uživajte!

p.s. Postavljanje priča će potrajati. Izvin'te, oprostite, ali se ovde donkihotovski borim sa tehničkim (ne)mogućnostima.


Priča br. 1

U 03 i 10 za Rumu


Upokojeni su drznici koji su samo šapnuli ono što se ni mislima imenovati ne sme. Da ima daha nakon smrti pokajali bi se, ali kasno stiže plima žaljenja dok se crvi goste telom, a kajanje dušom.
Bezimeni jaše. Parip ga divljim kasom nosi kroz noć, da prkosi vetrovima i olujama, da se vihorom zove, ali ipak glas o dolasku izmiče daleko ispred. Uvek izmiče, ta zla kob koja prati Bezimenog!
Gradić u pustoši je samo naizgled potonuo u san, ni zvezdano jato koje treperi, kao pokrivač usnulom, ne odaje da spavača nema...

Pusta je ulica u noći dok životinja kovitla prašinu pred mehanom. Slabašna svetlost fenjera, koji se njiše iznad ulaza, obasjava jahača i njegovog konja. Senke plešu oko njega; on iz sedla osmatra ulaz.
Napokon, sjaha sa paripa i ulazi a za njim nalet vetra i prašine. Kikot gospojica se umiruje, a kockarima karte u rukama drhte! Nijedan pogled se ne usuđuje oteti ka nogama Bezimenog. Ono što bi videli ne obuzdava pritajeni smeh a takav smeh donosi smrt.

- Rakija!- zapoveda i prilazi šanku rezbarenim u drvetu oraha. Naslanja ruke, da budu na treptaj od revolvera.

Gazda mu udovoljava i sipa čašicu.
- Flašu ostavi!- ponovo njegov glas ispunjava prostoriju, i nastavlja zapovedati:
- Guslaru, udri!- srebrni dinar poleti na drugi kraj mehane, da bi se uhvaćen skrio u šaci koja počinje da miluje strunu. Slatki zvuci pesme se rastaču u noć, a mladi konjušar, sanjareći na ležaju od slame, ispunjava staju zviždukom melodije Moja draga Katarina.

Gospojica ljupko njiše bokovima dok prilazi. Smeši se osmehom deteta, ali on zna da taj osmeh za dinarima vreba. Njene grudi ga dodiruju, džaraju ugodnom vrelinom.

-Sikter! – cedi kroz zube kao zmija, naginje i trza rakiju niz ždrelo.

Strah joj nije dozvoljen, da poslu ne šteti. Širi osmeh kao što se sunce širi nadirući iza oblaka, uzima flašu i toči sebi čašicu. Ispija. Lepa je i zgodna, mršti se od ljute kruškovače.

- Kažu da imaš veliki revolver, a voz za Rumu dolazi u tri i deset.- kazuje i briše rukom usta koja vabe poljubac. Vreo dah koji oseća na licu zaustavlja još jedno sikterisanje.
- Soba je na račun kuće, i slastan odrezak sa kajmakom i čimburom!- nadovezuje gazda. Strah mu je jači od pare.

Otima pogled na zidni sat. Jedva da je ponoć i vremena je taman. Odavno ženom nije gužvao postelju a i poštenog obroka se uželeo. Možda je ove noći usud naložio da oboje okusi poslednji put!

- Ne diraj!- kao pucanj kandžije njegov glas odjeknu po sobi. Ona hitro povlači ruke sa njegovih nogu i nastavlja po vratu da miluje Bezimenog. Posle će da miluje pare, po zasluzi kojoj se posvećuje. On ne mari. Okreće se, da napoji pogled njenim razdraganim grudima. O kako je radostan prizor očima koje naziru sudbinu u 3 i 10!

- Zaista možeš da čuješ kada ti se rugaju, čak i ako si na drugom kraju sveta?- pita ljupko vrteći strasne uvojke, a on će, rastegnuto:
- Uvreda nađe svoj put do mene i čekam onoga koji je uvredu izgovorio.
- Da ga ubiješ?
- Da ga ubijem.
- Zbog toga je noćas san zaobišao varoš...

Ustaje sa kreveta da se odene. Njen pogled počiva na njemu, nestrpljiv i pun zebnje. Prilazi vratima i zastajkuje. Baca zlatni dinar na krevet i odlazi; ne čuje njen šapat koji sreću želi.

Bezimeni stoji na peronu. Pod nogama oseća drhtaje koji prethode čeličnoj nemani. Uskoro će se njena svetla pojaviti, da prethode svitanju.
Vetar obavija mantil oko tela, crna koža daruje mesecu odsjaje. On broji senke hrabrih, koji se migolje oko perona da udovolje ludoj radoznalosti i okršaj veličaju u mehani dok guslar svira njegovu.
Lokomotiva ispušta zvižduk, da joj na važnosti bude potaman, i gle, svetla se naziru iz mrkle pustoši!

On ne okleva, zakrivljuje mantil iza futrole. Dva Zastavina Gromovnika se ukazuju svojim drškama, kao glave ljutih zmija ispod Orlovačke stene. Mnogi su okusili plamičak smrti iz tih cevi a ako se usudu ćefnulo da zapiše tako, ponovo će drznika poslati da potiskuje travu odozdo.

Neman huči, ciči i ispušta paru pa se kovitlac oko Bezimenog stvara! Zaustavljen voz, kao medved posle trka, otkriva u bledim oknima umorna lica, bezbojna i slična, koja će tek u Rumi da ožive.
On izlazi. Oprezan i siguran kao mačka stupa niz stepenica na peron. Smrt iz pustoši je stigla!

Bezimeni zna da je ovo protivnik kakvog do sada nije upokojio, svaki dah vazduha mu tako kazuje. Senke su se uskomešale, luda radoznalost je jača od straha i pre svitanja će se mehana usijati od priča i slave boraca.
Došljak polako prilazi. Korake vucara podlo, da mu pogled Bezimenog ne umakne, i staje. Veća je udaljenost koja priliči dvobojima; Bezimeni pljuje na drveni peron, sluteći da opasava dalekometne Crne Udovice iz Gaspromnefta. Časti se slabašnim osmehom krajičkom usne. Udovice su preciznije, ali išću vremena da se trgnu! Prkosi osećaju da sunca neće videti i osvežava se daškom radosti! Da li će ponovo ugledati zvezde iz kreveta gospojice i njenim se bedrima sladiti? On misli da hoće!

- Ti si onaj koji mi je uvredu uputio. Sada ćeš da umreš!- najavljuje Bezimeni odlučnim glasom u kojem nema drhtaja.

Protivnik otpljunu, kako red nalaže, i zabacuje dugi mantil od krzna Lajkovačkog tigra. U pravu je!

Dve Crne Udovice od 9 milimetara miruju o pojasu, čekajući trzaj da smrt zbore!
Pogled mu pada na protivnikove noge. Dah mu se oduzima, a vid sužava. Zamišljene putanje metaka, kao crte u vazduhu, nestaju, a mišići se opuštaju. Skok u stranu dok trga revolvere je naum koji se gubi pred prizorom.

Protivnik sa pilećim nogama, iskrivljenim da su na buretu rasle a tanane kao udarne igle njegovih Gromovnika!

Peron, senke, voz i noć nestaju. Postoje samo Bezimeni i on.
Grohotom se protivnik smeje i čudno taj smeh dopire, kao da je iz krpene lutke u koju se rudar uvukao pa se iz nje gromoglasno cereka.

- Brate moj...- zbori kada je smeh utrnuo. Širi ruke i prilazi.

Zabezeknut je Bezimeni dok brata prima u zagrljaj. Odmiće se.
- Da li... da li još takvih kao mi po svetu hode?
- Kokošanera?- odgovara pa krivi podrugljivo usne i nastavlja - jaši sa mnom da nalazimo braću!
- Uputio si mi uvredu da me pronađeš?
- A kako drugačije?

Bezimeni kreće ka mehani, okreće mu leđa pa zastaje i zbori preko ramena:
- Jahaću sa tobom brate, ali prvo da se napijemo i kod gospojica treznimo!

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

Prohibicija

Uzaludno je bilo uveravati ljude u nemerljive koristi prohibicije: smanjeni troškovi lečenja, ometanje slobodnog protoka netaksativnim klicama, a da ne govorimo o humanosti načela ne-zadiranja u poslove drugih vrsta - ako to nije nužno, kao i o opštoj moralnoj nakaradnosti same ideje o "najboljem čovekovom 'prijatelju'".
Niko u to nije verovao. Masovno kršenje zabrane držanja pasa ugrozilo je sigurnost cele zemlje. Uzaludne su bile dve racije dnevno na deset hiljada stanovnika i jedna velika sedmično; štenad iz šverca pristizali su svakodnevno, preko moldavske granice koja se od silnog prigušenog laveža više nije mogla ni videti, čak ni iz vazduha. Naravno, na svemu tome profitirala je pasja mafija, a siroti ljudi koji nisu mogli živeti bez svojih ljubimaca izlagali su se opasnosti hapšenja i odvođenja, daleko...

Toliko puta sam u usijanju vlastite nesanice s prozora promatrao maskirane vlasnike kako svoje ljubimce - takođe maskirane: u grm, romobil ili plišanog pandu - izvode u park, da obave svoje i da, uz strašan rizik, protrče malo po travnjaku. Jer policije je noću bilo i više nego danju. Baš sam preksinoć imao neugodnu čast da sa tog svog prozora, sa sigurne visine, promotrim veliku noćnu raciju. Hitna pomoć, crna marica, šinterski šinobusi, zaglavljene rotirke, narandžasti snop svetla koji je prošao kroz rupicu u roletni i zagnezdio se u mojoj očnoj duplji... Na kraju svega, štene retrivera, neprimećeno, ispod kontejnera za smeće. Kad je sve završilo, sišao sam dole, u najvećem oprezu i strahu, pokupio drhturavo mokro štene koje mi je odmah polizalo lice izraubano dugogodišnjim strahovima od nečega... Nisam mogao doći k sebi: odakle mi sad hrabrost za ovo!

Neka vrši nuždu u sobi moje .... koja je davno otišla i ne javlja mi se više, a i kako bi kad... Tako ćemo izbeći sve opasnosti, strahove, rizike, crne i bele marice. Dao sam joj ime - bila je kujica - Lesi, pa Lajka, a kad mi je i to dosadilo, ostavio sam je bez imena. Ionako nije moglo biti zabune: ako sam nekoga zvao, nju sam zvao. Jela je sve što bih joj dao. Nakon desetodnevnog bolovanja ipak sam morao na posao. Napravio sam joj sklonište od nekadašnje smočnice; stara vrata sam zagradio knaufom preostalim od davne adaptacije, ostavio jedva vidljiva vratašca na šifru.
Prvoga dana, kad sam se vratio s posla, sve je bilo u redu: veselila se mom povratku, lizala me, uživala u maženju...
Već drugoga dana, komšinica Mirela pozvala me u stranu:

"Čuje se", rekla je.

Trećega dana, kad sam otključavao vrata, i ja sam je čuo. Zavijala je, duboko i tužno, niko je nije mogao prečuti. Čim sam ušao u stan, zavijanje je prestalo. Nisam znao šta bih.

***

Kasno poslepodne. Bilo ih je troje: jedan policajac u civilu, šinter i mlada policajka. Nisam želeo odgovoriti ni na jedno pitanje. Ćutao sam i pio vodu iz plastične flaše. Kad je počelo kuckanje po zidovima, znao sam da je gotovo. Pip, pip, pip, a onda dublje tup - znači, iza je šuplje. Pa su proradile vatrogasne sekire.
Začudo, nisu me uhapsili na licu mesta, nego su došli usred noći, vezali me i izneli na rukama, poput trofeja.

***

Logorski čuvar probudio me plamenom iz upaljača; osetio se miris spaljenih dlaka. Oči su mi se teško navikavale na svetlo.

"Kako se zove?", pitao je.

Tek tada sam video da u rukama drži nju.

"Nisam joj dao ime."

"Piizda ti materina džukačka, kad već toliko ljubiš tog slinavca mogao si mu barem dati ime!"

I dade mi je u ruke.

***

Mesec dana kasnije pušteni smo u park, a već na proleće bilo nam je dopušteno viđati ostale "kučkare i njihove beštije".
I tako, jednog majskog jutra zatekao sam sebe i svoju već poodraslu kujicu u šetnji golemim perivojem kojemu se visoka ograda jedva nazirala. Ona je veselo protrčavala oko mene, povremeno bi se zaigrala se drugim psima; ostali su se vlasnici okupljali po hladovitim klupama i razgovarali, po blistavim ružičnjacima iskrili su nevini flertovi, ali meni nije bilo do razgovora i nije mi bilo ni do čega. Udisao sam jorgovanski vazduh, slušao žubor vodoskoka i slabo se obazirao na oblaporne glasine o potoku najfinijeg frapea koji je u planu već za sledeće tromesečje...
Kujica je već po navici skrenula desno kod starog kestena, iza visoke živice, u "Raj za pse" kako smo ga već zvali. Vratila se ni sat kasnije, podmlađena, pomalo iscrpljena, ali vesela i nasmejana. Niko nije znao šta im tamo rade - tamo gde je nama bio zabranjen pristup. Parenje, pomno osmišljene igre ili nekakva nadpseća hrana; ne, niko nije znao.
I niko nije znao koliko će sve to skupa trajati. Pričalo se da će trajati zauvek. Pričalo se da će završiti sutra...

Nazad u ćeliju, moja kujica i ja. Vreme je da joj dam ime.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

BAST I JA

Znate onaj osećaj kada vam mačka sedne na grudi i mesi vas plišanim šapama, sve dok ne nađe najpogodniju tačku na kojoj će se udobno sklupčati?
To mi se prvi put dogodilo kao osmogodišnjoj devojčici, sa jednim mačorom, dok sam provodila raspust kod moje bake u unutrašnjosti. Po bakinoj kući i dvorištu slobodno su šetkale raznorazne mace, ničije i svačije. Leti bi prekrile travnjak poput živog cveća: crno-bele, žute, tigraste ... baškareći se na podnevnom suncu. Uveče bi nestale, ili ja to samo nisam umela da ih raspoznam među tamnim obrisima.
Ali ovaj stvor bio je nešto posebno: glavat, sa iskrzanim vrhovima ušiju usled čestih tučnjava sa drugim mačorima (mada sam ja te uši doživljavala kao čipkane), možda i dvostruko veći od svih drugih pripadnika svoje vrste. Crn, sa belom zvezdom na grudima. Krupan – što je bio očiti dokaz njegove uspešnosti kao lovca na glodare ali i maestralne veštine dodvoravanja domaćicama iz okoline koje su ga rado nagrađivale ostacima sa trpeze.
Sve mačke su se zvale „cica-maca“, pa i on. Baka, sklona mačkama iz praktičnih razloga (gde ima njih, nema miševa), gajila je izvesno strahopoštovanje prema njemu. Samo taj veličanstveni, impozantni mačor je – poput neprikosnovenog cara mačijeg harema – mogao da joj sedi u krilu. I to onda kad bi on poželeo. Mazio bi se kad je hteo. Bilo kakvu nežnost u trenucima kada za maženje nije bio raspoložen, ignorisao je. Jednostavno bi digao rep i dostojanstveno išetao napolje. Kao da je hteo reći: „Hej, stara, ne dosađuj mi, sad imam preča posla od toga da me miluješ.“
Imao je i svoje vreme za igru, vreme za doterivanje krzna. Šepurio se, uvek arogantno svestan svoje posebnosti. Agresivno isturenih grudi, u pozi snagatora koji poručuje da nema važnijeg i jačeg mačora od njega.
Mene su naročito fascinirale njegove oči: čas žute, čas zelene, sa zenicama u kojima sam videla polumesec. Pomalo prkosne, ali istovremeno u potrazi za obožavanjem. Ponekad su mi ličile na klikere a češće na jezerca u kojima se ogleda svet, pa i ja u njemu. Vrlo laskavo: JA – centar mačećeg svemira! On je, mislila sam, hteo nešto da kaže pogledom i menjanjem izraza lunarnih očiju. Međutim, tada nisam dobro razumela mačke. Volela sam ih kao žive igračke. Uzmem mače, dobro ga izgnjavim, krišom od bake izljubim, bacim mu neki šareni papirić ili zakotrljam orah pa uživam u posmatranju beskonačnog jurcanja.

Te godine mog prvog istinskog dodira sa mačijom dušom, imala sam upalu pluća. Ležala sam u sobici u potkrovlju, ušuškana u perinu na julskih plus trideset, sa glavom na perjanom jastuku i – poput moje omiljene junakinje Hajdi – tugovala za razigranim letom koje je mamilo sa one strane prozora. Čekala sam da roditelji dođu po mene, vrate me u Beograd i smeste u bolnicu. Kroz vrata od sobe mogla sam čuti kako baka drži časove francuskog. To je bio jedini ustupak od tišine. To, i cvrkut prica. Nije bilo nikoga da dan provede sedeći na ivici mog kreveta i niže mi lepe priče od kojih bih se osećala manje napušteno i skrhano. Ah, kakva sam maza bila ... baš kao jedno od onih mačića što vam se uvuče u naručje kao pod kožu i ne dopušta da prestanete da ga volite.
Noć pred povratak u Beograd mačak je neočekivano uskočio kroz prozor i popeo mi se na grudi. Bila sam zatečena: otkud on da me udostoji svoje pažnje, šta hoće? Da se nagutam njegovih dlaka i dobijem ehinokokus, opasnu bolest kojom me je baka plašila kada bi me zatekla u ljubljenju mačića? Ali veliki mačor je izgledao vrlo odlučan da mi se smesti na bolesna pluća. Mesio je, mesio, kružio prednjim šapama po mojim umornim i bolnim mišićima glasno predući ... i onda sam mu se prepustila, ne osećajući više nikakvu sumnju da mi, u stvari, masira tužno, usamljeno srce. Kada se konačno ugnezdio, toplota njegovog tela razlila se po meni. Zrakasto, poput svetlosti koja se širi u punom krugu.

- - - - - - - - - -

Netremice me je gledao. Da nisam osećala njegovo disanje, mogla bih se zakleti da je kamena statua. Spreda, dok je sedeo sa svojim ispruženim šapama, podsećao me je i na egzotičnu zverčicu. Oči su isprva ličile na majušne farove ili lampice kakvih ima na robotima-igračkama ali, kako je vreme odmicalo, iz njih je sve više izbijao smisao. Iz ritma i promenljivog intenziteta predenja takođe. Prošaputala sam mu nekoliko nežnih, ljubaznih reči, a on je na njih reagovao tihim mjaukom.
Bila sam ubeđena tada (i sada sam) da mi razgovaramo. Ja glasom, mačak pogledom. Jezik mi se razvezao: izjadala sam mu se, otvorila dušu, tiho cmizdrila zbog upropašćenog raspusta ... čak sam mu pričala i o svojoj tajnoj zaljubljenosti u druga starije sestre. Sve vreme me je netremice posmatrao.

„Leto će proći dok ozdravim“, rekla sam mu. „Neće više biti prilike da uživam u bakinoj bašti, da se kupam u reci, da trčim po šumarku ...“
Časna reč, učinilo mi se da ga čujem kako odgovara: „Ali to je samo sada. Biće još raspusta, još letovanja. Tek si načela svoj prvi život.“
Časna reč (a ovo mi se nije učinilo, nego se zaista jasno dogodilo), mačor mi je polizao suzu koja se kotrljala niz obraz.

Zagrlila sam ga, vrlo svesna da on nije plišani meda ili kakva druga igračka – živa ili ne-živa – i zaspala. Nisam dugo spavala; probudio me je osećaj sveprisutnosti.
Soba je bila prepuna mačaka. Kao da su se, iz dvorišta, preselile unutra. Neke su se popele na krevet i ušuškale pored mojih stopala; druge su mi ležale na ramenima i rukama. Moj drugar, centralna figura i inicijator ovog misterioznog mačijeg skupa, i dalje mi je sedeo na srcu.
Časna reč, odmah mi je bilo bolje, iako to nisu bile cicamace iz visokog društva, već priproste, seoske, ničije i svačije. Soba je odjekivala od filharmonije predenja. Ne znam da li se isto dešava svim osmogodišnjim devojčicama, ali meni je tada sinulo da više nikada neću biti usamljena, izuzev ako to sama ne poželim pa se privremeno isključim iz zvukova, mirisa i boja. Palo mi je na pamet i da ne živim isključivo u ljudskom svetu, i da – možda – ne živim ovaj jedan život, u ljudskom obličju. Svašta mi je tada palo na pamet, pa i to da se, osim mene, moje sestre, sestrinog druga, bake i roditelja, svetom kreće još mnogo božanstava.
Zaspala sam okružena sa najmanje petnaest mačaka svih uzrasta i boja. One su, osim raznolikih spoljašnosti, imale i različite karaktere. Mogla sam, pomoću novootvorenog i spolja nevidljivog dečijeg trećeg oka, razumeti šta predu i o čemu mjauču. Znala sam kako je koja došla na svet, gde najradije obitavaju (u bakinoj šupi, na krovu kuće, pa čak i u staroj peći u podrumu) ... Sve sam o njima saznala te noći, u snu, okružena gomilom toplog, vibrirajućeg krzna.

Ujutru sam se odlično osećala. Mačke su bile na svojim uobičajenim položajima u dvorištu. Roditelji su došli po mene i odvezli me u Beograd, u bolnicu, u kojoj sam provela svega nekoliko dana, jer mi se stanje brzo stabilizovalo. Ubeđena sam da mi je mačak (nekoliko godina kasnije nazvan Bast, iz moje iskrene i duboke zahvalnosti) poklonio jedan od svojih devet života.

Videla sam ga opet sledećeg leta, i sledećeg ... i sledećeg ... Po mojoj računici, dogurao je do devetnaeste godine. Do kraja života nije se uprostačio i ofucao, nego je dostojanstveno nosio svoje starenje. Najzanimljivije je, ipak, što smo nas dvoje uspostavili trajan odnos nežnog prijateljstva: on je spavao u mom krevetu i lizao mi suze sa lica kad god sam bivala nesrećno zaljubljena. Uzajamno smo se voleli i poštovali kao dva božanstva. Jednom ili dvaput prineo mi je na žrtvu miša ... ali, to je već neka druga priča.

Sve moje mačke, od tog leta, tokom godina i godina mačaka, zovu se Bast. U svima opažam zasebnu ličnost, iako – po jezercetu u očima – slutim i reinkarniranog, sad već drevnog prijatelja.

- - - - - - - - - -

Priča br.4

ĐiĐi

Čitam, tako, ovo žitije, pa se prisetim večitog pitanja...

1.
„Prvih deset godina“

Vele da sam kmeknuo u šipražju nedaleko od štenare. No, čak ni majka, keruša – da za grđim izrazom ne posegnem – nije mogla da odgonetne da li sam štenče ili orangutan. Propričalo se kasnije da sam odmah, čim sam progledao, zalajao poput psa, ali mi je rep bio prekratak, pa mi je majmunska crvenkasta pozadina provirila pod patrljkastom izraslinom i zbunila publiku. Nedugo zatim, kažu, i vrh šape sam u rumeno gurnuo, potom ga izvadio i prineo nozdrvama, da omirišem, pretpostavljali su, novog sveta.
„Ni pseto, ni sa grane sišao – a, ispao svetac, ehej!“, govorili su mnogo kasnije.
Najposle, za odrastanja pod očevim strogim nadzorom, često mlaćen preventivno, a redovno kažnjavan na druge načine, i samom mi je bilo teško da razgraničim koje sam vrste. Katkad bi me zaključao u kavez, da pseći lavež čuju i sa druge strane grada, a pokatkad bi me poterao iz kuće, da lutam hladnim ulicama besciljno i molim prolaznike za kusur, poput nekakvog cirkuskog majmunčeta... Eh, tata je bar zasigurno bio pas, ali i prvoklasno govedo, da budem iskren.
Dao mi je ime „Isus Hrist“, nakon što je majku parom šamara ubedio da za drugo nisam, a potom se prekrstio. Kazao je da mu se u snu, noći uoči mog dolaska na svet, bog obratio i objasnio mu da će mu sinak izgurati u životu lepo, postati Mesija lično. Suzom nakvašenim, jedva čujnim aminčetom dovršio je priču, a zaključku se niko nije smeo usprotiviti, osim ukoliko mu nije bilo do pljuske po labrnji.
Uglavnom, tako sam se ja, pas-orangutan, Isusom Hristom prozvan, u godinama narednim poslušno odazivao na dreku i psovke, kao i na ime prišiveno mi za ogrlicu, pa čak i kada bi stariji brat, Merl, pokušao da me zovne, iako je nesrećniku bilo teško da izgovori „Isuse Điz'se“, te me je češće oslovljavao jednostavnijim „Điđi“, što je donekle bilo i prihvatljivo, čak i simpatično, a kasnije u pseudonim preraslo.
No, majci je supružnikova teška šapa dojadila nakon osmog premlaćivanja, pa je batu i mene za repiće povukla i napustila ofucanog rundova iz trošnog drvenog kućerka u senci štenare. Skućili smo se u drugom gradu, znatno tišem od rodnog, a stara kuja se spanđala sa nekim džulovom kojem, kako je umela da kaže, „užitak nije prezira vredan“. Tada nisam znao mnogo o užicima, niti o preziru, no mogao sam se zakleti da su mi upravo očeve prezrive i drske reči ojačale srčane živce, i zaoštrile čeljusti, a da pitomi kučak garant nije bio sposoban da odigra ulogu vrsnog roditelja. Pa ipak, majčinoj odluci, ili hiru, nisam želeo da se suprotstavljam i bez razloga joj pljujem u obroke, naročito kada sam začuo da se nosi mišlju da mi promeni ime.
I, zaista, godinu dana kasnije, po obećanju, „Kevinom“ me je prozvala, premda niko nije morao da priča ni o meni, ni o celoj toj frtutmi, pogotovo kada je odluku jasno obrazložila – trebalo je da krenem u školu za pse, te je želela da svog sinka, paćenog bepca sa krizom identiteta, poštedi bar posprdica vezanih za ime.
No, zafrkancije na račun svega ostalog nije usfalilo svejedno, te sam neretko štence iz razreda grizao ili ih gađao koječim, u pokušaju da uzvratim na uvrede. „Ili mu dajte bananu, ili ga šibom vospitajte“, direktor je redovno podsećao raspamećenu mi majku, a ja nisam pomagao režanjem. Uz sve to, slova su mi mnogo ličila – „M“ i „N“ posebno – sabirao sam sa manjkom, a oduzimao da pretekne, te su stariji kucovi iz škole zaključili da bi najbolje bilo da me smeste u „razred za majmune“, kako su ga nazivali. Ipak, čak sam i takav razred morao da ponavljam, i to baš kada sam do trećeg dogurao.
U međuvremenu, da zlo dokaže kako ne lenjstvuje, ostali okolni đaci su pustili zube, ogladneli poput prasića, naučili da vraćaju ujede, te je i moje meso počelo da krvari. Prerasli su me, orepatili duže, stekli samopouzdanje, pa sam se našao u nezgodnom položaju, svakog dana iznova mlaćen i ponižavan. No, nisam se predao. Umesto da pobegnem uz cik, rešio sam da izgladnelim zverima – ukoliko su već htele da grizu, alave – pružim dovoljno mesa da se zagrcnu i zaguše. Uostalom, poruge svakako ne bi usfalilo, te sam odlučio da prokletinjama dam valjan razlog za ismevanje.
Narednih godina u školu sam dolazio u odeći predviđenoj za keruše – tek da im zasladim užinu!
„Kakve su te sad lutke uhvatile, Kevine?“, pitali bi i staratelji i nastavnici, kada bi videli moje grejače za šape i mašnu povrh glave.
„One iz Nju Jorka“, odgovarao bih im i ostavljao ih zbunjene.
Nekim od nemirnih psića iz razreda takva se smelost čak i svidela, te su me nakon dužeg, mučnog perioda primili u omanji smrdljivi kružok. Mnoge su se šanse, a i opasnosti tada nadovezale na moju žarku želju da ispunim gluve dane, te je haos zavladao bez po' muke!

2.
„Noć kada je ĐiĐi došao u grad“

Samo sam dve stvari naučio za života – jednu od njih prekasno, te ću o njoj pri kraju storije, a drugu taman na vreme da joj posvetim i više od poglavlja.
Dakle, prvo saznanje od ta dva popločalo mi je životni put zlatom, pa zamazalo izmetom, a tiče se stava i odnosa u životinjskom carstvu – ka umetnosti, stvarnosti, veri...
Elem, tokom školovanja su mi najavili da mi veštine fali za zanat, složenih reči za nauku, a lepih za cenjeniju umetnost u običnom društvu, te sam onim ružnijim morao da naučim da osvajam pažnju. Otkrio sam šta znači propovedati, zapopovao, a uz to savladao i tri akorda na gitari, da umem stih da ispratim. Gorki uzvik nad zvukom okinute žice, činilo se, lakše je nalazio put do životinjske svesti, naročito kada bi se i pljuvačkom podmazao.
Upravo to se ispostavilo plodonosnim zaključkom odrastanja i smelog špijuniranja okoline: kerišta i ostatak žgadije iz okruženja pre su prihvatali gnevnu pridiku, zvocanje i kuknjavu gubitnika, nego pobedničko slavlje i hvalu, baš kao što su radije posećivali sahrane nego rođendane...
Novotkrivenim rezonom usmeren, završivši srednju školu uz zapinjanje, po sahrani najsličnijim prilikama krenuo sam da cimbuljam, sve besno podvriskujući i žaleći se na svet oko sebe, te naišao na podršku jednako tugaljivih i ozlojeđenih izopštenika. U zemlji iznurenih gubitnika, ispostvailo se, kritiku je bilo najlakše podvaliti, pa pod ruku uhvatiti narednog vernika i povesti ga put svetlosti... ili mraka. Moj mrak, pak, bio je crnji i gušći od noćnog, a smrdeo na nasilje, rat i besnilo – baš kao i ono što pogađa svakog od olinjalih džukaca slomljenih nogu. Neki od tih nesrećnika posećivali su moje nastupe da bi se zabavili, nasmejali zaluđeniku sa bine, što je pokušavao da ih osvesti. Takve bih brzo osudio na izgnanstvo iz verske zajednice, te ih isterao iz prvih redova koncertnih dvorana i prostor oslobodio za sledbenike spremne da sa mnom pođu i u smrt, ukoliko bih rešio da samom sebi pregrizem vene na bini. Pravoverni džulovi – nazivao sam istinske obožavcaoce mojih ideja.
U ojađenom svetu, kao što sam već nagovestio, nije bilo teško osvojiti milione takvih sledbenika, te sam se ubrzo našao okružen bistrim kucovima razmrdanih repova. U masi vernika i obožavaoca iznašao sam i odabrao tri apostola, da mi pomognu u svetoj misiji – jedan od njih je i moj brat Merl bio, te sam ga po imenu zvao, dok sam preostalu dvojicu oslovljavao jednostavnim „Đankiji“ – i krenuo na hodočašće, da širim istinu, poput svakog sveca u nastajanju. Moj treći apostol, onaj što mi nije bio u krvnom srodstvu, niti se izdavao za pilićara, a bio samo žutokljunac, opisivao je sebe kao pojam „mira i ljubavi u sred' nasilja“. Ja sam, sa druge strane, ljubiteljima našeg rada, pratiocima svete misije, pokušavao da dokažem da suprotnosti lako funkcionišu u zajedništvu, ukoliko se ljubav i mržnja dožive kao jednake, te sam se samoproglasio „ikonom nasilja u dobu mira“.
Ipak, brzo sam doznao da se reči mržnje i ljubavi lako izližu, baš kao i osećanja, te zdumao da tokom propovedi moram izvoditi svakojake vragolije, kako bih osigurao posećenost sledeće.
Tako su, upravo, nastale „šok-propovedi“.

3.
„Gricni ga, đubre!“

I, upalilo je, da vam kažem, to ludiranje! Neumorne legije vernika pristupale su našim odajama nakon svakog nastupa, gradile vojsku koja će svet u budućnosti očistiti od šljama i zavladati prirodom podatim...
No, kao što obično biva sa istinitim rečima proroka, i moje su ubrzo proglasili zločinačkim ili zavereničkim (nisam baš najsigurniji, jer se ne snalazim sa terminologijom, kao što sam već pomenuo), a nastupe mi u javnosti okarakterisali kao „kriminalni akt“, te su se i šinteri polagano zainteresovali za rad velikog Điđija. Doduše, neretko su me ti pulenčići – kada bi mi prekinuli propoved na samom vrhuncu, baš kada bi mi i vrat prokrvario – čupali iz zagrljaja sigurne smrti, budući da su me vodili kod veterinara na ušivanje rana, pre no što bi me strpali u ćorku. Na tome sam im bio zahvalan u početku, no zavoji i lisice počeli su posle izvesnog vremena da mi iritiraju kožu, naročito nakon što sam obrijao dlaku sa tela. Ali, nije tu bilo pomoći. Naši rituali morali su se završavati ili u bolničkoj postelji, ili iza rešetaka. U suprotnom ne bi bili dovoljno prijemčivi.
Bilo kako bilo, rundovi sa povocima nalik kravatama tužili su me zakonskim putem zbog neprimerenog vladanja na javnim mestima, gologuzanije, govora mržnje, alkoholizma i zloupotrebe supstanci, kao i mnogobrojnih fizičkih sukoba. Pokušavao sam da im pojasnim da jedan prorok pri vrhu karijere naprosto mora tako da se ponaša, jerbo se istina bez šamara najčešće zaobilazi, no ovi kao da nisu želeli to da shvate, budući da su umeli zasigurno, ali verovatno i sami hvatali krivine na putu do jedinog pravog i istinskog. Recimo: isti onaj apostol što je govorio o miru i ljubavi takođe se rešio krzna, a obnaženost tokom nastupa pravdao je tegobama telesne prirode i to su progutali bez zakašljavanja. Za razliku od njega, ja sam vlastitu golu pozadinu dušmanima objašnjavao potrebom za slobodom, ali činilo se da im takvi argumenti ne dopiru do ušesa. Zapravo, ekipu pri vrhu životinjskog carstva takva su obrazloženja ponajviše žestila, jer su direktno protiv njih bila usmerena, te su bukagiju pokušavali da mi prikače za golišavu šapu pod izgovorom da lajem previše za psa, a obnaženom zadnjicom mašem pred očima javnog mnjenja poput majmuna. Ismevao sam ih tvrdnjom da im zaista... ZAISTA... smeta to što ni sami ne mogu da shvate od kog sam se brega odronio, te kakvu optužbu da potpišu, a da im se sistem ne usprotivi. Njihove muke te prirode nalazio sam još kako zabavnim, premda sam se najlepše proveo onomad, u prostorijama Okružnog životinjskog suda, kada je jedna od krava kravata pokušala da me otera u zatvor zbog „defekacije na javnom mestu“. Naravno, pravio sam se da mi značenje složenog izraza nije poznato (a svedočanstvo iz osnovne škole išlo je u prilog tvrdnji), te radnike suda poterao u potragu za rečju koju bih, eventualno, razumeo. Bulumenta je na kraju odlučila da bi bilo najprimerenije da me terete za „izmetanje u javnosti“, no kada se nakon svega pomenulo i „konzumiranje fekalija“, odustali su od tužbe, jer su znali da se neće lepo provesti u pokušaju da mi objasne o čemu se tu zapravo radi.
Zato mogu da se pohvalim da, uzevši u obzir sve nezgodacije, nisam dobrano i ozbiljno čak ni robijao. Obično bih prenoćio u šinteraju, a ujutro bi me pustili na slobodu, jer moje kriminalno ponašanje nisu mogli da odvoje od scenarija performansa za koji sam imao umetničku licencu. Doduše, odležao sam godinu-dve-tri zbog incidenta sa kujom što je jednom prilikom, baš kada sam želeo da me svi ostave na miru, postavljala previše pitanja, pa je dobila žarom cigarete po njonji; i onomad, kada su me ganjali zbog silovanja, premda se radilo o čistom ljubavnom činu. Naime, svoju kuju zaskočio sam, onako ražaren, u zanosu, na sred' ulice, ali uz pristanak. Ko je mogao da pomisli da će baš u trenutku kada smo se najčvršće slepili, projuriti automobil i poterati me da mu lajem za točkovima, a nesrećnicu izvucaram čitav kvart za sobom i oderem joj sve četiri šape? Nepravda, da se razumemo!
U svakom slučaju, hodočašće se, nakon par kraćih pauza nastavilo po planu, uz geslo:
„Ako imate decu, znajte da će ubrzo postati moja!“

- - - - - - - - - -

4.
„Banane“

Sveti rat je, ipak, obustavljen pre vremena, i to zbog smrti samog proroka!
Upravo u ovom poglavlju srećemo se sa drugim životnim saznanjem, onim što je otkriveno prekasno, te okončalo pločanje mog svetog puta – naime: ne preterujte sa bananama ukoliko niste čistokrvna majmunčina! Jer majmunisanje me je uskratilo za naredni korak, baš kao što ga je pasja lajavost izmamila.
Kako bih ublažio tragičnost događaja, pravu istinu pokušaću da serviram u kratkom stihu.
Elem:
„Nisu poznate sa šlagom, ni Njegove š'čukuladom, nisu prave – banane!
Simbolika je u pitanju, jasno je i starom panju, šta su zapravo – banane!
Banane! Banane! Banane!“
Onima sa jeftinijim ulaznicama napomenuću još samo da su ređe mlečne, a češće žute, i da ih ne „tali mi mista' Tali Man“, već ih tamane majmunčine u kožnim jaknama i kerovi sa bodljikavim ogrlicama, kao i glumci, pevci, teniserci, estradne zvezde i ulični ološ. Kao takve, svakako, i na mom putu su se kad-tad morale naći, a ona klizava kora pri samom kraju pločnika učinila je da se na najneprijatniji mogući način stropoštam u grob.
U mladosti, inače, nisam bio sklon majmunisanju i bananaciji. Prvi put, gadost mi je, zapravo, podvaljena u pubertetu, kada mi je bata Merl nadrobio žućkasto u hranu za pse šege radi, te razotkrio moju orangutansku prirodu u najgorem svetlu. Nakon toga, život sveca u nastanku zahtevao je da grizam u pogano sve češće, dok mi nakon jednog od iscrpnijih nastupa ukleto, uz u genima utkano, nije i presudilo.
Previše banana, kao što već rekoh, nije za pašče ili majmunče razvodnjene krvi.

U zaključku, reći ću još samo da su me sahranili u kožnoj jakni, u duboki grob na sred Groblja kućnih ljubimaca, uz sve počasti – muziku, stihove, govoranciju poznatih i apostola mi, kao i priložene ilustracije na temu mog lika i dela. Nedugo zatim, kanonizovan sam, proglašen svetim među psima i majmunima, pa su i knjige pisali i filmove snimali o meni.

Moj dobar prijatelj, Đon Vejn, kazao je da sam zabavljač sa porukom bolesnom društvu i da teram rod da se sagleda na pravi način. Takođe, pomenuo je uz to i da je čovek još samo jedna životinja, sposobna da govori slobodno i izražava se jasno, kao i da iza svakog postupka dela mozak.

No, moram da priznam da me nakon svega smrt ipak nije u potpunosti prosvetlila i omogućila mi da spoznam istinu u vezi sa svojim životom, kao što je omogućila ostatku iz ekipe mesija, proroka i svetaca.
Eto, čitam, tako, ovo žitije, pa se prisetim večitog pitanja bez odgovora...
Da li sam za godina u opipljivom bio pašče, ili orangutan? Ili oba odjednom?
Kako god bilo, srećan sam u zagrobnom svetu, jer sam, na kraju krajeva, ispao časnija zver od čoveka...

vaš ĐiĐi

- - - - - - - - - -

Priča br.5

Istinita priča

Bog da mu dušu prosti, pričao mi deda jednom priču iz starih vremena, kada su postojale
sanđame, nečastivi, vampiri i ostale gamadi.

Elem, vraćaše se oni sa neke slave iz susednog sela. Cela porodica, mnogočlana, dečica,
žene, babe, snajke, potrpani u zaprežna volovska kola. Znate, ona sa drvenim točkovima što krckaju i na najmanju rupu ili izbočenje na zemljanom drumu. Moćni volovi behu glavne 'mašine', u to vreme slične zahuktaloj lokomotivi na četiri noge. Par njih bio je upregnut i vukao je celu skalameriju zajedno sa njima.
Kao što je bio red, domaćin je natovario goste sa hranom od slave za poneti. Danas je to malo prefinjenije pa sve ide u kao u neki lanč-paket. Malo torte, malo pečenja i to je to. Ne znam, ili su današnji gosti manje zahtevni,ili su domaćini postali škrti pa šparaju na svaki gram od ostatka veselja. Ruku na srce, u ovom slučaju bila je posna slava,pa možete pretpostaviti šta je ušlo u repertoar za 'praćanje'.

No, nebitno, idemo dalje.

- - - - - - - - - -

Pošto se svi lepo iscmakaše na rastanku, smestiše u zapregu, deda kao glavni mašinovođa, švićnu prutem nestrpljive grdosije te krenuše. Trebali su preći preko brda, odmah poviše sela, izbiti na ravnicu, proći pored seoskog groblja, pa se spustiti tandrljavim putem skroz dole do kuće. Nije bilo daleko, nekih sat vremena truckanja. Leto, topla noć, bez vetra. Upaljen fenjer klatio se pored dedinog ramena zakačen na neku motku. Svici koji su trepkali negde pored puta,
naznačavali su da žetva pšenice uskoro treba početi.

Klateći se tako, ekipa stiže do groblja. Avajj, deca k'o deca, i žene isto, počeše da se vrpolje, pribijaju jedni uz drugo, sevaju beonjačama u strahu. A čujte, nije zgodno prolaziti po mraku pored gomile mrtvaka, plus što je mesečina svojim bljeskovima po spomenicima dočaravala još jeziviju atmosferu.

Odjednom, zaprega se zakuca u mesto. Volovi kao ukopani. Ni makac.

-Hooouuuu, hooouuuu - urla deda na njih, šiba ih po sapima - Ebem vam sunce kalajisano, ajdeeeee !


Ništa...ne reaguju ni na povike ni na udarce. Samo ropću, frkću, kopaju po suvoj zemlji mlatarajući glavama izbezumljeno. Na mahove, upravljaju rogove ispred njih preteći, više od straha. U kolima, jednog trenutka vrisak, u sledećem tajac. Tako i osta. Činilo se da ne dišu.
Starina ljutito siđe, dođe sa leve strane rogatih, dograbi jednog za ular pa pokuša da ih pomakne sa mesta.

-Ajdeee bog vas ubio, koji vam je đavo ! - siktao je - Ženooo, daj taj fenjer !

- - - - - - - - - -

Baba Dobrinka se odmah dograbi fenjera pa pohita prema zapovesti.

-Podigni malo to, tamo ispred, možda je neka rupa, ne znam šta im je...

Tek što je baka izdigla svetlo naviše, neka crna prilika, veličine omanjeg psa, kao da promače
i zabi se među točkove zaprege. Huhh, sad je već postajalo još napetije. Oboje se vratiše na svoja mesta, ne bi li probali da krenu. Mućak...opet neće. Šta sad ?

Ni dedi nije jasno kako mu je to palo na pamet, ali očito da drugog izbora nisu imali, a situacija je govorila da su bili u vrlo nezavidnom položaju. Rukom iza sebe zgrabi torbetinu u kojoj je bila klopa što su poslali rođaci sa slave, zavuče ruku i baci prvo na šta je naleteo.
Pljass...začu se punjena posna paprika kako je šljapnula o tlo. Ako je neka životinjka, onda će jesti i u toj pauzi, karavan će krenuti. Znam, suludo zvuči i pomalo smešno, al' jbg. bila sanđama il ne, neće biti ravnodušna prema poslastici.

- - - - - - - - - -

Zvuk pruta...krenuše. Radost ne potraja dugo, opet se ukovaše. Majku mu, šta je sad opet !?
Očigledno da njihov 'nezvani gost' ne trza na posno. Sve je ukazivalo na to, da samo ponjuši pa opet nastavi sa svojim delovanjem.

-Boroo - povika baba obraćajući se svom čoveku - pa to je crna mačka, njuška opet onu papriku,
bacaj još, ima tu i pržene ribe !
Ostali su ćutke pratili situaciju, nehotice se navirujući preko drvenih stranica ne bi li i oni videli
đavolsku mačku.

Ne časeći časa, on nastavi da vadi sve što mu je dolazilo pod ruku i kako je bacao, na momente su kretali, išli, i iznova zastajali. Srećom, već su se spuštali niz brdo, domak sela bio je tu. Uskoro bi trebalo da se nađu ispred svoje kapije. Životinje koje su besomučno vukle teret sa još dodatnim otežanjem od strane ovog nečastivog, ispoljavale su takvu iscrpljenost, da im je bela pena od znoja kipela po celoj površini mišićave konstitucije.

Konačno, bili su na odredištu. Hrana iz cegera je ponestala. Deda je obrisao umrljane ruke o čakšire, sišao, zatim se sagnuo da zaviri ispod točkova. Preteće zelene oči su stajale sa druge strane u sedećem položaju mašući repom po zemlji.

-Gadne li životinjke- pomisli - Neće da ode...
-Šiicc, šiiiccc - viknu prema njoj

MA ŠTA TI MENI ŠIICC - začu se duboko iz njenog grla šišteći i kezeći zube


Šta se dalje dešavalo, ne znam, nije hteo da priča nastavak. Možda nekad i saznam, ako poteram volove stazom gde je on prolazio.

- - - - - - - - - -

Priča br.6

Трансформација

Има већ неколико година, како ја, ован Џонатан, живим срећно и у благостању са својом породицом, на пашњаку на који сам распоређен одлуком наших власти. До, 2152. године, био сам човек. И сада ме језа прође када се сетим тог периода. Толико патње, муке и страдања, само зато што сам изигравао будалу, упорно одбијајући да напустим људски облик. Било је то време када се власт наших спасилаца тек успостављала, време транзиције, рекли би они вичнији политици. Наш господар Гвидо, успео је за кратак период, да од оронуле земље и пашњака начини пристојно место за живот. Он са својим сарадницима даноноћно ради на опоравку територије, а једини наш задатак, јесте трансформација од човека у више облике постојања. Човек се са својим несавршеностима и лимитима, данас налази на самом дну лествице, и због тога, реформе не могу успети, не будемо ли сви изабрали неки животињски облик постојања.

Ја сам се одлучио за овцу, на основу препоруке Међународнох комитета за усклађивање прописа у области уређења штала број 256/12. У овој препоруци, јасно стоји да ће овце уживати многе повластице у односу на козе, коње, краве, зечеве и друге животиње које егзистирају на нашем поднебљу. Такође, искористио сам и могућност узимања новог идентитета, тако да сам одбацио своје људско име, Милутин, и узео ново, модерно, Џонатан. Моја жена, некада Зорица, данас је Мери, а син који се као човек звао Душан, сада је Клинт. Ми већ пету годину пасемо траву на Пашњаку и пијемо воду са заједничке локве, која је изграђена захваљујући донацији Међународног овчијег фонда за обнову и развој. Живимо мирно и у благостању са другим становницима Пашњака. Власт Пашњака има за нас само речи хвале. Редовно идемо на изборе, активни смо у партијском животу и поштујемо сва правила која су успостављена на овом парчету земље. Због све већег броја људи који се одлучују да постану овце, увдене су нам непопуларне, али једине могуће мере штедње, тј. квоте хране и пића на месечном нивоу. Није страшно, око 15% мање него до сада, с тим да ни они нерадници, који су се до сад шверцовали на социјалној помоћи, неће бити изузети од ових мера. Поштено. Ако ја стежем каиш, стезаћеш га и ти брајко мој, па куд пукло. Господар Гвидо и његови помоћници, за ове мере добили су сагласност свих релевантних међународних животињских удружења. Такође, у земљи је подржан од свих синдиката, удружења и фискалних стручњака за одрживи развој. Још само једна мала група људи, која и даље одбија одлазак у Клинички центар да би се подвргла трансформацији, показује бунт против ових неизбежних мера. Е, они, ти људи су и даље проблем. Никако нерешив, али проблем. А, колико се само Гвидо труди, колико бесаних ноћи, клико мозгања и одрицања како би нам свима угодио и обезбедио раст нашег бруто друштвеног травњака. То је фасцинантно, драги моји. Али људи су увек били највећа марва. Свако мало му раде о глави, стално неке провокације, уцене, претње, завере.А, он само жели мало поверења и стрпљења, јер, најлакше је из топле пашњачке фотеље критиковати оне који заиста раде без престанка.

Док сам био човек, имао сам хиљаде проблема. Стрес, борба за живот и егзистенцију узимала је маха и и почео сам губити тло под ногама. Више се нисам смејао, постао сам агресиван, осећао сам се унижено, кривио сам власт за све проблеме. Болела ме је неправда, нисам пристајао на реалност. Господара Гвида и његов експертски тим је сами Бог послао. Када је пред свим светским медијима отворио прву клинику за трансформацију људи у овце и позвао све људе да ураде ту операцију, морам признати да сам био мало скептичан. Међутим, тог априла, када сам напустио свој стан и отишао у Клинику, нестали су сви проблеми. Више нисам губио енергију на непотребне ствари, више ме није занимала светска политика, култура, сиромаштво, пљачка, ратови, достојанство, правда и остале људске слабости. У потпуности сам променио перцепцију живота. Од момента, када сам напустио клинику, мој мозак мисли само о 2 ствари-трави и води, а, када баш желим неку разоноду, онда почнем да блејим. Моје је да пасем, слушам и блејим док одобравам поступке наших владара .Они се баве осталим питањима. У почетку је и на нашем Пашњаку било неких трзавица, јер било је оних новопечених оваца, које су и даље задржали неке људске особине. Колебали су се, неки и кајали. У тим ситуацијама, власт, сасвим оправдано није имала разумевања. Њихова судбина је позната свима, али не волимо да причамо о стварима које ремете нашу идилу. Но, ево, ја сам временом развио такво гађење према људима и свим овцама које се и даље колебају, да сам спреман не само да то пријавим надлежним органима, него да и сам предузмем кораке на које ме овлашћује члан 7. Закона о неживотињским делатностима. Такође, у нацрту је и нови Закон, који би заокружио реформе у области породичног законодавства, када су овце и козе у питању. У њему стоји да свака малолетна овца/коза, има право да пријави своје родитеље уколико се послуже било каквом врстом физичке репресије. Када закон буде усвојен, нећу смети мог Клинта ни за уво повући. А, било је ситуација када се још као одојче, играо на обали локве. Сећам се да га је центиматар делио од падања у воду. Истамбурао сам га пред целим Пашњаком. Е, зато је и добро што је донет овако модеран закон. Нема места насиљу међу стадом. Разговор и само разговор. Оно, јесте да је са мојим Клинтом некада тешко изаћи на крај, али Мери је једна од најбољих психолошкиња у стаду. Ево и пре неки дан, Клинт је извршио нужду, на комаду пашњака који припада министру Ернесту. Само захваљујући министровом здравом разуму проблем је решен релативно безболно.

- - - - - - - - - -

Иначе, неки од наших министара и министарки су узети из трансформисаних редова и имају овчији изглед, а неки су само у глави извршили тај компликовани захват, па и даље имају људски облик, али заправо нису људи.Зато је потребно бити опрезан и не мрзети сва човеколика бића, јер у последње време припадници наше елите, одлучују се баш за овакав вид операције. На тај начин, лако могу да се инфилтрирају међу људе и спрече евентуалне побуне. На пример, сви припадници тајне полиције имају човеколики изглед. Био је додуше, један министар, који је покушао да завара људе иако се телесно трансформисао у свињу, а духовно у пацова. Међутим људи су прочитали његове намере. Трансформација у пацове је нарочито популарна данас, не толико телесно, колико духовно. Поред пацова, раст трансформација у вишим круговима нашег друштва, бележе змије, вукови, лисице и гуштери. Међу нижим слојевима највише је коза, оваца, ћурки, гусака, зечева и црва. Наша Влада, успела је да вековно непријатељство између ћурки и црва подигне на највиши ниво разумевања, чак и пријатељства. Ретко која се ћурка усуди да кљуцне црва. Све су прешле на најновије генетски модификоване производе, којима нас запљускују наши партнери и добротвори из света. Ти гмо производи су јефтинији и пријемчиви за сваки џеп. Зато, наша Влада свакодневно доноси низ закона како би наш Пашњак напустио застереле технологије и пребацио се на најновије начине производње.

- - - - - - - - - -

Оно што је тренутно највећи хит на нашем Пашњаку јесте прича о инвестицијама и једном објекту од стратешког значаја за нашу привреду –Пашњак на води. Идеја је да захваљујући пријатељским везама која наша власт има свугде у свету дођу наши велики пријатељи на камилама, и изграде овај објекат где ћемо трговати сламом, детелином, сојом, кукурузом и осталим производима, а воде ће такође бити у изобиљу, с обзиром да је пројекат осмишљен на води. Недавно нас је уместо тог монументалног здања затекла права правцата поплава, али не бих о томе. Тужна тема.

- - - - - - - - - -

Ух, запричао сам сам се а Дневник само што није почео.

Морам брзо до штале да видим какве нас активности очекују у наредном периоду, а и гледање информативног програма, је обавезно по члану 1. Устава нашег Пашњака, јер без њега, многе овце би опет могле кренути људском стрампутицом, што би из корена могло пореметити наш конфор који имамо док живимо овчијим животом.

- - - - - - - - - -

Priča br.7

IZ DNEVNIKA RUDOLFA ENGELA, 11.4.1985. GODINE

Proteklo je otprilike četrdeset godina od završetka rata, trideset godina od kako sam pušten iz zarobljeništva. Svoje najbolje godine izgubio sam na najgluplji način. Najviše bih voleo da to sve zaboravim, da tih 11 godina jednostavno nestane iz moje glave, ali uvek me nešto stalno vraća u taj period. To je Arthus, hrabar I odani ovčar, koji me je pratio sve do zarobljeništva. Nikada me ne bi izdao, što se za neke ljude ne može reći. Sve je to počelo jednog toplog julskog dana 1939. godine. Vojska je primala dobrovoljce, bio sam mlad, pun energije I želje za novim, pa sam se prijavio u vojsku. Prolazio sam obuku, da bi me sredinom avgusta prebacili u 6. Armiju, 352. Pešadijski puk. Bio sam zadužen za komunikaciju, pa sam dobio svog psa pismonošu. Nazvao sam ga Arthus I odmah sam mu se dopao. Video sam taj topal I prijateljski pogled, pa sam na trenutak pomislio da su to ljudske oči. Imali smo samo dve nedelje da se upoznamo, jer smo već 1. Septembra napali Poljsku, naš čuveni ‘’Blitzkrieg’’ nas je poneo, bili smo oduševljeni, nekoliko dana smo prolazili bez ikakvog otpora, ali ne zadugo…..Prolazeći kroz jedan gradić, otvoriše se prozori jedne zgrade I pet mitraljeza je otvorilo vatru na nas, 10 ljudi iz puka je momentalno poginulo. Tada sam osetio pravi prizor rata, moje drugove ranjene, mrtve…Pomislih da bih ja mogao biti sledeći. Srce mi je počelo sve brže kucati, od straha mi se vilica tresla, ali onda je Arthur počeo da me liže, pogledao me je krupnim očima, kao da je hteo da kaže: ‘’Možeš ti to!’’. Na strah sam potpuno zaboravio, počeo sam da razmišljam kako da se rešimo neprijatelja. Uzeo sam granatu I potrčao prema zgradi, pukovnik je vikao na mene kako sam lud, uspeo sam da priđem I bacim granatu, razneo sam mitraljeze… Pukovnik je rekao da je bio ubeđen da ću poginuti, ali mi je posle moje akcije čestitao. Tada sam prvi put podelio svoj ručak sa Arthusom, što će kasnije postati svakodnevnica. To je bila jedina opasna situacija za mene u ratu protiv Poljske, jer nam je naređeno da se zaustavimo na 20km od Varšave. Ubrzo nakon toga je Varšava pala I sreli smo se sa Rusima. Tada sam se prvi put rukovao sa sovjetskim vojnikom,. bio je to Aleksandar Voronjin, mladi i veseli oficir. Proveo sam divno vreme sa njim u Poljskoj. Tokom okupacije Poljske mnoge civile su odvodili, uglavnom Jevreje, jedan SS-ovac mi reče na prinudan rad. Pripremali smo se za premeštanje i pozdravljao sam se sa Aleksandrom. To mi je bio poslednji prijateljski susret sa sovjetskim vojnikom. Posle kratke epizode u Poljskoj, prebacili su nas na zapad. Spremao se pohod na Francusku. Ja i Arthus smo provodili mnogo vremena zajedno, kako nije bilo rata, dresirao sam ga i još bolje upoznao. Ni slutio nisam da su životinje tako složene, čak i od ljudi. Dok sam vežbao sa Arthusom, razmišljao sam o pohodu na Francusku. Imamo šansu da ostvarimo cilj, o kojem su naši očevi sanjali. Da ih osvetimo, ali da li je vredno toga? Gubiti živote za ideale? U međuvremenu našoj jedinici za komunikaciju pridružio se jedan mladi vojnik, Fridrih Bauer, dolazi iz Bremena, spretan i inteligentan momak. Ja, on i Arthus smo bili zaduženi za kontakt puka u toku borbe . Pod okriljem mraka 11. maja 1940. , krenuli smo na Belgiju. Nismo imali mnogo problema, Panzer divizije ispred nas su uglavnom već uništile glavninu snaga. Bili su mali znaci otpora, ali ništa strašno. Sećam se da smo prolazili kroz Brisel, ja i Arthus smo patrolila, odjednom je počeo da reži i da me vuče. Potrčao sam za njim do jedne kuće, kao da je hteo da uđe. Vrata su bila zaključana, pa sam ih razvalio. Šokirao me je prizor. Oficir iz našeg puka, Jozef Freitag, zaklao je celu jevrejsku porodicu osim jedne devojčice: ’’Pusti je ili ti pucam u tu budalastu glavu!’’, rekoh mu ja, Arthus je počeo da reži na njega, ali sam ga obuzdao. Pustio je devojčicu, koja je potrčala prema meni i zagrlila mi nogu. Imala je možda 10 godina i bila je prestravljena. Poslao sam je kod jednog čoveka, gde je preživela rat i sada je prelepa 25-godišnja devojka. Samo taj događaj mi daje do znanja, da sam u tom bezazlenom sukobu, ipak učinio dobru stvar. Krenuli smo preko Ardena, spuštajući se u Francusku, vojnici su se masovno predavali. Gledali smo ih, tako bespomoćni, jednostavno nisu očekivali naš napad iz Belgije. Dobili smo svoj džip. Ja, Fridrih i Arthur smo prolazili kroz Francusku, gledajući uništene tenkove i mrtve Francuze na putu. Pariz je pao 14. juna, u vojsci je vladalo oduševljenje. Stigli smo u Pariz, 15. juna, okolo su bile zastave Rajha, vojnici marširaju ponosno, vojni orkestar konstanto svira našu himnu...Parižani to i nisu oduševljeno prihvatili, na mnogima se videlo da su posramljeni i da nas preziru. Svratili smo u jednu kafanu, igrom slučaja, tu je bio Freitag. Arthus je odmah počeo da reži, ali sam ga držao, da ne bi napravio glupost. Freitag mi je vidno pijan prišao i rekao: ’’Evo one kukavice što brani Jevreje.’’. ’’Saberi se’’, rekao sam mu, ljutito i ponosno. ’’Sabiraćeš se ti’’, reče on meni, ’’Tvoj pukovnik je poginuo u zasedi, sada sam ti ja zapovednik.’’. Pošto je bio pijan, nisam ga ozbiljno shvatio, kasnije sam saznao istinu....Pukovnik Kreuz je poginuo u zasedi razbijenih francuskih snaga. Bio je to šok za mene, od 1939. smo zajedno, bio je čestit i razuman čovek. Nije zaslužio da završi tako. 22. juna, Francuzi potpisuju kapitulaciju, veliko slavlje je bilo u Nemačkoj. Mislili smo da je gotovo, da se vraćamo kućama. Otišao sam na odsustvo, dozvolili su mi da odvedem i Arthusa. Konačno, stigli smo u Hohenfels, moje rodno selo. Dočekala nas je majka, otac je radio. Spremila je bogatu gozbu za mene, a Arthusu je našla nešto kostiju. Činilo mi se malo, pa sam sa njim delio svoj ručak. Proveo sam ga kroz selo, trčali smo kroz šumu, to su bili divni sunčani dani..... Iznenada, dobijam poziv da se hitno vratimo u vojsku, negde krajem avgusta. Pitao sam se šta je sad, da nas Britanci nisu napali. Ono što sam čuo, prevazišlo je sva moja očekivanja... Počinju vojne vežbe, kao priprema za napad na SSSR. Šokirali smo se, operacije su bile tajne, oficiri su nam tvrdili da moramo da zadamo boljševizmu konačan udarac. Tokom duge obuke, ja i Arthus smo bili spremni na sve. Mnogi su se bojali ovog napada, pogotovo Fridrih, ali je Freitag je bio jasan: ’’Ko se bude opirao naređenjima, biće streljan!’’. U maju su nas počeli transportovati u Rumuniju, odakle smo u zoru 22. juna 1941. prešli granicu. Bilo je 04:43, taj čas nikada zaboraviti neću, jer mi je zauvek promenio život. Na početku su se graničari predali odmah, vozili smo se u džipu kroz nepreglednu stepu. Video sam strašne prizore u selima. Tela leže svuda okolo, kuće su spaljene, sve su to bila dela SS divizija. Prolazili smo kroz jedno rusko selo, kad, odjednom, Arthurs iskoči iz džipa. Trčao je prema jednom dvorištu, velike seoske kuće. Čuo sam urlik, potrčao sam i desilo se ono čega sam se bojao. Arthus je ujeo Freitaga za ruku. On je hapsio Jevreje uz pomoć ukrajinske milicije. Izvadio je pištolj da ubije Arthusa, ali sam stao ispred psa. Rekao sam: ’’Prvo ćeš morati ubiti mene.’’. Freitag je uperio pištolj u moje čelo, ali videvši da ne popuštam, ipak odustao od namere i otišao da zavije ruku. Odveo sam Arthusa i nastavili smo dalje. Situacija je izmicala kontroli. Svako je radio šta hoće. Ubiju svakoga na koga naiđu. Prolazeći primetio sam čoveka koji leži pored puta, verovatno mrtav. Zaustavio sam se da vidim ko je, prizor me je šokirao. Bio je to Aleksandar. Onaj veseli i simpatični Sojvetski oficir iz Poljske. Uzeo sam mu značku, koju imam i dan danas, uspomena na divnog čoveka. Nastavili smo putem, kada je jedan naš vojnik pokušao da siluje Ukrajinku. Nisam mogao da verujem. Zaustavio sam džip i snažno ga udario u kundakom u leđa. Krenuo je da me udari, ali kad je vidio kako Arthus reži, ipak je odustao. ’’Sram te bilo, šljame jedan beskorisni.’’ rekao sam mu, pružajući ruku mladoj devojci, koja je bila prestravljena. Odveo sam je u obližnju bolnicu, a silovatelja na vojni sud. Kako smo napredovali, sve je više toga bilo, ali jednostavno nisam mogao da utičem na to. U septembru smo zarobili 300.000 Sovjeta kod Kijeva. Napredovali smo prema Harkovu.

Stigli smo dok je bitka besnila. Stigao sam do jednog oficira, koji je bio u zaklonu. ’’Zajebava nas jedan mitraljez, gore na onoj ruševini.’’ reče mi. ’’Smatraj to kao gotovo’’, sav ponosan mu rekoh. Arhtura sam pustio da trči na mitraljez, pucao je, ali nije uspeo da ga pogodi. Arthus ga je naskočio, a mi smo odmah jurišali prema položaju. Nakon dva dana borbe, spojili smo se sa 12. bataljonom. Harkov je pao. Nastavili smo prema Rostovu i reci Don. Postalo je hladnije, pa sam sa jednog mrtvog sovjetskog vojnika skinuo uniformu i napravio kaputić za Arthura. Bili smo na putu za Rostov, dok su se vojnici 1. Oklopne armije povlačili, kažu nam da je naređeno povlačenje do Kijeva. Tamo smo se utvrdili i odbili mnogobrojne kontranapade. Vremenom su prestali. Do proleća je bilo mirno. Nalazili smo se u rovovima i zabavljali. Arthusa sam učio da se pozdravlja, trebalo mu je dugo, ali je naučio. Postali smo nerazdvojni. U maju smo opet krenuli u akciju. Ponovo smo zauzeli Harkov, pošto smo u međuvremenu opremljeni radio aparatima, prešli smo iz komunikacione jedinice u pešadijsku. Opet smo razbili Sovjete. Predavali su se masovno, pobeda je lebdela u vazduhu. Došli smo do reke Don. Tada je usledilo kratko zatišje. Posle nekoliko dana, rano ujutro, prešli smo Don sa čamcima. Pet vojnika iz mog čamca je ubijeno, još tri pogođeno. Srećom, ja i Arthur smo prošli bez povreda. Postavili smo pontonski most i tenkovi su nastavili. Naše napredovanje su zaustavile Kaćuše. Strašan je njihov napad, ko to preživi, pravi je srećnik. Vremenom su prestali, pa smo nastavili dalje. Zatekli smo čudan prizor. Zarobili smo sovjetsku jedinicu PVO, ali je specifična. Bila je sastavljena od žena. Kada smo to videli, pomislili smo da je kraj, da nemaju više ljudstva. Izbili smo u avgustu na obalu Volge, video sam Staljingrad kroz dvogled. Stavio sam ga i Arthus da vidi grad. Naša avijacija ga je sravnila sa zemljom, mislili smo da ćemo ga zauzeti za 2-3 dana. Bili smo u zabludi. Počele su krvave ulične borbe, ja i Arthus smo opet stupili na snagu, jer je telefonske linije bilo nemoguće uspostaviti. Arthus je izbegao hiljade i hiljade metaka, prenoseći naredbe ostalim vojnicima u puku. U Staljingradu sam upoznao Ruskinju, koju sam zatekao dok sam čistio zgradu. Olga. Smeđa kosa, crne oči i prelep osmeh. Zaljubio sam se u nju za tren, znala je nemački, imali smo mnogo zajedničkoga. Planirali smo da je posle rata odvedem u Nemčku, gde bi se venčali. Dala mi je čak i sliku. Nažalost, Freitag je saznao da je skrivam. Kasnije je doznao i gde. Sačekao je da ja odem, ušao je u sobu. Silovao ju je, ubio.. i na kraju zapalio njeno telo. To mi je preneo Fridrih, jer se Freitag hvalio time. Kad sam saznao za to, poludeo sam. Bio sam spreman da ga ubijem. Stao sam pred Freitaga, uperio pušku u njega i krenuo da pucam...U poslednjem trenutku, Arthus me je vukao za hlače i civilio. Kao da je slutio da se posle toga nećemo videti. Popustio sam, a Freitag se ironično smejao. ’’Vratiće ti se ovo’’, rekao sam mu ljutito i otišao. Od žene mog života, ostala mi je samo slika i bleda uspomena... Nedugo posle toga, dobili smo vest da su nas Rusi opkolili. Napadi su postali sve češći.

- - - - - - - - - -

Jedno veče dok sam spavao, probudio me je lavež Arthusa, kad sam otvorio oči, neprijatelj je bio ispred mene. Hteo je da me ubije, ali ga je Arthus ujeo za nogu, izvadio sam pištolj i upucao ga. Prebacili su nas kasnije u okolinu, gde smo branili obične ruševine od Sovjeta. Vojnici su gubili moral, pogrdno su govorili o Hitleru, ali su takvi ubrzo streljani. Gubila se kontrola, pričalo se čak da je počeo i kanibalizam među ljudstvom. Vrhunac je bio 15. Januara. Ranjen sam u borbi i dobio sam otpusnicu za evakuaciju avionom. Izborio sam se takođe za dozvolu da se Arthus evakuiše, pošto je pas iz elitne jedinice. Dok sam spavao to jutro, Freitag mi je skinuo otpusnicu i krenuo prema avionu. Arthus je zalajao i potrčao prema njemu, čuo sam pucanj. Ustao sam i potrčao da vidim šta se dešava. Arthus je ležao cvileći, dok je Freitag bežao. Briznuo sam u plač. ’’PRETERAO SI FREITAG, STVARNO SI PRETERAO.’’ viknuo sam, potegnuh mašinku. Ispalio sam dva sažera u njega. Izrešetao sam ga. Kada sam video šta sam uradio, shvatio sam da mi se desilo ono čega sam se pribojavao. Rat me je pretvorio u zver i ubicu. Potrčah prema Arhtusu. On je davao poslednje znake života, gledao me je svojim krupnim, crnim očima. Kao i prvog dana kad smo se videli. Toliko smo propatili zajedno, toliko smo se proveli. Kao da mi je očima govorio: ’’Zbogom prijatelju, nemoj me zaboraviti. Nosi me u srcu do smrti, kao što sam ja tebe.’’, gledao me je još malo i posle toga, krupne smeđe oči su se zauvek ugasile. Briznuo sam u plač, dok sam ga sažaljevao, avion je već prošao. Nije mi bilo uopšte žao. Iskopao sam mu grob, označio sam ga svojom puškom. Ispratio sam prijatelja kako dolikuje. Vratio sam se među ljude, rekao sam da je Freitag upucan i da sada ja komandujem. Seo sam i razmislio, Olga i Arthus, dva bića koja su mi bila sve na svetu, su nestala...Fridrih me je tešio, momak kojem sam možda poklanjao malo pažnje. Odlučio sam da je krvoproliću kraj. Naredio sam puku da idemo na predaju. Predali smo se Sovjetima, ostatak vojske se u roku od 10 dana predao. Završili smo u logorima, mnogi nisu preživeli. Ja i Fridrih smo bili jaki i izdržali. Posle zarobljeništva, zatekli smo Nemačku u ruševinama. Pozdravio sam se porodicom i preselio se u Bremen sa Fridrihom. Osnovali smo fabriku i dobro nam ide. U međuvremenu sam se venčao i imam dvoje prelepe dece. U čast prijateljima, nazvao sam ih Arthus i Olga. Supruzi još nisam rekao zašto. Odrasli su i imam svoje unuke. Sada tek shvatam koliko smo bili srećni što smo preživeli i koliko je rat surov, neizvestan i na kraju krajeva, tragičan. Neko gubi svoga najbližeg, zbog komada zemlje.

- - - - - - - - - -

Eto tako ... Namučih se da ovo postavim. Ali, vredelo je.

Možete glasati do subote, 7.februara do 22 h.

priča 6... 3 poena
priča 3... 2 poena
priča 7... 1 poen

Priča br. 3...3 poena (sve moje mace, sem Cuki, zvale su se mac..nežna, divna i nadasve...ma jednom rečju, priča)
Priča br. 5...2 poena (kao mala, obožavala sam dedine i babine strašne priče ispričane dok žmirka petrolejka i baca neke čudne senke po plafonu)
Priča br. 2...1 poen (kratko ali slatko)

6 -
2 -
4 -


1 - jako, jako svidja, ali ...(komentar ostavljam za drugi put)

Priča br 5 - 3 poena

Priča br 3 - 2 poena

Priča br 6 - 1 poen

5

3

1

- - - - - - - - - -

I ybg,zakasnio-mislio danas da istresem tu priču,ali vam stiže na kraju-posle proglašenja...Nema veze,
tako prolaze i Kazanove koje oklevaju-naiđe krele koji pokupi lepoticu (i zver)

4 - * * *

1 - * *

3 - *

3. - 3
6. - 2
2. - 1

1-3
3-2
5-1

5 - 3
3 - 2
2 - 1

3-3
6-2
4-1

U ime nika Džek svih zanata (koji je opet mučenički banovan) sa njegovog klon naloga,