Treći prozni konkurs - GLASANJE! (do 30. juna u 20.h)

  • Začetnik teme Začetnik teme Shade
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
S

Shade

Aktivan član
Poruka
1.975
Dragi pisci kratkih formi i članovi Foruma,

Treći prozni konkurs doveo je u ISKUŠENJE 9 autora.

U skladu sa opštim pravilima Forumskih konkursa, radovi će biti objavljeni redosledom kojim su pristizali.
Možete glasati za 3 rada, tako što ćete im dodeliti 3, 2 ili 1 poen.
Glasanje traje 7 dana i završava se 30[URL="http://www.timeanddate.com/countdown/generic?p0=35&iso=20140630T20&year=2014&month=6&day=30&hour=20&min=0&sec=0&msg=Glasanje%20se%20zavr%C5%A1ava%20za&csz=1"].06.2014. u 20:00h.[/URL]

N.B. Ova tema je namenjena isključivo za glasanje! Možete obrazložiti razloge zbog kojih ste se opredelili
za predloge kojima ste dodelili svoje glasove. Molim vas da komentare druge vrste ostavljate na temi
Naša podforumska skupština... DOBRODOŠLI!

Uživajte u radovima naših stvaralaca i GLASAJTE!

Predlog br. 1
13.06.2014., 20:45h

ISKUSENJE

Konacno sam ga ugledala. Stajao je okruzen drugovima.
Sa pogledom u daljinu, sanjari, spava hodajuci i kao da nesto ocekuje.
Laskala sam sebi vodjena zeljom da to budem ja njegova drugarica iz snova i jave.
A nisam bila. Boljelo je.
Zar nisi sama tako htjela?
Zar ga nisi ti gurnula od sebe?
Htjela si da vidis gdje ce da te smjesti.
On te drugarice jave samo poslusao. Tvoje mjesto je proslost. Ostavio ti je snove, pa sanjaj.
A htjela sam cijeli lijepi svijet samo za nas. I tada kad sam mu rekla.
Ovo dugo traje umaramo se doslo je vrijeme odluke.
Otici cu ti idluci.
Nasao je neke druge oci da se u njima ogleda. Tvoje se carstvo ljubavi obilo o njegovu planinu.
Ostala si zaustavljena u ravnici. Sad gledaj i nemoj se kajati.
Da je bio tvoj ne bi otisao.

Pogledao je negdje sredinom prostorije. Ostavio drugove, sitnim brzim koracima prisao je njoj.
Lijepo su pristajali prostoru. Oci njegove i oci njene bile su nekad vase. Vise nisu.

Zar ga nisi ti gurnula od sebe?
Htjela si da vidis gdje ce da te smjesti.

Predlog br. 2
14.06.2014., 08:46h


ISKUSENJE

Da vam pisem o iskusenju pred Bogom, koga nema za mene, ili onako kako ja mislim da treba.
Priznajem, bila sam pred mnogim iskusenjima. Na mnogima sam poklekla. Svojom voljom. Volela
sam. Mrzela sam. Ne znam da li bih pred tim iskusenjima ponovo poklekla da se vreme vrati. Ali,
ono se ne vraca. Priznajem, zivim u proslosti.

Buducnost za mene ne postoji. Sadasnjost je bedna. Bila sam njegovo suncano. On je bio izlaz za
moju samocu, nezadovoljstvo. Uvek to nezadovoljstvo i teznja da mi bude bolje? Zasto se to
kaznjava u ovom svetu? Jer, ja sam na kraju kaznjena. Zar nije u covekovoj prirodi da zeli vise i
bolje? Nisam znala da je to nemoguce. Bar za mene.

Zatim je dosla ljubav mog zivota. Sasvim iznenada. Onako kako se to obicno desava. Kao topla,
letnja kisa. Sa neba. A nebesko je bilo i njegovo ime. I neustrasivo. Zaljubila sam se. Dosao je
preko planina, reka, dolina, okeana da me vidi. I zaljubio se. Zaprosio me. Da li sam bila u
iskusenju da odbijem mog princa koji mi je poklanjao svoju ljubav, svoje ruke koje su nam stalno
bile zamrsene. Ne. Gledao me je kao da niko na ovom svetu ne postoji sem mene. Da. Znala sam da
je on taj. Ja sam zapocinjala, a on zavrsavao recenicu. On je bio moja sreca, moja nada, moje sve.

Otisao je, ali je rekao da ce doci i povesti me sa sobom. Verovala sam mu. Tako je i bilo. Dosao je.
Moje suncano. Tako smo se zvali. Ali ona nije htela sa nama. Sta sada? Opet iskusenje? Ona ili on.
Dokle? Zasto sam celog zivota bila u iskusenju da biram ili ovo ili ono? Zar je kod svih tako?

Vristala sam, htela sam smrt. Da odem u nistavillo. Zasto, zasto me je svo to vreme lagala? Mislila
je da je to samo sala?! Zasto me Bog, koga nema za mene, ovako tesko kaznjava? Da li je pobedila
ljubav prema njemu ili njoj? Prosudite sami. Lako je.
 
Poslednja izmena:
Predlog br. 3
18.06.2014., 12:04h


NOĆ ISKUŠENJA

Magla je bila takva da se Milošu činilo da je ušao u oblak. Nije video put, ulične svetiljke, nije
video ništa oko sebe osim beline koja ga je zaslepljivala iako je ponoć davno prošla. Oči su ga
pekle od napora i naprezanja. Bio je umoran i želeo da što pre stigne kući. Vozio je veoma sporo
i oprezno. Znao je da mu po ovakvom vremenu treba mnogo više vremena.Želeo je da vozi brže
i da ta prokleta magla nestane, ali nije mogao ništa da učini osim da mili po putu. Osećao je mučninu od
te zaslepljujuće beline. Ne pamti ovakvu maglu.

Pomislio je da bi bilo dobro da malo odmori, ali je znao da ne sme da stane. Sećao se da bi tu negde u
blizini trebalo da bude pumpa gde bi mogao da predahne i natoči gorivo, ako nije već prošao taj deo puta.

Trudio se da vidi svetlost, ali video je samo belinu i kada je već pomislio da nema nade, ugledao je na par
metara žućkastu svetlost.

„Uh, dobro je. Nisam promašio pumpu“, pomislio je i lagano skrenuo.

Maglu je koliko-toliko razbijala žuta svetlost. Isključio je motor, izašao iz kola i krenuo ka ulazu. Vrata su
bila otvorena, unutra nikoga nije bilo.

„Hej, ima li koga“ , rekao je jednom, pa ponovo malo glasnije, ali odgovora nije bilo. Bilo mu je čudno , kako
nikoga nema, zašto su vrata otvorena...krenuo je ka svom autu, a onda pomislio da je čovek možda u toaletu
i istovremeno ugledao vrata neke stražnje prostorije. Pokucao je i pošto nije bilo odgovora, otvorio.

Bila je to mala prostorija, nikoga nije bilo. Ugledao je staru pohabanu fotelju, mali stočić sa gomilom plastičnih
čaša, bocu vode, nekoliko šoljica za kafu, gomilu nekih papira i plastičnu kesu puna novca.

Zurio je u kesu. Procenio je da tu ima mnogo novca. Grozničavo je razmišljao šta da uradi. Da li da uzme tu kesu
i nestane, dok se neko nije pojavio ili da se okrene i odmah ode.
Nije se pomerio sa mesta. Stajao je i kao opčinjen zurio u novac, u mnogo novca, koji mu je toliko potreban, koji
bi rešio sve njegove probleme i omogućio mu da se izvuče iz bezizlazne situacije, iz dugova koji su ga gušili.
Uprkos hladnoći, počeo je da se preznojava. Misli su se sudarale, želeo je da uzme taj novac, očajnički je želeo,
znao je da nema puno vremena, da mora odmah doneti odluku. Pitao se ko ga to iskušava! Bog, đavo, sudbina...

U deliću sekunde je odlučio. Nije mogao da odoli. Iskušenje je bilo preveliko. Krenuo je ka stočiću, uzeo kesu sa
novcem, shvativši odmah da tu ima mnogo više nego što mu se u prvom trenutku učinilo.
U glavi mu je bio haos, mučnina koje je osećao u toku vožnje se povećala, bilo mu je hladno, neka drhtavica mu
je protresala telo, kesa je bila u njegovim rukama, njegov spas ili njegova propast; šta ako je to neko ostavio
namerno, šta ako ga nađu tu sa tim novcem, šta ako je čovek možda ubijen, šta ako ga okrive za pljačku; možda i
za ubistvo...

„Bože, šta da uradim? Zašto si me stavio na muke? Zašto me iskušavaš? Šta sada da radim...“, bezglasno je pitao
samog sebe, Boga, noć, maglu...

I dalje je nepomično stajao sa kesom punom novca, kao oduzet. I dalje nikoga nije bilo, osim noći, tišine, magle...

Gledao je u svoje ruke,u žutu kesu punu novčanica, krupnih novčanica i mislio o tome kako bi svako, pa i on sam,
iskoristio ovu jedinstvenu priliku, uzeo novac i nestao. Ko će ikada saznati da je on bio na toj pumpi, u toj noći...

Potpuno iscrpljen, okrenuo se i pošao žurnim korakom ka izlazu, noseći žutu kesu. Znao je da mora što pre otići odatle.
Za nekoliko sekundi stvorio se kraj svog automobila a onda odjednom zastao, odmahnuo glavom i još žurnije se vratio
unutra, bacio kesu punu novca koji se rasuo po stolu, podu i potrčao ka automobilu brzo, kao da ga sami đavoli gone;
drhtavim rukama pokrenuo je motor i velikom brzinom odjurio u noć, uprkos gustoj magli...
 
Predlog br. 4
20.06.2014., 01:33h

KOLAČ SA JABUKAMA

Sta radiš to bako, pitao sam je dok se krstila ispred ikone. Molim se Bogu i Svetom Jovanu
za vaše zdravlje, izgovarala bi. U našoj kući to je bilo zabranjeno zbog mog oca, starog komuniste.
Jednom je pokušao i nju da prekori ali mu je odgovorila veoma oštro da ni ona njega ne pita zašto se
klanja Titu i partiji. Ikonu je brižno čuvala uvijenu u belo platno i samo je povremeno iznosila i
kačila na zid kad je otac bio odsutan.

Sestra i ja smo veoma teško preživljavali majčinu bolest i njen odlazak u bolnicu. Jednog dana su je
odveli, kažu žuč joj oboleo a mi smo ostali sa ocem koji je samo ćutao i sate provodio u bolnici
pored nje. Nije nam bilo teško što smo sami, što otac nije umeo da kuva, teško je bilo to što smo bili
bez majke.
Imao sam dvanaest godina a sestra četiri manje. Oboje smo bili uplašeni a u glavi mi se neprekidno
vrtelo jedno te isto pitanje, kada će se vratiti, da li će se vratiti? Mnogo nam je nedostajala. Sa
nestrpljenjem smo očekivali dan za posetu. Ne znam zašto ali sam osetio potrebu da nešto uradim
što će joj pokazati koliko je volim i pomoći da ozdravi. Setio sam se svoje bake, otišao u drugu
sobu i krijući počeo da se krstim moleći za njeno zdravlje. Približavao se dan posete. U nekim
novinama pronašao sam recept za kolač sa jabukama. Bez trunke razmišljanja počeo sam da ga
pravim a da pre toga nikada nisam ni sendvič spremio. Sestra je bila mala, sećam se rendala je
jabuke i ćutala.
Ta želja koja me je pokretala učinila je da kolač ispadne vrhunsko kulinarsko umeće, tako sam tada
mislio, i bio siguran da će zahvaljujući njemu da ozdravi.

Teško je opisati obostranu radost kada smo videli majku i kako su njeni žuti obrazi zbog bolesti
blago porumeneli kada je ugledala nas dvoje. Pružio sam joj kolač uvijen u foliju. Pitala je, šta je
ovo?... kolač majko, spremali smo ga sestra i ja za tebe. Vas dvoje? Ko vam je pomagao?... niko,
sami smo ga napravili. Ovo je najlepši kolač koji sam ikad pojela rekla je a ja sam bio tako srećan.
Tada sam prvi put shvatio šta znači kad neko kaže "sad mi je srce puno". Prošlo je dosta vremena,
majčin glas je ponovo vratio radost u naš dom a ja nikada više nisam propustio dan a da se bar
jednom ne prekrstim... i danas mi je omiljeni kolač sa jabukama.
 
Predlog br. 5
22.06.2014., 00:27h

OTKUCAJ KOJI SRCE NIJE UMELO DA PRESKOČI

Sedi, a rado bi pobegla. Nedovoljno hrabra ni kukavica da bude.

Rekoše da je pitao za nju. O njoj je njemu zabranjeno pričati... Sad na dva metra od nje, sedi s prijateljem...
Svi oblici i odjeci života behu sada van prostorije u kojoj je sedela.

Konobar donosi naručeno. Koristi priliku da pogleda naokolo, onda i njega. I dalje zadubljen u razgovor.
Kao po komandi podiže pogled. Sretoše se. Spušta svoj. Uznemirenost je sputava da bude prirodna. Govori
sebi: Nema šanse da te prepozna. U glavi misli međusobno huškaju jedna drugu, prepliću se, bore. Bože
pomozi! Neka sve ostane tako mirno, bez reči. Dovoljna je slika.
Neočekivane stvari na neočkivanim mestima?

Laž, ona zna.

Nesvesno, pogled upravlja ponovo ka njemu. Čini se da ne primećuje ništa oko sebe, sluša pomno sagovornika.
Oko četrdesete, možda koja više, snažnih lepih crta lica, sa blagim sedinama u inače bujnoj kosi. Posmatra
promene na tom licu, boje... Arhivira njegov lik, potpuno isključivši signal za uzbunu.
Kasno. Njegov pogled ulovi njeno lutanje. Oseti se kao ptica koju je vetar odneo u neko tuđe podneblje.

Maska se skida kad druga strana skine svoju, ali masku ima samo ona.
Je li spala? Šta je video? Gazi strah svim sumnjama kojih se dočepa.
Neće pobeći, ne sada. Bilo bi providno. Nema odustajanja.
Od sebe je davno odustala, I od njega još kad je i poželela. Ali, sad želi da je tu...

Bila je blistava ta njena Tajna. Duboko skrivena, da se skoro graničila sa praznoverjem.
Sve vreme je osećala i znala da on nju sada posmatra.
Želja da je tu, postala je potreba. Gleda u časopis pred sobom. Slova su tu kao kamuflaža, nemaju značenja..

Glas!!! Blag, uljudan, poznat iako malo izmenjen. Pretrnu, ali se sabra. Mirno diže glavu i susrete sa sa plavetnilom
neba. I... tako li miriše mokra cvetna livada?
Izvinite, nemojte pogrešno shvatiti, otići ću odmah, samo me zanima da li se nas dvoje odnekud poznajemo?
Prizivati Boga u pomoć kad je đavo došao po svoje, kasno.
Može li uošte progovoriti? Autosugestijom, čarolijom, čime li već - glas ptice koja se budi iznenađena zorom: Pa,
mali je ovo grad...
Ne toliko mali, ne odustaje. Zavisi kako ko gleda na veliko ili malo, ne odustaje ni ona. Sve vreme gleda ga pravo u
oči, svesna da je taj kratki razgovor, iz nje izvlači sve rezerve snage. Zabarikadiranog stida i još nečega mnogo više
nego što je i znala da postoji. Gušenog ali neugušenog.

Okleva...
Oprostite, onda, kaže i odlazi. Prati ga pogledom dok seda. Vidi da napreže sećanje na prijateljev upitan pogled.
Peče je savest! Odavno je ona u sumraku odakle nema izlaza. Nit noć pada nit zora sviće. Zašto njega uvlačiti u svoje
sumrake?

Nije fer. Nije izgovor što ni zivot nije fer. Neka ostane tako kako je, To malo svetlosti samo njoj znane sad i vidljive,
dovoljno je. Vreme je da pobegne....

Skupi poslednji atom hrabrosti: Doviđenja, obrati se obojici ne zastajkujući, ili ipak malo? Pa, razgovarali su, ako se to
tako može nazvati. Doviđenja i prijatno, reče njegov sagovornik. On ustade pruža ruku, kao da je zaustavlja.
Na to nije računala. Snažan stisak. Snaga je zračila iz cele njegove pojave, toga se sećala još od onda. Do viđenja,
namerno naglasava drugu od dve rastavljene reči. Mislim da smo se ipak negde sreli... Setiću se već...
Odjek poslednjih reči kao eho zatvara za njom vrata kroz koja samo što nije istrčala.

Sudbina, kažu, nikad ne privodi kraju račune koje ima s nama, neće ni ovoga puta!
Naleti sreće i tuge. I svaki drugačije upija svim svojim bićem. Kroz svaki, kao kroz maglu pokušava da se probije od
sebe do njega od njega! Ne vidi ih, ne zajedno. Da preskoči sve prepreke, sebe kao najveću, puta nema. Nije ga ni bilo.
Ali, pamti pogled i reči kojima je ispratio, Neće se završiti.
Složiće on kocke razbacanih sećanja, a onda?

Bežanjem se ništa ne završava. Tek počinje. Potcenila je njegovu inteligenciju, precenila svoje mogućnosti. Iskustva
nikakvog, previše svega ostalog. I treći faktor na koji ni računala: Baciće on kocku. Ima pravo na jedno bacanje. Na
njenoj nije bilo brojeva...

Ranjivost nije unikatna! On je sada veća nepoznanica nego što je ikad bio u njenim mislima, sećanju... U polutami u
kojoj ga je jednom zapamtila. U sunčanom danu tu u kafiću, sena je dobila jasne konture... Spasla se, bar danas. Sutra,
prekosutra? Ne zna, ali, sva njena čula bila su probuđena. Vaskrsla iz mrtvih, zarobljena u obruču: Koliko god želela
van, toliko i da ostane...

Pogledom prati žute šare sunca na asfaltu, začuđena što ih je uopšte primećuje.
Sad one nju prate niz ulicu, utrkujući se kad će je sustići, prestići, zaostati, pa novi krug... Dok ulica ima...
 
Predlog br. 6
22.06.2014., 13:50h


PAKET

- Paket će vam biti dostavljen, danas u 16h, da li ćete biti kod kuće?
Cvrkutala je poštanska službenica u telefonsku slušalicu, očekujući s pravom potvrdan odgovor
jer se podreazumevalo da se bude kod kuće kada oni naume da dostave pošiljku.
- Biću i, molim vas, recite mi odakle je stigao paket, govorila je dok su joj se reči stapale sa
užurbanim hvala, poštanske službenice i prekidom veze.
Iznenađenje je bilo još veće zato što to nije bio poštanski paket, već sanduk veličine 50x50 i nešto
manje dubine, koliko je mogla na brzinu da proceni. Uz sanduk stiglo je i preporučeno pismo u kome
su je iz advokatske kancelarije koja je opet zastupala advokatsku kancelariju Sach & Sach, obavestili
da je sanduk zaostavština njene rođake kao i određena suma novca, za koju je mole da dođe tog i tog
datuma u njihovu kancelariju, kako bi završili svu potrebnu proceduru oko nasledstva.
Sedela je u fotelji, sa pismom koje je pročitala u krilu i razmišljala kako život ume po nekada, da nas
iznenadi dešavanjima o kojim nismo ni razmišljali a za koje smo mislili da se dešavaju tamo nekim
drugim ljudima ili pak u filmovima i knjigama. Sanduk je i dalje stajao u dnevnom boravku njenog ni
malog ni velikog stana, uređenog prema njenoj potrebi za udobnošću.

Dok je čekala da provri mleko u koje će za minut-dva, sipati razmućeni prah za puding od čokolade
sa 2 kašike šećera, sećala se svoje rođake Milene, koja je još šezdesetih godina otišla na put bez
povratka u daleku obećanu zemlju, za boljim i lepšim životom od onog koji je imala ovde. O Mileni je
znala samo iz pisama i telefonskih razgovora, koje je sa njom tokom godina razmenjivala, slika i priča,
svoje malobrojne ali čudne familije, koja je opet, bila za neku drugu priču, za koju ni sama nije verovala
da bi je mogla ispričati. Nervozno se premeštala s noge na nogu mešajući puding da ne zagori, i
razmišljala o sadržaju sanduka.
Iskušenje, kome je odolevala i koje je odlagala do samo njoj znanog trenutka, bilo je veliko, ali njena
odluka da sve to ostavi za kasnije bila je nepromenljiva.
Možda i zato što je naslućivala šta bi to moglo biti, moguće i zbog toga što su Milena i ona imale
mnogo toga zajedničkog.

Raspremala je sanduk. Neko bi rekao besmislice, ali ona je znala da je u svakoj od stvari, koje je
slažući redom, vadila napolje, jedan deo Mileninog života. Desetine pisama uvezanih svilenom trakom,
jedan stari šal, šarenu šoljicu za kafu, igle za štrikanje, zeleni kliker, gomilu pozorišnih karata, slike sa
turneja, plišanog medu bez jednog oka, tenis lopticu, naočare za sunce, kutiju za pisanje u kojoj je umesto
olovke i penkala bila jedna sasvim obična špenadla, ručni sat i Bibliju. Knjigu nad knjigama koju je počinjala
da čita tri puta i svaki put bi stala na istoj stranici. I sada je posmatrala bele listove na kojima su crna slova
pripovedala: nemajte drugog Boga osim mene. Spustila je knjigu na pod pored fotografije Milene i Roberta,
njenog muža. Posle njegove tragične smrti, nastavila je da živi sama. Zvanično bez muškarca, a nezvanično
sa nekoliko muškaraca koji su ostavili traga u njenom životu. Iz pisama je znala koliko je Milenu neostvarenost
kao majke činila nesrećnom ali nikada konkretno ni detaljno nisu o tome razgovarale. Taj nedostatak Milena je
nadoknađivala svojom posvećenošću poslu kojim se bavila celog života. Bila je pozorišni kostimograf. Mnogim
poznatim glumcima, darivala je predivne kostime kao da su joj predstave bila njena deca, koju nije imala.

Veče je već poprimalo boju noći. Upalila je lampe koje su prosule po sobi svoju žućkastu svetlost. Među zadnjim
stvarima koje je izvadila iz sanduka bio je par dugačkih belih rukavica i zanimljiv novčanik sa zlatnom kopčom.
Uvek moraš imati svoj novac, pisala joj je Milena, zanimljiva i dominantna kao što je svaki lav u horiskopu. Novac
te čini slobodnom i samostalnom u donošenju odluka. I nikada nemoj sebe dovoditi u iskušenje da ne uradiš ono
što osećaš i želis. Sećala se Mileninih saveta, i to baš sada kada je bila pred velikim iskušenjem, otići ili ostati i
prihvatiti stvari ovakve kakve jesu.
 
Poslednja izmena:
Predlog br. 7
22.06.2014., 22:07h

ISKUŠENJA SISTEMATSKOG PREGLEDA

Poslodavac (da ne spominjem ime te male srednjoevropske države) slao nas je na sistematski
pregled svake dve godine. Bio je to uslov da zaposlenik uopšte zadrži posao. Ispočetka su pregledi
bili površni i trajali su kratko, ali napretkom medicine stvari su se počele komplikovati: na jednom
su me takvom pregledu zadržali čak četiri dana, što mi je odbijeno od plate.
Bilo kako bilo, poslednje godine pred penziju pokušao sam izbeći tu, sada već napornu i mrsku
obavezu, ali nije mi uspelo. Direktor direkcije rekao mi je da je taj sistematski pregled ujedno i
uslov za prevremenu mirovinu, kakva mi se smešila sada već iz prilične blizine. Krenuo sam, tog
odvratnog kasnojesenjeg jutra, otišao sam tamo da izvršim i taj poslednji pregled.
No, na tom poslednjem sistematskom pregledu sve je bilo drugačije. Domarijus klinike, sav važan u
zlatno-beloj odori, okupio nas je u malenoj kongresnoj dvorani, smestio na pohabane tapecirane
stolice. Rekao je:

"Ovo je vaš poslednji sistematski pregled. Trajat će duže nego svi prijašnji zajedno. Ne nadajte se
tako skorom odlasku. Sestro, košulje!“

Sestra Borka, ove godine neobično šutljiva i mrka, svakome od nas dala je po tirkizni bolnički
haljetak koji se kopča pozadi. Morali smo se skinuti do gola i navući haljetke; naše ostarele staračke
guzice uvek su pomalo virile i tu se ništa nije dalo učiniti. Staračke... bilo je među nama i mlađih
zaposlenika, pa i Pera, jedan tegleći konj koji je, ne znam kako, zalutao ovamo. Svi su se pravili da
je to normalno, pravio sam se i ja.

Ne želim spominjati imena svih pretraga i ispitivanja kojima bejah podvrgnut. Svih medicinskih
aparata, kliničkih alatki, dijagnostičkih sprava za mučenje... Iz sobe u sobu, s ležaja na ležaj,
sendvič od kisele salame svakih pet sati - užas đavolski.
Izgubio sam bio pojam o svemu, ali procenjujem da je sve to skupa potrajalo blizu dve nedelje,
punih četrnaest dana golog vremena. Tada su nas ponovno okupili u kongresnoj dvoranici da nam
Domarijus, vidno smršao, pročita rezultate pretraga.
Da ne dužim, desetorica među nama, a među njima i ja, određeni smo za smaknuće.

Među osuđenicima je bio i Panta, ložač u našoj direkciji: streljan je iza šupe za stare šprice. Ni jadni
tegleći konj Pera nije prošao pregled - uspavan je namrtvo konjskom injekcijom. I ostali osuđenici
smaknuti su na ovaj ili onaj način, ja sam ostao poslednji.
Prvo su me streljali kod ambara za lekovito bilje. Dok su mi metci probijali grudni koš - znao sam,
ne znam kako, ali sam znao - znao sam da ću preživeti. Nijedan metak nije pogodio srce niti koji
drugi vitalni organ; preživeo sam i još me klinika morala negovati deset dana, da prizdravim do
idućeg pogubljenja.
Potom su me gušili svilenom vrpcom. Dok je krvnik pojačavao stisak, sav grčeći se i crveneći od
muke, grkljan mi je skliznuo duž jednjaka - shvatio sam tada da ću preživeti i ovo smaknuće.
Na treći pokušaj nisu čekali dugo. Obesili su me na čistini iza kućišta radiološkog agregata, ali se
ispostavilo da je uže načinjeno od peska - raspalo se a da mi nije čestito ni zategnulo vrat.
Domarijus je izašao na dvorište. Pružio mi je ruku i rekao:

"Da, uže od peska. Prvi ste shvatili da je smrt zapravo placebo efekt. Zato ste i zaslužili mirovinu. A
hoće li biti prevremena, ne znam... To morate s direkcijom srediti. Ja ću vam u svakom slučaju
napisati dobru preporuku."

Vratili su mi moju odeću. Izašao sam na cestu. Svet je mirisao na...

- - - - - - - - - -

Predlog br. 8
23.06.2014., 07:42h

ISKUŠAVANJE LAVINE

Kao i obično i tog predvečerja smo se skupili za tim stolom u ćošku na partiju
preferansa i par pivkana... Trpimir, kog smo iz "milošte" zvali Trpa (ne bih krštenog
kuma pogledao u životu kad bih imao takvo ime!) je bio vidno uznemiren i dok
ostali nisu stigli, hteo sam da čujem šta je u pitanju...
- Koja muka Trpo?
- Ma pusti u pm...
- Hajde, ne kukaj, već govori šta je dok ostali ne dođu...
- Ma ova moja hoće da se razvede od mene...
- Idi!!! Otkud sad to...? Našla nekog ludaka, luđeg od tebe?
- Ma jok... Nego smo se sporečkali oko toga ko će kolima, a ko busom u grad i ona meni da
sam egoista i nepažljiv totalno i da se kaje što se udala za mene... I tu sam popizdio i
rekao da je ona egoista i da gleda sebi da ugodi i da se kajem što nisam prevrnuo
koleginicu, nego sam sebe sačuvao za nju... I tu je došlo do sranja... Nije poverovala da
nisam i kaže da se seća kako sam joj bio sumnjiv tada kad je bilo to savetovanje u
Aranđelovcu tri dana i kad sam dan ranije se vratio... I ne vredi ubeđivati - tek sad je
ubeđena da je nešto i bilo...
- I je li barem bilo?
- Barem da jeste...
- Ma pomirićete se vi, videćeš...
- Ne znam baš, dao sam joj auto, otišla je kod keve, a rekla je da će se vratiti po svoje stvari...
Tada su stigli Mirko i Slavko tj. nisu im to prava imena, ali pošto su bili skoro stalno zajedno,
osim kad su bili kod svojih kuća - tako smo ih zvali i na brzo pitanje kako se zovu - teško nam
bilo i setiti se...
Mirko je počeo da meša karte pogledujući povremeno prema šanku iza kog nikako da se pojavi ona
sisata Dara da od nje zatraži pivkane i za njih dvojicu, kad je zazvonio telefon Trpi.
- Šta? Pa šta će na Urgentnoj? Snima glavu? I gde je auto? Ja da zovem šlep službu...?
Evo stižem... Kažeš na uglu Maksima Gorkog i Fruškogorske... Ybm ti kud sam joj dao da
vozi...
- Moram da pičim - imala je saobraćajku...
- Hajd', ja ću te voziti Trpo, ponudio sam se...
Stigli smo na Urgentno za desetak minuta, vozio sam kroz Maksima Gorkog i Korsica je spreda bila
sva spižđena, a šoferka rasuta... Pozvao sam majstora i rekao mu da pošalje tamo šlep i da ćemo
videti šta ćemo s Korsom...
Trpina Mira je sedela na klupi ispred rendgen kabineta. Gornji deo glave joj je bio zamotan
zavojima, a na licu je imala još nekoliko flastera... Jedva smo je prepoznali...
Trpa ju je zagrlio, a ona je briznula u plač...
- Što si mi dao da vozim... Nisam ništa videla kako sam bila popižđena...
Prava lavina suza...
Da... I Trpa je plakao...
Ybt, mal nisam i ja ...
 
Predlog br. 9
23.06.2014., 19:50h

ZID

Pela se uz stepenice, noga za nogom, žustro. Vojnici uvek masturbiraju u ime
otadžbine, to nekako ide posle pucnjave, prija im, imaju dozvolu, oslobođena savest.
Stepenice su uvek u nizu, jedna iznad druge, njih pravi poseban soj ljudi. Dužina,
širina, visina, nagib, gaz. Noge kao uvod. Nije mi sestra, tako je zovu, obukli je u
belo. Guzovi kao dva zrna graška, mlada. Sve se odvija po spirali. Odagnam misli.

- Publika napolje! Galameći ulazi sledeća sestra, obučena u belo.

U ovom slučaju potiskivanje je suvišno, mislim na komplekse koje izmisliše. Kao
jaganjci, bolje reći stado, svi zainteresovani izadjoše.

Ovakva mesta su loš izbor za susret sa životom. U bolnicama počinjemo da shvatamo
da smo samo biologija, gomila organa ogrnutih i sakrivenih kožom. Kamuflirana
egzistencija.

Neće još svanuti, krešte mladunčad sove u gnezdu. Opet tišina, usamljenost, čekanje,
nered u mozgu, činjenice ubijaju san.

- Mi smo samo glasali, kaže komšija.
- Ti smradino ćuti, ne razlikuješ pravo od obaveze.

Ljudi vole da budu vođeni. Ko bi rekao? Urlanje vođa obezbeđuje sigurnost. Ne znam
koliko mi je lepo dok mi ne bude loše. Ljudi se razmnožavaju, dišu i čekaju bolje
sutra. Sutra će vođa doneti sreću onima koji ga vole. Važna je otadžbina, zbog nje
postojimo; ionako se najbolje krešem sa komšinicom, onom, natovarenom peticom,
yebeš što je ružna, yebeš sutrašnjicu i vozove, bele noći, nesreću i patnju, važne su
vođe i patrija, nema ili-ili, pružena mogućnost, lično preferiram dvojku. Kad televizor
zaurla svi osetimo da mudda vladaju svetom, patriotizam, žene koje broje stepenice,
velike sise, vođe sa iluzijom da su im narasli testisi.

- Sve je otišlo u pichku materinu, zaključuje džukac koji drema pored praga, meni ne
nađoše kuju iako sam sa pedigreom, samo me špricaju, hoću nešto da kresnem, bez
predrasuda i neuroza.

- Dajte ljudi, psihoanalizirajte me, povika pas, vidite li da nisam normalan.

Sve je bilo uzalud i dalje su mislili da on samo laje.

Samo se vi zayebavajte. Jednoj majci je istekao rok trajanja. Syebali je načisto. Jauci,
grčevi, bolovi, celi dan, vozili i vraćali iz hitne, više puta, na kraju rez, znaš, ono,
skalpel, zaseci, danima mislili da je kraj, nadali se ozdravljenju. Kako da ti ne bude
žao, posebno ako je neko majka? To se zove saosećajnost. Nayebasmo i mi i ovi koji
umiru, okončava se potrošena mogućnost. Ne, nije. U bolnici je, idemo, kvasimo,
hranimo, cevčice doziraju kapi.

Drvo je urlalo, kvarili su mu hladovinu, bojalo se da podvikne, da ga ne presele u
industriju. Mogli bi od njega napraviti knjige koje skupljaju prašinu. Vođa ga može
spaliti, poseći kad mu se digne. On ima moć. Ko još čita knjige? Ko se još brine o
drvetu? Čitači lažu, ni oni više ne čitaju, guglovanje je zamenilo čitanje. Iskušenja
više nema, rimujem, sve se dešava u meni, ne osećam prostor, ni vreme, sve je izvan,
od mene ništa ne zavisi. Pet čula, sedam grehova. Nema pravilnosti, to se ne uređuje,
ne definiše. A mozak? Sabirnica. Šta sabiramo, slažemo? Iskrivljna sećanja? Nestaju
pitanja, predrasude modifikuju prošlost. Sećanja kažnjavaju telo.

Čekači ispred sobe na kojoj piše “dežurna“, usamljeni, zabrinuti, svaki u svom svetu.
Ulaze, utrčavaju ona dva zrna graška. Skupljam hrabrost, da uletim, pitam o čemu se
radi, zna li lekar više, neku tajnu života? O tome lekari nikad ne razmišljaju,
popunjeni su im kapaciteti, misle o dežurstvu, o napredovanju, o dva zrna graška.
Za njih je sve procedura i rutina - algoritam.

Zebnja, šta ako je njen ulazak intiman, ako uletim u njenu intimu? Nju zabole za sve,
ona je samo deo procedure. Držim konzervu, pokušavam da je napravim nevidljivom.

- Baš mi se pije nesica, skida belu uniformu, vrućina je, presvlači se, znoji se po
preponama, prevojima.

- Sad će i doktor, kažem, čuo sam kad Vam se javio.

- On uvek tako kaže, cvrkuće iza paravana.

Ćutim, čekam da me odjebe, ja sam niko, u bolnicama smo niko. Ispunjavamo želje
osoblja kesama, flašama, slatkišima i konzervama, lekari uživaju u ulozi gospodara
prikrivene egzistencije, u organima koji naprežu uniforme osoblja, usečenim
pantalonama, ocrtanim nabubrelim usnama. Drkam misli ispred sobe, setih se da sam
ovde zbog majke. Bi me sramota, ne od majke, od sebe. Ona pati, traži pomoć, moli
mislost.

- Posecite me, zaurla drvo bez hladovine, ja više nemam svrhu.

- Šta da radim? Dolazim i odlazim, krug. Dilema ne postoji, ljudi se ne ubijaju,
to se ne radi. Ni majke se ne ubijaju, ni kad mole. Samoukidanje je lična od­luka.
Moje postojanje nije dorasla trenutku.

Potrčah duž belog zida, udarih glavom na kraju hodnika; ovakvi zidovi se ne
preskaču.
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top