Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Драгош Калајић је био контраверзна личност. Много шта за шта се залагао могу му оспоравати на нивоу доследности и личног примера. Са друге стране, и за оно за шта му одајем признање, не сматрам га неким својим узором. Аристократија, плавокрвци и тако то ме не фасцинирају претерано. Мада, када читам нека сећања одајем му признање да је имао стила.
Међутим неке његове ставове у вези идентитета и религије сам спреман да било када потпишем и зато преносим овај текст.
Драгош Калајић о хришћанству, из књиге “Европска идеологија”
Затирање европских народа
Ако оставимо по страни неспориво ваљану препоруку, морамо закључити да предочена, самодопадљива слика улоге хришћанства мало одговара повесној стварности. Углавном насилно ширење хришћанства по Европи обележено је безобзирним и ревносним уништењима материјалних и надасве духовних споменика и традиција ‘старе вере’, те одговарајућих идентитета покорених народа. Многе заједнице, одбијајући покрштавање, имале су само право избора између истребљења и прогона, те управо паганским избеглицама на Исланд и њиховој океанској пострањености дугујемо очување писаних трагова једине непосредне традиције германске религиозности.
Хришћанство је одговорно за затирање културних идентитета европских народа силом монотеистичке нетрпељивости и проселитизма, непознатог у европском те евроаријском свету. Оно што је од тих идентитета преживело насиља и прогоне, покоље и ломаче, дугује свој опстанак само сопственој борбености, животности и жилавости који су често принуђавале партизане ‘новог доба’ да одустају, да чине уступке, попут преодевања светковине Сунцоврата и празновање тобожњег рођења Исуса Христа. Неопходно је истаћи да су културни идентитети европских народа имали много повољније услове и судбину у свету православља, захваљујући низу његових одлика, од изванредне посвећености остварењима доктрине људске слободе и гајења религијске непосредности, до одсуства централизованог устројства, својственог Католичкој цркви.
Посебно благотворно а далекосежно дејство на очување исконских врлина и вредности националних култура извршила је реформа патријарха Фотија, легитимишући и легализујући хетродоксне облике исповедања вере ко Словена. Неопходно је истаћи да културни континуитет у Источном царству – за разлику од Западне Европе – ни у једном тренутку није био прекинут те да су мисао и уметност старе Хеладе вазда биле присутне и живе у просторима византијске и потом словенске елите. Веома повољне услове за очување националних самобитности и традиција у православном свету пружала је и пружа аутокефална природа цркава, заснованих на стварним, органичним и незамењивим националним заједницама – пред којима свака одговара, од којих зависи и које свака стога настоји заштити – уместо на апстрактној универзалности, односно католичности, чији је дух начелно равнодушан спрам потреба очувања и развијања националних потреба и особености.
Међутим неке његове ставове у вези идентитета и религије сам спреман да било када потпишем и зато преносим овај текст.
Драгош Калајић о хришћанству, из књиге “Европска идеологија”
Затирање европских народа
Ако оставимо по страни неспориво ваљану препоруку, морамо закључити да предочена, самодопадљива слика улоге хришћанства мало одговара повесној стварности. Углавном насилно ширење хришћанства по Европи обележено је безобзирним и ревносним уништењима материјалних и надасве духовних споменика и традиција ‘старе вере’, те одговарајућих идентитета покорених народа. Многе заједнице, одбијајући покрштавање, имале су само право избора између истребљења и прогона, те управо паганским избеглицама на Исланд и њиховој океанској пострањености дугујемо очување писаних трагова једине непосредне традиције германске религиозности.
Хришћанство је одговорно за затирање културних идентитета европских народа силом монотеистичке нетрпељивости и проселитизма, непознатог у европском те евроаријском свету. Оно што је од тих идентитета преживело насиља и прогоне, покоље и ломаче, дугује свој опстанак само сопственој борбености, животности и жилавости који су често принуђавале партизане ‘новог доба’ да одустају, да чине уступке, попут преодевања светковине Сунцоврата и празновање тобожњег рођења Исуса Христа. Неопходно је истаћи да су културни идентитети европских народа имали много повољније услове и судбину у свету православља, захваљујући низу његових одлика, од изванредне посвећености остварењима доктрине људске слободе и гајења религијске непосредности, до одсуства централизованог устројства, својственог Католичкој цркви.
Посебно благотворно а далекосежно дејство на очување исконских врлина и вредности националних култура извршила је реформа патријарха Фотија, легитимишући и легализујући хетродоксне облике исповедања вере ко Словена. Неопходно је истаћи да културни континуитет у Источном царству – за разлику од Западне Европе – ни у једном тренутку није био прекинут те да су мисао и уметност старе Хеладе вазда биле присутне и живе у просторима византијске и потом словенске елите. Веома повољне услове за очување националних самобитности и традиција у православном свету пружала је и пружа аутокефална природа цркава, заснованих на стварним, органичним и незамењивим националним заједницама – пред којима свака одговара, од којих зависи и које свака стога настоји заштити – уместо на апстрактној универзалности, односно католичности, чији је дух начелно равнодушан спрам потреба очувања и развијања националних потреба и особености.
one prichice zevs nekom zenu pa ona dobila sina... niko u to tako nije verovo. to je znachilo da je neki chovek imo neke izrazene osobine iznad drugih ljudi, osobine koje su simbollichki nazvane zevs. (samo jedan glupi primer). recimo... skoro sam nasho chlanak o druidizmu(ako nekog interesuje, ima na onom forumu koji je reklamiran na Kultnim stvarima), onom starom,ne ovim chudnim kultovima iza koga se ko zna shta sve krije, poshto me kelti kao pojava odushevljavaju, i onaj stav mi je OK. al to ne znachi da sam ja u pravu. ko je u pravu, shvatice mo jednog trenutka...
