Ово је прича о Србима из турског Галипоља. Најпре о Лазару Лазаревићу, 80-годишњаку који и јесте последњи галипољски Србин. Његови синови, унуци, његова браћа, то више нису. Тамо у Пехчеву, некадашњем турском чифлику, опет је забрањено српско име.
Лазар Лазаревић -последњи галипољски Србин
Галипољски Срби:
Галипољски Срби (Галипољци, Бајрамичлије) су Срби који су за време Отоманске империје пресељени на Галипољско полуострво које се налази на северозападу данашње републике Турске. Они су ту пресељени из данашње централне Србије, највероватније из предела око Јагодине који се у њиховим легендама помиње као стара постојбина. Почетком XX века су се населили на простору данашње Македоније око Пехчева (на истоку државе, код Малешевске котлине). Њихова удаљеност од главнине српског народа, утицала је на специфичан развој, како њиховог језика у специфичан дијалекат, тако и њихових народних обичаја.
..Бајрамич..
Лазар Лазаревић:
У Бајрамичу смо говорили старосрпски, нешто као врањански данас. Бајрамич дође између Белог (Егејског – прим. прев) и Мраморног мора, ближе овом другом. Много се причало и о нашем првом селу – Учдери. Учдера је била каменита, копаш земљу 20-30 сантиметара и удариш на камену плочу, којом се покривале куће, а и тесали крстови кад би неко умро. Учдера је удаљена три сата хода од Бајрамича, Караџа – још даље, преко једне велике планине. Србима је Бајрамич продао неки Бајрам-бег, Бог те пита када је то било. У Бајрамичу Срби се држали једно уз друго, Грци призећени из других села, временом су и сами пристајали да буду Срби, јер их, иначе, мештани, не би трпели. Исто се догађало и Србима у грчким селима; када приме грчки језик, одмах изгубе везу са својим народом.
После 1912, одмазда Турака над нама била је страшна, ваљда због победе Срба у Првом балканском рату. Пљачкали су нас, палили куће, двојицу мештана су убили, а мога оца ранили. Неки Коста Димитријевић побегао је из села и измолио од руског конзула у Цариграду лађу да нас пребаци у Србију. Понео је ко је шта могао. На лађи за Солун нашло се око 120 наших породица. Свака је бројала 5-6 душа. У Солуну смо пријављени српском конзулату, а одатле нас упутише железницом за Скопље. Био је то први сусрет са земљом коју су наши преци напустили пре толико векова. Као дете, нисам разумео због чега су сви ти људи око мене плакали. Са собом из Бајрамича понели смо наше црквено звоно, носио га је мој деда Мануил. Звоно је деда Мануил сам направио, било је тешко 80 килограма, и није се одвајао од њега.
..нишка села..
Требало је да нам разделе земљу у напуштеном турском селу Аџелар, мислим да се сад зове Александрово, и да у њему ми, Галипољци, опет будемо заједно. Десио се, међутим, опет рат. Тек што смо се сместили у Аџелару, убијен је аустријски престолонаследник у Сарајеву и Немци нападну Србију. Бугари ударе с леђа. У метежу, десетак наших породица крене за српском војском која се спремала да пређе Албанију. Покупили су на леђа децу и најнужније, али су их Бугари сустигли испод Призрена и повезане као стоку испратили за Скопље. Заједно са овим похватаним, Бугари су нас, Галипољце, потрпали у воз и интернирали у Србију, по нишким селима. Издата је команда да ниједан Србин ко каже да је Србин, не може да живи у Македонији. У околини Ниша смо радили на имањима, код газда, за парче хлеба. Ја сам био код једног газде који се звао Теодосије Богдановић. Њему сам чувао крмаче у детелини....То је тако било до 1918. године.
..опет Бајрамич..
Кад смо стигли у Солун, пуче нова вест: Бајрамич није ослобођен, тамо су и даље Турци. У Солуну смо морали опет да тражимо посао, неки по варошима, већина по селима. Грци су нас, онако раштркане, сабрали и упутили у једно место које се звало Лутра. После добијемо премештај у Крајшу, ближе Солуну, у неке штале где су се одмарали трговачки коњи. Останемо тамо пуне две године. Кад наиђе нека болест, епидемија – која нас је сатрла, у Грчко-турски рат нас дочека преполовљене. Грци заузиму Бајрамич, потоваре све преостале Галипољце на брод и отпреме за Галипоље. Када смо стигли у Бајрамич у наше куће су били усељени избегли муслимани из Босне, али нису смели да нас дочекају – разбегали се по другим турским селима.
Грчка власт је помагала да за почетак добијемо семе, храну и ситну стоку. А и сами људи су почели да купују: неко краву, неко козу, скућевали се. Црквено звоно смо вратили на своје место и почели божју службу са правим попом. Деца су ишла у школу, учила само грчки. Власти су нас све од реда покрштавале, ја сам добио презиме Ласкаридис, замислите. После је грчки краљ Константин дозволио неко гласање, да се народ изјашњава, ни сада не знам разлог; тек, изби наредба да у року од месец дана све православно што је било у Турској мора да пређе у Грчку.
..око Солуна...
Наново смо морали да бежимо из Бајрамича. За разлику од првог пута, када ништа нисмо успели ни могли да носимо, сада смо могли. Ко је имао кола, волове, коње, могао је да потовари и тера.Заборавио сам да кажем, кад смо други пут бегали из Бајрамича, нисмо понели црквено звоно. Спустили смо га у бунар да га Турци не би пронашли, мислим да се и данас тамо налази. Стеван Галазовић, сад – Галазовски, из наше цркве у Бајрамичу, понео је икону Свете Петке и још је чува код себе, у капелици направљеној за нас, Галипољце.
Могао је да остане онај ко хоће да се потурчи, таквих у Бајрамичу није било. Грдан свет, православни – српски, и онај из Караџе, крену пешице, преко Галипоља, у Солун. Код Сутлије, да нису Грци направили понтон, деца би се подавила у Марици, која ту дође тесна и дубока. Једна по једна кола су прелазила мост, домогосмо се и мора, одатле ми људи лађом до Солуна, а кола наставише путем, и сви се на крају нађосмо, опет, у оне штале. Грци су хтели да нас населе око Солуна, али наши нису пристали, бојали су се да нас не погрче.
У Солуну се обратимо српском конзулу, опричамо му све како јесте, решени да опет идемо у Србију. Српски конзул је одмах наредио да нас железницом упуте у Пехчево, у јужну Србију, где је било много напуштених турских кућа и имања.
..Пехчево...
..У Пехчеву нисмо баш радо били примљени. Мештани су већ раније приграбили остављену турску земљу у намери да је присвоје, али сада су морали да је уступе нама и то им је пало криво. Због тога је доста дуго трајала њихова мржња, својим женама нису дозвољавали да се удају за наше, али и ми нашима за њихове, тако да неке нарочите слоге није било, него смо се женили између себе. Сећам се, долазили смо на разне вашаре и весеља, али смо били подељени: на једној страни ми, на другој они. Ако смо играли у колу, девојке нисмо држали за руке, него за неке мараме, које су оне носиле, и опет посебно ми Галипољци, посебно мештани.
Остајем да будем Србин
„Не умем да кажем колико у годинама траје презиме Лазаревић, то су векови, колико – не знам. До комуниста, моја породица је била Лазаревић. Дође однекуд партизан, поручник са чином, родом из Струмице, црн као Циганин, позива и прави неке спискове за војне буквице. Каже да је стигла наредба да у Македонији нема више Срба. Нисам без уста да не знам да говорим. Питам откуд наредба, ко је потписао, и може ли да се један народ отпише и упише у други. Он виче да сам клика, великосрпска клика и да они са кликом другачије разговарају. За мој рачун, видим да је прост, не зна историју иако носи еполете. Опет ми каже да нема више Срба у Македонији и да сам ја од данас Лазаров. Лазаров нисам хтео да примим, може само Лазаревић. Велике су то биле трзавице. Он овако, ја онако. Напослетку, нисам узео буквицу са туђим презименом. Исте трзавице имао сам са матичарем. Уписао ме `Лазаревик`, без `ћ`, са неком тачком горе. И њему сам рекао да не примам `к` са том тачком горе, јер ми Срби имамо своје `ћ`, и да желим да ме тако пише. Сада у Пехчеву свима сметам што сам остао последњи Србин од свих мештана и Галипољаца. Ћутим и никоме не замерам, времена су таква.
Мој рођени брат, Александар, дуго се борио као учитељ да опет отвори српску школу. Наша школа је укинута 1941, када су дошли Бугари. Александра умало да ухапсе 1945. што је тражио српску школу, иако је био скојевац и комуниста. Једва су га одбранили наши Галипољци. Напослетку, примио је оно `Лазаров` и да буде Македонац, јер је то био услов да настави студије.
Имам четири сина, матичар их није уписао као Лазаревиће, јер им је место рођења Македонија. Не знам шта се у њима кува. Један је лекар у Београду – Живко Лазаров, Македонац.
Без обзира што су моји земљаци сада сви Македонци, ја остајем да будем Србин. Као дете причао сам, Грци су ме прекрстили у Ласкаридис, али је то овде одмах враћено, у Лазаревић. Други, моји Галипољци су још теже прошли: неки су имали грчко, па опет српско, па бугарско, па онда македонско презиме. Четири пута су мењали презимена, а ја само два. Чак су за време Бугара многи наши морали да буду и Бугари, само да сачувају живот. То ти је судбина, нас Галипољаца, напиши је негде ако можеш.“
http://projekatidentitet.blogspot.rs/2017/01/blog-post_29.html?spref=fb
