Rehabilitacija, istina o streljanju i grobu Draže Mihailovića

Самарџић користи следеће изворе.

28. Алманах равногорског борца за 1953.
31. Много година касније комунисти су сами признали да је књига Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом цензурсана па су објавил нову, Документа са суђења равногорском покрету. У њој се све своди на суђење једном покрету и личности иако је само Мољевић био члан Равногорског покрета. Комунисти ни овај пут нису објавили цео стенограм. Нпр. од 62 странице Јоксимовићеве завршне речи, објављено је 10, прескочени су детаљи о борбама четника против Немаца, спискови стрељаних, не види се да је Јоксимовић побио све тачке и подтачке против Драже итд.
32. Зборник, том 1, књига 20, 634
36. ВА, документациона јединица бр 2, стр.57
40. М.Шијачки, Наш Пут, 113
41. ВА, документациона јединица бр 2, 43
42 ВА, документациона јединица бр 2, 44
43. Истраживања Александра Динчића
44. ВА, документациона јединица бр 2, 41
46 ВА, документациона јединица бр 52, 20
47. Р.Петровић Кент, Четници Источне Србије 85-8
48. ВА, документациона јединица бр 2, 51
50. ВА, документациона јединица бр 48, 5/7-9
52. ВА, документациона јединица бр 48, 1
53 ВА, документациона јединица бр 48, 3/6-10

Вероватно сутра, откуцаћу ,,Дража на страшном суду''

Pozdrav ljudi!

Mislim da ovo nije postavljano do sad

Mihailovich and I, Richard L. Felman, Major U.S.A.F., Retired

U SPOMEN DJENERALA DRAZE

link za skidanje knjige

Naslovna strana i uvod

Поздрав Кочо, дуго те није било.
Да и ја мислим да није било до сад...

Шта сам јуче обећао, то ћу данас да испуним. Дакле ево трећег Самарџићевог текста. Наравно и овде ће бити мало скраћивања, па вас молим за разумевање.

Коришћена литература
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета 5 велики, одн. 16 мали том

3. ДРАЖА НА СТРАШНОМ СУДУ

Тешко да се може и замислити на какве су муке комунисти ставили свог највећег непријатеља. Један страни новинар, британски дописник ,,The Revue of World Affairs"сазнао је више о томе:,,Генерал је прво доведен у затвор у БГ. Спроведен је у собу за мучење Озне и тамо је држан 24 сата. Његови јауци су се чули у многим деловима зграде. Током тог ,,испитивања'' потпредседник владе Едвард Кардељ је 2 пута посетио затвор...
Михаиловић се одупирао до последњег, неописивог мучења. Тада је проговорио. Однет је у своју ћелију го и непрепознатљив. Сада је под третманом за опоравак да би се појавио на суђењу. Речено му је ако повуче једну реч од изјаве коју је дао мучења ће се поновити." 55) Суђење је била копија московских процеса на којима је Стаљин осудио готово све истакнуте совјетске вође. Процесе је пратила тиха ликвидација недужних грађана, као што су и у Србији комунисти највише убистава извршили без суђења. Московски процеси одржавани су јавно пред пуном судницом и страним новинама уз радио преносе. Сви оптужени говорили су против себе, мада није ни било могуће да су починили све те кривице. Штавише били су управо главни носиоци совјетског режима...

Пошто су мучења обухватала милионе многи су ипак преживели. Један од њих,професор Владислав Вилхорски је сведочио:,,...жртву држе у соби неколико дана. Не дозвољавају јој да заспи, узме храну, пије воду или чак из ћелије изађе, макар на минут један. Таква процедура трајала је најмање 6 дана без прекида. Сваки је морао да као кип стоји уза зид. Кад с ногу падне, или га несвест обори, поливају га хладном водом и тешким кундацима враћају на ноге. Ако је неспособан да на њима стоји онда неко време усправно седи без повијања или сваког знака живота. Шамарање, ударање и пљување у лице или уста су благи изрази њихове садистичке бестијалности. Теже падају ударци по глави, а најтеже по гениталијама. Многи су већ првих дана покушали самоубиство а многи се и обесили. Неки су на мукама издахнули. Тела мртвих остављали су у ћелијама како би их други данима гледали и знали шта их очекује ако не потпишу све што од њих траже...''57)
У студији ,,На страшном суду'' предратни БГ адвокат и професор универзитета, др Радоје Вукчевић наводи да је ,,Михаиловић на себи осећао и дејство неке тајанствене дроге која је повећавала његову изобличеност на суђењу. ''Он претпоставља да је реч о мескалину, коришћеном у нацистичким и совјетским конц-логорима а затим преноси како је часопис ,,Нација'' описао дејство ове дроге:,,Последице се изражавају у тоталној апатији и индиферентности, чак и признању злочина који никад нису извршени. Кад је било немогуће натерати политичке затворенике да говоре Гестпо је приступао овом новом средству. Доза 0,2-0,75 грама, према отпорности пацијента, једна инекција или прашак у храни, кафи, вину и сличном, стварају осећање блаженства у очима и ушима. Пацијент губи снагу воље, а често тоне и у дубине највећег очаја. Не губи свест, на сва питања одговара отворено, али је у стању и да оптужи себе, јер је за то и припремљен. Уверен је да тим путем обезбеђује своју слободу...Пацијент је индиферентан према свему и свачему. Али осећа страшан страх који му из сваке сенке угрожава живот. Он даје сасвим нормалан утисак али су му лице и очи донекле зажарени, подухли и надувени. На рукама се јављају љубичасто обојене пеге. Шта се од њега тражи он то и ради. Има увек утисак да је под хипнозом. Хтео би да се брани. Зато се понекад јаве неки трзаји, или мали знаци отпорра пре одговора на питање. Осећа да је принуђен да каже ствари које не би рекао кад би био у нормалном стању. Свестан је како је лако принудити га да каже и оно што је у сукобу с његовом вољом" 58) У бројним процесима против четника и српских првака после рата сви оптужени су говорили против себе. Др Вукчевић ипак уочава разлику:,,Иако су све истражне тајне пренете из Москве у БГ, заједно са законима, методама и циљевима, оне ипак Дражу Михаиловића нису толико потпуно изобличиле да би његова личност нестала испод планине ,,кривица'' које су му биле напаковане. Тако у поређењу са совјетским упокојеним маршалима, представницима интернационала, савезних република, совјетске владе, министрима или комесарима, амбасадорима и догматичарима-Дража Михаиловић личи на правог џина. "59)
Атмосфера у којој је спреман процес није остављала ни трунке сумње у његов исход. ,,Исувише су велики злочини издајника Драже Михаиловића према народима Југославије да би се могло или смело дискутовати о томе да ли је он крив или не'' стајало је на насловној страни Политике од 5.4.1946. 60)

У самој судници владала је атмосфера линча. Публика је бирана тако пажљиво да су дељене и улазнице. Стенграм са првог дана суђења 10.6.1946. бележи:,,Оптужене уводе у дворану. Први улази Драгољуб Дража Михаиловић у кога су упрте очи свих присутних. Публика дочекује оптужене пригушеним протестима и настаје жамор негодовања и мржње." 61)
Али попут злочинца из романа Достојевског који се стално враћа на место злочина па тако најзад бива и откривен-и председник суда Михајло Ђорђевић и тужилац Милош Минић често су се враћали управо на оно што су желели да сакрију, на питање тортуре у истрази откривајући тако подсвесно своју тајну.

Првог дана суђења читана је оптужница. Дража је први пут добио реч сутрадан 11.6. Само једном приликом Ђорђевић му је узастопно поставио 4 питања о тортури у истрази:,, Какав је био поступак према вама? Да ли сте малтретирани? Да ли вам је неки исказ пре изнуђен? Да ли сте одбили драговољно или принудно(америчку правну помоћ)'' Ђорђевић је понављао иста питања иако је стално добијао исти одговор:,,Био је врло добар, не, није, драговољно. "62), али када се Дража после трећег одговора тргнуо и додао ,,али само моје физичко стање било је такво...'' одмах је прекинут, после чега Ђорђевић није дао реч браниоцу Јоксимовићу, који је био упоран па је добио 2 усмене опомене, уз претњу записничке опомене. Процес се одвијао по критеријуму председник суда постави питање, а Дража понови одговор који је дао у подрумима Озне...Међутим Дража је по правилу почињао да говори супротно од записника, тј покушавао је да пружи заиста тачне одговоре, и то га разликује од жртава московског процеса и што је БГ процес учинило изузетним. Наиме председник суда и тужилац нису имали модел који би опонашали па су импровизовали. Приликом једне од првих импровизација реаговали су тако неспретно да је у дијалогу који је уследио сценарио суђења столећа јавно раскринкан, 11.6.
После једног у низу Дражиних одступања од записника са ислеђивања стенограм бележи:
,,Минић: Друже председниче примећујем да се одговори оптуженога не слажу са одговорима које је дао истражним властима.
Михаиловић:Има много ствари које тада нисам знао. Сада сам сазнао извесне ствари а осим тога моје физичко стање било је онда много теже него сада.
Минић: О тим околностима ви сте одговарали последњих 10 дана када сте били доброг физичког стања.
Бранилац Ђоновић: Овде има извесних неслагања између записника и овога што оптужени каже. Он каже да његово физичко стање онда није било добро. Сада његово нервно стање није чисто
Ђорђевић: Налазите ли да овде има нечег неразумљивог?
Бранилац Ђоновић: Налазим да се неслагања имају тумачити због његовог нервног стања
Минић: Питам чиме одбрана констатује слабо нервно стање, какво трђење има за то?
Ђорђевић: Молим вас нема потребе за тим, то су питања која су пре очетка претреса објашњена, стање оптуженог је нормално.
Михаиловић: Ја се осећам здрав али заморен
Ђорђевић: Јесте ли ви оптужени свесни?
Михаиловић: Ја сам задовољан''63)

Рекавши о питањима пре почетка претреса Ђорђевић је мислио питања о тортури у истрази и негативним одговорима. Минић се изрекао да је Дража само последњих 10 дана истраге био доброг физичког стања али је одбрани било јасно да нешто са њим није у реду, тј. да је тортура учинила своје. И у наставку процеса Ђорђевић и Минић су претећим тоном прекидали Дражино излагање, тражећи враћање на записник, што је у већини случајева Дража пристајао, али и у доста случајева стенограм бележи и да је упркос претњама остао при своме.

Већином је дакле процес текао овако.

Ђорђевић: Јесте ли издавали наређења вашим одредима, уколико сте их имали, за борбу против окупатора?
Михаиловић: Јесам
Ђорђевић: Ја ћу вас подсетити опет на ваше исказе. Одговорили сте: ни једним наређењем нисам наредио да раде против непријатеља а моменат за устанак са свим снагама чекао сам док не наступи повољна ситуација. Да ли је ово истражна власт унела тачно?
Михаиловић: Унела је тачно али доцније сам имао податке. По мом наређењу дошло је до напада на Горњи Милановац, Страгаре, Пожегу и Чачак.
Ђорђевић:Ми ћемо на то касније наићи
Михаиловић: То су наређења против партизана
Ђорђевић:Све те нападе оптужба вам ставља на терет и инкриминише јер су били уперени против партизана
Михаиловић: То су напади против Немаца
Ђорђевић: Ноторна чињеница је да су Пожегу освојили партизани
Михаиловић: Ту је спор око тога
Ђорђевић: Није то спор тоје чињеница. Уосталом хоћу да вас подсетим уколико сте заборавили. Дакле је ли тачно уписано да ни једним наређењем нисте одредима наредили да раде против непријатеља а моменат за устанак сматрали сте да ће бити кад дође повољна ситуација?
Михаиловић: То је тачно уписано65)
(Следи још неколико примера)
Било је и ситуација када Дража није ни знао шта је уношено у записник. Нпр:
Минић: Ви сте одговорили на то питање у записнику
Михаиловић: Молим да ми се укаже на оно што сам казао у записник.
Минић: Сасвим је природно јер много је ствари и не можете да се сетите.
За питања којих није било у истрази, већ су на суду постављана први пут, сценарио је био да је Дража давао најпре тачан одговор, онда председник суда понови одговор и Дража да одговор који комунисти траже. Протести одбране били су узалудни. Нпр:
Ђорђевић: Ко је први почео борбу(против окупатора)?
Михаиловић: Ја
Ђорђевић: Конкретно, јесу ли ваши четници први почели борбу против окупатора?
Михаиловић: Може бити да су партизани рви почели борбу, колика је разлика дан-два, не знам
Ђорђевић диктира: Оптужени исказује да верује да су партизани почели први борбу против окупатора
Бранилац Јоксимовић: Али верује да је разлика дан-два
Ђорђевић: Не обраћајте ми се док диктирам 70)
Сутрадан 12.6.1946. у Политици је стајало: Дража Михаиловић потврђује да су у Југославији партизани први почели борбу против окупатора док су његове јединице нападале партизане чак и под његовом непосредном командом. 71) То је била матрица извештавања за сву домаћу штампу.

Неки Дражини одговори изгледали су као да он смишљено шифровано поручује свету да је сурово мучен: ,,И иследник се мучио са мном по том питању, Истрага мени истиче један моменат када сам био физички крајње изнурен...''...Контекст насилних промена открива још један сценарио-приписивање мука и изнурености гладовању за време скривања...У ствари за Дражу су најкритичнији били први месеци 1946. године, не због глади, већ због пегавог тифуса...Већ четвртог суђења кад је поново упозорен да одговара супротно од уписаног у истрази Дража је саопштио реченицу која је обишла свет: Код мене наступи моменат, кад сам преморен кажем Јесте. 73.

Фалсификовани стенограми са суђења засновани на верзији догађајима исписаној у подрумима Озне односе убедљиву победу. Примери у којима је Драж одолео притисцима нису унети у објављене стенограме. Нпр:
Ђорђевић: Јесте ли августа 1941. напали и руководили нападом против Славковачке чете Ваљевског партизанског одреда?
Михаиловић: Јесам
Ђорђевић: Објасните, како то нападате савезника?
Михаиловић: Нисам их сматрао као савезика, тада бих напао и своје људе
Ђорђевић: Конкретно зашто сте их напали?
Михаиловић: Ја сам чувао села од пљачке, то ми је и учинило упориште на Равној Гори. И пре те групе је још једна група пљачкала...
Ђорђевић: Можете ли ми навести име бар једног сељака који су дошли и рекли да је то банда
Михаиловић: Не бих желео
Ђорђевић: То је у вашем интересу
Михаиловић: Не бих желео да тим сељацима стварам тешкоће 74)

Ђорђевић: Јесте ли 1942. имали везу са Недићем, његовим командантима среским и окружним, какав је био ваш однос према њима?
Михаиловић: Мој однос је био бушити све редове Недића добијати од њих што више тако да могу да кажем да Недић није имао восјку. Снаге на терену нису смеле ништа, биле су кажњаване врло строго...Настојали смо да их привучемо к себи као ви домобране и друге76)

Ђорђевић: Да ли сте наредили 1.11.1941. својим командантима да се повуку с фронтова против Немаца и пређу у општи напад на партизане?
Михаиловић: Не већ обратно 77)

Добро држање Дража је показао и у завршној речи 10.7.1946. На страшном суду једино тада није прекидан. Говорио је преко 6 сати-од 17-23.50. Уз само 2 паузе од по 15 минута.
На крају је рекао: Судбина је према мени била немилосрдна када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео много започео али вихор светски однео је мене и мој рад. 78)
То су биле последње Дражине речи да је ико чуо осим џелата.

...Када је СНО понудила 2009 100 000 долара ономе ко каже где је Дражин гроб, јавило се доста ,,очевидаца'' са разним ,,локацијама''... Тако је остао документ да је познат само један документ о Дражином убиству и да само једна прича која га прати потиче из редова четничке организације-оригинална фотографија мртвог Драже која се нашла у штабу генерала Дамјановића79) Сазнавши да је Дража заробљен Дамјановић је почео да кује планове да га ослободи. Планови нису остварени, али су имали утицај на развој догађаја-комунисти нису свакодневно возали Дражу до затвора у центру Бг у Ђушиној улици, већ су га држали у непосредној близини станице на Топчидеру, где је пре рата изграђен низ подземних склоништа од бомбардовања и где скривеним ходницима, тунелима, постоји веза изм. Белог двора на брду Дома Гарде испод брда. Ту је Дража извођен у судницу док се свакодневно до Ђушине улице и назад кретала марица са лажним Дражом, направљеним још у време представе са лажним Калабићем. Напетост је порасла после саопштавања смртне пресуде 15.7. А атмосфери неизвесности, одлучено је да се Дража ликвидира пре истицања жалбеног поступка и то ту где је и да се закопа што ближе. На фотографији се види да је Дража свирепо мучен и да су му одсекли леву руку(ја бих рекао и десну), што инсинуира да Дража није стрељан већ заклан. Једина локација погодна за закопавање посмртних остатака у близини војног комплекса на Топчидеру је Лисичији поток, свега неколико стотина метара од капије...

Самарџић користи следеће изворе

55. Ревија 92, 689, јул 2009
57. The Revue of World affairs, број 90, мај 1946, страна 8
58. 59, 60 Радоје Вукчевић, На страшном суду, 21, 36, 40-1
61. Политика, 5.4.1946.
65,70,71,76,77,78,79 ВА, Докуметациона јединица 23, стр. 61, 5, 109, 89, 12-13,47,28
73 Политика, 12. 6. 1946.
74. ВА, Докуметациона јединица 24, 48-9

Ненад:

Совјетска неколико месеци, комунистичка до данас...

Kliknite za proširenje...

bez crvene armije i njene tzv. okupacije, ti bi se danas zvao heinz, fritz ili gustav.



Uploaded with ImageShack.us

vecna slava oslobodiocima!

Неки Дражини одговори изгледали су као да он смишљено шифровано поручује свету да је сурово мучен: ,,И иследник се мучио са мном по том питању, Истрага мени истиче један моменат када сам био физички крајње изнурен...''...Контекст насилних промена открива још један сценарио-приписивање мука и изнурености гладовању за време скривања...У ствари за Дражу су најкритичнији били први месеци 1946. године, не због глади, већ због пегавог тифуса...Већ четвртог суђења кад је поново упозорен да одговара супротно од уписаног у истрази Дража је саопштио реченицу која је обишла свет: Код мене наступи моменат, кад сам преморен кажем Јесте. 73.

Kliknite za proširenje...

da obisla je svet..............

Monday, Jun. 24, 1946
YUGOSLAVIA: Too Tired
"When I am too tired," said Draja Mihailovich, "I say yes."
Last week, in the stifling summer heat of a makeshift courtroom outside Belgrade, the onetime hero of
Yugoslav resistance was very tired. Prison-pale and peering myopically through his thick-lensed glasses, he
tried wearily to turn aside the charges of his Partisan accusers. Seven hours a day, for three days, fortified
by a breakfast of rum and tea, the bushy-bearded Chetnik answered their hammering questions and
returned to his cell for a dinner of ham & cabbage, topped off by tall schooners of beer. But neither rum nor
beer nor the efforts of two of Yugoslavia's best defense lawyers could lift his pessimism. "I wish you
wouldn't torture me with rhetoric," Mihailovich begged the court. "I am a soldier too weary to remember."
Time & again all that he could say was "I don't know" or "I'm not sure."
For three days he sought refuge in scapegoats. He said his aides and subordinates, over whom he had had
no control, had collaborated with the Nazis and received money from the Italians. "With Serbs it is not rare
if every man carries out his own policy," said Mihailovich. But by the fourth day he was too tired. "You
collaborated with the enemy. Is that right?" asked the prosecutor. Mihailovich hung his head and
whispered, "Yes, that is right."
Good Intentions. A low, satisfied murmur swept the crowded, orderly courtroom. But for the rest of the
world the truth was not so easy to distill out of the steaming cauldron of hatred, feuds and rivalries that was
Yugoslavia when Hitler struck. To millions outside who remembered his early heroism, his rescue of U.S.
and British flyers, it was hard to believe Mihailovich a traitor. What, then, was he guilty of?
Conservative, Communist-hating Draja Mihailovich had been the one representative of the Serbian ruling
class strong enough to fight back against Yugoslavia's Nazi invader. But when Hitler turned his guns against
Soviet Russia, Josip Broz, the Communist toolmaker who called himself "Tito," appeared on the scene. To
Mihailovich, the exiled government's official military leader, Tito may have seemed no more than a
rabble-rouser leading a pack of bandits. Mihailovich clearly felt it his duty to unify Yugoslav resistance under his
leadership and to hold his forces in readiness for the day when the Allies struck at the Germans from outside the
country. But Mihailovich failed to liquidate Tito, whose power waxed as the Serb's waned.
As the day approached for Allied invasion, Britain and the U.S. looked in vain to Mihailovich for a unified
resistance. By 1944, wrote British former liaison officer Fitzroy MacLean last week, Tito "was carrying out a
widespread and effective resistance to the Germans, and Mihailovich, however good his intentions, was not. In
those days the military effectiveness of our allies was a far more important consideration than their political
complexion."
When the U.S. and Britain threw their support to Tito, Mihailovich, too weak or too weary to control his
subordinates, turned more & more toward collaboration. His major crime—unpardonable in war and politics—was failure. "Partisan troops," said Draja Mihailovich last week, "turned out better than I expected."

Kliknite za proširenje...

http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,852848,00.html

dobro je sto na webu , pa nije "komunisticki falsifikat"
sta Samardzic nije uspeo da procita "Time" ?

Сутрадан 12.6.1946. у Политици је стајало: Дража Михаиловић потврђује да су у Југославији партизани први почели борбу против окупатора док су његове јединице нападале партизане чак и под његовом непосредном командом. 71) То је била матрица извештавања за сву домаћу штампу.

Kliknite za proširenje...

pa da stavimo "Politiku" da se procita

Stgt0711:

bez crvene armije i njene tzv. okupacije, ti bi se danas zvao heinz, fritz ili gustav.



Uploaded with ImageShack.us

vecna slava oslobodiocima!

Kliknite za proširenje...

Када паравојна формација дође на власт уз помоћ стране силе то се зове окупација...

sabljar:

pa da stavimo "Politiku" da se procita

Kliknite za proširenje...

Батали ме Поликите. На суђењу човек код кога се види да је дрогиран каже прво да је он почео борбу, па онда када га комуњаре исправе да су можда партизани почели мало раније, и онда ставе овај наслов у новине.
Безобразлук...

Него једна занимљивост.
Дражин судија, Михајло Ђорђевић, издајник из Априлског рата је прошао на следећи начин због опредељења за Стаљина:
1. Без чина(на суђењу је имао пуковнички чин)
2. Без одликовања
3. Без зуба
4. Без посла, умро као инвалид
5. Издан од најбољег пријатеља и саборца, Милоша Минића

Е сад не знам баш да ли се ово сме назвати Божјом казном јер је страдао од својих али изгледа да свако плаћа цену за свој рад...

„Чича Дражин“ мост / Разлози да се нови мост на Ади назове именом армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића / Новица Стевановић

http://4.***************/-szKkj7fcofg/TnkA4c_XslI/AAAAAAAACfI/cT0ict8OUeA/s1600/Most+na+Adi.jpg

У српској традицији има примера да се називи појединих објеката везују за важне историјске догађаје, и личности, као што је у случају имена места Полумир у Моравичком крају.

Предања кажу да су се 1196. године потукли Немањини синови око престола: Стефана, средњег сина, напао је старији брат Вукан уз помоћ мађарске војске. Тада је на Голији дошао њихов млађи брат Растко и измирио браћу, а мађарском краљу објаснио да је његова мисија завршена и да војску може врати кући. Тако је поводом тих догађаја једно место на Голији добило назив Одвраћеница, а недалеко, где је склопљено примирје, када су браћа попуштала до “по пола” – Полумир.

После нешто више од седам векова од тог догађаја, а седам деценија од данашњих дана, национална историја Срба бележи готово сличан догађај – братоубилачки рат с почетка Другог светског рата 1941. године под немачком окупацијом Краљевине Југосалвије. Али циљ побуњеника (комуниста) није био само освајање власти, већ из корена и насилно мењање основних премиса на којима се темељио и вековима изграђивао национални идентитет. И у једном таквом случају, који је особен по томе што је за последицу имало сечу националног корена, српски државотворан народ изнедрује личност Драгољуба Дражу Михаиловића који ће у својој мисији ослобођења Отаџбине мирити готово непомирљиво: национално и интернационално, демократију и тоталитаризам, тдадицију и догматизам... Наду му је давао и сам лидер југословенских комуниста Јосип Броз Тито, који му је говорио да сви партизани, које је Југословенски политбиро претварао у своју војску, ем што нису сви комунисти, нису ни под његовом командом.

После два неуспела лична сусрета с лидером југословенских комуниста и Партизанског покрета Титом (Струганик и Брајићи) долази и до трећег у Чачку новембра 1941. године, али на нивоу делегација. Још за време договарања и утврђивања неких тачака, као командант Југословенске војске у Отаџбини, пуковник Михаиловић је 22. новембра обавестио Владу: “Учинио сам са своје стране све и успео да прекинем братоубилачку борбу, коју су изазвали и наметнули комунисти... Улажем напоре да удружим и повежем народне снаге и извршим реорганизацију за одлучну борбу против Немаца.”

Међутим, на састанаку преговарачких делегација 27. новембра у Прањанима констатовано је да се разговори не могу наставити, пошто су отпочеле операције немачке војске против устаника. Тако су они одложени до времена када операције Немаца буду завршене. Међутим, Југословенски комунистички политбиро, ради маскирања главног циља (освајање власти) и умирења Комитерне, неће се искључиво вратити првој фази револуције (саботаже и диверзије), коју је Михаиловић укључио у Противосовинско-логистичкој операцији, већ ће наставити с започетом братоубилачком борбом и проглашавати “совјетске републике”.

Генерал Михаиловић, имајући представнике савезничких мисија у штабу Врховне команде Југословенске војске (Владин пропуст што није било и совјетске мисије), покушавао је да обнови успостављени “мост” са супротстављеним Партизанским покретом, као војни министар у Југословенској краљевској влади, извештавао је крајем децембра 1943. године свог председника Пурића: “Дубоко смо размишљали на који начин да се спречи грађански рат и дошли до закључка да треба да дође до састанка између представника Југословенске војске и Титових снага... Са своје стране Армстронг (шеф британске мисије) нас је уверавао да ће учинити све могуће нарочито да се спречи грађански рат...”

Али до прекида братоубилачког рата није дошло. Није дошло из једноставног разлога што су Савезници своју подршку са легалне и легитимне Војске Краљевионе Југосалвије тајно пребацивали на војску југословенских комуниста (НОВ и ПОЈ) наоружавши је “до зуба” и с краја 1943. и током 1944. године водили њене ратне операције с главним циљем – слом Југословенске војне силе коју су у исто време разоружавали и онемогућили мобилизацију. Тако су порушили једини “мост” који је био успостављен с почетка братоубилачког рата новембра 1941. године и отворили “провалију” и препуштајући српски народ његовој судбини о којој је одлучивао Југословенски комунистички политбиро. Сазнавши за то, на монтираном судском процесу јула 1946. године, генерал Михаиловић је рекао: “Да су ме савезници помогли оружјем, ја га против браће не бих окретао, чак ни онда када бих окупаторе избацио из земље. Власт и слава, које пламте из крви и суза, не доносе ни мир, ни срећу, ни народима, ни властољубивима”.

Потоње анализе функције командовања у историји ратне вештине Другог светског рата идентификоваће три чиниоца који су били одлучујући за један такав вероломан савезнички однос према свом Савезнику: Черчилов страх од немачког непознатог оружја (укључујући и атомско) и могућег Хитлеровог сепаратног мира са Стаљином, што би било погубно за Лондон, и прилика да с Амброзом (Черчил је вероватно знао да је Броз – Амброз) и некадашњим аустро-угарским кадром успостави некакву прозападну подунавску конфедерацију југословенских земаља; док Стаљин је видео успостављање неког свог комунистичког центра из кога би се остваривала комитернина мисија.

Да је до “мостовног” повезивање Равногорског с Партизанским покретом могло доћи само да није било савезничке подршке југословенским комунистима у грађанском рату, показује Труманова оцена из 1948. године који, додељујући генералу Михаиловићу високи орден за ратне заслуге у Другом светском рату, рекао: “Генерал Михаиловић, и његове снаге, упркос недовољном снабдевању, и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.”

На тај начин су демистификоване све “провалије” које су отварали југословенски комунисти према армијском генералу Михаиловићу оптужујући га да су оне његове, а потоња беседа духовника, владике Николаја Велимировића, говорећи да је “Дража Михаиловић био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника и с временом тај ће ореол бити све светлији, а име Дражино славније” многима отварала видике који ће с протоком времена бивати све јаснији. И зато ако је нови мост на Ади једна импозантна и миленијумска грађевина, нема разлога да не понесе име генерала Михаиловића и то баш оно које је и њему било најдраже: “Једног чина, и једног јединог звања, нећу се одрећи; нећу се одрећи онога што ми је народ дао. Као што знате, народ ме је прозвао својим ‘чичом’. То је мој најмилији чин и моје најдраже звање”.

Стога, за наук српском народу, нека мост на Ади понесе име “Чича-Дражин Мост” и служи као вечита опомена, и неугасли пламен из прошлости, да се нешто слично не понови и, као подсетник, путоказ у будућност, да било какви друштвени процеси у бази, или надградњи, не смеју бити разлог за братоубилачки рат. Тим више ако добронамерни странци боље од нас многих познају наше традиције, као што имамо у примеру америчке списатељице Мичел Рут, која је још 1943. године поимајући о слободи и демократији као националним циљевима, које је у свом програму имао Равногорски покрет, написала у књизи Срби су изабрали рат:

“Дража Михиловић није започео ништа ново: он, као прави, храбар и драгоцени син свога народа, само је наставио традицију Косова... Ова традиција се запажа кроз векове, све до данашњег дана. Она је створила високи осећај дужности према земљи и утврдила стандарде за наследнике јунаштва...”


Приредио:
Генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић

Stgt0711:

bez crvene armije i njene tzv. okupacije, ti bi se danas zvao heinz, fritz ili gustav.



Uploaded with ImageShack.us

vecna slava oslobodiocima!

Kliknite za proširenje...

A koje vrste sloboda su doneli crvenoarmejci- političke,ekonomske,umetničke,seksualne

Љубљанa: Основан Равногорски покрет Словеније

http://3.***************/-oHQnaPvroTg/Tnj6aDKqAWI/AAAAAAAACfE/nrYSd4e5j9g/s1600/Jugoslavian+Army+in+the+Homeland+1945+Ravnogorsko+gibanje+Slovenije.jpg

На слици: Заробљени борци Југословенске Војске у отаџбини
након битке у Грчарицама 1945.
Комунисти су их поубијали иако ови људи никад нису
сарађивали с окупатором. Фото: Ravnogorsko gibanje Slovenije


Данас је у Љубљани одржан оснивачки конгрес Равногорског покрета Словеније“ (Ravnogorsko gibanje Slovenije). Шта је то што је навело грађане једне просперитетне земље Европске уније да се седам деценија од почетка антифашистичке борбе одлуче на оснивање ове организације. Питање је још деликатније из угла Србије у којој се већ годинама врши опструкција законских одредби о изјадначавању права оба антифашистичка покрета и наставља „борба против контрареволуционарних снага“.

Словеначки равногорци, које смо имали прилика да упознамо, чврсто су решени да наставе тредиције равногорског покрета из Периода Другог светског рата. Њихова врата су затворена за све присталице тоталитарних идеологија било да се ради о нацизму, фашизму или комунизму а сваки нови члан се мора дистанцирати од свог евентуалног чланства у тоталитарним политичким организацијама и прихватити декларацију из села Ба као полазну основу свог деловања.

За Србе и грађане Србије важно је знати да ова огранизација жели да негује присне односе са сличним удружењима у Србији и Србима ма где они били. Распад СФРЈ за њих је био последица неспособности комунистичке елите да да демократске одговоре на растуће социјалне и политичке тензије али не и крај српско-словеначког пријатељства.

Време ће показати колико су њихове идеје прихватљиве за словеначко друштво али је њихова борба да се на политичку и друштвену сцене врате и политичке снаге које немају фашистичу или комунистичку прошлост вредна пажње.


Драган Крсмановић из
Српског либералног савета
11.09.2011
September 11, 2011


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/12/d-krsmanovic-osnovan-ravnogorski-pokret-slovenije/

Draza Mihailovich: Private Lives, 1942



Draza Mihailovich appeared in three installments of the syndicated Sunday comic series Private Lives by Edwin Cox in 1942. Draza Mihailovich and the Chetnik guerrillas would appear in at least eight American comic books during World War II. He was on the cover of Real Heroes Comics and Real Life Comics. In 1942, he began appearing in the Sunday comics section of American newspapers as well.

The panel cartoon “Private Lives” was syndicated from 1938 to 1948. It typically appeared in the Sunday comics section of American newspapers. The series consisted of a single, large panel with accompanying smaller boxes that featured people in the news, celebrities, military and political figures of World War II, and famous people throughout history such as Henry Ford, Rita Hayworth, FDR, Eleanor Roosevelt, Adolf Hitler, Hermann Goering, and Benito Mussolini. The comics were in color. It was written by Edwin Cox from November, 1938 to May, 1943. Cox was replaced by Paul Ford who was the writer up to the time the strip ended in December, 1948. It was distributed by Publishers Syndicate.



The title for the series was: “Private Lives by Edwin Cox. Candid Cartoons of the World’s Celebrities. The Unconventional News of the News-names.”

“Bliss” was the artist for the entire run of the feature. His first name is not known. He signed and dated each strip with the day and month.

Draza Mihailovich appeared in the February 1, May 24, and September 13, 1942 strips of the series Private Lives by Edwin Cox.

The Sunday, February 1, 1942 strip of Private Lives was syndicated in the Courier-Journal, Louisville, Kentucky.



Draza Mihailovich was featured in the main panel in his first appearance in the series: “Tenting Tonight: One reason the invisible Serbian army keeps on fighting the Nazis is their intense devotion to their heroic leader Col. Draja Mihailovich. One reason Mihailovich has such a hold on his men is his habit of singing folk songs to them around their mountain camp fires. He has one of the finest voices in Serbia.” Draza Mihailovich is shown playing a mandolin bent on his right knee before a group of seven Chetniks gathered beside a tree in the mountains of Yugoslavia. Draza is shown wearing a military uniform, a cap, and specially embroidered pants. The Chetnik guerrillas are shown wearing uniforms, caps, rifles, and cartridge belts. Draza is singing around a camp fire.



In the May 24, 1942 strip, Draza Mihailovich is again featured in the large, main panel. “Nazi-Dodger No. 1: It drives the Nazis wild, but Jugoslavia’s guerilla bands, the Chetniks, simply won’t surrender — and their leader, General Draja Mihailovich has the audacity to visit German-occupied Belgrade in disguise whenever he feels like it.” Draza Mihailovich is shown in disguise smoking a cigarette in an open market in Belgrade wearing civilian clothes, a vest, and a cap, while three helmeted German soldiers and an officer stand behind him. The buildings that line the street are shown in the background.



Draza Mihailovich appeared for the third and final time in the September 13, 1942 strp: “Eagle’s Oath: No crowded capitol witnessed the ceremony last Christmas when Jugoslavia’s heroic guerilla leader, General Draja Mihaiovich became Minister of War. He took his oath in a mountain hideout, before his ragged Chetnik fighters, over a short-wave radio that carried his voice to young King Peter in London.” Draja Mihailovich is shown holding a microphone while raising his right hand as he is sworn in as the Minister of War of the Yugoslav-Government-In-Exile. Six Chetnik guerrillas in brown uniforms stand around him. One guerrilla is at a short-wave radio. They are in a wooden structure that reveals the Yugoslav mountains behind them in the distance. Draza Mihailovich was called “The Eagle of Yugoslavia”, as was the case with his Time magazine cover story of May 25, 1942.

In 1942 and 1943, Draza Mihailovich and the Chetnik guerrillas appeared in American comic books, newspaper comic strips, magazines, novels, radio broadcasts, and in movies. Their exploits and the perception of those exploits galvanized an American nation that had mobilized for war.

Nove knjige Miloslava Samardzica

1. Милослав Самарџић: Разговори са равногорцима



САДРЖАЈ
1. Божана Јовић (девојачко Ристић), председница Женске равногорске омладине санитета 2. равногорског корпуса
2. Александар Аца Симић, фотограф 2. равногорског корпуса
3. Поручник Љубивоје Поповић, 2. равногорски корпус
4. Капетан Звонко Вучковић, командант 1. равногорског корпуса
5. Капетан Живадин Љубисављевић, командант Ресавског четничког одреда, логораш Маутхаузена
6. Др Павле Милошевић, београдски илегалац, логораш Маутхаузена
7. Димитрије Мита Ђорђевић, члан Омладинског штаба 501, логораш Маутхаузена
8. Милан Драговић, официр Личко-кордунашке групе корпуса
9. Душко Ћурчић, курир у Личко-кордунашкој групи корпуса
10. Мане Срдић, курир у Личко-кордунашкој групи корпуса
11. Маринко Маријан, сарадник војводе Јевђевића
12. Мајор Никола Бојовић, командант 1. дурмиторске бригаде
13. Милорад Рајак, четник Рогатичке и 1. дурмиторске бригаде
14. Капетан Радомир Петровић Кент, командант Бољевачке бригаде
15. Александар Ђокић, Омладински штаб 501
16. Капетан Урош Шуштерич, Словенац у Великоморавској групи корпуса
17. Др Маријан Блажејчик, Пољак у Млавском корпусу
18. Бошко Радојичић: Како су Срби чували пољског генерала од Енглеза
19. Миодраг Д. Пешић, четник Иванковачког корпуса
20. Драгиша Тодоровић, четник Иванковачког корпуса
21. Потпоручник Божидар Божа Панић, Горска краљева гарда
22. Потпоручник Драгован Радуловић, Горска краљева гарда
23. Др Милош Костић, Горска краљева гарда
24. Потпоручник Миломир Сајић, курир Врховне команде
25. Поп Новак Станојевић, војни свештеник и шеф пропаганде Дринског корпуса
26. Пуковник Бранислав Пантић, београдски илегалац


Предговор

После петотоме књиге ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', одлучио сам да читаоцима понудим ''Разговоре са равногорцима'', који ће, како сада ствари стоје, имати три тома. ''Разговоре'' сам најављиваљо још од првог тома ''Опште историје'', наводећи у фуснотама поједине изјаве равногораца. Настојао сам да их не буде много, већ да доминирају документа, јер се она у историји сматрају примарним, а изјаве секундарним изворима. Зато сам изјаве користио у ситуацијама када за одговоре на нека питања није било довољно докумената, или да би жива реч унела динамику у текст.
Сада, пошто више година радим на документарним филмовима, видим да ту ствари стоје обратно: жива реч је филмским режисерима много важнија од докумената, јер, како они кажу, на екрану делује ефектније и боље попуњава простор. Људи из света филма са којима сарађујем не могу да прежале што сви ови разговори нису снимљени камерама, јер се испоставило да су ваљани филмски интервјуи урађени са свега неколицином истакнутих равногораца.
Пре више од 21 године, када сам урадио први интервју за ову књигу, није било никаквих услова да се он забележи камером - изузев ако негде није била скривена камера тајне комунистичке полиције. На филмске интервјуе нисам ни помишљао, али сам зато настојао да што боље одрадим посао према правилима професије којом сам се бавио - новинарске.
Временом, како сам ''улазио'' у историју, питања сам све више поткрепљивао документима. У једном тренутку направио сам прави мали систем за испитивање, који је имао од четрдесетак, па негде до око 70 питања, зависно од чина и положаја саговорника. Тражио сам од њих да говоре пре свега о ономе што су лично видели, а не што су само чули. Прекуцане одговоре сам, према старом добром обичају, слао на ауторизацију (ако их већ нису лично написали).
Мада су саговорници у принципу одговарали искрено, ја сам, кад год је за то било прилике, у уводу помињао Бога, Цркву и Хиландар. Рекао бих: шта је било - било је, то је сада само историја. Циљ је да ту историју, као ''учитељицу живота'', сачувамо, и то на најбољем и најсигурнијем месту, а то је библиотека Манастира Хиландар. Можда су ове речи биле и непотребне, али, рачунао сам на чињеницу да моји саговорници имају и вере и Бога, и да у сваком случају њихово помињање неће шкодити.
Десио се само један случај да је саговорник тражио да искључим магнетофон. Детаљ који ми је он тада рекао сада уносим у књигу, јер је и тај његов страх нестао с његовим пресељењем на онај свет.
Било је неколико случајева да саговорници одбију да одговоре на нека непријатна питања, па се после неког времена јаве и кажу да су се предомислили.
Дешавало се и да неко не жели да да интервју, као на пример потпоручник Јово Трбојевић, који је септембра 1942. године са поручником Неђељком Плећашем из Каира дошао у Дражину Врховну команду. Сем што је видео пуно тога, Јово ми је био занимљив и због блиских родбинских веза са Николом Теслом. Његов отац, др Урош Трбојевић, народни посланик из Лике, био је сестрић великог научника. Зато сам се силно обрадовао када сам 2000. године сазнао за Јовину адресу, негде у Француској. Он је прво пристао на интервју и ја сам одмах саставио питања. Ово је, примера ради, било десето питање:
''Другог дана по спуштању, стигли сте у штаб Горске краљеве гарде. О команданту Гарде, у последњем писму, упућеном 16. маја 2000, написали сте ми: `У току три недеље проведене у главном штабу користио сам сваку прилику да се приближим Калабићу и наслушам његових вести из Србије. Био сам одушевљен и још увек га сматрам последњим четничким романтиком. Камо среће да их је било више`. Можете ли детаљније описати Николу Калабића?''
Међутим, 8. јуна 2000. године добио сам следећи одговор:
''Драги г.Самарџићу,
Код мене се ситуација искомпликовала и нећу досађивати са опширним објашњењем. Сутра одлазим на недељу дана у Париз, а по мом повратку, жена, `моја И-мејл могућност`, одлази на недељу дана - до 25-ог јула - у Португал. Описивање успомена из мојих ратних дана ме депримира, иритира и досађује. Настојаћу ипак да вам нешто о Калабићу доставим што раније могуће.
Срдачно вас поздрвља, Ваш, Трбојевић.''
Поред интервјуа, објављујем и неколико чланака, које је данас готово немогуће наћи, а сматрам да су од великог историјског значаја. Посебно истичем рад пуковника Бранислава Пантића.
У библиотеци Војног архива у Београду видео сам преко 50 књига разговора са партизанима, а сем тога, у свим библиотека у Србији постоји на стотине књига њихових ратних сећања. Када је квантитет у питању, они ће заувек остати у предности. Али, када се пореди искреност одговора и записа, нема сумње да је предност убедљиво на страни равногораца.
У Крагујевцу, октобра 2011. Милослав Самарџић

НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ:

1. Божана Јовић (девојачко Ристић), председница Женске равногорске омладине санитета 2. равногорског корпуса



У дворишту основне школе у селу Јездина код Чачка, после обиласка рањеника, лета 1944. године. У средини су капетан Предраг Раковић (са прслуком) и др Мехмед Хоџић, хирург (држи лулу). Божана Ристић, прредседница ЖРОС-а, је испред др Хоџића, нагнута. Са њене леве стране клече три рођене сестре, које су у време разговора живеле у Београду. Са њене десне стране клече две рођене сестре, из породице Трифуновић. Између Раковића и Хоџића, са шеширом, је Властимир Трифуновић, воскар и књижар из Чачка



Околина Чачка, 1944. године. С лева на десно: Милутин Ристић из Чачка, Дражин ратни друг са Солунског фронта, отац Божане Ристић, Вера Гавриловић из Чачка, активиста ЖРОС-а (1999. године професор универзитета у пензији, у Београду), др Ђура Ђуровић, секретар Централног националног комитета, родом из Горевнице код Чачка, генерал Мирослав Трифуновић.
Прва с десна је Анђа Петковић из Чачка (1999. године у Београду).
Доњи ред: три сестре Ристић, Милутинове ћерке, Душица (после рата професор биологије), Марица (балерина) и Лепосава (економиста). Четврта доле десно је Лепа Гавриловић, Верина сестра



Женска равногорска омладина санитета (ЖРОС) Другог равногорског корпуса, у селу Лазац на планини Јелици, на прослави Видовдана 1944. године. Све девојке су из Чачка. Прва с лева у првом реду (горе) је Рада Станковић, четврта је Божана Жана Ристић, а пета Љубица Јовановић. На врху стоји капетан Предраг Раковић



Божана Јовић (девојачко Ристић) била је председница Женске равногорске омладине санитета (ЖРОС) 2. равногорског корпуса. Њене слике су објављене у првом тому ''Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика'', али без потписа. Срећом, она их је видела, јер станује одмах иза књижаре ''Никола Паши''ћ у Београду, где је албум стајао у излогу. Тако сам је упознао.
Разговарали смо 15. априла 1998. године, управо у тој књижари. Разговор сам снимио, али га нисам прекуцао све до почетка 2003, јер су догађаји стално мењали моје планове. Тада сам прекуцани текст послао Божани на ауторизацију, коју је она завршила 15. фебруара. Имала је низ ситних интервенција, тако да је на крају поново прекуцала цели текст, напомињући:
''Никада нисам давала интервјуе. Када је то директно у магнетофон, онда нема много времена за бирање речи. У обичном говору то и не звучи тако страшно, али када се напише... Зато сам исте ствари рекла на блажи начин. Уколико се не слажете са мојим променама, оставите како је било. Али ако ово треба да буде нека прича из оних времена, мислим да је овако лепше''.
Реч је о класичној разлици између усмене и писане речи. Како ми је Божана оставила да бирам, одлучио сам да скоро све буде како је написала. Иначе податке није изостављала, осим детаља о (рас)попу Драгутину Булићу. Реч је о Булићевој патолошкој заљубљености у једну њену рођаку, доста старију од њега. Ту причу сам ипак оставио, јер је Булић историјска личност.
Да то није рекла, никако не бих погодио да је те 1998. Божана имала 75 година. Заиста се сјајно држала. Али ипак, жена је жена. Није пристала да је фотографишем, тако да читаоци могу видети само њене снимке из ратних дана.
У складу са изгледом била је и Божанина меморија. Дала је специфичан женски поглед на 2. равногорски корпус и нарочито на његовог команданта, мајора Предрага Раковића.
Божана је рођена у Лозници, 1923. године, где се њен отац Милутин оженио са Росом Живановић. Пошто је, попут многих Срба тога доба, био франкофил, Милутин је своју ћерку звао ''Жана''.
Милутин М. Ристић је био Солунац и један од 1.300 каплара. На Солунском фронту је водио дневник, па је у њему забележио и један сусрет са младим потпоручником Дражом Михаиловићем. Ево тог дела дневника:
''Посетио сам на десном крилу водника митраљеског вода 2. митраљеске чете потпоручника Дражу Михаиловића. Понудио ме је грожђем. `Узми, друже, то је из нашег винограда`, вели он смешкајући се и показује виноград између наших и бугарских ровова. `Него, лопови нам краду грожђе`, наставља он, `па стога морамо да га чувамо... Милане, пусти један реденик. Осећам да се прикрадају да нам оберу грожђе`.
Дража добро чува виноград.''
Милутин је после рата био адвокат, па срески начелник у Јужном Броду, Валандову, Куманову, Новој Вароши, Новом Пазару и Велесу, где је Ристиће затекао Априлски рат 1941. године. Као резервни потпуковник, Милутин се нашао на положају заменика команданта дивизије. Заробљен је при повлачењу у Северној Грчкој и одведен у Солун, под бугарском стражом. Ко год се у логору изјаснио да није Србин, одмах је пуштен, па је тако пуштено и неколико Валандовчана, у чијој вароши је Милутин био начелник током разорног земљотреса 1931. године. Валандовчани нису заборавили његово ангажовање том приликом, па су се ускоро вратили у Солун са повећом делегацијом, која је молила да се пусти и потпуковник Ристић, јер је, како су рекли, ''много добар човек и најбољи начелник кога су имали''. Командант логора понудио је Милутину слободу, тражећи заузврат да се изјасни као Македонац. ''А бре, братко, то је само про форме, да идеш кући'', рекао му је бугарски официр. Милутин му је одговорио да ће отићи кући само ако пусте и његове војнике. То није било могуће и он ускоро доспева у немачки логор у Нирнбергу. Одатле је ипак пуштен 1942. године, пошто је Милан Недић издејствовао ослобађање болесних заробљеника.
- Како су се Ристићи сналазили тих дана, у првој фази рата?
- Велес смо напустили тек у јулу, не знајући уопште шта је са татом, ни да ли је жив. Стигли смо у Чачак у време припрема за полагање велике матуре. Прихватају и мене, јер сам 5, 6, и 7. разред гимназије завршила у Чачку, док ми је тата службовао у местима где није било виших разреда гимназије (Нова Варош и Нови Пазар). До полагања матуре боравили смо у кући татиног пријатеља, судије Мике Миловановића, а потом смо отишли у Лозницу код бабе по мајци.
У фебруару 1942. на железничкој станици у Лозници породица дочекује Милутина пуштеног из ропства, пошто је једва преживео пуцање чира у стомаку. Био је тако мршав и измењен да га скоро нисмо препознали.
Када се посло око два месеца опоравио, стигла је депеша генерала Милана Недића да је постављен за среског начелника Љубићког среза, дакле на дужност коју је вршио и пре рата. После дужег колебања (натраг у логор или прихватање овако тешког задатка), тата је ипак решио да идемо за Чачак, где после Љубићког прелази у Трнавски срез. Ту је, са бројним Чачанима, бивао затваран као таоц, а пуштали су их ако би се немачке операције завршавале без губитака. Ово је радила немачка фелджандармерија, али су тату неколко пута хапсили и гестаповци. Оптуживали су га да обавештава сељаке када Немци крећу у реквизиције, да склањају стоку и друге намирнице ван села. Оптуживали су га, затим, и због бекства браће Мандић из среског затвора, као и због саботирања, јер његов срез није испоручивао ни половину разрезаних намирница (што је све било тачно). При последњем хапшењу спроведен је у немачку команду у Краљеву, а одатле у затвор Гестапоа у Београду, у улици Краља Александра број 5, одакле га је после пуна три месеца једва спасао генерал Недић. Више није смео да се враћа на дужност. Прешао је у илегалу и постао начелник при 2. равногорском корпусу.
- Како сте Ви ступили у покрет?
- Није било неког ступања или учлањивања у покрет. То није био политички, већ покрет отпора. На челу су му били официри који нису прихватили капитулацију, па су се повукли у шуму. Нама се чинило сасвим природним да припадамо том покрету. Желели смо да помогнемо нашу војску, да се у погодном тренутку реванширамо Немцима за 1941, а опредељење нам је било прозападно. Ја сам припадала том покрету још пре повратка мог оца из ропства, још од августа 1941, у време устанка и ослобађања Лознице.
- Како је изгледа устанак у Лозници?
- Почео је звоњавом црквених звона. Четници су напали Немце и ослободили Лозницу, која је тако постала први ослобођени град у Европи. Данас мислим да је то било апсолутно преурањено и да нас је скупо коштало, али са 18 година чинило ми се фантастичним.
- Да ли Вам је познато како је погинуо потпуковник Веселин Мисита, од Немаца или од комуниста са леђа?
- Од Немаца, врло храбро и прилично неопрезно.
- Видели сте борбу за град?

- Да. Заробљено је доста Немаца који су одведени у Манастир Троношу. Немци добију погрешно обавештење да је у Троноши четнички штаб и бомбардују манастир. Тако су поубијали и ранили много својих. Рањени Немцу су пренети у лозничку болницу баш кад сам ја тамо ступила добровољно (као и многе Лозничанке) на рад као медицинска сестра.
У моју собу је смештен и један немачки официр, др Хелмут Каленбах. Био је доктор права, а по професији новинар. Имао је тешку рану у бутину, од своје авијације. Како сам знала немачки, с њим сам веома често разговарала, нападајући стално Хитлера, па и Немце уопште. На жалост, наше ослобођење није потрајало дуже од тридесетак дана. Казнена експедиција која је долазила из правца Шапца палила је мачванска села дуж пута. Гледајући бројне црне димове очекивали смо да ће се то исто десити и са Лозницом. Међутим, сигурна сам да Лозница није спаљена захваљујући баш том др Хелмуту Каленбаху, јер сам чула како говори немачком команданту да смо их неговали апсолутно исто као и своје рањенике, а понуде које су доносиле Лозничанке биле су намењене свим рањеницима без разлике. Главни лекар у болници био је чувени и омиљени др Марин, а касније је дошао и хирург из Београда др Зоговић.
- Да ли је било рањеника с оне стране Дрине?
- Из Босне су нам доносили пуно рањених а врло често и прекланих Срба. Невероватно је са како тешким ранама су ипак преживљавали. Сећам се једног председника општине из Босне, кога су донели са пререзаним грлом. Причао нам је шапатом због пресечених гласних жица, да је кад се освестио на неком пољу међу бројним побијеним и закланим људима, покушао да се убије, верујући да му нема спаса. Попео се на неко високо дрво и скочио. Била је зима па је пао у снег и није се поломио. Спасили су га Дангићеви четници. Ја сам наставила да радим у болници и после доласка Немаца, који се, зачудо, нису враћали у болницу да проверавају порекло рањеника. Сећам се и једне божанствене девојчице из Босне, која је сваког дана преклињала др Зоговића да јој не одсече тешко рањену десну ногу. Он је знао да неће преживети, јер нисмо имали скоро никаквих лекова. Ипак није могао да је не услиши. Умрла је од сепсе. Имала је 11 година.
- Ту сте се нагледали страшних судбина...
- О, да. Ево једне. Наш рођак, поручник Лазар Савић, четнички командант у Дангићевим одредима, довео је једном у своју кућу у Лозници једног човека, мислим да се звао Јово Тешић и да је био из Бијељине. Пребацили су се ноћу преко Дрине и дошли, разуме се, кришом. Јову је Априлски рат затекао далеко од куће. Вратио се у своје место тек кад су четници ослободили неке делове Источне Босне. У опљачканој кући није било ничег, а његову жену и троје малолетне деце заклале су муслиманске усташе. Његов први сусед, муслиман, био је пре доласка четника председник општине под усташама. Заклињао се Јови да није могао да спасе његове, јер би и он изгубио главу. Јово га је везао и на његове очи заклао његова два недужна детета. Када сам га ја видела изгледао је изгубљено, загледан у ништа. Кад су се вратили у Босну Јово Тешић се убио. Лазар каже да је последњих дана само мрмљао: ''Моја деца, бегова деца...''
- Док сте били у лозничкој болници, да ли је тамо лежало више рањених четника или партизана?
- Четника.
- Колико више?
- Драстично више.
- Докле сте остали у Лозници?
- Док тата није депешом постављен за Среског начелника у Љубићу. А то је био април или мај 1942. године.
- Када сте ступили у покрет у чачанском крају?
- Врло брзо смо и тата и ја били у контакту са четницима из шуме и са људима из Чачка који су том покрету припадали. Уосталом, таквих је била већина. Али ја сам председница ЖРОС-а постала тек 1943. године, када су на Равној Гори одлучили да треба оформити и женске омладинске организације. У Чачку је то било овако: др Ђура Ђуровић и Предраг Раковић позвали су нас тридесетак девојака у Пријевор. На закусци, у кући једног сељака, причали су о свему и свачему. На самом крају нам је предочено да треба да се оформи Женска равногорска организација санитета и питане смо да ли смо сагласне да јој приступимо. Одговориле смо да јесмо. После неколико дана обавестили су ме да је избор за председницу пао на мене. Очекивале смо да ће изабрати Цану Николић, дивну девојку и одличну ученицу, која је такође желела да студира медицину. Њен отац је био шумски инжењер. По доласку партизана изгубио је службу и буквално нису имали од чега да живе. Цану је послао у Београд на студије медицине, код блиског рођака. Убила се при крају прве године студија.
- Може ли се рећи да је она жртва комунизма?
- Можда не директно, али отац јој је био прогоњен, без егзистенције, рођаци у Београду врло непријатни, комунисти који су јој пребацивали учешће у нашем покрету...
- Шта је била Ваша дужност?
- Да организујем рад у болници. Пошто сам одувек желела да студирам медицину, а имала сам практично искуство из болнице у Лозници, мислим да сам то урадила врло успешно. Међутим, никакву пропаганду за четнички покрет нисам вршила. Није ни било потребно, све смо мислиле исто. Милка Минић није имала право када ме је на састанку УСАОС-а, на који смо поименице позване, напала речима: ''...Зато што смо великодушни, ми праштамо свима заведенима, али не и правим кривцима. А госпођица Жана Ристић није заведена, она је заводила''. Хтела сам да јој одговорим и изашла сам за говорницу. Она се онда присутнима обратила речима: ''Па, другови и другарице, зар ћете јој дозволити да говори?'' Уследили су урлици: ''Не! Не! Не!'' Ја сам сишла са говорнице и напустила салу. Две трећине учесника изашло је иза мене, па је испало да је Милка Минић била у праву. А нису изашли никакви заведени, већ они који су одувек били опредељени као ја.
- Како је радила болница у Јездини?
- Била је смештена у основној школи, без операционе сале, према томе погодна само за лакше рањенике. Обилазио их је др Хоџић, начелник хирургије у Чачанској болници. Тешки рањеници су лечени у Чачку.
- Да ли су они тамо пријављивани као Недићеви рањеници?
- Не знам, заиста, али претпостављам.
- Да ли сте се бојали Немаца?
- Њих је у то време било врло мало у Чачку, а по свему изгледа да су били и слабо обавештени. По селима скоро да се нису усуђивали да иду. Не би могли да нас изненаде, јер су постојале страже. Одлазиле смо у Јездину рано ујутру а враћале се увече, сем дежурних. Пут је водио кроз ''Ћоровину'', па кроз њиве и кукурузишта. ''Ћоровина'' је била једна уска уличица, више стаза, улево од пута за Ужице. У том пролазу једна од првих била је кућа свештеника Туцовића, кога смо ми звали ''поп Туца''. Приликом рација Немци су га тражили више пута. Он са сином Ђидом, који је умро сад скоро у Београду, искочи кроз прозор са друге стране, а попадија изађе и каже да је отишао у село да крсти неко дете. У међувремену, поп Туца и Ђида кроз башту дотрче до наше и других комшијских кућа, куцну уговорени знак у прозор, па сви отрчимо у нека кукурузишта 100-200 метара даље. Увек смо имали спремне ствари. Ако вас Немци не нађу тога пута спасили сте се, ако сте код куће одводе вас. Међутим, рације су бивале све ређе, а видело се већ на њима да губе рат.
- Када је почео да се повећава број рањеника у Јездинама?
- Болница је основана крајем 1943. године. До тада се радило на разним местима. Била је скоро увек пуна, али као што сам већ рекла, само лакших рањеника. Њен значај је више био у окупљању женске омладине, али и у обуци. Научиле смо да их купамо, пресвлачимо, превијамо, а и њихова исхрана је била наш посао: и кување, и дељење оброка и прање судова.
- Да ли је у околини Чачка било неких партизана?
- Колико знам, мало. Али један од њих је био чувени Раденко Мандић. Не само да се вешто крио, већ је имао и неколико успешних обрачуна са четницима. Када сам једне ноћи у затвору Озне издвојена из групе прозване за стрељање, одвели су ме на саслушање. Испитивао ме је неки официр и тада појма нисам имала да је то Раденко Мандић. Питао ме је да ли сам знала да су четници били сарадници окупатора. На мој одговор да нисам знала љутито је скочио и викао: ''Лажеш, лажеш!'' На мој покушај да кажем да, ако је тога и било, то се сигурно дешавало и партизанима када би њима и Немцима заједнички противник бивали четници, љутио се још више. Те ноћи је био грозан према мени, све док није сазнао да сам ћерка Милутина Ристића. Тек касније смо сазнали да је он заслужан за пуштање мог оца из Озне. Очево омогућавање његовој браћи да побегну из затвора није заборавио. Верујем да је и моје пуштање, недуго после те ноћи, највећим делом његова заслуга. Иначе је 1974. године у Скупштини једини гласао против злогласног устава који је тада донесен.

- Ко је био председник мушке равногорске омладине при 2. равногорском корпусу?
- Мој школски друг Сава Шибалић из Пријевора. Негде се склонио после рата, тако да је избегао хапшење. Касније је завршио медицину и као лекар радио у Босни. Чула сам да је овај рат тамо преживео. Где је сада, не знам. Његова породица је била врло имућна. Имао је дивну мајку, Софију. Једном, кад сам била код њих, страже јавише да наилазе Немци. Морали смо да бежимо, јер су у кући била и два америчка пилота. Савина мајка дохвати један митраљез и растрча се около, тражећи где да га сакрије. На крају је митраљез завршио у огромној каци пуној ракије. Док смо ми грабили уз брдо, Софија је мирна остала у кући коју су Немци претресли, али ништа нишу нашли. Један од тих авијатичара звао се Паул Мито, а други Џејмс, презиме сам заборавила. Мито је био наредник њихове војне полиције. Једном сам у њиховом дворишту присуствовала надметању Саве и Митоа у гађању мете из пиштоља. Мито је био одличан стрелац, али је гађао чудно држећи руку са пиштољем на свом боку. Сава је гађао са испруженом руком и није у броју погодака много заостајао. Један Савин брат је био професор на Ветеринарском факултету у Београду, други је остао у Пријевору.
- Јесу ли Немци много гонили те пилоте?
- Не, нису. Сматрали су да би то био узалудан посао. Тада су већ имали мало јединица код нас. Нису смели да дубље залазе у села, јер су знали су пуна четника, а путеви по селима су били лоши, па нису могли да користе своја возила. У том авиону што је пао сасвим близу Чачка пилот је био мртав. Погодила га је немачка противваздушна одбрана. Цео Чачак је посматрао како осам белих купола лагано пада преко Мораве. Немци су тада кренули, али кад су стигли нашли су само олупину. Чедници не само што су покупили све авијатичаре, него су извукли из олупине и мртвог пилота. Мислим да се звао Томас Ловет. Сахранили смо га уз све почасти, уз плакање његових другова, нарицање наших сељанки (''јадна његова мајка...'') и чинодејствовање попа Туце.
- Какве задатке су имали омладинци?
- Нису, колико знам, ишли у борбе. Имали су више цивилна задужења. Постојале су и неке омладинске новине. Ако би се радило о задатим темама, морали смо да се потписујемо псеудонимом, а уредништво је одабирало шта ће изаћи у новинама. За један чланак који сам ја написала сви су мислили да га је писао мушкарац, сматрали су да је најбољи и питали ко је момак под тим псеудонимом. Била сам поражена због тога ''момак''.
- Како је народ примио борбе између комуниста и четника?
- По мом уверењу, и уверењу мога оца, огромна већина народа је била уз четнике, односно уз војску. Говорим о крајевима у којима сам се кретала: Лозница и околина, Чачак и околина и Драгачево. Као што сам већ рекла, наше опредељење је било прозападно, па смо се тако и односили према овом сукобу.
- Да ли се на сукоб партизана и четника гледало као на сукоб Срба против Срба или као на сукоб Срба против странаца који желе да покоре Србију?
- Код нас се овако гледало: Нешто најгоре што може да задеси један народ је комунизам.
- Добро се гледало...
- Није! Има и горе, а то је Америка! Истина, тада то још нисмо увиђали. Знате, мој тата је у младости био социјалиста са господином Драгољубом Јовановићем, касније лидером левих земљорадника. Доживотно су остали блиски и велики пријатељи. Значи, социјализам је мени одувек био близак. Али, оно што је у име социјализма радио Стаљин било је заиста ужасно. Е, ми смо овако замишљали комунизам: као веома суров режим, а још уз то и против свега што је мени било драго: против породице, државе, цркве, династије... Према томе, на сукоб четника и партизана гледало се као на сукоб Срба против свих оних који хоће да васпоставе један поредак који је нама неприхватљив, који не желимо. Били смо убеђени да смо на правој страни, да Западни савезници побеђују, да ће нам се вратити краљ...
- А љотићевци?
- Са њима се нисмо никако слагали. Па, били су уз Хитлера. А замислите, у Чачку је било доста љотићеваца.
- Више него комуниста?
- Мислим приближно једнако, можда нешто више комуниста. Али, чинили су изразиту мањину и једни и други. Када су после рата ученице из партизанских породица почеле да носе црвене машне у коси, наше су узвратиле плавим машнама. Око 80 посто ученица носило је плаве машне. У одељењу моје сестре Душице, која је 1945. ишла у седми разред гимназије, од око 35 ученица само њих пет су носиле црвене машне. Атмосфера се наелектрисала, а овако неповољан скор натерао је директора да забрани ношење ма каквих машни у школи.
- Кога су четници више мрзели, комунисте или љотићевце?
- Нама је то било исто. Једни су били за Стаљина, други за Хитлера.
- Сећате ли се љотићевца распопа Булића?
- Како да не, предавао ми је катехизис у седмом разреду гимназије. Четници су га изболи усред бела дана, на пијаци у Чачку 1942. године. Било је грозно. Уследила су нека хапшења... Булић је био самац и пред рат настанио се код наше рођаке Гине Ерић, удовице. Крупна жена, седе косе, имала је 52, а Булић је имао око 40 година. Булић се заљубио у њу апсолутно патолошки. Плакала је код мога тате, није знала шта да ради. Побегла је код своје ћерке, удате за једног официра у Загребу. Причала нам је да је примала по три писма дневно. ''Врати се, убићу и мене и тебе'', писао јој је Булић. Вероватно је после живела са њим. Стрељали су је комунисти, била је у затвору када и ја.
- Стрељали су је због њега?
- Не, него зато што је могла, наводно, да спасава ухапшене комунисте преко Булића, а није хтела да то чини. То је, наравно, била бесмислица. Верујем да је и Булић спасавао кад је и ако је могао, мислим да није био рђав човек. Али сигурно да није могао да спасе оне које су Немци дефинитивно одредили за слање у логор или стрељање.
- Да ли је било сукоба љотићеваца и четника око Чачка?
- Ретко. Љотићевци су се држали градова, а четници шума и села.
- Какав Вам је утисак о недићевцима?
- Сигурно је да су били против комуниста, али уверени да раде у интересу свога народа. Сећам се да је одред Српске државне страже, ишавши преко једне њиве случајно открио бункер. У њему су били водећи комунисти чачанског краја. Нешто су се свађали и били прегласни. Тако су их открили. Предали су их Немцима. Мислим да су одведени у логор на Бањици и вероватно су стрељани.
- Колико људи је било на прослави Видовдана 1944. у селу Лазац на Јелици?
- Око 10.000 војника, а цивила много више. Не знам тачно. Одмах после тога, кад сам била на прањанском аеродрому, Раковић ми је отворено рекао да неће бити добро. ''Ми мушкарци ћемо се по шумама некако снаћи, али ти треба негде да се склониш''. ''Где да се склоним?'' ''У Каиро. Послаћемо те са овог аеродрома''. Одговорила сам: ''Ма шта да се деси, чак и ако ми прети стрељање, остајем''.
- Како се сналазио поп Туцаковић?
- Увек је људе штитио. Ево једног примера. Поручник Бојан Ристановић, својеврсна лудија, био је шеф црних тројки. Када је Раковић отишао у Црну Гору (мислим да се радило о борбама са Пеком Дапчевићем), Бојан је похватао симпатизере комуниста из чачанског краја, како смо чули њих око 120, и затворио их у селу Вапи. Поп Туца, председник, и судија Мика Миловановић, секретар Равногорског одбора, дођу код мог оца и кажу:
''Милутине, онај ће пострељати сељаке. То су наши људи, па нек` су и комунисти, не може их неки Бојан тек тако убијати. А Раковића нема, шта да радимо?''
Одлуче да сва тројица крену у Вапу, а поп Туца предложи да поведу и мене. Каже, друкчије је кад је ту и жена. Ишли смо фијакером. На жалост, пре него што смо стигли, Бојан је пострељао двадесетак људи. Остали су били затворени у неким баракама. Бојан је био огромна људина, нисам никад уживо видела толиког човека. А страшна коса, страшна брада.
''Што се ти, попе, заузимаш за ове безбожнике?'' - каже он попу Туци.
''Бре, Бојане, млади су људи, треба да се жене и имају децу, или ако их имају да их одгоје. Па и ако мисле погрешно, ништа нису урадили, нису ни у партизане отишли. Него, причекај док дође Ракови''ћ, каже поп Туца.
Бојан нам нуди на увид неке спискове наводно нађене код тих сељака, а по којима после рата треба наше људе стрељати. Предлаже и да доведе неке од њих да то потврде. Одбили смо. Онда он диже руке пут небеса и каже: ''Па, попе, ако има Бога, он ће ме горе златним словима уписати што те безбожничке гадове убијам, а а ко га нема, мени се исто `вата''.
Женска равногорска организација је била омиљена. Скоро све девојке које су у току рата матурирале, па и млађе, биле су у њој. Нико из њихових породица није се противио да раде у болници. На знак попа Туце, а онако како смо се успут договорили, ја почињем да се свађам са Бојаном. Кажем да су све девојке ужаснуте и огорчене, да изјављују да ће, ако се овако нешто ради, напустити и организацију и болницу, да ја не могу овако нешто да им објасним...

''Па шта то значи? Сви сте ви комунисти! Ти си, судијо, комуниста!'' - виче Бојан и показује на судију Миловановића. А судија је пре рата био секретар у ''Борцу'', где је било пуно комуниста.
Углавном, ми смо успели да све преостале спасемо. У једном тренутку Бојан каже Миловановићу: ''Судијо, немој једног дана тебе да закољемо!'' Каже то уз смешак, али судија се озбиљно уплашио. Дуже време није ноћивао у својој кући.
После, кад су дошли комунисти, и кад се поп Туца нашао у затвору, главна оптужба је била стрељање комуниста у Вапи. Дакле, оних који су стрељани пре него што смо тамо стигли. Нико није знао да сам и ја тамо била. Предложим попу Туци, док смо се шетали у затворском дворишту, да тражим пријем код иследника и испричам шта је стварно тамо било. Поп Туца ме натерао да се закунем да то никако нећу учинити. Рекао је: ''Знају они добро шта је било у Вапи, него измишљају разлоге, јер у сваком случају хоће да ме стрељају. А ако сазнају да си и ти тамо била, стрељаће и тебе''. Ето тако је поп Туца стрељан.
- Шта је било када се Раковић вратио?
- Колико знам све сељаке је пустио.
- Добро сте познавали капетана Предрага Раковића, команданта 2. равногорског корпуса?
- Јако добро. Рођени командант. Сви смо били спремни да га слушамо: поп Туца, мој отац, др Ђура Ђуровић, др Стеван Мољевић... Био је изузетно уредан човек. Увек беспрекорно чиста кошуља, редовно поткресивана брада. Савина мајка Софија се стално жалила, у шали, на Раковића, јер се она старала о његовим стварима. Забављао се - ако је то прави израз - са једном мојом школском другарицом, Миром Грујић из Вуковара. Због њега је тада становала код Шибалића, али никад није долазила у собу када смо ми биле тамо.
- Зашто?
- Он је, једноставно, сматрао да се не може мешати приватни живот са послом. Мени је то увек било непријатно, али је она прихватала такав свој статус, и са нама контактирала само кад он није био у кући Шибалића. После рата Мира се вратила у Вуковар и удала за директора ''Бате'', звао се Ненад. Приликом једног сусрета рекла ми је: ''Моја судбина били су Предраг и Ненад''. Иначе је била врло згодна и женствена. Косе, потпуно зелене очи, какве више никад нисам видела, коса веома црна и сјајна, широко лице блиставог белог тена... Боје на њеном лицу биле су феноменалне. Као Скарлет О `Хара. Волела је да флертује и тако испробава своје женске чари. Али, Предраг је био један.
- Да ли је жива?
- Пред сам овај рат 1991. године, када јој је умро Ненад, бацила се под воз. Воз јој је одсекао обе ноге, али је остала жива. Била је у депресији. Није имала децу. Нисам ишла у Вуковар да је видим. Једноставно нисам могла. Не верујем да је жива.
- Каква војска су били четници?
- Раковић је перфектно држао своје борбене одреде. Али је у позадини било свега. Сељаци су долазили да се жале код мог оца, а тата је то преносио Раковићу. Хватао се за главу и често говорио: ''Просто не знам, г. Ристићу, шта да радим. Једино да неке од њих побијем''.
- Да ли се народ плашио четника?
- Ма не, зашто да се плаши?
- Да некога не убију...
- Па плашили су се комунисти и љотићевци, као што су се и четници плашили од њих. Остали не. Међутим, тешко је било у онаквим условима држати све под контролом. Одреди расути на широком простору, без средстава за комуницирање... Како да проверите да ли се сви држе наређења, да ли се не понашају бахато, да не врше злоупотребе и сл.
- Како је изгледао долазак комуниста у Чачак?
- Ја сам побегла па не знам. Рекли су ми да се склоним, да је најгоре прво време. Побегла сам код учитеља Аце Миловановића, брата судије Мике Миловановића, у село Орашје код Велике Плане. На краљевачкој железничкој станици, где сам из Чачка стигла предвече, преживела сам савезничко бомбардовање. Била сам сама и сакрила сам се под један изврнут вагонет. Ујутру сам продужила до Велике Плане, а одатле ме неки сељак из Орашја одвео до Ацине куће. После месец дана отишла сам у Београд код наше пријатељице госпође Милене Миловановић, жене трећег брата судије Миловановића, који је такође био учитељ. Ту сам била све до Титовог проглашења опште амнестије. Учинило ми се да апсолутно спадам међу амнестиране (''ко није окаљао руке злочинима...'') па сам се вратила у Чачак. Међутим, упркос амнестији, после неколико дана су ме ухапсили. За неколико месеци колико сам провела у затвору Озне преживела сам већину стрељања.
- У време Вашег доласка у затвор, Раковић је извршио самоубиство...
- Да. Видела сам његово тело изложено насред трга, са можда 50 метара удаљености, када сам са колоном осуђеника вођена на рад у касарну, да рибамо подове. Није имао ципеле, на ногама су се виделе веома беле чарапе. До краја је остао чист. Колико знам, одала ге је ћерка сељака код кога се склонио са неколицином својих људи, у селу Пријевор. Опкољени, давали су дуго отпор, а када је видео да је ситуација безизлазна, наредио је својим људима да се предају, а сам се убио из пиштоља.
- Колико људи су комунисти стрељали у Чачку?
- Мање него што се прича, тј. мање од 3.500, али ипак много. Скоро сваког дана су убацивали нове затворенике, а ноћу стрељали. Углавном није било суђења. Не знам ко је одлучивао о томе кога ће стрељати. Првих дана по мом затварању скоро да и није било стрељања, а после су учестала. По мом пуштању, априла 1945, јако су се проредила, па и престала.
- Да ли су стрељали сваке ноћи?
- Понекад по две-три ноћи узастопце, а понекад су наступале краће или дуже паузе. Изводили су некад десет, нека мање, а некад и више људи.
- И Ви сте мислили да ћете бити стрељани?
- О, да. Оних ноћи када је било стрељања наилазили би око 23 часа. Дођу до ћелије, читају имена, отварају врата и прозвани излазе. Увек сам очекивала да чујем и своје име. Два пута сам и прозвана, али су ме у згради Озне издвајали и водили на ноћна саслушања. Само, ја нисам знала да ће тако бити када сам прозивана. Отприлике један сат после прозивке чули би се рафали. Стрељања су била поред Мораве. По мојој процени, за време мог боравка у затвору стрељано је приближно око 450 људи. Иначе, у затвору је само једна ћелија била одређена за жене. Ћелије су биле промера два пута четири метра и понекад се дешавало да је једна половина нас седела, а друга стајала, па се променимо. Ипак нас је чешће било мање, па смо могле и да легнемо.
- Сећате ли се имена неких који су стрељани?
- Како да не. Раде Зарић, судија. Када је прочитан, рекао је: ''Људи, водите јагње на клање''. Стварно је био добар човек. Затим поп Туцовић. Један правник чија је вереница била ћерка нашег предратног амбасадора у Москви. Веома интелигентан дечко, 29 година је имао. Па апотекар Влаја Константиновић из Ивањице, тата моје најбоље другарице Јокице. Његова ћерка је сада овде, једно време је живела у Америци. Гина Ерић, моја рођака, домаћица. Ту је била и Даница Поповић, жена попа Момчила Поповића из Јездине, познатог из ''Српске трилогије'', али је пуштена. Њена ћерка Милевица је такође пуштена, али су је касније, при поновном хапшењу, убили. Када су нас једном испитивали у ћелији, пита ме иследник:
''Зашто си ту?''
Ја кажем:
''Због ЖРОС-а''.
А он ће мени:
''Срам те било, од толико Срба ти нађе неког Швабу!''
Ја му одговорих:
''Није то Шваба, него Женска равногорска организација санитета''.
Мало постиђен, он исто питање поставља Милевици, а она му одговара:
''Зато што сам ишла са једним коме ти не би био достојан ни чизме да скинеш!''
У ћелији је била и вереница наредника Цогољића из Драгачева, који се одржао дуго после рата. Била је то једна веома згодна млада девојка, са две кике. Имала је 19 година. Долазила су два партизанска официра у ћелију, очигледно да виде њу. Један је причао: ''Замислите, када сам се нашао наспрам ње у јарузи, машингевер ми је заказао. Истовремено, она упери свој машингевер у мене, али и он закаже''. То је било тачно, она је потврдила. После су наишли други партизани и ухапсили је. Неколико дана после доласка ових официра, неко је прокопао тунел кроз затворени клозет и она је побегла. Не знам шта је касније било са њом.
Највише су стрељали сељаке, које смо знали само по надимцима.

- У то време је стрељан и брат Милке Минић, жене Милоша Минића?
- Да, он је био њен рођени брат. После мајка није хтела да чује за њу. Није стрељан у Чачку, већ, мислим, у Ваљеву, а Милка није интервенисала. Замислите које је то било уверење, за рођеног брата да не интервенишеш...
- Је ли био четник?
- Не, мислим да је био недићевац.
- Да ли је ухапшена још нека девојка из ЖРОС-а?
- Не, само ја. Вера једно време није имала право гласа, али га је после добила, па је могла да упише факултет. Мени нису дали да упишем факултет.
- Да ли су Вас мучили у затвору?
- Не.
- Да ли су Вам судили?
- Најпре ме је Мандић пустио. После су ме извели на Суд части и осуђена сам као народни непријатељ на губитак часних права. Губитак је трајао негде до 1952\53, када су прогласили општу амнестију. После сам још две године упорно покушавала да се упишем на медицински факултет, али сам одбијана. Имала сам одличан успех, али нисам ишла на радне акције и нисам имала друго што су тражили. Последњи пут када сам конкурисала, и када нисам видела своје име на списку примљених, спопао ме је страховити напад плача. Дошла је хитна помоћ, дали су ми неку инекцију за смирење.
Онда сам уписала француски језик. Али, нисам завршила. Када сам дошла до краја студија, требало је да дам отказ на радном месту, на Институту за судску медицину, да бих могла да дипломирам. Ту сам имала врло добро друштво и била је врло добра плата (радила сам као секретар). Да сам дала отказ, после годину дана можда не бих имала где да се запослим. Тако сам одлучила да је боље да останем на Институту за судску медицину.
- Какав Вам је утисак о том рату, после свега?
- Убеђена сам да не постоји начин да било како водите политику, а да то има успеха. Судбина вам је већ тамо зацртана. Ако успеју да је спроведу, то је тако и никако другачије. Била сам на страни на којој су владали најумнији људи, као на пример Слободан Јовановић. Када се вратио генерал Душан Симовић, становала сам близу његове куће, на Топчидеру. Отишла сам и дуго разговарала са њим. У ствари, плакала сам. Још нисам схватала тај светски поредак. Причао ми је како су га понижавали Енглези. Оде ујутру код њиховог министра, целог дана чека на пријем, а онда му кажу да није ту. Питала сам како је могуће да Слободан Јовановић није учинио више... Он се насмеје и каже:
''Дете моје, па и не саслушају га. Они воде своју политику и ништа друго их не интересује''.
Ето, на крају смо доживели да бомбардују нашу земљу. Разорили су Ниш, Београд, Лесковац... А ми смо упорно спашавали њихове пилоте. С друге стране, Хрвати су били на Источном фронту, извршили су највећи геноцид после холокауста, а Хрватску нису бомбардовали.

ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА:

Моћ памћења је индивидуална и разликује се од особе до особе. Има оних који се и годинама после неког догађаја сећају сваког детаља, датума или имена. Код других се сећања мешају, хронологија је непоуздана, а имена ликова бледе.
Ипак сам се уверио да у сећањима постоји јасна и недвосмислена поузданост када су емоције у питању. Сваки саговорник ће са непогрешивом прецизношћу описати шта је осећао у неком значајном тренутку, без обзира шта се у међувремену десило и да ли је магла заборава прикрила детаље прошлости.
Због тога су ''Разговори са равногорцима'' које нам је прикупио и приредио Милослав Самарџић незаобилазно штиво свих оних који би желели да разумеју дух времена у коме се Југословенска војска у Отаџбини истовремено борила против окупатора и револуционарног преотимања власти у Србима настањеним деловима Југославије...
Због свега изнетог ова књига не може бити једини основ за писање војне или политичке историје Другог светског рата код нас. Али, она је истовремено и незаобилазна за оне који желе да попуне празнине у мрежи сувопарних података који се добијају хладним исчитавањем докумената...
Приређивач нас вешто води од лика до лика и од сведочанства до сведочанства, дарујући нам искрене и сажете приказе догађаја са усана непосредних учесника, који су изгубивши рат и слободу постали растерећени потребе да се улагују било ком ауторитету, осим властите савести.
(Из рецензије рез. пуковника мр Драгана Крсмановића, вишег архивисте)

...Неко је морао да води рачуна и о мемоарској ратној грађи припадника четничког покрета, нарочито људи који су живели изван земље. Тај посао је припао аутору ове књиге. Обилазио је Дражине преживеле команданте и командире и бележио њихова сведочантсва да се никад не забораве. Поред тога, применио је неке новине, које су најпожељније када се посматрају историјски догађаји преко мемоарске грађе: прикупљао је сведочанства раних деведедесетих година, када су сећања била још увек свежа; за саговорнике није бирао обичне борце или симпатизере већ старешине, највише команданте, командире, организаторе или дугогодишње Титове затворенике; до истине је долазио сравњивањем објављених докумената и изјава саговорника, као сведока ратне драме, који су били упућени у многе ствари.
То је права историјска вредност ове књиге, која ће увек бити у предности у односу на мемоарску грађу припадника партизанског покрета, као и на званичну (државну) историју о Југословенској војсци под командом генерала Драже Михаиловића за време Другог светског рата.
(Из рецензије професора историје Александра Динчића)

2. Милослав Самарџић
СРБИ ПРОТИВ ВЕРМАХТА
непозната немачка документа





САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР: Потрага за немачким документима . . . . . . . . . . . .

1. Устанак 1941. године . . . . . . . . . . . . . .
2. Битка на Церу . . . . . . . . . . . . . .
3. Операције ''Озрен '', ''Озрен 2'' и ''Трио'' . . . . . . . . . . . . . .
4. Остале борбе током 1942. године . . . . . . . . . . . . . .
5. Диверзије и саботаже током ''Битке за снабдевање'' . . . . . . . . . .
6. Група ''Гордон'' . . . . . . . . . . . . . .
7. Борбе до септембра 1943. године . . . . . . . . . . . . . .
8. Један дневни извештај немачког команданта Србије . . . . . . . . . .
9. Операције на лимском, приморском и дринском сектору поводом капитулације Италије . . . . . . . . . . . . . .
10. Операције у осталим крајевима до децембра 1943. године . . . . .
11. Акције на железници у јесен 1943. године . . . . . . . . . . . . . .
12. Битка за Вишеград . . . . . . . . . . . . . .
13. Рушење моста на Лиму . . . . . . . . . . . . . .
14. Бој на Семећком пољу . . . . . . . . . . . . . .
15. Извештај Команде 369. дивизије од 10. октобра 1943. године . . . .
16. Пробој фронта Јабука - Месићи - Рогатица . . . . . . . . . . . . . .
17. Опсада Сарајева . . . . . . . . . . . . . .
18. Слом опсаде Сарајева . . . . . . . . . . . . . .
19. Немачки одговор на офанзиву четника . . . . . . . . . . . . . .
20. Борбе у првој половини 1944. године . . . . . . . . . . . . . .
21. Четврта офанзива четника против Сила Осовине . . . . . . . . . .
22. Колике губитке су четници нанели Немцима? . . . . . . . . . .
23. Анализа немачких губитака од четника и партизана . . . . . . . . .

ДОКУМЕНТА И ФОТОГРАФИЈЕ
ИЗВОРИ
БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Предговор

ПОТРАГА ЗА НЕМАЧКИМ ДОКУМЕНТИМА

Опис борби Југословенске војске (четника) против Немаца према немачким документима представља двоструки изазов.
Прво, то је потреба да се на свакоме несумњив начин докаже да су те борбе уопште постојале. После десетина књига објављених од 1990. године наовамо, многима данас такво доказивање изгледа апсурдно. Међутим, на округлом столу одржаном у Медија центру у Београду јула 2011. године, др Љубиша Рајић, професор Филолошког факултета, изјавио је следеће:
''Познате су историјске чињенице по којима четници јесу, почетком рата, 1941. године, делимично сарађивали са партизанима, али од тренутка сукоба са њима, у јесен 1941. на даље, није забележено да су улазили у сукоб са немачким јединицама''.
Те ''познате историјске чињенице'' заправо су верзија догађаја из социјалистичке Југославије. До 1990. године могла се чути једино она, док је њена критика била кажњива. Иако је прошла 21 година слободног, или макар релативно слободног, изражавања, верзија Брозовог режима упорно опстаје.
Други, још већи изазов, представља сама потрага за немачким документима. Њих има доста у Војном архиву у Београду, где су својевремено донета из Националног архива у Вашингтону. Реч је о документима Трећег рајха која су запленили Западни савезници. Копије су из Вашингтона преношене у војне архиве широм света, па тако и у београдски, где се могу видети на микрофилмовима. Део ових докумената је преведен и објављен у четири књиге, а део је само преведен и остављен у архиву, или је пак разнет по архивима широм земље.
Током 2007. године - четврте године заредом у којој сам проучавао Четничку архиву Војног архива - посветио сам се и Немачкој ахиви. Најпре сам погледао картотеку, у којој је садржај докумената, сортираних према јединицама и командама, укратко написан на српском језику. Ни у једној картотеци коју сам видео не помињу се борбе четника против Немаца, изузев што се у извештају 369. ''Вражје'' дивизије из Вишеграда, с краја септембра 1943. године, говори о опасности од напада ''ДМ банди''. На основу четничких, британских и америчких извора знамо да је ускоро, 5. октобра, заиста дошло до напада на Вишеград и да су осовинске формације савладане. Али, ова картотека се завршава са 30-тим септембром 1943. године.
Исти је случај са документима 118. ловачке дивизије, коју су четници такође нападали у то доба. Картотека је некомплетна и када је реч о јединицама и командама надређеним 369. и 118. дивизији: 15. и 21. корпусу, командама Хрватске и Србије, Команди Југоистока...
Помислио сам да су документа ипак ту, али да нису унета у картотеку, како би се отежала потрага. Зато сам поручио велики број микрофилмова и отишао у архив са професором немачког језика, Видаком Вулићем. Он је после тога долазио у архив редовно месец дана, записујући преводе које сам тражио. Али, са хиљада прегледаних страница, превео је свега неколико пасуса, јер просто ту није било ничег о борбама.
Онда сам написао један краћи елаборат управнику Војног архива. Рекао сам да нека немачка документа из јесени 1943. године нису донета из Вашингтона, уз молбу да их Војни архив набави од Бундес архива у Фрајбургу (где су, у међувремену, оригинали пренети из Америке).
То је било у време када се Војни архив спремао за пресељење из Бирчанинове улице на периферију Београда, у Улицу Ратка Ресановића, па сам, после сеобе, још једном предао елаборат. На жалост, поново није било одјека, јер Војни архив нема довољно ни људи не средстава да би се бавио овим питањима.
Није ми преостало ништа друго но да се директно обратим Бундес архиву, што сам и учинио, уз помоћ преводиоца Бранка Петровића и др Воје Милојевића. За разлику од наших, западни архиви поред личних дозвољавају и истраживања уз помоћ истраживача, односно особа које стално или повремено (хонорарно) раде за њих. Истраживачи се плаћају према ценовику, по сату или дану истраживања, а када нешто пронађу, плаћа се скенирање страница и на крају поштарина.
Како је реч о скупом процесу, са неизвесним исходом, сконценотрисао сам се на јесен 1943. године, тражећи дневне и периодичне извештаје 369. и 118. дивизије и извештаје њихових команди.
После неколико покушаја, испоставило се да Бундес архив нема документа 118. дивизије за овај период. Постоји могућност да је део тих докумената запленила Црвена армија и да се она сада налазе у Москви.
С друге стране, истраживач Бундес архива пронашао је доста докумената 369. дивизије и њених надређених команди, укупно око 650 страница. Ту је највреднији операцијски дневник за октобар 1943, у коме су догађаји записивани из сата у сат, па чак и из минута у минут.
Разуме се, свих 640 страница нису од значаја за овај рад, јер се неке забелешке односе на, примера ради, истрошеност гума за возила, здравствено стање коња, и сл. Међутим, од капиталног значаја је детаљан опис четничке офанзиве од Вишеграда до Сарајева. Ту офанзиву, као и све друге борбе четника против Немаца за које сам знао, описао сам у књизи ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'' 1-5, према изворима које сам тада имао. И уследила је критика: како да нема баш ни једног немачког документа...
Испоставило се да грађа из Бундес архива битно мења слику догађаја с јесени 1943. године. Она казује да је Битка за Вишеград била само врх леденог брега. Много већи фронт успостављен је на линији Јабука - Месићи - Рогатица, а после пробоја тог фронта Сарајево је опседало чак 18.500 четника. Због тога су Немци довукли један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из области западно од Сарајева и један СС батаљон са приморја.
Овим се мењају и наша сазнања о бројности Романијског корпуса, за који смо до сада сматрали да је имао свега 3.000 људи. Према подацима немачке обавештајне службе, само привремени 1. босански корпус мајора Милорада Момчиловића имао је 4.000 четника јужно од Сарајева, док је бројно стање јединица под командом пуковника Гојка Бороте, северно од Сарајева, било још веће.
Можда су најдалекосежнија сазнања у вези разумевања карактера рата на територији Краљевине Југославије. Када су четници почели да нападају Немце надомак Сарајева, ови су одговорили хапшењем српских цивила у граду, које су назвали ''четничким таоцима''. Мада су на територији данашње Србије, коју су сматрали главним четничким упориштем, они по правилу држали и комунистичке таоце, додуше у знатно мањем броју него четничке - у Сарајеву то није био случај. Октобра 1943. године једини таоци у Сарајеву били су ''ДМ присталице''.
Тек када се све ово има у виду постаје јасно колико су комунисти фалсификовали историју. Примера ради, у филму ''Валтер брани Сарајево'' приказано је како комунистички илегалци са муслиманским и хрватским именима масовно нападају Немце чак и у граду - а они у ствари нису ни постојали. Хрвате и муслимане у Сарајеву Немци су посматрали као фактор подршке Силама осовине, док су непријатеље видели само у Србима, а они су подржавали генерала Михаиловића. Немачки официри из дана у дан су извештавали о могућности избијања ''четничког устанка'' у Сарајеву, и не помињући комунисте.
Заправо, четничке борбе у ма ком делу земље Немци су сматрали као српске. Када се има у виду да је и Черчил користио термин ''српски четници'', насупрот ''хрватским партизанима'', као и да је генерал Михаиловић посматрао партизане као хрватски покрет - не толико по саставу, колико по циљевима, међу којима је на првом месту била тежња да се западна граница Србије са Купе и Неретве врати на Дрину - наслов ''Срби против Вермахта'' наметнуо се сам по себи. Критичарима, који би ставили примедбу да се против Вермахта борила и она мањина Срба која је припадала комунистичком покрету, на овом месту довољно је рећи да је заправо било обратно: Вермахт се борио против њих, а они су се бранили, док су против четника увек били у офанзиви. Највећу офанзиву против Вермахта на територији Краљевине, пре доласка Црвене армије, зауставили су управо партизани, нападом у леђа четницима. Немци су овим нападом, којим је отклоњена опасност по Силе осовине у Сарајеву, били толико изненађени, да најмање два дана нису поверовали да се заиста одиграо.
У међувремену, историчар Александар Динчић пронашао је у архивима у Јужној Србији још неколико немачких докумената за период септембар-новембар 1943, као и један веома значајан немачки извештај о диверзијама и саботажама које су изводили четници како би осујетили снабдевање Афричког корпуса маршала Ервина Ромела током ''Битке за снабдевање''.
Пошто сам дошао до још неких вредних извора о борбама четника против Немаца, за ову књигу поставио сам следеће циљеве:
Прво, укратко, само са основним подацима о локацијама, датумима и губицима, навести све борбе између четника и Немаца током Другог светског рата.
Друго, детаљно описати све борбе према новооткривеним документима.
За детаље о раније описаним борбама упућиваћу на књигу ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', у којој се, у фуснотама, дају извори за наведене податке. Опис борби којих нема у том раду, већ само у књизи ''Борбе четника против Немаца и усташа'', овде ће бити поновљен, јер се до те књиге сада тешко може доћи (на лагеру је остала симболична количина, а бибилиотеке је нису откупиле). Реч је о борбама на Церу и у Јадру октобра 1941, као и о немачким операцијама у Источној Босни почетком 1942. године, које су описане према немачким и четничким изворима.
Такође, у књизи ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', неким борбама, пре свега из 1941. године, нисам посветио довољно пажње, па ће то овде бити исправљено.
Остаје ми да се захвалим Видаку Вулићу, Бранку Петровићу, др Воји Милојевићу и Александру Динчићу, без чије помоћи књига ''Срби против Вермахта'' не би угледала светло дана.

У Крагујевцу, јула 2011. Милослав Самарџић

Неколико страница из књиге:


16. ПРОБОЈ ФРОНТА ЈАБУКА - МЕСИЋИ - РОГАТИЦА


Када су осовинске формације савладане на сектору Вишеград - Међеђа, део четника наставио је да их гони ка Рогатици, удаљеној тридесетак километара у правцу запада, према Сарајеву, док је други део кренуо дуж пруге и друма према Устипрачи, која се налази 27 километара у правцу југозапада..
Тај други део чинили су четници Дринског корпуса мајора Алексе Драшковића. Видевши да су слабији, домобрани напуштају Устипрачу у ноћи између 8. и 9. октобра. Извесни мајор Елер тада је послао писмо Команди 369. дивизије, које је у њеном ратном дневнику заведено тачно у поноћ између 9. и 10. октобра. Уз информацију о повлачењу домобрана, Елер пише да је немачки оклопни воз исте ноћи ''наишао на мине'' четири километра од Устипраче, према Месићима и Сарајеву. ''Два вагона избачена из строја'', писао је Елер, додајући да су се ''према наређењу од 9. октобра немачка и хрватска жандармерија повукле из Горажда''.150
Међутим, према изјави мајора Алексе Драшковића америчкој војној мисији, Немци и Хрвати нису успели да се повуку на време, већ су нападнути у ноћи између 9. и 10. октобра: ''Преко ноћи, 10. октобра, напали смо Горажде и заузели га после дуге битке. Имали смо 9 погинулих и 22 рањена. Непријатељ је имао више од 50 мртвих и велики број рањених. Заробили смо 2 официра и 8 домобрана и усташа, 2 минобацаца, 2 митраљеза, 3 пушкомитраљеза, 48 пушака, 2 камиона, муницију, храну, одећу и обућу''.151
Немачки мајор Елер, у цитираном писму, даље наводи:
''Узвишице на североисточној и југозападној обали Праче, између Устипраче - Борца, заузете су од четника.
Партизани јачине 400 људи код Вражалице (5 км западно од Месића).
Четници притиском напредују у широком фронту на простору Рогатица - Горажде.''152
Реч је о 2. пролетерској бригади, једној од три бригаде 2. пролетерске дивизије. Била је то једина партизанска дивизија која се у то време налазила источно од Сарајева. Њен задатак био је да улази у места која су четници ослободили.
Тада се оцртала нова линија фронта, која се од превоја Јабучко седло (северно од Горажда, на друму за Рогатицу), спуштала до железничке станице Месићи, а затим продужавала даље на север, до Рогатице и брда изнад ње. Реч је о линији дужине петнаестак километара.
У десетодневном извештају 369. дивизије, од 10. октобра 1943, процењено је да се ова линија не може одржати, па је од Команде 15. брдског корпуса затражено да се осовинске формације повуку даље на запад, на линију Соколац - Мокро - Пале, која је представљала последњу одбрану Сарајева.
Према поменутом извештају, путеве према Сарајеву закрчивале су хиљаде муслиманских избеглица, док се према дневним извештајима види да су појачања са запада притицала споро и да су се више задржавала у области Сарајева.
На линији Јабучко седло - Месићи - Рогатица налазиле су се следеће формације:
- 1. усташка бригада: у Рогатици, делови на Соколцу; бригада је имала 800-1.000 војника, са 5-6 тенкова,
- 6. брдски домобрански пук: у Рогатици и око ње,
- 9. артиљеријски домобрански пук: у Рогатици и око ње,
- 3. батаљон 370. пука 369. дивизије: у Месићима (270 људи),
- одред немачке жандармерије: на Јабучком седлу 100 људи, остатак у Рогатици,
- муслиманска милиција и муслиманске усташе: у Рогатици и око ње,
- два оклопна воза: један према Месићима, други ближе Сарајеву.
Као и у Вишеграду, најбројнији су били одреди муслиманске милиције и усташа. Они су уједно имали и највише мотива за борбу. Њихови припадници рачунали су да неће бити заробљавани, а исто је важило и за хрватску 1. усташку бригаду, која је убијала српске цивиле кад год би наишла на њих.
Прецизно бројно стање побројаних формација је неухватљиво, пре свега због муслимана, јер је практично сво њихово војно способно становништво било наоружано, да би на одређени рок или стално ступало у поједине формације. У ово доба сви су били мобилисани, али један део није био ту, већ се налазио у иностранству, на обуци у СС дивизијама. На линији Јабучко седло - Рогатица налазило се вероватно 7-8.000 осовинских војника.
На запад су наступале следеће четничке јединице:
- летеће бригаде Церског, Мачванског и Авалског корпуса под командом мајора Драгослава Рачића (осам или девет бригада),
- Дрински корпус мајора Алексе Драшковића,
- делови Романијског корпуса мајора Милорада Момчиловића,
- Команда Босне потпуковника Захарија Остојића са штабном групом и најмање једном летећом бригадом,
- батерија брдских топова.
Ни бројно стање ових јединица не може се тачно одредити. Нема података ни да ли се њихова батерија састојала од два топа заробљена у Вишеграду, или је Церски корпус довукао и четири топа која је већ имао. Ова четири топа склонио је априла 1941. резервни поручник јеромонах Георгије Бојић Xиџа, да би их касније уступио Рачићу. Може се претпоставити да је у највећу акцију до тада Церски корпус понео сву артиљерију коју је имао, тј. да је у наступању према Сарајеву коришћено шест топова. Касније, код Рогатице, заробљено је још неколико топова разних калибара.
Може се претпоставити да је линију Јабучко седло - Месићи - Рогатица нападало близу 10.000 четника.
Почетком октобра 1943. ратни дневник 369. дивизије региструје мање акције четника у близини Сарајева, а оне постају све веће и све чешће као се примицао фронт са истока. Наиласком главнине ови четници су се од герилских формација у непријатељској позадини претварали у део главног фронта.
Током Битке за Вишеград, летеће бригаде Церског, Мачванског и Авалског корпуса налазиле су се у Вишеградској бањи. Потом оне проводе недељу дана у обезбеђењу Вишеграда, па добијају наређење да ослободе Рогатицу. ''У то време, морал наших трупа био је на врхунцу; сви смо веровали да се ближи крај рата и да је победа на нашој страни,'' пише Душан Трбојевић, у ово доба подофицир Мачванског корпуса.153
Рачићеви четници стигли су пред Рогатицу 12. октобра 1943. године, а напад је уследио сутрадан. Командант домобранског пука хтео је да се преда, али усташка посада то није дозволила. Рачић је пошао са Церским корпусом у правцу Праче, очекујући пробој усташа на југозапад, док је Мачвански корпус распоредио према Соколцу (северозапад). Усташе ипак крећу ка Соколцу, око један сат поподне, уз музику зурли (јер су то махом биле муслиманске усташе). Трбојевић потом пише:
''Усташе су алкохолом окуражени, па су јурили лево и десно од пута, а нарочито према једном вису на левој страни пута идући од Рогатице. Усташе су трчале са једне стране тога пута, а ми, четници, са друге стране: ко ће пре да заузме тај гребен који доминира целим овим простором? Поцерска бригада (у којој сам ја командовао Штабном четом) прва је избила на гребен и митраљеском ватром приморала усташе да се држе пута. На другој страни пута налазили су се делови наше Посавско-тамнавске бригаде и Мачванска бригада, већ у директном сукобу са усташком десном колоном. Та је колона надирала поред пута кроз незгодан терен, камењар пошумљен ситном боровицом - зимзеленом и љесковином.
Чим се борба отворила Рачићу је постало јасно да тежиште борбе и наступање усташа није према Прачи и Устиколини, како је он очекивао, већ према Подроманији и Соколцу. Због тога је он трчећим кораком хитао са Церским корпусом у правцу наших положаја да би нам што пре пружио појачање.