Rehabilitacija, istina o streljanju i grobu Draže Mihailovića

  • Začetnik teme Začetnik teme Koča
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Не знам да ли је брат Коча ово поставио негде, па ћу ја да поставим.
Реч је о писму равногорке Делфе Иванић која је комуњарској гамади понудила свој живот у замену за Дражин. Ево тог писма.


Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд

Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.

Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници.

Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин.

Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру.

Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,

У Београду 15. јула 1946.
Делфа Ив. Иванић,
кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.
http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=186&Itemid=33
 
Nisam brate to postavljao...odlicno! :)

_______________-

BEOGRAD 17. 06. 2011

Tanjug

Sutra skeniranje terena na Adi - potraga za istinom

Na Adi Ciganliji sutra će biti skeniran teren u potrazi za posmrtnim ostacima streljanih na toj lokaciji, među kojima je bio i komandant Jugoslovenske vojske u otadžini Dragoljub - Draža Mihailović

Sekretar Državne Komisije za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 1944. godine, Srđan Cvetković precizirao je u izjavi Tanjugu da će skeniranje biti obavljeno u prepodnevnim časovima, odnosno od oko devet do, najverovatnije, 12 sati.
Skeniranje će, prema najavi istoričara koji se nalazi na čelu Komisije za otkrivanje tajnih grobnica, obaviti preduzeće "Monting" koje poseduje adekvatnu opremu.
"Ukoliko se utvrdi da na tim lokacijama ima zakopanih posmrtnih ostataka, uslediće njihova eshumacija i DNK analiza", naglasio je Cvetković koji je prethodno ozvaničio da je skeniranju prethodila trodimenzionalna rekonstrukciju mesta na Adi Ciganliji gde je, prema izjavama svedoka, streljan Mihailović i ostali zatvorenici i utvrđeno kako je tačno izgledao prostor u kome su bili zatočeni.
Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini je posle montiranog procesa ubijen u ranim jutarnjim časovima 17. jula 1946. na Adi pored starog zatvora, srušenog kasnije, saopštila je sredinom aprila, posle dvogodišnjeg rada, Komisija za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu Mihailovića.
"Reč je o primarnoj grobnici, a postoje indicije da su posmrtni ostaci generala Mihailovića posle nekoliko meseci iskopani i preseljeni na drugo mesto s ciljem da nikada ne budu pronađeni," objasnio je tada član Komisije i koordinator Vlade Srbije za odnose s javnošću Slobodan Homen.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/...ranje+terena+na+Adi+-+potraga+za+istinom.html
 
Извор: РТС
Потрага за Дражиним гробом

Скениран терен на Ади Циганлији у потрази за посмртним остацима стрељаних на тој локацији, међу којима је био и Драгољуб Дража Михаиловић. Нађене кости и остаци лисица. Делови костију опрљени, што указује на покушај уништавања доказа спаљивањем, саопштили надлежни.

Секретар Државне Комисије за откривање тајних гробница убијених после 1944. године Срђан Цветковић изјавио је да је данашње скенирање терена на Ади Циганлији у потрази за посмртним остацима стрељаних на тој локацији, међу којима је био и Драгољуб - Дража Михаиловић, обављено брзо и успешно.

"Успели смо у веома кратком року да уз помоћ савремене технике пронађемо кости и остатке лисица. Делови костију су опрљени, што указује на покушај уништавања доказа спаљивањем", прецизирао је Цветковић.

Показало се, како је додао, да је тродимензионална реконструкција места на Ади где су, према изјавама сведока, стрељани Михаиловић и остали затвореници, а која је претходила скенирању, била прецизна "до у метар".

"Полиција је била на лицу места и сада је на потезу Тужилаштво које ће водити процес ексхумације. Комисија је овим завршила свој део посла", рекао је Цветковић.

Следи ДНК анализа

Председник Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета Александар Чотрић изјавио је после скенирања терена на Ади да сада предстоји велики и значајан део посла, који подразумева форензичко вештачење и експертизу ДНК узорака, чиме би могло да се евентуално докаже да су пронађени посмртни остаци заиста Михаиловићеви.

Он је истакао да је потребно да Влада Србије из буџета обезбеди средства, јер су до сада комисије за откривање масовних гробница после септембра 1944. године и за откривање гроба генерала Михаиловића радиле без новца из државне касе.

Чотрић је такође рекао да очекује да Виши суд у Београду изрекне пресуду по захтеву за рехабилитацију генерала Михаиловића.

Командант Југословенске војске у отаџбини Драгољуб Михајловић је после пресуде у монтираном судском процесу убијен у раним јутарњим часовима 17. јула 1946. на Ади поред старог затвора, који је касније срушен, саопштила је средином априла Комисија за утврђивање чињеница о погубљењу и гробном месту Михаиловића.
Kliknite za proširenje...
 
Arlington Road:
Draza je prvi krenuo u borbu protiv fasizma prvi gerilac u porobljenoj Evropi dok su u isto vreme tito i komunisti postovali staljinov pakt prijateljstva sa hitlerom i nisu imali nameru da dizu ustanak protiv staljinovih saveznika,tek kad je hitler napao sssr e onda kao borba.
Fasisti su izdali poternicu za Drazom,a saveznici su ga odlikovali.
U Drazinoj vojsci bilo je Srba,Hrvata,Muslimana,Slovenaca...
Posle dolaska komunista na vlast Draza nije pobegao nego je ostao u Srbiji.
Borba protiv fasizma i komunizma.
Za Drazu spomenik u centru Beograda.

images

poternica2.jpg
Kliknite za proširenje...

Njegov spomenik treba da bude pored Titine "Kuce cveca", jer su i jedan i drugi bili prvoklasni engleski sluzitelji i sve sto su radili, radili su za Cercila i kralja Petra, a na stetu jadnog srbskog naroda.
 
Poslednja izmena:
Ево један одличан текст о Дражи. Мислим да раније није био постављан.


Зашто не треба рехабилитовати Дражу Михаиловића


За сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива за враћање достојанства лика и дела Драгољуба Драже Михаиловића. Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји српског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца комунисти врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена) и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија може (најмање) да уради за њега, његов покрет и Србство у целини јесте да га правно и морално удостоји свих људских и национално-патриотских почасти, а уместо освештавања гробног места (које очигледно, нажалост, не постоји) подигне достојне споменике у земљи „Боже правде“.

Лично се не залажем за ђенералову формалну „рехабилитацију“ као што то нпр. предлаже Српска либерална странка из два једноставна разлога:

· Уколико би се покренуо судски процес или пак јавна расправа за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило (тј. да је наводно издао народ и народне интересе) али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.

· Уколико би и дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. били легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрпске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. године.

У контексту горе написаног осврнуо бих се на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Основна војна тактика Југословенске војске у отаџбини под техничко-војном командом пуковника и касније ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено српском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили) – недостатак наоружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима српског етноса. Нарочито у сразмери – 100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника – која би одвратила и много веће и јаче светске герилске формације од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупационе године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

С друге стране, директни војно-политички конкуренти равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији, не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда. Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну српским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама („Крагујевачки октобар“ 1941. г.) одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

Поставља се наравно и логично питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за неколико основних чињеница из овог периода српско-српског грађанског рата добићемо и логичан одговор.

· Као прво, у четнике су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док се у партизане ишли (бар у Србији) „они без кучета и мачета“ (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) и којима је једини политички циљ борбе био да се домогну власти након рата.

· Друго, руководство Равногорског покрета чинили су школовани српски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци“, тј. „белосветски плаћеници“ који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.

· Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант“ НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији (не као Чича у србијанској Ивањици), и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.

· Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је, врло вероватно уз дозволу Немаца, Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да поглавнику остану одвезане руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ . Тако је Тито у четвртак 22. маја 1941. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе“ од 22. јуна 1941). Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију“ на коју је обрзо и стигао – у село Робаје код Ваљева. Тада је Михаиловић са својим четницима био на Равној гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом, поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом – што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу“ (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.

Иначе, горе споменута комунистичко-усташка антисрпска сарадња датира још од 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) потписале заједнички споразум о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма“ и саме Краљевине Југославије. Сарадња је настављена и током, као и након, рата. У том контексту да се подсетимо на следеће чињенице:

· У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа ЦК КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.

· Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.

· Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства“ геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.

· Тито није никада посетио Јасеновац (а обишао је пола света на својим „путевима мира“, где је стигао чак до Кине), док су неки усташки крвници били касније и чувари на Голом отоку а сам споменик јасеновачким жртвама се у ствари састоји од четири слова „U“ (тзв. „распукла ружа“).

· Након рата су у исту раван стављени четници и усташе, све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.

Међутим, с обзиром да фактографских доказа није било, исто као ни за стварну четничку „колаборацију“ са окупатором, Ранковићева ОЗНА је прибегавала најчешће најбаналнијим фалсификатима – као што су фотографије са убаченим четничким командантима међу немачке или италијанске војнике; на једној од њих се испоставило да се уопште не ради о Дражином већ о Пећанчевом четнику а на другој не о четнику већ о белогардејском козаку који је емигрирао у Србију итд. Из истих разлога је и заплењена четничка архива „испарила“ исто као и текст партизанско-немачког споразума о колаборацији против четника из марта 1943. Монтирано суђење ђенералу са лажним „сведоцима“ у Топчидеру 1946. би сигурно могло да уђе у неку „Енциклопедију стаљинистичких процеса“.

Овде бисмо се осврнули и на један до сада непознат документ а који управо говори о суштини тзв. НОБ.
 
За време званичне послератне опште међунационалне „љубави“ свих југословенских народа и народности (без обзира ко је за време рата био егзекутор а ко жртва у апсолутним бројкама и процентима), када је постојао закон о заштити лика и д(ј)ела нашег „највећег југословенског сина свих наших и народа и народности“ (бившег војника-каплара Аустроугарске монархије који је сам себи пришио на Другом засиједању тзв. АВНОЈ-а чин маршала) „црне четничке кољачке тројке“ су биле синоним за најмрачнији вид „империјалистичке одбрамбене политике српске буржоазије“ која је оваквим начином тактичке борбе покушавала да се врати на своје хегемонистичке позиције које је изгубила за време Априлског рата 1941.

Агитпропски стереотип оваквих четничких „црних тројки“ се сводио на две фазне акције: 1) прво се шаље (антифашистичкој) жртви писмо са словом „З“ (што обавезно подразумева само реч „заклати“ али никако „заплашити“) и 2) ступање у конкретну акцију и то по могућности „на кварно“, тј. с леђа. Сви грађани самоуправне Југославије од Вардара па до Триглава су тако нпр. могли у серијалу „Повратка отписаних“ да и конкретно доживе „кољачку акцију“ великосрпских црнокошуљаша и то у првој епизоди серијала по свим стереотипним стандардима ђиласовског Агитпроп-а (о „лијевим скретањима“ у Црној Гори на прелазу из 1941. г. на 1942. г., а нарочито о тзв. „пасјим гробљима“ као продукту скретања неком другом приликом).

„Нажалост“, и самопрокламовани „маршали“ и „највећи синови“ имају биолошки век трајања (о политичком року упорабе бар на територији скраћене „Петооктобарске Србије“ се треба обратити тзв. „Државној комисији Републике Србије за проналажење гроба Драгољуба Драже Михаиловића“ која уместо дотичног гроба „игром случаја“ проналази Калабићева „издајничка“ писма са верификованим аутентичним рукописима, итд.) па постепено али сигурно постаје „out of order“ и „Закон о заштити лика и дела“ божијих синова (којима се и за живота а и након физичке смрти, по свим горама и морима носе за рођендан штафете верности, бескрајне љубави и оданости – што нису себи допуштали поред Стаљина ни Мусолини и Хитлер), чијим престанком важења ступа на снагу и либерализација објављивања докумената и о оним другим тројкама за ликвидацију. Тако, овом приликом прилажемо јавности свих наших народа и народности документ о комунистичким црвеним тројкама за ликвидацију а који конкретно гласи:

„Стално и успешно напредовање Црвене армије даје нам снаге да наставимо започету борбу и да је са успехом приведемо крају.

Да би постигле сигуран успјех потребно је са успјехом ликвидирати четничку организацију, претставити се савезницима као једина борбена група у Југославији.

Из досадашњих борби повукли смо закључак да је немогуће уништити целу снагу четника и четничке организације услијед њиховог доброг вођства. Као најбољи начин, који се до сада показао, јесте обезглављивање четничких јединица ухођењем вођства како вишег тако и нижег. У вези са тим наставићете рад на својој територији повећањем броја тројки за ликвидирање. Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима.

Материјална средства за извршавање ових задатака немојте жалити...

Да би се колико је год могуће сумња отклонила одмах ћете пропагандом приказати сваку овакву ликвидацију као резултат међусобних свађа четничких вођа. Овим ће се извршити раздор у четничким јединицама.“

(Архива Војноисторијског института у Београду, Штаб Врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12, Из наређења комунистичког Врховног штаба НОВ и ПОЈ, строго поверљиво 785 од дана 25. јула године 1943. Документ је објављен у књизи групе аутора: „Равногорска омладина у рату 1941-1945“, Удружење припадника ЈВУО 1941–1945, Београд, 2008. г. на страници 336)

Аматерском методолошком упоредном анализом садржаја овог документа (стручно-професионалну анализу остављамо већ споменутој Комисији која ће вероватно успети ускоро да докаже да је фотографија Хитлера са Павелићем из 1941. г. чист фалсификат, с обзиром да се ту ради о "аутентичној" фотографији Хитлера са Дражом) један овоземаљски смртник било ког нашег народа и народности може да закључи следеће:

1. Да би се започета борба (освајања власти у читавој Југославији, распарчавања Србије и верификације злочина геноцидног карактера над Србима) успешно привела крају неопходно је ликвидирати само водеће припаднике четничке организације Драже Михаиловића али никако врховништво усташа или шиптарских балиста или немачких окупатора. Зашто не треба ликвидирати усташко врховништво системом комунистичких тројки (или четворки није ни битно) остаје за сада непознато, бар док Комисија не утврди прави разлог, али бисмо Комисији скренули у том контексту пажњу да су Немци 1941. буквално предали град Ужице са све читаве војне фабрике војним формацијама „нашег нам највећег сина“ док је исти тај син имао два неометана заседања АВНОЈ-а (у новембру 1942. и новембру 1943) на територији под контролом јаких усташких снага.

2. Материјална средства армаде „нашег највећег сина“ не треба жалити за ликвидацију четничког вођства, али се та иста средства требају рационализовати по питању ослобађања фабрике смрти у Јасеновцу или пак по питању ликвидације усташког врховништва.

3. Читаву акцију треба савезницима лажно представити из чега произилази аматерски закључак (стручно мишљење чекамо од стране Комисије) да је и читава тзв. „народноослободилачка борба“ КПЈ и њене тзв. НОВЈ била чиста лаж и фалсификат чији су техничко-пропагандни филтери били „Радио слободна Југославија“ под окриљем Коминтерне као и „Радио Лондон“ са својим комунистичким кртицама које су четничке диверзантске акције против Немаца, њихових гарнизона као и саобраћајница под немачком контролом пласирали као успехе постројби „највећег сина“.

Из свега горе наведеног предлажем да се уместо „рехабилитације“ Драже Михаиловића пре свега „разтитоише“ Србија а удостојавање лика и дела команданта ЈВУО и његовог покрета спроведе (бар за прву руку) преко следећих конкретних државно-политичких одлука:

· Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег српског устанка“.

· Да се називи улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Српства у Другом светском рату.

· Да се Јосип Броз депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину.

· Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји српског народа
http://www.nspm.rs/istina-i-pomiren...e-treba-rehabilitovati-drazu-mihailovica.html
 
Да коначно ставимо тачку на питање о томе која је формација била легална а која нелегална.

Краљевина није капитулирала 1941. године

Ако се призна фактичко стање, да Краљевина Југославија није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, аутоматски отпада прича о ''два покрета отпора'', смишљена ради рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света

И дан данас, различитим поводима, често чујемо фразу: ''После капитулације Југославије 17. априла 1941. године...'' Та фраза упорно се преписује у уџбеницима историје, и даље слови као неспорна чињеница и практично представља неку врсту камена темељца за историјске радове о Другом светском рату. Тако је из ње изграђена и једна теорија новијег доба, она о ''два покрета отпора''. Наводно, пошто је Југославија капитулирала, свако ко је желео имао је право да организује ''отпор'', са једнаким правним премисама. Другим речима, ''два покрета отпора'' већ од самих почетака полагала су једнако право на државотворност...

Ако се пак призна фактичко стање, да Краљевина није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, онда аутоматски отпада та прича о ''два покрета отпора''. Ствари се тада морају посматрати кроз призму закона Краљевине: постојала је једна војска, регуларна Југословенска војска, а све друге формације у земљи биле су или окупаторске или петоколонашке, односно бандитске.

Циљ теорије о ''два покрета отпора'' је очајнички покушај рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света. Да се Власи не досете, та рехабилитација изводи се под паролом званом ''рехабилитација Равногорског покрета''. Главном питању прилази се са супротне стране: ако се ''Равногорски покрет'' правно изједначи са ''Народноослободилачким покретом'', овај други не одлази на ''буњиште историје'', већ му се аутоматски продужују легитимност и легалност, у свим аспектима које обухватају ови појмови.

Дакле, Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године. После слома главних фронтова, како би се добило на времену, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише''. Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.

Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност његовог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи.

Немци су ипак одвели Калафатовића у Београд и почели преговоре ''о примирју''. Калафатовићево излагање једва да су и саслушали. Одмах су саставили су један документ, наглашавајући да је пуноважан само на немачком језику - што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:

''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и сила Осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:

Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''

Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу.

Углавном, Калафатовић је то одбио да потпише, али је под притиском одредио делегате који ће уместо њега наставити преговоре. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Марковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције. Штавише, он је 27. марта остао без функције управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима...

Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. О формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима сила Осовине, јер носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.

И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:

''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.

Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''

Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.

Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.

Ипак, пркосећи чињеницама, уџбеници историје и данас садрже реченицу која гласи отприлике овако: ''После капитулације Југославије, пуковник Михаиловић се са групом официра и подофицира пробио на Равну Гору и основао Равногорски покрет''.

Уистину, да је пуковник Михаиловић основао ''Равногорски покрет'', тај његов акт представљао би чин издаје, као што је чин издаје представљало и оснивање ''Народноослободилачког покрета''.

Михаиловић је, дакле, поступао по закону, основавши Команду Четничких одреда Југословенске војске. То решење - четничка војна - било је предвиђено за случај слома фронтова.

Врховна команда Југословенске војске тада се налазила на савезничкој територији, са једним делом својих јединица. Када се сазнало да у земљи постоје бројније јединице, а да су у том тренутку још бројније јединице у ратном заробљеништву, констатовано је да се Југословенска војска састоји из три дела: Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска у избеглиштву и Југословенска војска у заробљеништву.

Михаиловићева Команда четничких одреда Југословенске војске најпре је преименована у Команду ЈВуО, да би јуна 1942. године она постала Врховна команда целе Југословенске војске. У међувремену, Дража Михаиловић је унапређен у чин генерала и постављен за војног министра Краљевине Југославије. Врховни командант сво време био је краљ Петар, а Дража је био начелник штаба Врховне команде.

Током ратног стања, политичке странке су могле да се баве само ''националном пропагандом''. Ради појачавања те пропаганде, Дража лета 1941. године, од представника неколико странака, оснива Централни национални комитет Краљевине Југославије (а не Равногорског покрета). Комитет је такође имао и саветодавну улогу.
 
Од пролећа 1943. године Дража настоји да у рад ЦНК укључи све демократске политичке странке у земљи, као и сва битна нестраначка удружења. Понуду политичарима и нестраначким лидерима пренели су четнички илегалци у Београду.

Странке су расправљале о понуди до децембра 1943. године. Процес се одужио услед сталних немачких рација, тј. због рада у строгој конспирацији. Исход је код свих био исти: да се настави сарадња са Дражом. За даљи рад у том смислу оформљен је стални међустраначки одбор, у који је свака странка послала по два делегата. За председника одбора ови делегати изабрали су др Живка Топаловића, председника Социјалистичке партије Југославије и Уједињених радничких синдиката Југославије. Читава коалиција је названа Заједница демократских партија, а у њој су се нашле и владајуће и опозиционе странке.

Другим речима, била је то коалиција практично свих иоле значајних демократских странака у земљи. Из српске средине, коалиција није обухватила Комунистичку партију и Покрет ''Збор'', због недемократских програма и, наравно, због чињенице да су чланови те две партије ратовали против легалне војске. У Заједницу, такође, нису примљени ни политичари који су сарађивали са окупаторима, од којих су најпознатији били др Лазар Марковић (Народна радикална странка) и др Коста Кумануди (Демократска странка).

Примера ради, од 120 чланова Главног одбора Демократске странке изјаснило се њих 100, а две трећине је било за сарадњу са Дражом (једна трећина, тзв. банкарци, сматрала је како је најбоље ''да се не чине тешкоће Недићу''). У међустраначки одбор делегирани су др Михајло Кујунџић, иначе последњи предратни председник Народне скупштине Краљевине Југославије, и судија Брана Ивковић. Како се Кујунџић налазио у Скопљу, за његовог заступника у Београду одређен је апотекар Драгољуб Лазић.

Питање Словенаца лако је решено, јер су у Београду, као избеглице, живели представници њихових социјалиста и клерикалаца. И једни и други прихватили су сарадњу.

Хрвате, међутим, није имао ко да представља, пошто се у Београду налазио само један њихов истакнути политичар југословенске оријентације, а он није смео да се замера Милану Недићу, у страху да ће бити прогнан у Загреб.

Пошто су се договорили, политичари су у Дражин штаб, који се тада, децембра 1943. године, налазио у области Љубовије, као свог делагата послали др Живка Топаловића. Дража је од политичара тражио да организују један велики Народни конгрес. По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно).

Равногорски покрет, као нестраначко тело, Дража је основао управо у то доба, наредбама од 25. децембра 1943. И његов задатак била је ''национална пропаганда''. Делатности из домена извршне и закодавне власти нису долазиле у обзир, јер би то било незаконито.

На састанку у селу Ба, 26. јануара 1944, у припремни одбор конгреса ушла су два представника странака, др Живко Топаловић и судија Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: др Стеван Мољевић, академик Драгиша Васић и др Ђура Ђуровић.

Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа: Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47.

Међу делегатима било је највише земљорадника - 127. Следе државни чиновници (41), трговци (18), адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато.

Конгрес је почео у зору 27. јануара, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес.

Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.

Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за. Остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу.

Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води ''политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе''. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само ''спољној репрезентацији државе'', али то није учињено да се не би стварали инциденти ''ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом''.

Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.

Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада. За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је др Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе.

Званична историја и даље не објашњава зашто се Дража и после проглашења ''Шубашићеве владе'' потписивао као министар. Зато, дакле, што јесте био министар - у влади др Стевана Мољевића.

Званична историја такође пропушта да наведе пун назив ''Шубашићеве владе'': ''Привремена Југословенска влада''. Ова влада била је привремена - у правном смислу дакле никаква, тј. ништавна - јер је претходна влада, на челу са др Божидаром Пурићем, одбила да је подржи. Зато је она кренула у дуг процес стицања легитимности и легалности. Унутрашњу легитимност и легалност није стекла никада, јер су избори од 11. новембра 1945. године, једини за наредних 45 година, били незаконити (на њима је учествовала само Комунистичка партија, уз две опције: за или против; те опције нису заокруживане на изборним листићима, већ су неозначене гумене куглице убациване у једну од две кутије, а куглице су потом бројали сами комунисти). Спољашњу легалност и легитимност комунистичка влада почела је да стиче после заседања од 29. новембра 1945. године, када је добила признање од Велике Британије, а потом и од других држава.

''Српске новине'', Чикаго, септембар - октобар 2011.

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...Краљевина+није+капитулирала+1941.+године.html
 
Ти што ти је на профилу Хрватска,шта ти имаш са Србијом,ти ћеш да говориш да ли треба или не треба,усташе,комунисти су до 1945 радили у служби Павелића,а од 1945 за Јосипа Броза највећег злочинца 20-тог века.Жив је Дража умро није,док је српства и Србије.
 
nenad_janjic:
Ти што ти је на профилу Хрватска,шта ти имаш са Србијом,ти ћеш да говориш да ли треба или не треба,усташе,комунисти су до 1945 радили у служби Павелића,а од 1945 за Јосипа Броза највећег злочинца 20-тог века.Жив је Дража умро није,док је српства и Србије.
Kliknite za proširenje...

На нашу жалост и антисрпску срећу, све је мање српства и још мање Србије
док сте на власти ви који још увек кукате за издајницима српског рода и народа.
 
О земљи у којој је председник син комунистичког академика а министар мурије председник партије која је настављач комуниста Архимед каже да владају четници.
Да није тужно било би смешно...
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ненад:
О земљи у којој је председник син комунистичког академика а министар мурије председник партије која је настављач комуниста Архимед каже да владају четници.
Да није тужно било би смешно...
Kliknite za proširenje...

Upravu si, samo si zaboravio na jednu sitnicu - da su oni dolaskom na vlast uz vašu pomoć, odavno zamenili titovku sa petokrakom, četničkom šubarom sa kokardom.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Arhimed 1:
Upravu si, samo si zaboravio na jednu sitnicu - da su oni dolaskom na vlast uz vašu pomoć, odavno zamenili titovku sa petokrakom, četničkom šubarom sa kokardom.
Kliknite za proširenje...

Па се зато још увек славе партизански празници, гледају партизански филмови, четници и партизани имају исти третман у уџбеницима као и у време СФРЈ, СУБНОР је најјача организација...Ајде молим те...
 
Ево још један мали курс историје-кога су титовци кажњавали а кога награђивали.
Посвећено онима који верују у правичност и непогрешивост Титових судова, на првом месту мислим на Сицилијанца.

Делимичан списак некажњених злочинаца, саставио форумаш Ненад.

Артиљеријски генерал Бадер
СС генерал Аугуст Мајснер, убица српских логораша
СС пуковник Мацијеовић, наредио стрељање Срба у Краљеву
Генерал Франц Беме, наредио одмазде 100 за 1
СС мајор Фридрих Јунг, уништитељ Бањичких логораша
СС потпуковник Фридрих Вил, командант Бањичког логора
СС капетан Натан Мицингер, командант логора на Црвеном крсту
СС капетан Брант, заменик ком. анти ДМ одсека
СС Клаус фон Шефер, једно време вођа БГ Гестапоа
СС пуковник Памсел, вођа БГ Гестапоа 1941.
СС пуковник Милер, шеф анти ДМ одсека
Пуковник Сауберцвајг из Ханџар дивизије
Потпуковник Марко Месић, злочинац са Источног фронта, постао партизански генерал
Анте Павелић, вођа најмонструозније државе Другог светског рата
Рафаел Бобан, командант Црне Легије(ни он ни Францетић нису уписани у књигу Ратних злочинаца!)
Динко Шакић, командант Јасеновца
Нада Шакић, кољачица у Јасеновцу, жена горепоменутог
Вјекослав Вранчић
Ибрахим Пјаић, заповедник усташке бојне у Грачаници
Сулејман Филиповић, командант Тузле, касније комунистички министар
Еуген Квантерник, син Славка Квантерника, шеф усташке надзорне службе
Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова НДХ
Алојзије Степинац, промотер Јасеновца и геноцида, осуђен на 15 година, помилован после 5 и враћена су му грађанска права
Крунослав Драгановић, један од главних промотера усташког геноцида
Рудолф Петовар, усташа, учествовао у покољу Срба у Љубињу, проглашен за народног хероја
Пуковник Фрањо Пирц, усташа, постао партизански генерал и амбасадор у Аргентини, где је скривао своје колеге
Ибрахим Шатор, усташки командант Коњица, лично убио 100 Срба, касније члан Авноја
Лудвиг Јовановић, организатор покоља у Пребиловцима, добио 3 године временске казне и 2 године губитка грађанских права

Итд.
Следи: списак страдалих од Немаца осуђиваних као народни непријатељи...
 
Ево и списка кога кога су примера ради, титовци осуђивали као народне непријатеље, сараднике окупатора итд.

Генерал Драгољуб Михаиловић, још 15.4.1941. објавио отпор
Пуковник Драгутин Кесеровић, човек против кога је лично Химлер долазио у Краљево, због кога је СС дивизија Принц Еуген уништила село Крива Река, ослободилац Крушевца
Мајор Војислав Лукачевић, човек који је ослободио Пријепоље 12.9.1943., нападао Требиње септембра 1944. док га 29. дивизија ојачана фазлагићким усташама није напала у леђа
адвокат Јоксимовић, логораш Бањице
адвокат Ђоновић, такође логораш Бањице
поручник Предраг Пејић, логораш Матхаузена(ухватили га кад је потопио немачки брод на Ђердапу), робијао под комунистима
мајор Милош Глишић, логораш Матхаузена, осуђен на смрт
мајор Јездимир Дангић, логораш у Нирнбергу, осуђен на смрт
потпуковник СДС Милан Калабић, зверски убијен од Немаца због сарадње са четницима
капетан Мирко Смиљанић, убијен од љотићеваца
капетан Јордан Кимић, логораш Матхаузена, изгубио ногу у њему, после рата није смео да се врати у земљу због претњи
Ташта поручника Милутина Јанковића, Зорка, тешки инвалид због ране задобијене у немачкој казненој експедицији, оусђена на 10 година строгог затвора и комплетан губитак грађанских права
инжењер Драгомир Томашевић, убијен на Бањици 19.4.1943. после рата проглашен за народног непријатеља и одузета му је имовина
инжењер, Лука Шпартаљ, исто што и Томашевић
Поптуковник Жарко Тодоровић, логораш Матхаузена, после рата проглашен за ратног злочинца
мајор Манојло Кораћ, логораш Матхаузена, Никола Миловановић Грба га у својој књизи помиње као издајника

И још много њих које тренутно нисам могао да попишем...

Ево једног примера како су комунисти злостављали жртве логора.


ХОЛОКАУСТ ЧЕТНИКА У МАУТХАУЗЕНУ:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=11632
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Istina o gusarima
Odgovora
11
Pregleda
400
qvey
qvey
T
Шта мислите о личном односу између Радована Караџића и Слободана Милошевића?
2 3 4
Odgovora
79
Pregleda
1.389
Tangying
T
Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
272
Isus33
Isus33

Back
Top