oziman
Veoma poznat
- Poruka
- 11.779
Svako neposredno oseca da ima slobodu delovanja, ali u isto vreme vidi da je svaka promena u spoljasnjem svetu uzrokovana promenom koja joj prethodi. Na taj nacin dobijamo lanac kauzaliteta (uzrok -posledice) koji seze u beskonacnost.
Jednostavno, nije moguce apriori dozvoliti mogucnost da se pokrene lanac dogadjaja sam od sebe a da istom ne prethode bezbrojne promene stanja koje su mu prethodile i koje su njegov uzrok.
Pa opet pojam "sloboda" itekako ima vazenja, iako tako neceg ne mozemo naci u spoljasnjem svetu. Kada neko napravi neki prekrsaj recimo , ne kazemo da on nije kriv, jer tom dogadjaju prethode beskonacno mnogo antecedenasa koji deluju kao uzrok i pokrecu posledicu na nuzan nacin, ne, vec kazemo da je on kriv.
Kako onda pomiriti slobodu sa opstom prirodnom nuznoscu?
To je vekovima star problem filozofije koji je resio tek Kant u Kritici cistog uma.
On je uspeo da izmiri kauzalitet slobode sa opstom prirodnom nuznoscu, i to tako sto se oslonio na svoju podelu na pojavu i stvar po sebi. Tek je period u istoriji filozofije gde smo otkrili fundamentalnu podelu stvarnosti na pojavu i "stvar po sebi", mogao da razresi taj paradoks.
1) Pojava
Sve sto je u pojavi moralo je proci kroz apriorne forme opaznja razuma ili prostor i kauzalitet (uzrok -posledica).Kao takvo, svaki dogadjaj ,svaka promena stanja, mora imati svoj uzrok u prethodnoj promeni stanja i tako in infinitum. To zovemo lanac kauzliteta a ispoljavanje istog "empiriski karakter"
2) Stvar po sebi
Medjutim, svaka sadasnja promena stanja u pojavi osim sto ima svoj uzrok u prethodnoj promeni stanja takodje ima jos jedan uzrok sasvim druge prirode ..metafizicke... jer neka stvar je pojava vezana beskonacnom vezom uzroka i posledice, ali takodje je vezana i za jedan uzrok sasvim drugacije vrste.. Onaj koji tu stvar uslovljava kao pojavu. E, taj drugi metafizicki uzrok je tkz" inteligibilni karakter"
Imamo dva uzrokavanja , jedan potice iz sveta pojava a drugi iz transcendentnog. Prvi je ispoljavanje empiriskog a drugi inteligibilnog karaktera.
Svaka promena stanja , svaki dogadjaj ima svoj uzrok u prethodnim dogadjajima, ali ima i svoj uzrok sasvim druge vrste koji ga uslovljava kao samu pojavu ... i to ne pojavu njega kao precepcije ili jedne karike u lancu kauzaliteta , vec kao pojavu celog lanca...beskonacnog niza promena koje su sadasnjoj percepciji prethodile a koje sezu in infinitum u proslost ,i koje apriori podrazumevamo. Sve se to desava nuzno !!!!..Svaki clan lanca kauzaliteta. Svaka percepcija, apriori podrazumeva beskonacno promena u proslosti ali samo kao pojava necega sto ne poznaje nuznost ...sto znaci da je slobodno. Taj drugi uzrok nije na lancu kauzaliteta jer on nije pojava vec ono iz cega pojava izvire.
Pokusacu ovo reci jasnije:
Druga domina u ovom nizu u sadasnjem trenutku promenila je svoje stanje mirovanja. Dakle, imamo promenu stanja, samim tim apriori znamo da ta promena mora imati uzrok koji joj prethodi u proslosti....taj uzrok je promena stanja mirovanja prve domine na ovoj slici. Tako mozemo ici u beskonacnost "in infinitum". To ispoljavanje smene uzroka i posledice na nuzan nacin jeste "empiriski karakter". U njemu nema slobode. Recimo, cetvrta domina na ovoj slici nece svojom voljom promeniti stanje mirovanja, ili se pokrenuti sama od sebe, a da joj ne prethodi promena stanja u proslosti koja bi bila uzrok iste.
Pa gde je onda u tome sloboda?
U tome sto svaka domina ima uzrok promene stanja mirovanja u prethodnim stanjima koji su joj uzrok....ali kako sadasnje, tako i sva prethodna stanja, ciji niz seze u beskonacnost, imaju svoj inteligibilni uzrok koji ih uslovljava kao sliku te beskonacne smene uzroka i posledica u celini.
Upravo ta beskonacnost kojom se "stvar po sebi" objektivise u pojavi jeste odraz transcendentne i nepojmljive ezgistencije "stvari po sebi".
Taj inteligiblini uzrok nije na lancu kauzaliteta, vec on uslovljava kao pojavu ceo lanac kauzaliteta u svojoj beskonacnosti i nuznim vezama, sto znaci da je on sam na negativan nacin SLOBODAN.
On je kako kaze Kant:
Primecujete li da ovo Kantovo ucenje iznosi na videlo cinjenicu da postoji nesto sto se u pojavi ne moze naci, a cega smo ipak svesni u sebi i zovemo ga "slobodno delovanje". Iskre slobode u opstoj entropiji... prirodnoj nuznosti.
Ako smo ovo razumeli, mozemo zakljuciti da jedan dogadjaj ima dva uzroka, i zavisno koji od njih dva preovladjuje imacemo stepen objektivacije volje u pojavi, ili stepen ispoljavanja slobode.
Ovim smo dosli pravo do Sopenhaurovih "stepena objektivacije volje" koji su utemljeni upravo na ovom velikom Kantovom ucenju koje je ovde tema.
Najnizi stepen objektivacije volje neorganska priroda ili recimo "kamen" objektivise skoro iskljucivo empirski karakter, dok se inteligibilnost sastoji u nepojmljivosti samih prirodnih sila koje deluju u neorganskoj prirodi i koje su izvan pitanja "zasto"..
Preko biljke i zivotinje idemo do coveka koji je takodje u pojavi podvrgnut nuznosti uzroka i posledice, ali koji se sada zovu "motiv i delovanje", i gde imamo ispoljavanje inteligibiilnog karaktera u mnogo visem stepenu.
Odatle sloboda u opstoj prirodnoj nuznosti. Odatle odgovornost . Jer nismo odgovorni za ono sto radimo, vec za ono sto jesmo. Slobode nema u "operari"(delovanju) vec u "esse"(suštini) . U tom smislu smo odgvorni za svoje postupke.
Kako vi shvatate kauzalitet slobode usred opste nuznosti ? Zasto za neki svoj neuspeh krivite sebe, a ne "prima causa" ili prvi uzrok na samom pocetku vremena (na stranu sto vreme koje nije linija ne moze imati pocetak i kraj) ?
Jednostavno, nije moguce apriori dozvoliti mogucnost da se pokrene lanac dogadjaja sam od sebe a da istom ne prethode bezbrojne promene stanja koje su mu prethodile i koje su njegov uzrok.
Pa opet pojam "sloboda" itekako ima vazenja, iako tako neceg ne mozemo naci u spoljasnjem svetu. Kada neko napravi neki prekrsaj recimo , ne kazemo da on nije kriv, jer tom dogadjaju prethode beskonacno mnogo antecedenasa koji deluju kao uzrok i pokrecu posledicu na nuzan nacin, ne, vec kazemo da je on kriv.
Kako onda pomiriti slobodu sa opstom prirodnom nuznoscu?
To je vekovima star problem filozofije koji je resio tek Kant u Kritici cistog uma.
On je uspeo da izmiri kauzalitet slobode sa opstom prirodnom nuznoscu, i to tako sto se oslonio na svoju podelu na pojavu i stvar po sebi. Tek je period u istoriji filozofije gde smo otkrili fundamentalnu podelu stvarnosti na pojavu i "stvar po sebi", mogao da razresi taj paradoks.
1) Pojava
Sve sto je u pojavi moralo je proci kroz apriorne forme opaznja razuma ili prostor i kauzalitet (uzrok -posledica).Kao takvo, svaki dogadjaj ,svaka promena stanja, mora imati svoj uzrok u prethodnoj promeni stanja i tako in infinitum. To zovemo lanac kauzliteta a ispoljavanje istog "empiriski karakter"
2) Stvar po sebi
Medjutim, svaka sadasnja promena stanja u pojavi osim sto ima svoj uzrok u prethodnoj promeni stanja takodje ima jos jedan uzrok sasvim druge prirode ..metafizicke... jer neka stvar je pojava vezana beskonacnom vezom uzroka i posledice, ali takodje je vezana i za jedan uzrok sasvim drugacije vrste.. Onaj koji tu stvar uslovljava kao pojavu. E, taj drugi metafizicki uzrok je tkz" inteligibilni karakter"
Imamo dva uzrokavanja , jedan potice iz sveta pojava a drugi iz transcendentnog. Prvi je ispoljavanje empiriskog a drugi inteligibilnog karaktera.
Svaka promena stanja , svaki dogadjaj ima svoj uzrok u prethodnim dogadjajima, ali ima i svoj uzrok sasvim druge vrste koji ga uslovljava kao samu pojavu ... i to ne pojavu njega kao precepcije ili jedne karike u lancu kauzaliteta , vec kao pojavu celog lanca...beskonacnog niza promena koje su sadasnjoj percepciji prethodile a koje sezu in infinitum u proslost ,i koje apriori podrazumevamo. Sve se to desava nuzno !!!!..Svaki clan lanca kauzaliteta. Svaka percepcija, apriori podrazumeva beskonacno promena u proslosti ali samo kao pojava necega sto ne poznaje nuznost ...sto znaci da je slobodno. Taj drugi uzrok nije na lancu kauzaliteta jer on nije pojava vec ono iz cega pojava izvire.
Pokusacu ovo reci jasnije:
Druga domina u ovom nizu u sadasnjem trenutku promenila je svoje stanje mirovanja. Dakle, imamo promenu stanja, samim tim apriori znamo da ta promena mora imati uzrok koji joj prethodi u proslosti....taj uzrok je promena stanja mirovanja prve domine na ovoj slici. Tako mozemo ici u beskonacnost "in infinitum". To ispoljavanje smene uzroka i posledice na nuzan nacin jeste "empiriski karakter". U njemu nema slobode. Recimo, cetvrta domina na ovoj slici nece svojom voljom promeniti stanje mirovanja, ili se pokrenuti sama od sebe, a da joj ne prethodi promena stanja u proslosti koja bi bila uzrok iste.
Pa gde je onda u tome sloboda?
U tome sto svaka domina ima uzrok promene stanja mirovanja u prethodnim stanjima koji su joj uzrok....ali kako sadasnje, tako i sva prethodna stanja, ciji niz seze u beskonacnost, imaju svoj inteligibilni uzrok koji ih uslovljava kao sliku te beskonacne smene uzroka i posledica u celini.
Upravo ta beskonacnost kojom se "stvar po sebi" objektivise u pojavi jeste odraz transcendentne i nepojmljive ezgistencije "stvari po sebi".
Taj inteligiblini uzrok nije na lancu kauzaliteta, vec on uslovljava kao pojavu ceo lanac kauzaliteta u svojoj beskonacnosti i nuznim vezama, sto znaci da je on sam na negativan nacin SLOBODAN.
On je kako kaze Kant:
Primecujete li da ovo Kantovo ucenje iznosi na videlo cinjenicu da postoji nesto sto se u pojavi ne moze naci, a cega smo ipak svesni u sebi i zovemo ga "slobodno delovanje". Iskre slobode u opstoj entropiji... prirodnoj nuznosti.
Ako smo ovo razumeli, mozemo zakljuciti da jedan dogadjaj ima dva uzroka, i zavisno koji od njih dva preovladjuje imacemo stepen objektivacije volje u pojavi, ili stepen ispoljavanja slobode.
Ovim smo dosli pravo do Sopenhaurovih "stepena objektivacije volje" koji su utemljeni upravo na ovom velikom Kantovom ucenju koje je ovde tema.
Najnizi stepen objektivacije volje neorganska priroda ili recimo "kamen" objektivise skoro iskljucivo empirski karakter, dok se inteligibilnost sastoji u nepojmljivosti samih prirodnih sila koje deluju u neorganskoj prirodi i koje su izvan pitanja "zasto"..
Preko biljke i zivotinje idemo do coveka koji je takodje u pojavi podvrgnut nuznosti uzroka i posledice, ali koji se sada zovu "motiv i delovanje", i gde imamo ispoljavanje inteligibiilnog karaktera u mnogo visem stepenu.
Odatle sloboda u opstoj prirodnoj nuznosti. Odatle odgovornost . Jer nismo odgovorni za ono sto radimo, vec za ono sto jesmo. Slobode nema u "operari"(delovanju) vec u "esse"(suštini) . U tom smislu smo odgvorni za svoje postupke.
Kako vi shvatate kauzalitet slobode usred opste nuznosti ? Zasto za neki svoj neuspeh krivite sebe, a ne "prima causa" ili prvi uzrok na samom pocetku vremena (na stranu sto vreme koje nije linija ne moze imati pocetak i kraj) ?
)
