Nora Barnacle
Domaćin
- Poruka
- 4.132
Pročitala sam Bernardijevu sobu Slobodana Tišme i ne razumeh ni jednu jedinu reč.
Zbog nagrade koju ova knjiga onomad dobi, svim srcem želim da verujem da je problem u mom nerazumevanju konceptualne umetnosti (a ova knjiga mora da je to, budući da se i pisac izjašnjava kao konceptualni umetnik i da se na tome, po najviše, insistira u njegovoj biografiji). Alegorije mi ič nisu jasne (nije mi, čak, jasno ni da li to što meni liči na alegorije jesu to), simbolika je potpuno van mog koordinatnog sistema. I tako mogu da nabrajam do u beskraj: ničega tu za mene nema.
Ne mogu da kažem da mi se sviđa, jer ne znam šta ima/treba da se sviđa. Isto važi i za nesviđanje.
Najkraće rečeno, knjiga mi liči na pokušaj mešanja onog jednog dela iz Buke i besa koji priča onaj retardirani brat i Dijalektike prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda Viktora Peljevina, pri čemu, u ovom slučaju, nema ničega od potencijalnih vrednosti koje se mogu naći u tim dvema knjigama.
Da slika bude potpuna, ova knjiga je dodatno začinjena Kjubrikovom Odisejom. Ako je iz toga trebalo da shvatim da nisam dostigla dovoljni evolutivni stupanj da razumem šta je već trebalo - priznajem: nisam!
Ako je ovo trebalo da bude pokazatelj da je i Srbija modena (tj. da daje nagrade za moderne stvari), te je, u skladu s tim, raščistila sa nekakvim tradicionalizmom, klasicizmom ili sličnom umetničkom praksom koja je, eto, neprihvatljiva - dobro (mada, zar ne dadoše istu ovu nagradu Arsenijeviću za Potpalublje još davnijeh dana?).
Na Božić sam se sablaznila što je Marko Vidojković pisao za Politiku. Danas mi to ne deluje toliko tragično.
Ja sam, izgleda, staromodna i previše konzervativna. Zato, ne mogu a da se ne zapitam: kad će, već jednom, ovaj brod da se strovali preko te ivice sveta?!
U svakom slučaju, mnogo sam srećna što nisam Slobodan Tišma.
Ah, da! Ne mogu da preporučim ovu knjigu. Ni da ne preporučim. Međutim, kad je reč o, izgleda, pogovoru Maje Solar - svima koji cene smislen tok reči i/ili misli najprijateljskije savetujem zaobilaženje u širokom luku.
Zbog nagrade koju ova knjiga onomad dobi, svim srcem želim da verujem da je problem u mom nerazumevanju konceptualne umetnosti (a ova knjiga mora da je to, budući da se i pisac izjašnjava kao konceptualni umetnik i da se na tome, po najviše, insistira u njegovoj biografiji). Alegorije mi ič nisu jasne (nije mi, čak, jasno ni da li to što meni liči na alegorije jesu to), simbolika je potpuno van mog koordinatnog sistema. I tako mogu da nabrajam do u beskraj: ničega tu za mene nema.
Ne mogu da kažem da mi se sviđa, jer ne znam šta ima/treba da se sviđa. Isto važi i za nesviđanje.
Najkraće rečeno, knjiga mi liči na pokušaj mešanja onog jednog dela iz Buke i besa koji priča onaj retardirani brat i Dijalektike prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda Viktora Peljevina, pri čemu, u ovom slučaju, nema ničega od potencijalnih vrednosti koje se mogu naći u tim dvema knjigama.
Da slika bude potpuna, ova knjiga je dodatno začinjena Kjubrikovom Odisejom. Ako je iz toga trebalo da shvatim da nisam dostigla dovoljni evolutivni stupanj da razumem šta je već trebalo - priznajem: nisam!
Ako je ovo trebalo da bude pokazatelj da je i Srbija modena (tj. da daje nagrade za moderne stvari), te je, u skladu s tim, raščistila sa nekakvim tradicionalizmom, klasicizmom ili sličnom umetničkom praksom koja je, eto, neprihvatljiva - dobro (mada, zar ne dadoše istu ovu nagradu Arsenijeviću za Potpalublje još davnijeh dana?).
Na Božić sam se sablaznila što je Marko Vidojković pisao za Politiku. Danas mi to ne deluje toliko tragično.
Ja sam, izgleda, staromodna i previše konzervativna. Zato, ne mogu a da se ne zapitam: kad će, već jednom, ovaj brod da se strovali preko te ivice sveta?!
U svakom slučaju, mnogo sam srećna što nisam Slobodan Tišma.
Ah, da! Ne mogu da preporučim ovu knjigu. Ni da ne preporučim. Međutim, kad je reč o, izgleda, pogovoru Maje Solar - svima koji cene smislen tok reči i/ili misli najprijateljskije savetujem zaobilaženje u širokom luku.
Poslednja izmena:
