Kretanje izmiče u interval, jer svaki pokušaj da se uspostavi kretanje stanjima prikriva ovu besmislenu pretpostavku da je kretanje napravljeno od nepomičnosti.
To je ono što je filozofija primetila čim je otvorila oči. Dokazi Zenona Eleatskog, mada formulisani u sasvim drugoj nameri, ne kažu ništa drugo.
Posmatra li se strela koja leti? U svakom trenutku, kaže Zenon, ona je nepomična, jer ona ne bi imala vremena da se kreće, ona ne bi mogla da zauzme ni dva uzastopna položaja, ako joj se ne bi dopustila bar dva trenutka. U jednom datom trenutku, ona je dakle u miru u jednoj datoj tačci. Nepomična u svakoj tačci svoga puta, ona je dakle, za celo vreme dok se kreće, nepomična.
Da, ako pretpostavimo da strela ikad može biti na jednoj tačci svoga puta. Da, ako se strela, koja je nešto što se kreće, podudara ikad sa jednim položajem, koji je nepomičnost. Ali, strela nikad nije ni na jednoj tačci svoga puta. Najviše što se može reći to je da bi ona tu mogla biti utoliko što ona tuda prolazi i što bi se slobodno mogla tu da zaustavi.
Istina, ako bi se ona tu zaustavila, ona bi tu ostala, i to ne bi bilo više kretanje o kom je reč na ovoj tačci. Ustvari, kad strela ide od tačke A da bi pala na tačku B, njeno kretanje AB toliko je prosto, toliko neraščlanjivo
175- kao kretanje - koliko i zategnutost luka koji je baca. Kao što šrapnel koji se rasprskava pre nego što dodirne zemlju pokriva nedeljivom opasnošću svoje domašajno polje, tako strela koja ide od A do B razvija odjedanput, mada na jednoj izvesnoj dužini svoga trajanja, svoje nevidljivo kretanje. Pretpostavite jednu rastegljivu pantljiku koju biste vukli od A do B; možete li tu deliti istezanje? Let strele je ovo isto istezanje, isto tako prosto i isto tako nedeljivo kao i ono. To je jedan jedini skok. Vi odredite izvesnu tačku C u pređenom razmaku, i kažete da je u jednom trenutku strela bila tu. Ali, da je ona tu bila, ona bi se tu zaustavila, i vi ne biste više imali jedan let od A do B, već dva leta, jedan od A do C, drugi od C do B, sa jednim razmakom odmora. Jedno jedinstveno kretanje je, po pretpostavci, celo, i to je baš kretanje između dva zastoja: ako ima međusredišnjih zastoja, to nije više jedno jedinstveno kretanje. U osnovi, iluzija dolazi odatle što je kretanje, jedanput izvedeno, ostavilo duž puta jednu nepomičnu putanju, na kojoj se može brojiti toliko nepomičnosti koliko vam je volja. Odatle se zaključuje da je kretanje koje se izvodi ostavilo u svakom trenutku ispod sebe jedan položaj sa kojim se podudaralo. Ne vidi se da se putanja stvara odjedanput, mada mu je zato trebalo izvesno vreme, i ako se putanja jedanput stvorena može da deli po volji, ne bi se moglo deliti njeno stvaranje, koje je jedan akt u razvijanju a ne jedna stvar. Pretpostaviti da se kretajući objekt nalazi na jednoj tačci putanje, to znači, jednim potezom makaza po ovoj tačci, preseći putanju na dve i staviti dve putanje na mesto jedne jedine koja se najpre posma-trala. To znači razlikovati dva uzastopna akta tamo gde, po pretpostavci, ima samo jedan. Najzad, to znači primeniti na let strele sve ono što se može reći o razmaku koji je prešla, a to znači usvojiti a priori ovu besmislicu da se kretanje podudara sa nepomičnim.
Iz Stvaralacke evolucije
