@Andreavk:
- A šta čovek potencijalno jeste?
Da, treba biti oslobođen od pohlepe, mržnje… i treba težiti spoznaji i samospoznaji kroz ljubav i empatiju. No, to je onaj put kojim se ređe ide. Nije svako predodređen da bude svetac, ma koliko žudeo za savršenstvom svoje ličnosti.
Iracionalne strasti i gubljenje objektivnosti nisu nužno deo ‘manipulativne inteligencije’.Ima li ičeg iracionalnijeg od strasti, ičeg subjektivnijeg? Ljubav takođe u sebi sadrži strast, pa kako onda pomiriti to iracionalno sa razumom (normama) i biti istinski srećan….ako su racio i strast zaista u sukobu? Zato čovek i jeste uvek i stalno zarobljenik, jer se lomi između ta dva ‘pola’. Osim toga, biti isključivo objektivan nije moguće, a nije ni dobro… jer bismo, u slučaju da smo više objektivni nego subjektivni, izgubili svoj identitet. Dakle, potreban je balans, a balans je skoro pa savršenstvo. No way, Andreavk. To još niko nije postigao. Ako smo previše subjektivni, hodamo u oblacima; ako smo, pak, previše objektivni – udaljavamo se od samih sebe.
- Naravno da ne mislim da treba da se drogiramo; suština je u ličnom izboru svakog pojedinca; njegove slabosti su deo njegovog karaktera i njegov put ka nečemu, čemu on teži. Da li će i kako stići na odredište, to je već druga priča i zavisi od mnogo čega.
- Potreba da budemo voljeni je duboko usađena u našu prirodu.
Neko izneverenu ljubav poima kao razočaranje, neko je povezuje sa manjkom sopstvenih vrednosti… a neko se oseća kao izgnanik, ne samo iz srca onog koji ga je izneverio, već i iz života. Opet je reč o subjektivnom doživljaju i identitetu.
Govorimo, između ostalog, i o pravu na različitost. Na svetu nema istog čoveka, pa tako nema ni jedinstvenog doživljaja života.
:
