Растете поред реке.Тихо, неприметно.Да ли се неко некада дивио вашој древности, вашој величини, вашем тихом присуству?Не знам за друге, али ја јесам.
Увек када полазим у школу у којој учим развој људске мисли и мудрост живота, сетим се да ви то све већ знате и то много пре мог најстаријег и начитаног професора.
Ви који не знате ни једно једино слово, ни једну књигу нисте прочитали, али ипак знате више од истих.Колико се ноћу у вашим крошњама крила Смрт и чекала последњи дах старог пацијента коме се полако гаси вечни сјај у очима, који ипак и никада није био вечан, који је био илузија.А те његове усне би хтеле тако много рећи, али уместо њих излази душа која полако, без икакве журбе путује негде, ко ће га знати где.Тада Смрт заузима то беспомоћно тело, чиста смена.А опет колико је младих Душа долазила и чекала порођај новог живог бића који треба да погледа овај свет и да схвати да и није толико лош, а ипак плаче, јер му је у мајчином стомаку било прелепо.Осећало се заштићено.Тако сам и ја некада.
Храстови ви који сте гледали како се овај град мења и усавршује, гледали сте младе заљубљене парове како се шетају поред реке, а сада их и даље гледате преко пута, јер се тамо налази старачки дом.Не, немојте молим вас да вас заварава њихова наборана кожа, и те њихове седе власи, ви бар храстови знате да су они остали исти, млади заљубљени као првог дана.Као што сте ви још када је ваша клица угледала ово Сунце, наше једино, које објашњава себе биљкама.
Сада ту људи праве паркинг.На жалост Ви сте им препрека.Морају ваша стабла која имају на хиљаде годова да посеку.Та стабла која су расла деценијама нестаће тек тако.Знојави радник из трећег покушаја успева да упали ти језиву звер, која претећи бруји, ту електричну тесетру, која својим зубчаницима, црним, кварним додирује ваше биће.Као да вам завиди што никада неће доживети толику старост, па жели што пре да вас уништи само да би њој било лакше.Пустите њу, она пуни своју сујету, разумите је.Полако вас додирује, и полако улази у вешу срж која је била мистерија за спољни свет,коју сте стидљиво бранили од разних буба штеточина и тек тако падате уз последњи крик, ваше гране, ваши листови знају да је то крај, не опиру се, то је та ***** судбина.
Застао сам и гледем тај призор.Једна суза полако ми клизи, причам себи да сам луд, то су само стабла, а њих има још милион на овом свету.А тада се јавља други мој сапутник у глави и износи своје аргументе.Тачно да их има још милион, али никада овакве, које си ти заволео, који ти нешто значе, ти који си успео да их разумеш и приметиш.Ови људи су их приметили тек када су видели да им смета.Приметили су да их треба убити.
О, моји храстови, само још једном раширите своје крошње и покажите да праштате тим људима од пластелина, празних очију, тим прозирним људима.У походу за боље сутра згужвала се сврха.Најјачи везани када заједно мрзе.Опростите им.Заливајући своје корове, отроваше своје корене.Људи тако мали да има опраштају посечени храстови.Наши тихи суграђани који су и наше деде краичком ока гледали како иду у школу, како уче живот.Искрено вам хвала на вашој тихој оданости...Остајте ми збогом...
Увек када полазим у школу у којој учим развој људске мисли и мудрост живота, сетим се да ви то све већ знате и то много пре мог најстаријег и начитаног професора.
Ви који не знате ни једно једино слово, ни једну књигу нисте прочитали, али ипак знате више од истих.Колико се ноћу у вашим крошњама крила Смрт и чекала последњи дах старог пацијента коме се полако гаси вечни сјај у очима, који ипак и никада није био вечан, који је био илузија.А те његове усне би хтеле тако много рећи, али уместо њих излази душа која полако, без икакве журбе путује негде, ко ће га знати где.Тада Смрт заузима то беспомоћно тело, чиста смена.А опет колико је младих Душа долазила и чекала порођај новог живог бића који треба да погледа овај свет и да схвати да и није толико лош, а ипак плаче, јер му је у мајчином стомаку било прелепо.Осећало се заштићено.Тако сам и ја некада.
Храстови ви који сте гледали како се овај град мења и усавршује, гледали сте младе заљубљене парове како се шетају поред реке, а сада их и даље гледате преко пута, јер се тамо налази старачки дом.Не, немојте молим вас да вас заварава њихова наборана кожа, и те њихове седе власи, ви бар храстови знате да су они остали исти, млади заљубљени као првог дана.Као што сте ви још када је ваша клица угледала ово Сунце, наше једино, које објашњава себе биљкама.
Сада ту људи праве паркинг.На жалост Ви сте им препрека.Морају ваша стабла која имају на хиљаде годова да посеку.Та стабла која су расла деценијама нестаће тек тако.Знојави радник из трећег покушаја успева да упали ти језиву звер, која претећи бруји, ту електричну тесетру, која својим зубчаницима, црним, кварним додирује ваше биће.Као да вам завиди што никада неће доживети толику старост, па жели што пре да вас уништи само да би њој било лакше.Пустите њу, она пуни своју сујету, разумите је.Полако вас додирује, и полако улази у вешу срж која је била мистерија за спољни свет,коју сте стидљиво бранили од разних буба штеточина и тек тако падате уз последњи крик, ваше гране, ваши листови знају да је то крај, не опиру се, то је та ***** судбина.
Застао сам и гледем тај призор.Једна суза полако ми клизи, причам себи да сам луд, то су само стабла, а њих има још милион на овом свету.А тада се јавља други мој сапутник у глави и износи своје аргументе.Тачно да их има још милион, али никада овакве, које си ти заволео, који ти нешто значе, ти који си успео да их разумеш и приметиш.Ови људи су их приметили тек када су видели да им смета.Приметили су да их треба убити.
О, моји храстови, само још једном раширите своје крошње и покажите да праштате тим људима од пластелина, празних очију, тим прозирним људима.У походу за боље сутра згужвала се сврха.Најјачи везани када заједно мрзе.Опростите им.Заливајући своје корове, отроваше своје корене.Људи тако мали да има опраштају посечени храстови.Наши тихи суграђани који су и наше деде краичком ока гледали како иду у школу, како уче живот.Искрено вам хвала на вашој тихој оданости...Остајте ми збогом...
