I stvarno letim.letim unutra I letim spolja.
Letm iza.i letim napred.
Letim u..i letim na.
I letim sve.
Jer…jednostavno je,ne?
Imam ga.
Letim zato sto ga imam.nije mi promakao.
I nije dosadan.
I nije isti.
Zivot.
Imam ga.
Savrsen je.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
S obzirom na svetsku epidemiološku situaciju i kod nas i u svetu,dva stara prijatelja razgovaraju telefonom.I tek će prvi:
"Pa gde si ,.nema te?Što ne svratiš?
A drugi će skoro bojažljivo:
"Pa vidiš kakva je ova situcija sa ovim gripom.Da li se ti plašiš SVINJSKOG GRIPA?
"Ma jok,samo ti slobodno svrati".Odgovori prvi bez mnogo razmišljanja.
negde sa neta...
PRIJATELJ
“Moj se prijatelj nije vratio s bojišta, gospodine.
Tražim dopuštenje da se vratim i potražim ga“,
reče jedan vojnik svome nadređenome.
“Ne dolazi u obzir!!",
odgovori nadređeni,
“ne želim da riskiraš svoj
život za čovjeka koji je
već vjerojatno mrtav".
Vojnik je, bez obzira na
zabranu, otišao i vratio se nakon pola sata teško ranjen,
noseći mrtvo tijelo
svoga prijatelja.
Nadređeni je bio bijesan:
“Rekao sam ti da je bio mrtav! Je li se isplatilo ići tamo
samo radi trupla!?!"
Vojnik, umirući, odgovori:
“Jest, gospodine!
Kad sam ga pronašao još je bio živ i rekao mi:
Bio sam siguran da ćeš doći!"
PRIJATELJ
JE ONAJ KOJI DOLAZI I
ONDA KADA SU TE DRUGI
VEĆ NAPUSTILI.
Poslednja veza koju sam imala pre braka bila je veza sa Djordjem.Kratko,mesec-dva.On je rodjak mog zeta,neki dalji,mislim da ni oni sami ne znaju sta su jedan drugome.Od kako su Vladan,moj zet,i Mirjana,moja sestra,poceli da se zabavljaju,bilo je pretendencija da spoje Djordja i mene.Kasnije,dosta kasnije,spojili smo se sami,a da niko nije znao.Sestri sam rekla posle par dana.
Od svih vrsta tipova sa kojima sam bila,Djole bas nikako nije bio moj tip...bar do tada.Bio je na zavrsnoj godini studija i vec se znalo da ga ceka siguran posao na fakultetu.Duhovit,inteligentan,pomalo smotan i sa podosta kilograma viska,ali ne preterano.Voleo je vino.
“Djole,nemoj da me izazivas da te obrukam!Ja ovolicna sigurno mogu popiti vise nego ti...
Zaljubljen u ljubav
Kad bih imao jedan komadić života,
dokazivao bih ljudima koliko greše
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ja ne bih kazivao sve šta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio ne po onome što vrede,
već po onome što znače,
spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih očiju,
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih druge kad govore,
i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života...
Umiru jeleni
i sad u meni tamo gde si bila
slomilo se jutro
ko ti je rekao da snovi tamne
nikad necu znati
jer bicu samo trag coveka
i bicu vodja skitnica
Nek bude dan kad divlje ptice krenu
preko istog mosta ja cu preci
ako me tamo ceka tvoja senka
nista necu reci
jer bicu samo trag coveka
i bicu vodja skitnica
Ne brini, ne brini
jeleni umiru sami...
U jedno toplo veče pred kraj leta,dao si mi svoj prvi osmeh.To je videla reka svojim sjajnim okom,koje je po njoj plovilo i kraj koje smo se šetali.
Da li sam ti tada bila zaista draga?
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha...možda ti je i to malo bilo?
U jedno toplo podne,pred kraj leta,kad su umirali žuti ostareli suncokreti i mirisali teško,ti si se opio njihovim mirisom i poljubio mi kosu.
Da li sam ti tada zaista bila draga?
A ja sam ti po stotinu leptirova slala stotinu poljubaca...možda ti je i to malo bilo?
I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce samo za jedan dan,za lepi,setni septembarski dan.
A ja sam ti dala svoje srce zauvek.Htela sam ti ih dati još stotinu,ali sam imala svega jedno malo,nesrećno...
BOLESNI POSTAJU JAKI I OPASNI
Mogu li bolesni postati jaki i opasni za zdrave?
Prvi odgovor bi bio - ne mogu sve dok su bolesni, jer bolestan je jednako slab i nemoćan.
Drugi odgovor - mogu, ako mislite na duševne bolesnike izvan duševne bolnice i medicinskog tretmana,
onda mogu da ubijaju, fizički i psihički maltretiraju zdrave.
Treći odgovor- "Svi smo jednaki" reče budala - Ovo je grafit, koji sam pročitala na zidu Saborne crkve u
Novom Sadu. Čini vam se da ovo nema veze sa postavljenim pitanjem, ali ima itekako.
Bolesni u demokratskom društvu zahtevaju da ih se trtira jednako kao i zdrave, jer kažu svi smo mi jednaki.
Ako podjemo od premise da je gay populacija bolesna jer nema biološke predispozicije da živi kao normalni ljudi...
Htela sam
dotaći te snenog,tek odvojenog od sna,dok zora ti usnule kapke ljubi
osetiti tvoje usne tople i meke i dodir tvoj nežan i blag...
Htela sam voleti te dugo,kao u snu...
Htela sam da iz moje krvi procveta novi život...
Htela sam...
... a, ostala je samo ugašena reč u mom pogledu...
Umesto da slušam žrikavce
i divim.se leptiru
što obleće nad mladim pupoljkom
ja gasim pikavce
u srcu svom
i venem za njom
i kao baksuz stari
pravim lom
u sopstvenoj staklari
Nikada neću da saznam
u kakvom me stanju
otac sazda
i šta mu je bila namera zadnja
al sigurno da budem srećan vazda
i verovatno bih i bio
da sam ja
svom srcu gazda
irtualno carstvo, naša stvarnost….
Nešto razmišljam o mom boravku u virtualu. Istražujući pojedine napise i teme, sučeljavanje misli ljudi, muzike , slika, sklada boja i sticanja nekih novih poznanstava, upoznavanje novih ljudi i otkrivanje različitosti, mi je donelo dvojako ikustvo.
Zašto je to tako nameće se pitanje.Virtual ima više dimenzija ali nama nama veoma važne dimenzije, vizuelnost. “Posmatranje” bez vizuelnog , veoma važnog u realu za procenu informacija, virtual daje novo svetlo na ljude, događaje, mišljenja i poglede.
Virtual nas oslobađa i daje mogućnost izražavanja bez bojazni, bez odgovornosti osim pred samim sobom, oslobađa nas očekivanje okoline i obavezu ponašanja, oslobađa nas ali...
Ako nismo zajedno po aprilskoj kiši gazili travu
sačekaćemo prve mirise snega...
ja volim više zime čistotu mirnu,od bolesnoga dana prolećnoga...
Živećemo zajedno svečane dane kad duša počinje tiho da sazreva
kad bivaju pune ploda njene grane i o večnosti,kad već kradom sneva...
Pobeći ću noćas preko krovova istine u beznadje proleća.Neću se okrenuti i neću ti dati povoda da se smeješ mojim snovima,nevešto prišivenim za odeću stvarnosti.
Neću ti reći da plavo nebo spava i ove noći u vakuumu moga srca,a tuga pokazuje putokaz za večnost,koju ću morati da kupim pogrešnim rečima da bih naučila da opstanem.
...Čekam,ali telefon neće zazvoniti...zvezda sija i šapuće,a ja sam sasvim sama i osećam da umirem...
Čeznem za tišinom tvojih koraka,za bledilom tvoga lica,za tvojim lažima...
Kraj je za one koji ne umeju da maštaju,rodjena sam da nikada ne dodjem do tog kraja...Pronadji me u snu...
Počela sam da starim i već polako kosa mi sedi i užasno,užasno ličim na sve ove strance koje srećem svakog dana.
..Znam da...
Da li oni što ne vole,mogu da čuju jesen kada plače?...umorni list dignu li s puta...da li im suze staklaste nešto u oku znače što pogledom beciljnim luta?
Da li oni što ne vole mogu da čuju mesečev uzdah,u sanjivo veče da dodirnu snove od radosti?...šta je tim ljudima od ljubavi preče...od nežnosti i tihe sreće i srcu sazdane?...je li ih ikad voleo neko?
U neko vreme davno,daleko,jesu li ikada imali želju da pod suncem tužnim ne budu sami...jesu li imali snove smele,da srce svoje nekome daju i sa nekim dele?
Koga su mrzeli oni što ne vole žubor života...senku oblaka ili ljubavne čežnje,što samo u romanima postoje?
Hoće li ikada saznati oni,za to tanano,milo osećanje kada uzimaš tudje,a daješ svoje...?
Ovo je priča o planinaru koji se želeo uspeti na najvišu planinu. U tu je pustolovinu krenuo nakon dugih godina priprema. No kako je svu slavu želeo za sebe, odlučio da se popne na planinu sam.
Počeo da se penje. Vreme je odmicalo i postalo je kasno. Umesto da pripremi logor za noć, nastavio je da se penje sve dok se nije smračilo.
Gusta je noć obavila planinske vrhove. Oko čoveka sve je bilo crno.
I dok se tako penjao, tek nekoliko koraka od vrha, okliznuo se i počeo da pada velikom brzinom. Mogao je da vidi samo crne tačke i da oseća silu teže koja ga strašno vuče dole. U tim trenucima užasnoga straha pred očima su mu se odigravali svi lepi i ružni trenuci njegovog života.
Misleći o tome kako je blizu smrti, iznenada je osetio kako...
Kad odem,
Kad me djavo isprati glavnim sokakom,
I kad mesecina zaveje moj trag,
Nemoj tugovati,
Jer jednom svakom mali nemi slavuj doleti na prag.
Kad odem,
Kad zamumla vetar zimske ocenase,
I kad mrtvo lisce potera u kas -
Za kaznu prognace i tamburase
Zbog pogresne pesme u pogresan cas.
Hej, budi jaka ti,
Najlakse je plakati!
To nam samo gospod svira jesenju sonatu.
Snio sam vrata u tom suvom zlatu...
Strah me da prodjem, al' proci cu.
Znam, laf si stari ti,
Nemoj sve pokvariti,
Kresni samo jednu svecu na svetog jovana,
I ne cuvaj dugo pepeo tih dana..
Kad jednom odem, a poci cu...
Kad odem,
Kad u prozor stavis prvu hrizantemu,
I kad popucaju divlji kesteni,
Ne pali uzalud fenjer na tremu
Kad me otmu magle...
NOSTALGIJA
Kroz ledenu tisinu noci
u sobi sto skriva secanja,
leprsaju krila "d-mol"-a
kroz slike vecitog trajanja.
Sa izlizane ploce starog gramofona
blues cvili,u noci nespokoja zavija,
nad kutijom"marllbora"plavicasti dim
to nas stari film se prikazuje iznova.
I ponovo repriza istih pitanja
slike dijaloga mojih misli i zidova
i srce sto kuca ritmom tvojih koraka
i stara,nemirna tezina u grudima.
Kao lubenica,pun mesec na gradom
strazari iznad iznad neba sto sanja
i cujem jasno,poput mekog sapata
lagani ritam tvog disanja.
I uvek me iznova ubija sto godina
samoce nadanja jasnih,
dok ciganska mi krv u venama
zeljna tvojih dodira strasnih.
ma,nista novo..samo nostalgija..
Ps..Secanja u ovoj noci su bila teska...
Ponekad žurimo
kao da sopstvenu senku jurimo
Ponekad zbog opasne navike
i nemoćne panike
mnoge lepe stvari preskačemo
i uzalud posle plačemo
I koga posle da krivimo
kad sreću previdimo
Jer kad jurimo
kao da žmurimo
i ne znamo više
da li sanjamo
ili živimo
I koga posle da krivimo
ako pored tolike žurbe
samo usput živimo
Bem ti život na sat
usporiću danas za inat
i ovako ide u nepovrat
Šta mislim da bi moglo da se desi gledajući unapred...
---Ovde sam do sada pisao na razne teme, sve u pokušaju da dokučim da li će i da li je uopšte moguće da ovde sunce zasija jače i toplije. Dotakao sam se nekih tema sa manje ili više uspeha... neke ce tek doci na red
---Sada bi želeo da malo bacimo pogled u budućnost i pogledamo neke od mogućih scenarija... Kao prvo, vrlo je izvesno da će slično kao sad ostati zauvek. Prvenstveno iz razloga što bilo koja ozbiljna promena podrazumeva na prvom mestu promenu nas samih, što je malo verovatno. Mi nismo usmereni ka tome, ni lično niti od strane bilo kog autoriteta. Drugo, takodje prilično moguće je da će biti sve gore... Na kraju krajeva, to je ono što nam se već dešava. Samo što su...
Naučio sam... da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo.
Naučio sam... da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da mu možeš pomoći na drugi način.
Naučio sam... da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahtevao od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
Naučio sam... da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu.
Naučio sam... da ljubav, a ne vreme, leči sve rane.
Naučio sam... da svatko koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom.
Naučio sam... da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko će se uvek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam... kada se naučiš živti u luci gorčine, sreća će se uvek sidriti negde drugde...
Pronaći u sebi jednu od vrlina , koje su veoma važna za nas same;
umeće komunikacije s ljubavlju i strpljenjem, tolerancija
i prihvatanja onih koji ne vide da stazom sunovrata idu...oni idu...
dok pomoć ne zatraže ne treba ih napadati, grubo "svetovati" ,
odbacivati, etiketirati neka uzorom
na one koji bolji put su izabrali i sami prečicu nađu...
Đurđa
Sinoc bila na nekom rodjendanu i otvaraju se pokloni. Ima tu raznoraznih stvari i stizemo do nekom malenog zamotuljka. Mislim da se slavljenik ponadao da je nesto mnogo dobro, ***** li ga sta. Kad ono kutijica sa onim prvoklasnim celofanom i u toj kutijici figurica koja verujem da predstavlja Konfucija.
***, ko jos poklanja Konfucija nekome za rodjendan? Kada je prava prilika nekome pokloniti jebenog Konfucija? Jedino da se taj neko neobicno odusevljava Konfucijevim likom i delom, sto znam da nije slucaj sa doticnim slavljenikom.
Navelo me to da razmisljam o svim glupim poklonima koje sam dobila. Tu je jedan televizor za 18. rodjendan i neki zlatni prsten od mame i tate za 18. rodjendan... Bolje da ne razmisljam o tome dalje. Ali eto...
Ne stoj na raskršću
kad nedoba duva
i kreni bilo kuda
i ne boj se
jer sreća hrabre čuva
Jer tamo
gde si bila do sada
odavno kiša pada
I kreni sama
bez kišobrana
našteluj osmeh
u inat loših dana
Jer samo za hrabre
uvek postoji nada
a svakim korakom napred
kiša će prestati da pada
Ovu sam pesmu napisao inspirisan predivnom i tužnom pričom naše prijateljice ;ŽELJENE...Raskršće
Napolju vetrovi duvaju po tragu pozne jeseni
ja pisem bez kraja i pocetka,
i ne znam adresu, pa ce sve reci ostati u meni
bez radjanja i bez svrshetka.
Prolazi za mene jos jedna losa godina
samo isti mesec bdi nad mojim gradom.
Nigde nas vise nema , a kao da nas svuda ima,
i slecemo jedno drugom u misli, kradom...
*
Jedna od hiljadu slicnih prica, sto se zavrsi
onda kad srecu smeni vasar tahtine?
Ono vecito tkanje sto zivot tka a nikad ne dovrsi,
da nam secanja imaju sta da bashtine?
Mi smo k'o nebo i zemlja sto se u trenu sastanu
onda kad najvise daleki, i najvise bliski su?
Noc i dan, nikad zajedno a nikad se ne rastanu,
vecno razdvojeni, vecno i spojeni su.
(Biljana)
Sve ili vecinu starih stvari sam bacio. U stvari, ona je bacila.
Ciscenje
Slazem se
Trazio sam svoje stare pesme. Tekstove.
Mozda i nisu nesto, ali meni znace. Znacili su mi kada sam ih pisao.
Trenutak neprijatnosti smesten na "papir" izmedju redova.
Retko sam pisao konretno sta je problem, iliti "izazov", kako ona kaze.
Uvek je to bilo nesto uvijeno, na prvi pogled neshvatljivo i samo meni, bez ikakvog objasnjenja, sve je bilo jasno.
Povrsnost ni u kom slucaju.
Muka mi je.
Prazno.
Ne znam sta osecam
Bes, Ljutnju, bespomocnost.
Pomesano kao u nekom velikom kazanu.
I iskljucena vatra. Kljucalo je neko vreme, a sada je mlako. Niti se planira hoce li se ponovo ukljuciti vatra, ili ce se ostaviti da se ohladi i da sve potone na dno do sledeceg podgrevanja.
Mozda bi bilo bolje da sve prospem i da krenem ponovo.
Mozda.
Plasim se. Plasim se novog pocetka i ponovnog trazenja ljudi, prijatelja. Mnoge sam vec prevazisao, ili su oni prevazisli mene. U svakom slucaju, mnoge sam izgubio. Od mnogih otisao.
Nekako cudno.
I nista mi se ne radi. Nista mi se ne hvata u ruke. Samo cekam da prodje vreme a i ne pitam se sta onda. Sta kada prodje tih 8 sati i odes kuci? Ko te ceka?