IZGUBIO SE PRE 6 DANA, TJ. 01.03.2010 NEGOVAN PAS ODAZIVA SE NA IME ARON, STAR JE 2 GODINE, IMA SIVU OGRLICU OKO VRATA, REP MU NIJE SECEN AKO GA NEKO NEGDE VIDI NEKA JAVI OVDE... UNAPRED HVALA
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Imala sam samo sesnaest godina
i oci prepune snova,
imala sam samo sesnaest godina,
volela setnje kraj bagremova,
sa Kosutnjakom zagrljena,
i nisam znala sta sam htela.
Oci mi radosno zaplemene,
pa se zamute,nije im jasno...
Sestru sam imala stariju od mene,
u noc je uvek citala kasno,
govorila je da ima puta
da se ovako zemljom ne luta
praznih saka,
da preti rat da otvori ranu
u grudima,
da u velikom svetu ima
varnica mnogo
i ugaraka,
spremnih da planu u ljudima.
A ja sam imala sesnaest godina
i oci crne prepune snova,
i zelela sam da svud u svetu ljubav bude
i staza travna ispod bagremova.
I, dobro, šta sad da radim?
Rekli su mi da je sve to suludo, i da sam još pre 20 godina negde zakopala nekoga i da je sad možda kasno da je otkopavam, pošto se verovatno ugušila..... a ako baš i nije, umrla je od gladi. Ako nije ni to, bez ikakve sumnje je izgubila razum jer... ne znam nikoga ko je ležao u grobu 20 godina, ništa nije jeo, ni pio... ni sa kim pričao... a da je ostao normalan.
Mali s kojim radim je takva vrsta ludaka. Ljudi polude od samoće. Mislim da se od samoće najlakše poludi.
Sedne i radi, i posmatra. I analizira. I, kao jedan čudan detalj, zloban je. Nije se razvio u biće puno ljubavi, niti u zbunjeno neoformljeno dete (u to teško da se može i "razviti"), razvio se u pravog zloću. Živi za sitne pakosti i to ga...
Након двадесет година лудила ова земља се суочава са својим најгорим кошмарима.
Откидање дела државе, старење нације, пропадање економије, черупање остатака државе од стране богаташа и јад на другој страни, дрога и на крају суровост.
Доста тога ову државу данас кида изнутра, доста различитих ствари – не једна само.
Потебно је овај народ научити да ужива у животу, да цени живот, свој па ће ценити и туђи.
Знате ако човек не живи људски, ако нема нормалне услове живљења, ако почиње уместо интелекта и разума да користи животињске инстикте за преживљавање тада човек престаје да буде човек и постаје животиња која има веома мало сасоећајности.
Живот у 90` и првој деценији новог века је био све само не људски, отуда и јако емотивно и...
...CRVENE LATICE I SVECE,NA STOLU ČAŠA PAR,VINO PRIMAMLJIVO MIRIŠE...
Dok usne usne dodiruju
Moji prsti šaraju ti lice
Miris kose opija li te...
Snenim pogledom me slikaš
I mome životu sivom dodaješ svetle tonove...
Glasom promuklim pevaš mi
Neke stare romanse
I ja osećam da topim se ko led...
Pružaš mi ruku i vodiš
U zemlju strasti i crvene svile
A ja ne hodam već letim
Osmehom hrabrim ti snove...
Držim se,ali još drhtim sva
Od snova pobegla da te nadjem
I sada si tu,na javi,ne u snu...
I taj vrtlog osećanja
Obuzima um i telo
Hladna voda oko nas
Al u meni sve je vrelo
Gore reči,gore pesme
A vino mi razum muti
Tvoja pesma svu me opi
Ne budi me,ćuti.ćuti...:heart:
Čistu misao smo tražili kroz pohode
meru za apsolutno stanje naših života
umorni od smrti čiji smo cvetovi bili
Kada smo krenuli sve se promenilo
Iza nas plač, lelek, kuknjava
potoci krvi posečena trupla
razbacani udovi i glave na vrh koplja
Slavili smo naše pobede i nadali se novim
Naša predhodnica s radošću donosi vesti
o novim zemljama o novim narodima
kojima se smeše naše britke sablje
Zasejaćemo crno seme smrti
toplo meso žrtvi hraniće našu glad
vatra pustoši uzeće danak svojoj snazi
Ali i smrt ima svoj večni strah
kada nas starost sustigne sporim hodom
kada nas snaga počne napuštati
naši sinovi mladi i snažni
odvešće nas na put bez povratka
i bićemo hrana divljim psima
Oči u oči
očevi i sinovi
kao u ogledalu...
Jutros sam našla ovu Kaporovu priču i iskopirala je.
Postujem je, jer je divna i puna ljubavi prema Srbiji.
Kao uostalom i sve što je on uvek za nju i radio.
Onako kako svi koji vole Srbiju treba da govore o njoj, kad čak i kad o teškim stvarima govore.
"Brand" se gradi i srcem.
"BRE"
Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila.
Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor.
Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica.
Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko...
Trazi se jedna rec...
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
"Šta radiš?" – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....
Traži se jedan svet...
Tražeći lepe pesme za svoj forum naiđoh na Jesenjina i njegovu pesmu o keruši. Nju sam prvu naučio napamet. Sa sedam godina sam je recitovao ako mator. Probudila je mnoga lepa osećanja u meni i ja reših da je postujem za one koji je nekim slučajem nikada nisu pročitali.
:bye:
PESMA O KERUŠI
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala...
Počeću ovaj post sa dva jarca na brvnu. Nijedan nije želeo da se skloni pa su obojica stradali.
Podseća li vas to na trenutke kada ste se inatili osobi koju inače mnogo volite.
Nekada iz glupe šale dođe do kraja jedne veze, a do toga je došlo samo zbog tvrdoglavosti.
E o tome sam napisao pesmu.
Pad ljubavi
Kad ljubav padne ostaju gadne
rane na srcu, i mom i tvom,
prašina bola se uskovitla,
a kad se slegne ostaje lom.
U besu uvrede izrečene
grla nam stežu,peku k'o žar,
ljudskost je pala na grane niske,
donela misli mračne na dar.
Vatra u srcu teško se gasi,
svaki je dan k'o večnost dug,
patnja nas guši i jedan mora
da izvinjenjem razbije krug.
Ponosne lude čekaju, ćute
ego je nekad dvosekli mač,
a posle kraja sve biva kasno,
dolazi...
Naš sagovornik je veliki putnik i vrstan putopisac. Nema metropole u kojoj nije bio, nema "in" mesta koje nje posetio.
Neki ga namerno ili slučajno karakterišu kao mondijalistu dok on ostaje "brižni Srbin".
Njujork ga je uzbudio, ali i održao treznim.
"Svet se ne osvaja njihovim,već sopstvenim vrednostima.
Vi morate odnekud da dođete u taj svet,ne samo da biste ga osvajali nego da biste ga razumeli.
Da bi vas ljudi razumeli i prihvatili.
Ne možete da dođete niotkuda.
Mondijalizam je čista glupost".
Kapor kao primer uzima Bregovića koji je osvojio svet upravo korenima, ritmovima, vrednostima i osobenošću svoje etno muzike.
Pripadnost svom tlu i narodu ne isključuje kosmopolitizam.
U Njujorku, u kome je živeo dugo i boravio...
Neko mi je nekad rekao da je ljubav " Livada, puna s cveće kojeg čovek nikad ne može da se namiriše. Što više mirišeš, više ti se miriše."
To je bio stariji čovek, seljak, a ja i dan danas pamtim te njegove reči.
Rekao bih da je ista stvar i sa srećom.
Ko je jednom oseti, stalno je želi.
Možda su u prednosti oni koji je nikada nisu doživeli. Oni ne znaju za nešto bolje od dosadnog i učmalog života. Oni ne znaju za tugu, ali ne znaju ni za sreću.
Ne verujete da takvi ljudi postoje ?
Razmislite još jednom.
Večito nezadovoljni, stalno se žale, po difoltu imaju dovoljno za život, ali život ne poznaju u onom njegovom pravom smislu jer o životu nikada nisu ni razmišljali.
Ja volim što znam za tugu jer sam posle najvećih tuga bivao...
Bas mi prija ovaj lap u rukama, zaboravim da sam ovdje!Pijem kaficu, sjedim na kaucu, svi spavaju... Da nema braunile u lijevoj, zaboravila bih gdje sam.
Nalazi su mi super, a upravo mi tece maptera. Prvu flasu sam odlicno podnijela, sto znaci da cu i ostale.
I dolazio je neki drugi dr, onakav kakvog bolesnik treba. Neko ko te slusa, odgovori ti gledajuci te u oci, strpljivo i na vasa izvinjavanja sto ste dosadni i puni pitanja, odgovara da imate pravo na to i da nimalo dosadni niste, vec da se prirodno ponasate. A uz to je i sladak. :)
Cak mi je preporucio preparate za jacanje kose! :mrgreen:
Danas mi je dagi zabrinut. Samo trckara od dr do mene, nista mu nije tesko.
I za njega moram biti jaka!
Upoznala sam covjeka koji se 6 godina...
Otišao je Momo Kapor.
Otišao je kao njegova Sanja, koja se zbog zlobe ljudske smanjivala sve dok potpuno nije nestala. Otišao je gospodar priča.
Otišao je jedan od retkih koji su bili spremni da učine sve kako bi se domogli one priče koja se traži godinama i koja će biti prava.
Putovali smo danima, nedeljama, prvom linijom odbrane srpskih zemalja.
Tražili smo Rasemu.
Rasema je bila kafanska pevačica u Bihaću, sa češkim Kforom otišla je u Hrvatsku.
Iz Hrvatske je s Poljacima stigla u Veliku Kladušu.
Iz Kladuše sa francuskim kforovcima stigla je do ratne kafane Dionis.
Prešli smo šeststo kilometara dok je nismo pronašli.
Ceo dan je Momo crtao Rasemu i pisao priču o njoj.
Priču je završio rečima: “Što nije živ Andrić, pa da je...
Bijele lazi. Uvijek sam bila pristalica skrivanja onoga sto previse boli, ako time stitim voljenu osobu. Tako majci i ocu nisam rekla za tumor i uklanjanje jajnika. Jos uvijek ne znaju. Cekala sam pogodan trenutak da im saopstim dio istine, i to mali. Majka je srcani bolesnik sa povisenim pritiskom, a tata je na oporavku nakon operacije kicme.
Imam tumor, uklonjen je janik i sad sam zdrava, mogu da pravim bebu.
Ipak, muz ceka kontrolu, a znam da zeli bebu.
Brat insistira da idem u Bec na PET skener jer imam bolove. Bolovi su blagi, ali njegova zena tvrdi da on ne spava od sjekiracije, pa pristajem.
Biopsija, nakon operacije, je pokazala da je sve ok. Ginekolog me pita sta to znaci. Ok nije opis. Ali ja ne znam da mu odgovorim jer...
Davno, pre dvadesetak godina gledao sam jedan vrlo bizaran film, naravno zapadne produkcije, cijeg se imena ne secam, ali je ostala poenta koja me podseca na danasnj trenutak u mikrosredini i ne daleko razmisljanju "elite".
Naime, prica koje je krajnje obican zivot nekoliko porodica.Nevazno u kojem delu sveta se desava. Sporednim scenama docarava kako bi izgledalo kada bi ti obicni mali ljudi rucali skriveni od pogleda, cak i sagovornika, a vrsili nuzdu u zajednickom dnevnom WC.
Ovo me podseca na iskrenost vidjenu ocima danasnjih emancipovanih zena i muskaraca koji svoje varijacije sexa u oblandi iskrenosti stavljaju na sto svakog kruzoka , dok prava osecanja kriju iskazujuci ih umetnickim izrazima za koje uvek postoji recenica "...
Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera.
Ali to nije ni izbliza isto.
A i drukčije se postaje novinar.
Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama.
Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena.
Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama.
Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom...
- Ovo mi je najgore leto u životu! – rekla je u dimu dinstanog mesa za punjenje paprika.
- Zašto? - upitao je on.
- Zašto? Zar ne vidiš?
- Kad ćemo na plažu? - upitao je sin.
- Već je pola jedanaest – kazala je ćerka iza stripa.
- Hoću li ja celo leto puniti paprike? Jesmo li zato putovali? – upita se ona.
- Jesam li te ja naterao da ih puniš ?
- A šta bismo jeli ?
- Jeli bismo napolju, kao i ostali svet.
- Ostali svet letuje u hotelu i već je na plaži.
- Ostali svet ima para.
- Nije stvar u parama !
- Nego u čemu... ?
- U tome što nećeš prstom da mrdneš da mi pomogneš.
- Brijem se...
- Kad ćemo na plažu ? - cvileo je dečak.
- Već je pola dvanaest – kazala je devojčica.
- Ovo mi je poslednje leto da...
U luksuznoj knjižari „Ricoli” u Njujorku, „Politika” se prodavala na žičanoj gondoli na samom izlazu pokraj kase
U najotmenijem delu Pete avenije u Njujorku, nalazila se luksuzna knjižara „Ricoli”, obložena od patosa do tavanice tamnim mahagonijem i knjigama.
Odlazio sam tamo sredinom sedamdesetih da prelistavam preskupe slikarske monografije, koje nisam mogao da kupim.
U lavirintima polica s knjigama čovek je mogao da ostane po ceo dan da izbegne bljuzgavicu i fijukanje ledenih vetrova kroz tunele njujorških ulica i avenija.
Sretao sam tamo mnoge čuvene ličnosti: pokojnu Orijanu Falači, na primer, koja je pušila (u to vreme to se još moglo u knjižarama) i nervozno prelistavala najnovija izdanja knjiga.
Bila je zapanjena što sam ja...
Ulicom ide jedan patak
Rep mu je kratak
A kljun dugacak
Pa da li je deco to onda patak?
Sumicom ide jedan slon
Mali kao konj
A surla mu kratka
Da li je to onda gore patka?
Ako to nije patka
A ako ovo nije slon
Sta je to onda?
Da nije mozda mlazni avion?
Nad sumom leti jedna ptica
Mase krilima malim
A ne ume da kljuca
Da nije to deco, neka kuca?
Dvoristem ide jedan petao
Kresta mu mala
A perje mu opalo
I zamisli, viri mu stopalo...
Ako ono nije ptica
A nije ni mala kuca
Mozda je deco ono petao
Koji se bos asfaltom setao?
Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu.
Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu.
(a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!).
Najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu,bebisiterke po londonskim predgradjima,slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu.
Neke od njih rade nocu, a danju studiraju.
Zive na crno.
Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super.
Baka ima slabo srce.
Otac ce da im se napije od muke.
Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
...
Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.
Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja.
Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.
Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…
U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva...
У сузама,
у мору очију и шарених слика,
ја, сенка изгубљена,
дете кријем у себи годинама.
Безимена, очајна,
у свемиру виртуелном изгубљена,
дозивам анђела спаситеља,
у праху пустињском завејана,
међу речи народа амаличког залутала,
као мрва на тастатури размазана.
Неразумна, Именом Његовим названа,
вапим да ми Господ уста отвори
Њега да прослављам,
да би ме ти чуо, да би знао,
себе ти откривам,
конопце у пакао кришом дотурам,
да ти душу, као завесу,
разгрнем и тајнама небеским
Лик Његов освештавам.
Kisa je padala...ona sitna,dosadna ali je bas lepo mirisala...Dok sam setala po kraju nastojala sam vazduh udisati punim plucima.Bilo je bas dosta ljudi napolju.Setali su po parku,izvodili pse,macke,sta ko ima...neki su samo zverali okolo,podizali pogled ka nebu,predvidjali vreme...Mala grupica decaka je sedela na klupama i smeskala se devojcicama koje su prolazile,kao slucajno.
Kada sam sve njih prosla,bas sam pomislila kako je lepo ovo vece.A onda je mali decacic,od mozda pet godina dotrcao do mene.U ruci je drzao kacket,okrenut naopacke i gledao me molecivim pogledom.U meni se nesto otkinulo.Napolju je sveze,mozda cak i hladno,a on je u majici sa kratkim rukavima,izgladneo.Spustila sam par novcanica u njegov pocepani kacket.Uhvatio...
Za sve one nevoljnike
kojim treba
dodir s neba
bolest neku da pobede,
molitva je ovo mala,
sasvim mala,
kao nade zrno,
da je zdravlje
blizu negde
i da nije
baš sve crno.:bye:
Ne dozvoli nikad da do crvene ruze,tog najdivnijeg cveta koracas kroz trnje.Jer ona se da sasvim lagano ubrati,bez boli i patnje samo joj treba pokazati sta je to ljubav...a ljubav je istina i vera.O ljubavi treba razgovarati,treba je maziti,stititi...treba je znati ziveti.