Probudio sam se mrzovoljan. Kao da sam nešto slutio, kao neki gavran. Čak sam u momentu osetio i kišu na licu…Dolazim u stan, i preturam po albumima. Nešto me poteralo, il’ da vidim sliku Mome, psa i mene, ili’ da ne živim. Kao gavran…
Posle par sati, čujem vesti… Otišao je.
Zašto, bre? Gde ideš, dobra starino, šta da radimo sada…Zbog tebe sam počeo da pišem, uz tebe sam odrastao. Svaki dan sam pomišljao na tebe, čoveče. Bio si mi toliko blizak, čak sam i u trenutku kad sam te upoznao, osetio nešto čudno.
Upoznao te… Bilo je to pre par godina. Nebojšina. Neko je srećan kad vidi Diznilend, neko Ameriku…a ja sam upoznao Tebe, dobri moj Momo, i to je bilo to. Posle toga, meni nije ništa bilo važno. Upijao sam te, kao i svako ko je imao...