Učlanila sam se krajem juna ove godine na Forum u želji da saznam nešto više o sebi. Kako me doživljavaju ljudi meni nepoznati i ja njima.....Koliko su fizičko prisustvo i izgled presudni za izražavanje mišljenja o nekoj osobi.
Najpre sam bila šokirana neprihvatanjem od strane ljudi koji su tu kao nešto duže, tj. valjda su im do detalja poznata pravila ili šta već, zatim bilo je tu nevaspitanja, neobrazovanosti, primitivizma, raznih psihopatskih ispoljavanja itd.
Bilo je naravno tu i tamo ljudi koji kao da su zalutali u takvo društvo, duhovitih (čak veoma), obrazovanih najčešće u okvirima svoje profesije, ali sa tendencijom da se što više obaveste, simpatičnih, dobronamernih (dobrodušnih), raspoloženih za druženje.....
Jako veliki...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
"О бесконачној љубави Божијој
Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!"
"Да не будемо робови греха...
Danas sam čula divan vic o našem blaženopočivšem Patrijarhu:
Kada je došao na onaj svet prvog dana mu daju da jede med i hleb, drugog dana, isto, posle trećeg dana, kada je dobio isto, pita Boga: "Zašto svaki dan jedemo med i hleb?", a Bog mu kaže: "Mrzi me da kuvam samo za tebe i mene".
Bog neka mi oprosti, ali morala sam ovo da podelim sa vama.
The Lady of Shalott је назив песме коју је написао енглески песник Алфред Тенис он у деветнаестом веку. Песму сам недавно чуо. Узвишено осећање у које она доводи све оне који је чују и која је била инспирација многих уметника, не може се објаснити само лепотом стиха, већ ова песма додирује унутрашње архетипске садржаје духа.
Ради се о фантазији пуној симбола о Лејди Шарлоти која је затворена у кули под клетвом да не сме да погледа у спољашњи свет а кога може видети само преко одраза у огледалу, и да непрестано веже оно што види.
Ко не може у овоме да препозна слику индијске Маје која тка вео илузије над смртнима заклањајући од њиховог погледа суштину сопства држећи их у ланцима самсаре, али оно што се пре свега намеће из овог описа...
Došlo mi je noćas da napišem pesmu iz prve. Trenutno nemam pojma o čemu će pesma da govori. Pisaću red po red i šta ispadne.
Pesma iz prve
Eh da mogu da napišem
jedno pismo kao nekad
u kome bih rukopisom lepim
napisao da te volim,
al' ne mogu
jer lagati ne znam.
Eh da mogu da te slažem
da se ništa promenilo nije
i da briga nije došla
da me otme od tvog srca,
al' ne mogu
jer licemer nisam.
Što li nisam ja licemer stari
koji lepe priče znade,
koji priča lepe stvari,
a u stvari vreme krade.
Eh da nisam to što jesam
i da nisam tol'ko blesav,
ja bih sreću u svom džepu
zadržao da ne beži,
i pustio ne bih tugu
da mi zube pokazuje
i k'o besno pseto reži.
Ja sam ono što sam
i ne poznam drugog sebe,
ako sam i malo kreten
pa oduzeh vama vreme...
Bilo je sjaja, i mudrosti.
Priznajem i ludosti.
Bilo je smelosti,
da nekog novog
nazovem imenom tvojim.
da se ne bojim.
A onda..
Na svaki pogled tvoj,
jos osecaj jedan..
isti onaj stari
okrenem broj.
kad pozelim da si opet moj.
Ne znam zasto,
ali me mucis iz dana u dan.
Rusis mi neckanjem
svaki novosazidani san.
Neces me.. hoces me.
Neko drugi zeli me,
ti opet ne das me.
Odluci se..
Jer ja ne umem,
ja ne znam da stanem.
Kada si jednom bio moje sve,
sad je kasno za povratke.
I opet sve po starom.
Ali jos mogu da se pretvaram,
sa daleko boljim darom.
Bogdan.Bogom dan,od Boga dat....ne znam kako bih preveo njegovo ime nekom strancu.Ne znam zašto se Bog,ako je već odlučio da daruje njegove roditelje, tako poigrao sa njegovim izgledom.
Da je imao sreće da se rodi mnogo ranije,kada izgled nije bio toliko bitan,ili malo kasnije -kada bi skriven iza monitora mogao da privuče pažnju,verujem da bi bio srećan,bar malo,bar nekad.
Rodio se 1959 ,kao jedno od četvoro dece,u siromašnoj i maloj kući,koja je bila pretesna za sve,pa su odlazili redom,kako je koje pristizalo u godine kada može da zaradi parče hleba.
Bogdan je otišao u sedamnaestoj ,da zaradi svoju prvu platu u dalekom gradu gde je ostao večiti stranac.Tu prvu platu je potrošio na sahranu svoje majke koja je umrla pod...
Србија позната по својим драгим, обичним људима....
Србија
пуна песме и игре....Србија са великим стадима оваца....Србија и њени шљивици....
Нема више такве Србије....
Омладина хрли у градове....А тамо....?
Тамо их дочекују новопечени бизнисмени са фирмама стеченим у транзицији...
Раније се та транзиција у мојој отаџбини називала....пљачка....
Тамо их дочекују људи, који их мрко гледају ако на глави носе шајкачу...
Тамо их дочекују НВО, које их због шајкаче проглашавају фашистима....
Тамо их дочекују организације, које их убеђују, да су геј ОК...
Тамо их дочекују они, који их убеђују да породица и није толико битна у
животу човека....
Тамо их дочекују они који их убеђују, да вера њихових предака, није права вера...
И онда се ти људи...
hodali smo lagano...a Mesec nam je dodatno obasjavao put,kao da je želeo da baš mi te noći prođemo tuda...razgovarali smo o običnim stvarima...o tome o čemu se inače razgovara na prvim sastancima...ako se ovaj slučajni susret uopšte može smatrati time...kuća gde sam odsela nije bila tako daleko pa smo svakim korakom bili sve bliži...zato sam poželela da živim u drugoj državi pa da onda cele noći budemo zajedno...al želje su jedno a realnost je drugo...a on je bio savršen...nosio je obične texas farmerice tanke kao flis papir i crnu majicu,pripijenu uz to divno telo....a njegov pogled je bio topao i nežan...a oči nekako vesele i nasmejane...tamne,ko dva bisera crna...i gledao me njima,uživala sam u svakom njegovom pogledu,u svakoj reči...
Recimo ja sam neka tamo VIP ličnost u Srbiji i recimo pozovu mene u novo izdanje Survivor Srbija VIP 2010.
Ovo je pesma koja je recimo pisana u tri različita vremenska perioda.
Pre polaska,
po dolasku
i pri kraju boravka u Survivor-u.
Mislim da realno oslikava razmišljanje budućih učesnika u budućem prošlom vremenu koje je nastalo samo u mojoj glavi.
Pre polaska:cool:
Ja sam uvek bio borac,
Rođeni sam survajvorac,
Na nebu mi zvezda sija
Predstavnik sam VIP-ija.
U survivor ja ću ići
Čovečanski svima prići,
Ne plašim ljutih zverki
I ajkula amaterki.
Po dolasku:roll:
Filipinsko sunce sija
Pleme super, sve mi prija,
Iako je malo vrelo
Ja ponosno dižem čelo.
Pored mene kokos pade,
Svoje mleko meni dade,
Nije loše ovo stanje
Ovo...
Zašto smo bliži
kad smo rastavljeni
a sve dalji
kad smo zagrljeni
zašto je sudbina
ponekad tako gruba
ili to samo život kuša
našu spremnost na ljubav
Milan Višnjić
http://fontanasnova.blogspot.com/
Godina je prosla.
jos venem za tobom.
Priznajem da jos uvek
borim se sa sobom.
Dolazim ti cesto
i pred tvojim vratima,
mrznem se i stojim.
Cekam te satima.
Otisao nebu si
bez ijedne reci.
Mogao si reci Bogu
da zivot ti je preci.
Otisao nebu,
srusio sve nade.
Sad kroz zivot vode me
neke ruke hladne.
Sad dolazim jos cesce
i pred tvojim vratima,
mrznem se i stojim...
Cekam te satima.
Vremenom, ovaj zivot nestane,
kao neka slika na svetlu,
izbledi.
Jednom i ljubavi ponestane.
Zivot vise nema smisao.
Ne vredi.
Tonemo u bore i boli,
ostavljamo lepo za sobom.
Bicu ovde da mogu da se
ponovo susretnem sa tobom!
Vreme je tvoje isteklo.
Kap proslosti stavio si u mrtvacki kovceg,
i dodao na nju sadasnjosti deo koji jos
samo par minuta traje.
Buducnost ne mozes, jer ona za tebe ne postoji.
Nisi se plasio osecaja koji dolazi.
Nisi brinuo sto ces gledati tamu,
i slusati zvuk padanja zemlje,
ili plac koje ptice, ili psa, macke iz naseg dvorista.
Nisi se plasio da ce to biti kraj bez nas
koje si voleo,
niti da mi necemo biti uz tebe
kada odlucis da stanes.
Sada, neko ce tu uvek svracati,
ali ne da ti ublazi samrtnu samocu.
Cvece... Voleo si cvece.
Da ga zasadimo, pa ce s godinama
koren bivati sve jaci i jaci,
mozda dovoljno jak da prodre kroz kovceg
i dotakne ti srce.
Osetio bi povezanost sa svakim bicem
koje se bude priblizilo pupoljku,
pomirisalo...
O Titu je ispričano mnogo. O Titu je napisano mnogo. O Titu se priča i dan danas sa istim žarom. Neki bi želeli da isti vaskrsne pošto ispade da ono ne beše idealno ali beše mnogo bolje nego sad a opet, neki bi ... Zaista, šta bi to neki? Napomenuo bih da autor jeste rodjen dok je Tito bio živ ali je takodje bio medju poslednjim generacijama koje su dobile pionirsku maramu i bile učene o konkretnom cilju, za razliku od današnjih generacija bez ikakvog cilja.
Prosto je neverovatna količina (glupe) mase koja ionako sebična i samoljubiva večito ima izgovor za svoj nerad i alavost. Proći će i 40 i 50 i 100 godina od smrti najuticajnije osobe sa ovih prostora ikad, pa će opet biti ogorčenih. Najogorčeniji će biti oni kojima će mrtav Tito...
Nemir u sebi nosim i ceznju
za tobom, moja zemljo mila.
I kada me je sudbina gonila daleko,
u mom si srcu svoj temelj skrila.
I smejem se od bogatstva koje sam stekla,
ali u meni ipak slutnja zivi...
Da neki se nezvan gost
umesto mene tvojoj lepoti divi.
Ah, da mogu da te zagrlim oberucke,
pa da sa tobom pod isto sunce stanem.
Da se ne bojim, da ne krijem suze,
da ovom umornom dusom danem.
Da zivim da ucim svoju decu,
da vole tvoju zemlju,
da se ponose tobom.
Jer znam kako je ziveti OVDE,
otici NEGDE i reci "ZBOGOM".
Necu im dati da odu, tamo da pate.
Niti dopustiti da brisu suze moje.
I, tako zeleci da ti se vrate,
potrose godine svoje.
Jer, i ja sam zelela da se vratim,
kroz zitna polja, potoke duge.
I dok sam sanjala o povratku...
Neko u ruci drzi dinar,
neko kamen, zvezdu sjajnu...
Dok ti, jedinstveno dete,
u svojoj ruci drzis tajnu.
Tajna je tvoja samo tvoj san,
poveren si sam sebi da drugima cutis.
I kada ti traze da otvoris dlan,
nisi miran, duris se i ljutis.
Cvrsto tajnu drzis prstima svojim.
Imas li osecaj da zuljevi se stvaraju?
Znam da imas, ali ce ona ostati samo tvoja,
koliko god da te ispituju i s tobom razgovaraju.
Ona je tvoje malo nadahnuce,
sve tvoje misli. Zelje. I stav.
Sve sto te cini srecnim i lepim,
poljubac, dodir i zivot tvoj sav.
Rastajemo se bezbroj puta,
sudbini strasnoj postajem rob.
Srce mi nekom prazninom luta,
stanica mi postade veciti grob.
Sve nase bliskosti sa tobom nestaju..
Dve srodne duse stranci su postali.
Za nama put i prasina ostaju,
kao sto su za mnogima pre nas ostali.
Cutimo, a nesto bi rekli.
Ne placemo, jer znamo da nas pogled odaje.
Kada se rastanak nama priblizi,
uvek neko odlazi, a neko ostaje.
Cujes li? I pruga jeca.
Voz polako napusta stanicu.
Vetar podignu prasinu, prosu po nama,
napravi tesku granicu.
Sad sve je prazno, tiho i mracno.
Iznemogla sam, bas kao rob.
Pogled mi za vozom luta beskonacno...
Stanica postade moj veciti grob.
Oko u Oko!
Zemlja se zaustavi
godina 2012.
Dan je divan
Noć još moćnija
Znamo; da nam ljubav greje
vatru uneta pod jorganom
tamo gde bol ušuška
a doneto nama pleje,
gnezdo uvija snom
onako bez zaduška.
Planete pune su vidljive
kraj je pogledao kapiju
koplja oštra ima pipljive
a otvaraju se samo uz rakiju.
Videh te iza nje tamo samu
moju živu a i jedinu damu.
Zavoleh još više, veruj!
A uzdahom, ne, oblake ne isteruj.
Jer drugima broje u snovima
noći nam isplakane u našim pojima.
ostavite mi srbiju na miru,mamu vam ***** da vam *****
sta mislite da ste Bogom dani da su ovo poslednji dani
dal ima neko da kaze cekaj stani
dosta je,ovo tudja zemlja postaje
mnogo ovo sranje kosta je,da l ima cena posto je srbija
da se da strancima,da nas vezu lancima i zabrave katancima
Srbija ne pripada tajkunima i mafijasima
a moja Zvezda pripada zvezdasima
nasima
pravite narod da lici na stoku
razne grupe da budu trn u oku
a devvijacije ulicoma da se ponose umesto casnog krsta boje duge da nose
ko me ce oni da prkose,cije su noge bose gazile ovom zemljom hiljadama godina
kome je poreklo svima ista rodbina
zasto da ne volim srbe i cirilicu,zasto da cekam papu i pisem latinicu
zasto od decaka da pravim curicu
zasto od curice...
Odlazis, a znam da me volis.
Odlazis. Ja placem,
i ove teske trenutke sadasnjosti
u tuznu proslost pretacem.
Nista od ovog nisam zapisala,
ni dnevnik nista nece znati.
Jer ne zelim da onaj ko to cita,
bas kao i mi sada, pati.
Za tren si postao princ mojih bajki,
i do juce smo zajedno pevali u glas.
A sada ostaje samo zelja nasih majki
da se ponovo vide, i sastave nas.
Te tvoje male detinje oci
iz kojih suza nije potekla...
Ne shvatas, jer si jos mali,
a majka ti nista nije rekla.
Odlazis, zaboravices brzo nasu igru,
sav nas smeh i duge price.
Sigurno cemo oboje sretati decu,
sto meni na tebe, a tebi na mene lice.
Bice to bolno potsecanje
na udaljenost sto je za sve kriva.
Proklinjacu rastanak ovaj,
jer dusa mi postade hladna i...
Nocas u pomoc zovem
sve, sto je postojalo
izmedju nas..
Cemu sada ne vidim trag,
i ne cujem glas.
Neki sum bar da se cuje,
da me okrepi,
da mi da nadu..
Dok razmisljam gde si,
kako je u gradu.
Daleko si, ali i blizu.
Mozda je to moja navika.
Da sve sto je tvoje bude moje,
i kad je razdaljina daleka.
Ali sve je uzalud.
Nije moja noc.
U rukama samo prasina
s nekih starih
polovnih snova..
I nada..
zastarela. Nikad nova.
Neki se leptir spustio
na krilo mog prozora.
Bas cudno..
Tu ga cesto zatice zora.
A ja mislim,
mozda je to deo nas,
koji jos traje..
Koji u nama gori,
s nasim se ponosom bori,
i znake neke nove nade
daje.