POŠTA JE KRIVA ZA SVE
Jeste, kriva je i poštarina visoka.
I kafa stidljivo predložena.
Šampion glupih ufura, neizmerno simpatičan.
I srce koje kuca sinkopom, nade i strepnje.
Da, pošta je kriva za sve.
Za Nemanju koji se tako ne zove i voli da prisluškuju naše tirade o vinu.
I za kafanu koja je izgubila sjaj jer konobar nije imao sluha za poznavaoce koji nisu somalijeri i ne veruju da lignje rađaju u Moravi. Ni jednoj od njih tri.
Svakako je pošta kriva,
za Rupu koja nije rupa a jeste naš dvorac u kome si ti Kraljica a ja Vitez-Čuvar. Tamo negde gde cveta mak od koga si umela da praviš crvene balerine.
I za Tiganjicu je kriva, gde se jedu, najukusnije strinine štrudle i gde se prepoznaš pogledom sa konobarom i zaverenički ogovaraš...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Nađeno među travom, zalepljeno za prašinu jednog daha
(dok je sviralo: "Mariage d'Amour – Jacob’s Piano")
Ležim na zemlji,
lice mi pluta u plavom.
Ne tražim ništa.
Samo želim da se setim kako dišem.
Oblaci prolaze kao stari rođaci
- jedni me podsete, drugi zabole.
Muzika u slušalicama ne svira.
Ona - pamti.
I onda zatvorim oči.
I vidim. Sve.
Ne kao film.
Više kao staklo puno otisaka.
Ruke koje više ne drže,
glas koji je rekao:
„vrati se“
kad je već bilo kasno.
Kad otvorim oči,
ima nešto između mene i sveta.
Nisam sigurna šta.
Možda ja.
Možda život.
🍁🌸🍀
imam dlan,
ali nisam ga pružila
ne zbog stida -
već zato što više ne znam kome
u tvom tanjiru svetluca srebro
u mom dlanu -
toplina ničijeg pogleda
ne znam da brojim
(i bolje tako)
ali znam kad ostaneš bez ijednog „biće“
kad se „možda“ stvrdne kao kamen
i više ne umeš da ga zaobiđeš
ako mi pružiš hleb,
neću da ga pojedem
ne zbog ponosa,
nego zato što srce prvo mora da ga oseti
da zna da postoji dom
a ako ga ne pružiš -
ništa
neću da pitam
ni da gledam
imam oči koje su videle
više nego što svet priznaje
i sad samo pamte,
kao prazan zid
što još čuva senku slike
koja je tu nekad bila
(pisano negde između
jedne suze i komadića tišine)
Postoje te noći... kad sve utihne.
Kad spava i kuća i svet, a samo ti ne možeš.
Ležiš u mraku, okrećeš se, pokušavaš da ućutkaš misli, ali one su baš tada najglasnije.
To su one noći kad te sustignu pitanja na koja preko dana nemaš vremena da odgovoriš.
Jesi li srećna? Da li si pogrešila? Da li ti je neko nedostajao, a nisi to smela da priznaš?
I da li si danas nekome značila – zaista, duboko, značila?
U tim noćima se setim rečenica koje sam prećutala. Zagrljaja koje sam zadržala.
Pomislim na sve što sam želela da budem, i sve što sam postala usput – možda čak i nehotice.
Poželim da nazovem nekoga. Da napišem pismo sebi od pre deset godina. Da zaspim u miru, ali ne mogu.
Zato ćutim.
Zato dišem duboko i brojim sve ono što nisam stigla...
Podiže se zavesa večeri...
Pucketaju reči kao vatra u Radovanjskom lugu,
Stari sto u kuhinji u kojoj prošlost nije prestala da diše,
a za stolom sede - Đorđe Kadijević i Vožd Karađorđe,
licem u lice, kroz vekove, kroz tišinu i sene...
Sveća između njih.
S vremena na vreme - ćutanje jače od pitanja.
KADlJEVIĆ, lagano, kao da razgovara sa ikonom, ne čovekom:
"Vožde... snimao sam tvoju smrt kao da ti je život ćutao sve vreme.
Jesam li uspeo da ti vratim lice koje su ti vekovi skinuli?”
KARAĐORĐE mu odgovara tiho:
"Nisi morao da mi vraćaš lice. Trebalo je da pogledaš ruke.
U njima su bila i oružja... i hleb... i krv...i vera.
Jesi li to uhvatio?”
KADIJEVIĆ skida naočare i govori:
"Uhvatiti ruke... to je teže nego istoriju.
Narod od...
Zastanem ponekad dok držim šolju kafe u ruci, dok gledam dete kako se smeje bez razloga, i pomislim – da li je ovo sreća?
Nije ni uzbudljivo, ni glamurozno. Ali je moje. I to me nekako ispuni tišinom koja prija.
A opet, toliko puta sam i sama sebi rekla – “kad budem imala još ovo... kad budem završila ono... kad se sve malo sredi – tad ću biti srećna.”
I onda prođe mesec, godina, život.
Čekamo idealne uslove, a možda ih nema.
Možda je sreća zapravo tiho prisutna – dok je ne ugušimo sopstvenim očekivanjima.
Nekad sam mislila da ću biti srećna kad završim fakultet. Onda kad nađem posao. Pa kad kupimo stan. Pa kad dobijem dete. Pa kad napokon prespavam noć. I sad kad sve to imam – ne mogu da kažem da nisam srećna, ali se osećaj te...
Ponekad se sreća ne najavi,
ne zatraži dozvolu da dođe,
samo se ušunja i
to na četiri šape...
I legne na tepih dana...
I tačno znaš da je stigao trenutak
koji je ostao da diše.
Ovo je priča o tom trenutku.
O Dušici.
I o meni.
U mojoj kući sada stanuje još jedan repić.
Malecki dokaz da je nežnost ponekad razigrana, da se najdublji mir pojavljuje na
četiri šape sa jezičkom koji ne traži dozvolu da ostane
Sa imenom Dušica koje ne zna za granice...
Imenom koje šušti kao zvižduk na usnama koji zapinje o sopstvenu sreću...
Došao je tiho sa pogledom koji još ne zna sve, ali već sve razume...
Sa šapama koje traže ravnotežu, ali već znaju da je centar sveta u mom naručju...
Moj dom sada odzvanja njegovim prisustvom koji nosićem otvara...
SESTRA SANDRICA, NAJVERNIJA I NAJODANIJA SLUŠKINJA BOŽIJA
Kada te oko privuče nekom preslatko-izazovnom reljefu ženskom, nešto ti razum opseni kada počneš da udvaraš se, mediš i tepaš toj, do tada nepoznatoj, ženi prorade nagoni i u tebi se stvori iluzija nekakve ljubavi koja traje sve dok se ne okreneš i(li) zatvoriš okice čarnije i posle, tako uvek bude , od prelepog obličja te, za oko neodoljive, žene ostanu samo titrave uspomene, nekakve scene ledene i blede sene, ali kada nečiju nebesku dušicu dodirneš oblutkom svoje vrludave duše tada ti sva čula zapevuše najmilozvučniju ariju, osetiš da se baškariš u ovozemaljskom Raju i te, med-medene, miline se nikada ne raspršavaju, ne nestaju, zaboravljaju – večito traju, telo golicavo...
Њено величанство Марија Магдалена, витинијска принцеза, неодољива лепотица, злобници кажу жена са безброј лица, Исусова најомиљенија ученица и највернија животна сапутница, увек ће остати, за развратне педере, који су упоганили Цркву Христову, прешусница, прељубница, грешница и сваколика људска негација, а за уметнике, од Бога надахнуте људе, најслађа инспирација, медитација и за мисли најузвишенија сваколика сладација.
-------------------------------------------------------
У Лувру се налази импресивна статуа Марије Магдалене коју је урадио Грегор Ерхарт (1465–1540). Скулптура голе жене са црвеном таласастом косом која пада, попут најлепшег водопада низ леђа до колена, преко груди напред и покрива јој гениталије. Постоји нешто крхко...
Pred smrt cu se ozderavati I opijati misliti o tome da si ti vec mrtva
I da nista to ni nema veze ni da cemo ikad moci o tome da pricamo a taj presamrtni osecaj je odlican ne znam dal si ga ti isto dozivela sve to sto pojedem I popijem raspasce se kao I mi sto smo Ali eto jedem I pijem I automatski zadovoljabam instinkte voda hrana pivo pivo hrana voda tako je bilo I u detinstvu samo bez piva ali ja to nisam znao tad da ce taj unos dovesti do mog rasta a kasnije I raspada...ko su Ovi ljudi sad ne znam Ali isto se raspadaju od poroka I materije...jer su od materije I sazdani cula mozda varaju Ali imam vene na nogama trule zube I ko zna kakve krvne sudove ...prijatelj je izgubio nogu Ali zadrzao glavu...kakav je to redosled pozeljan noga...
Na nekom trgu, u nekom nevažnom mestu digitalne stvarnosti,
susreću se dve senke... zastaju, kao da se poznaju...
Da li je baš tako?
Na trgu koji nikada nije imao nameru da bude važan,
dve senke stoje jedna naspram drugoj...
Jedna - govori stisnutih pesnica...
Druga - već zna šta će čuti...
"Tvoj pogled je bio...neprimereno slobodan!“
- uzviknu senka vitlajući pesnicom...
"Imamo propise o načinu posmatranja svetlosti.
Tvoj ugao...odstupa!“
Tišina caruje...
Zanemeo je vetar,
ptice,
sam život...
"Zabeleženo je i da si prošla pored biste bez naklona!
Kako sme to da bude!
To se beleži! To...proizvodi posledice.“
Druga senka ne mrda.
Liči kao da se zrak svetla priklonio njenom ramenu.
"Takođe, primetili smo da ne postavljaš...
Aristotel: "Svrha znanja je akcija."
- Neprimenjeno znaje je beskorisno. Svrha znanja je svesnije delovanje koje stvara pozitivne promene, bolje uslove života i humanije društvo.
----
Volter: "Poslednji stepen izopačenosti je korišćenje zakona za nepravdu."
- To je pretposlednji. Poslednji je stvaranje zakona koji to omogućavaju. Kada su zakoni pravedni ne mogu se koristiti za nepravdu.
----------
Marvin Minsky: "Svaka pametna osoba želi da je isprave, a ne da joj se dive."
----------
Isaac Asimov: "Posao nauke se nikada neće završiti samo će tonuti u sve dublju i dublju, beskrajnu složenost."
-----------
Richard Feynman: "Upravo u priznavanju neznanja i priznavanju neizvesnosti postoji nada za kontinualno kretanje ljudskih bića u...
Volim što sam majka.
Znam koliko je to posebno, važno, dragoceno.
Nosila sam svoje dete devet meseci, rađala ga, dojila, uspavljivala.
I svaki dan ga i dalje nosim — telom, rukama, srcem.
Ali...
Ponekad pogledam sebe u ogledalu i pitam se — gde sam ja nestala?
Ne zato što žalim za prošlim vremenima, nego jer me više ne prepoznajem.Nekad imam osecaj da se od žena očekuje da idalje budu lepe,zgodne,zavodljive i nakon porodjaja.Čujem često komentare svoje okoline kako olako komentarišu druge žene nakon porodjaja.Sigurna sam da je mnogo lakše osuditi,nego razumeti,takav nam je mentalitet.Nismo vise isti ljudi.Izgubili smo empatiju,osecaj i razumevanje za druge ljude.
Strije. Podočnjaci. Grudi koje nisu iste. Stomak koji više ne stoji...
Nešto kao uvod: Većina mojih priča nalazi se na blogovima Noćna šaputanja i u Dnevniku slučajne domaćice - oba bloga su na WP
KROFNE
Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.
Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje. Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.
Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.
Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da neće doći na posao. Wow, veća odgovornost za mene, uplašenu klinku ubačenu u svet ajkula.
Dobro je, ponela sam doručak od...
SESTRA SANDRICA, NAJVERNIJA I NAJODANIJA SLUŠKINJA BOŽIJA
------------------------------------------------
Kada te oko privuče nekom preslatko-izazovnom reljefu ženskom, nešto ti razum opseni kada počneš da udvaraš se, mediš i tepaš toj, do tada nepoznatoj, ženi prorade nagoni i u tebi se stvori iluzija nekakve ljubavi koja traje sve dok se ne okreneš i(li) zatvoriš okice čarnije i posle, tako uvek bude , od prelepog obličja te, za oko neodoljive, žene ostanu samo titrave uspomene, nekakve scene ledene i blede sene, ali kada nečiju nebesku dušicu dodirneš oblutkom svoje vrludave duše tada ti sva čula zapevuše najmilozvučniju ariju, osetiš da se baškariš u ovozemaljskom Raju i te, med-medene, miline se nikada ne raspršavaju, ne nestaju...
Razmišljala sam da li da i večeras podelim novi tekst.
Možda sam mogla da sačekam. Možda bi neko rekao da je rano.
Ali osećam da treba baš sada – dok još u meni živi ova misao.
Dok kuća ćuti, a ja mogu da budem samo ja.
Nekad imam osećaj da hodam kroz dan sa više verzija sebe.
Jedna zna gde su pelene, druga zna gde su računi, treća se smeška svima osim sebi.
A ona prava... kao da je negde nestala.
Znam gde mi stoje pelene. Gde su kašice. Gde je peškir za bebu, gde je flašica, gde muž ostavi čarape.
Znam gde su računi. Znam gde je lista za kupovinu.
Znam da treba da operem, skuvam, nasmejem se, zagrlim, budem tu.
Znam da treba.
Ali ne znam gde sam ja.
Ona koja voli tišinu uz kafu.
Ona koja se smejala glasno s prijateljicom.
Ona koja...
Timeo hominem unius libri.
Filozof i teolog Toma Akvinski (1225-1274) navodi ovu misao u smislu da se boji onog
koji je pročitao samo jednu knjigu, ali ju je dobro proučio, te bi mogao biti opasan protivnik
u diskusiji, pogotovo ako je to Biblija.
Ova izreka se danas ne upotrebljava u tom značenju.
Danas kažemo tako za neobrazovanog čoveka kojeg ni u šta ne možeš ubediti, jer on to
ne može razumeti.
Pogotovo ako on svoja znanja i saznanja crpi samo iz jedne knjige.
🌸 🌸 🌸
Ovaj tekst pisem i kao nastavak serijala mojih tekstova "Intimne price jedne žene" i za sve žene koje se ponekad osećaju izgubljeno u vrtlogu svakodnevnice.
Za one dane kada misli beže,a snage baš i nema.
Za one dane kada poželim da se vratim u kuću moje bake,da me onako nasmejana dočeka na pragu kuće,da osetim samo još jednom onaj miris koji nigde ne postoji sem na tom mestu,u tom mom selu.
Za one dane kada bih sela sa njom na stepenice dok se dan polako priblizava kraju,a ja samo sedim... Danas mi misli lutaju najvise ka tom mestu.
Danas mi misli lutaju, teško ih je smiriti.
Kao da svaka beži na svoju stranu, pa mi ostaje samo da ih gledam kako se sudaraju — sa obavezama, umorom, tišinom, tugom.
Beba je danas bila nemirna...
U tmini prve misli, gde se nemir stvara,
gde duboki slojevi bića grabe suštinu
i ne daju emociji da izgovori svoje ime,
gde krv nije krv, već prah što ne zna da gori,
baš tu se guši zametak reči.
Ona se koprca u neizgovorenom kriku,
u poricanju i starim, zaboravljenim jezicima,
dok je senke nižih slojeva ne otpuštaju,
drže je nesazrelu, neizrečenu,
ne daju joj oblik ni glas ni svetlost.
Reč, ta večna pobeglica,
traži pukotinu u tami, traži dah
da pobegne od tih ledenih zidova,
jer tu, u dubini gde demoni pletu niti,
ona ne postoji.
Srce je ne prima,
Grlo ne prepoznaje njen drhtaj,
usne ostaju zatvorene,
dubina hoće samo tišinu
u kojoj nema ni pobune, ni promene.
Ali reč nije stvorena da ćuti...
Kida svoje okove dahom koji prkosi,
I...
Tama je zaspala prva. Ne zato što je bila umorna, već zato što je znala da
svetlost još nije spremna da shvati njen san.
Svetlost je dolazila kasnije, uvek kasnije. Beskrajna potreba da osvetli, da
razjasni, da pronikne u ono što nije moglo biti viđeno - to je bio njen zakon,
njen impuls, njeno prokletstvo.
Ali tama nije bila besmisao. Nije bila ni hladna ni prazna. Ona je znala tajnu
koja je gorela duboko u njenoj crnoj srži - da svetlost nikada neće postojati
bez nje.
Prvi put su se srele na ivici vremena. Svetlost se širila, tama ju je gutala, a
one su ostajale u večnom pokretu - ne kao neprijatelji, već kao ljubavnici
koje svest još nije razumela.
Tama je šapnula svetlosti:
"Ti misliš da me osvajaš. Ti misliš da me...
Са задовољством могу са Вама да поделим за мене битну и радосну вест.... Моја четврта књига; СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ се налази у продаји.
Рецензија књиге СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ:
Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама
Кратке приче већ дуго привлаче посебну пажњу читалаца, а када се у њима нађу модерни елементи, онда њихова вредност још више расте јер у себи садрже многобројне истине које се са филозофском тежином најбоље памте и прихватају као огледало нас самих. Зато је за свакога ко у краткој, сапетој форми воли понирање у подсвест, збивања кроз репродукцију човекове свести, дефабулативност, суочавање са сопственим несавршеностима и трагање за животним смислом, најбољи избор зирка кратких прича Спонтано Сагоревање, Себастиан...
Pišem jer mi je pisanje jedini način da ostanem povezana sa sobom.
Ne pišem da bih delila savete, niti da bih glumila da znam više od drugih. Pišem jer osećam da moram.
Ovo je moj mali prostor iskrenosti – bez maski, bez glume. Pišem o svakodnevici, majčinstvu, o tišini koju nosimo iznutra. O trenucima kada se pitam gde sam ja, dok pokušavam da budem sve drugima.
Ako ste se ikada osećali isto, možda će vam moje reči biti bliske.
Ovdje ću deliti deliće svojih misli i osećanja – ne kao neko ko zna odgovore, već kao neko ko traži.
Tiho nestajem u tuđim očekivanjima
Tiho, polako, a da toga nisam ni bila svesna – počela sam da nestajem. Ne odjednom, već po komadić. Sa svakim „važi“, svakim „mogu ja“, svakim „nema veze, ja ću“, uzela...
...da osvjezim stare rane
i u ove
iskusne dane
hoces li opet moci
mojoj zelji se suprostaviti
a suprostav nije u pitanju
rijec je o mojem
beduinskom izrazu
i zivotnom neprolazu
nije ovo za Tebe djevojcice
cije i sad posjedujes lice
ti sad isto stara
a ne dajem na to
ni pet para
rijec je o Tome sta u meni jos tinja i izgara
kao dosadno kloparanje
kod starog vodjenicara...eto...
Na, veoma posećenomi, mudrozbornom i intelektualno, vrlo-dozorelo, prosvećenom, naučnom skupu upriličenom povodom 120-godišnjice klasične filologije na Beogradskom univerzitetu održanom 23. novembra 1995. godine u našem srpsom prestonom gradu, Beogradu, tada sam, s` ponosom u grudima, Srpstvom u venama i svojom Majkom Srbijom u srcu, bio na grudobranu svoje prenapaćene Otadžbine koju su htele, kao gladne hijene, da rastrgaju, od Amera, Vatikana i Germana antisrpski izdresirane, fašističke horde ustaša, balista i SS „handžar divizije“, sam održao predavanje na temu lika i dela prof. dr Nikole Vulića i, između ostalog, rekao i sledeće:
»U Narodnoj biblioteci Srbije nalazi se deo Vulćeve rukopisne zaostavštine, u kojoj se nalazi, pored...
Na ivici vremena, u sobi koja ne zna da li je laboratorija ili snoviđenje,
sede Tesla i Dali, dvojica koji nikad nisu mislili kao ostali...
Tesla posmatra Dalíjev autoportret:
Vi ne slikate ono što vidite. Vi slikate ono što tek treba da se dogodi.
Dalí se osmehuje, povlači liniju u vazduhu:
Ono što tek treba da se dogodi? Onda govorimo o nečemu što ne postoji.
Tesla:
Sve postoji, ali ne u trenutku u kojem ga očekujete.
Dalí:
Ah, vi ste dakle umetnik! Jer umetnik zna da se stvarnost ne događa sada,
već u nekom drugom vremenu, u nekoj drugoj dimenziji.
Tesla pali sijalicu bez kablova:
Elektricitet ne zna za prošlost ni budućnost. On pulsira. On samo jeste.
Dalí:
Baš kao snovi. Baš kao sat koji se topi.
Tesla:
Snovi su...
NIJE SVAKI MUŠKARAC SA VELIKIM NOSOM, SIRANO DE BERŽERAK
Večeras,još samo večeras. Dopusti da snovi galopiraju slobodni. Večeras,još samo večeras. Nacrtaj osmeh na moje umorno srce. Večeras,još samo večeras. Veruj da sve bajke imaju srećan kraj. Večeras,još samo večeras Naruči od uličnog svirača onu našu. Večeras,još samo večeras. Ljubi me kao da sutra ne postoji. Sutra će biti već kasno. Sutra je novi dan. Sutra ću voleti neku drugu. Sutra ćeš voleti nekog drugog. Sutra će ova noć postati samo sećanje, koga se nekog dalekog sutra nećemo sećati.
"Halo, ti si?"
"Naravno da sam ja. Koga si očekivao? Selmu Hajek?"
"Kada možemo da se vidimo, hitno je."
"Gde gori, Zorane?"
Zoran je inače moj najstariji prijatelj, on tvrdi da nije samo...
Pariz, 1969. godine.
Svetla Lido kabarea trepere na kišnim ulicama, dok unutra odjekuju poluglasni razgovori među bogatim i moćnim.
Marija Kalas sedi za stolom u uglu, u crnoj haljini koja upija svetlost, prstima polako prevrće kristalnu čašu vina.
Njen pogled luta po prostoriji, ali odjednom zastane - ulazi Džeki Kenedi u savršeno krojenom Chanel kostimu, s
osmehom koji je podjednako misteriozan i nedokučiv.
Džeki nije osoba koja dolazi sama, ali večeras jeste. Njene ruke nežno dodiruju ivicu barskog stola dok konobar
donosi martini. Oseća pogled operske dive i bez reči podiže čašu prema njoj - znak prepoznavanja.
Ne treba mnogo da Marija ustane i priđe. Dve žene sede jedna naspram druge, tiho, sa osmehom koji skriva previše...
U zen vrtu koji ne zna za granice vremena, Bruce Lee pažljivo
posmatra kamenje raspoređeno oko njega.
Jung dodiruje površinu vode, proučavajući odraz koji se menja
sa svakim pokretom...
Bruce Lee:
Budi voda.
Jung:
Voda zna za oblik, ali ne zna za definiciju.
Bruce Lee:
Definicija je samo način da se um drži vezan za poznato.
Jung:
A ako se pustimo u nepoznato?
Bruce Lee:
Onda prestajemo da budemo robovi forme.
Onda smo tok.
**Jung gleda u talase:
Ljudi misle da su statični, ali u sebi nose sve arhetipove.
Smena kraljeva, ratnika, mudraca—sve je u nama, ali mi
mislimo da smo samo jedno od njih.
Bruce Lee:
To je pogrešno. U borbi ne misliš šta jesi.
Postoji samo trenutak, samo impuls.
Jung:
Možda je borba ono što...
Zrak je mirisao na rosnu zemlju. Zvuci snažnih zamaha
kose gubili su se u svježini zore, a prvi sunčevi zraci
zavlačili su prste među otkose mlade trave. Mladić od
nekih dvadesetak godina povremeno je zastajao, brisao
sitne kapljice znoja s čela i osvrtao se oko sebe. U
desnoj ruci čvrsto je držao kosu, još vlažnu od rose, a
njegova figura na proplanku djelovala je gotovo
nestvarno, kao da je iznikla iz same zemlje.
Kapljice rose na visokoj travi blistale su poput sitnih
dragulja, a miris pokošenog bilja širio se zrakom i stapao
sa svježinom jutra. Mladić ponovo podiže kosu i zamahnu
punom
snagom. U tom trenutku pred njim se pojavi prizor zbog
kojeg mu lice preblijedi, a iz grla mu se ote krik.
Pred njegovim nogama ležalo je lane...
Večera u Mecinoj kuhinji ponekad nije običan događaj.
Miris pohovanih bukovača širio se kroz prostor, pire od tikvica lelujao na tanjirima,
a hladni sokovi čekali da ugase svaku žudnju.
Lizika, mudra sudoperka sa debelom jezičinom, seckala je bukovače na fine komadiće,
jer su joj bolni zubi nastradali od godina grickanja masnih naslaga.
Lepotan, ponosni frižider, dostojanstveno je nudio svoja pića sa polica, kao da vodi
elitni restoran.
Mačak se protezao na prozoru, lenj, ali ne i nesvestan - jer, on znao više nego što je
otkrivao.
Sofronije, moćni petao, sve je nadgledao iz daljine - njegov kljun, oštar kao sudbina,
nije dopuštao haos za stolom.
Ali niko nije očekivao mrava.
Jedan, maleni, neumorni radnik, ušao je...