Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ne možeš čitav život svoj
da živiš kao noj
i kad god te život izazove
da zagnjuriš glavu u snove
Otresi taj trun sna u oku
jer život je u toku
i nemoj pogled da skrećeš
jer putem kajanja nigde stići nećeš
Milan Višnjić
http://fontanasnova.blogspot.com/
(ili neka moja razmišljanja o životu isnpirisana ko zna čime)
NOĆ PUNOG MESECA
Noć punog meseca. Lepa u svojoj iščekujućoj strahoti pomisli Jelica dok se kroz svetli mrak vraćala kući. Potpetice odzvanjaju pustom ulicom. Zvuče kao muzička pratnja tom bezimenom nemiru koji oseća u sebi a ne zna zašto. Kakav dan ….nagrada od firme. Bože, ne može da veruje da je ona najbolji prodavac meseca. Ali, tako kažu. Baš se doterala, sredila za taj skup....i nervoza je prilično drmala. Majka joj jutros, gledajući je kako se sprema za odlazak na posao, reče ponosito kako samo majke mogu “Lepotica moja”. I Jelica se sama osećala lepom….divan osećaj sa kojim je krenula u dan. Pun mesec je gleda odozgore….okrugao, sjajan. Obasjava joj put I lice...
.....
Čekanje
Ne mogu više da budem sama
sama sred ljudi,a ulice šumne u gradu
sama sred sale,a ona vrvi od sveta.
Neću da me zanavek proguta tama
da mi se poslednji koraci polako prikradu.
Meni se s` tobom obalom šeta
kraj naše breze,kraj senke njene na zidu.
Svejedno da l` sam ti druga,treća ili peta
ili ko zna koja žena po redu.
Osećam,poslednja sam ti draga žena.
Ona koja se uvek najviše voli,
ona s kojom se san nedosanjan sanja,
ona s kojom rastanak najviše boli.
Vidim,poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obavija predsmrtna pena
i mru nežni trenuci proleća i jeseni.
Idemo,i osećam da je ostala u meni
sva ona u tebi ljubav nedorečena
Mira Alečković
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Optimistička pesma za sve one...
Kada mi je u to apokaliptično JUTRO uputio neočekivani VATRENI POLJUBAC,osetila sam jezu u čitavom telu..
ELEKTRIČNI ORGAZAM je prostrujao uzburkanim krvotokom,naprežući mi svaki mišić muskulature,kao da radim propisane vežbe namenjene DISCIPLINI KIČME.
RUŽ sa mojih usana ostao je utisnut na njegovom obrazu..
Moja kosa se poput zlatne GRIVE spuštala niz njegove ruke i blistala je sjajem CRVENIH KORALJA koji su bili
upleteni u njene pramenove.
Mirisala je na MORE i na opojni miris DIVLJEG KESTENA.
Na mom vratu su se presijavali CRNI BISERI.
"AZRA ili ZANA...podseti me tvog zaboravljenog imena"-rekao je držeći me čvrsto u naručju.
"Ni jedna ni druga nisu mi poznate"-nasmejala sam se.
"A možda si EKATERINA VELIKA...jesi li...
Kad vas neko zauvek napusti,na koji način pokušavate da date smisao sopstvenom življenju?
Ima li pisana reč snage da vam ispuni samoću?
Za mene je Matija Bećković u tom smislu neprevazidjen..
Moj izbor za one koji se u ovome prepoznaju:
Tugovanka za Verom Pavladoljskom
Ne mogu da zaspim,
a ni da se probudim.
Jedino tebe nema,
a samo ti postojiš.
Više je biti pesma,
nego pesnik,
a biti ti,više je od oboje.
Na terasi
Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mramorim,
dok mi lepota oči muti:
zar sve to treba da pregorim?
Al` ako bi se zbog čega
bacio listom sa balkona,
bilo bi zato,što posle svega
taj šib i jasen ne gleda ona.
Drugi pogled
Nisi imala takve oči
kada sam te prvi put sreo,
one su iskrsle na tvom licu
tek kada...
Nekad smo razmisljali crveno.
Sad razmisljamo zuto.
Do zelenog nece ostati nista zdravo.
Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa poverenjem koje izrasta iz oluja.
Sa ovim covekom sam uvidela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost.
Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obeležja životnog druga.
Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim
Kako bi se usudili da zahtevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlaki ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života ? Da li je to sve ? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati...
Evo vec nedelju dana leskarim kod kuce, ma ne valja ni to, doduse jeste da sam se razbolela, ali kako prezdravljam tako mi je kod kuce sve dosadnije. Setih se one Kisonove knjige "Kod kuce je najgore" Elem, tako trazeci cime cu popuniti toliko slobodnog vremena /sto je retkost/ pronadjoh I knjigu koju sam citala pa otprilike pre 10-tak godina. Nisam pobornik popularne psihologije i instant saveta za uspesan brak, posao i srecan zivot, medjutim, postoji jedna izuzetna knjiga iz te branse koja je na mene ostavila veliki utisak i odakle cu citirati par recenica, koje su veoma bitne za moje trenutno stanje. Knjiga se zove "Put kojim se redje ide" a napisao je M. Scott Peck:
"Ljubav je, po mome, volja da sebe prosirimo da bismo potpomogli...
Prijateljstvo i ljubav
te dve lepe stvari,
ko to spoznao nije
njemu srce krvari.
Ali gde granica bude
izmedju ta dva
to mnogo njih nazalost
nikada ne sazna.
Ta granica je nekad,
kao nit tanka,
dok nekad bude ambis,
provalija velika.
Iz prijateljstva,
ljubav moze lako nastati,
ali iz ljubavi prijateljstvo,
tesko moze opstati.
Ljubav je ono
sto srce ume da kaze,
prijateljstvo je ipak nesto
sa cime masta raspolaze.
Ipak, prijateljstvo je lepo
ako se iskreno daje,
ali ljubav je ono
sto vecito ostaje.
Za nekog je mozda
prijateljstvo od ljubavi jace,
vaznije i u zivotu prece,
zavisi od srca
da li je od maste vece.
hajde da život pretvorimo u bajku
stvarnost u maštu lepu i slatku
želim ba budem kraljica tvoja
a ti moja duga od hiljadu boja
želim da te ljubim na oblaku belom
pokriveni samo sunčanim velom
želim da letimo kroz zvezde sjajne
i da mi otkriješ sve tvoje tajne
pusti maštu sebi na volju
i ja ću ispuniti svaku želju tvoju...:heart:
Ljubav je satkana
od hiljadu kapi
i stisnuta bez reda
ispušta vatrene boje
I TI si kroz dugin vez ljubavi
uokviren u moje vrijeme
da traješ kroz vjekove....:zag:
:cmok::cmok2::zag:
]
Misli koje je za svoj 70. rođendan,
16. januara 1959. godine,
Čarli Čaplin poklonio čovečanstvu.
Kada sam zaista počeo da volim sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim u suprotnosti sa sopstvenom istinom. Danas znam da se to zove BITI VERODOSTOJAN.
Kada sam zaista počeo da volim sebe, shvatio sam koliko može biti uvrijedljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE.
Kada sam zaista počeo da volim sebe, prestao sam da žudim za nekim drugačijim životom i mogao sam da uvidim da je sve što me je okruživalo ustvari bilo...
Zamišljam te nagu,
sa tijelom dječaka u kome je žena,
usnula i spava…
Ne budim te više, puno ožiljaka,
moje srce, kao zemlja podrhtava
Zamišljam te nagu,
anđele bez krila, ostala su negdje,
poslje zagrljaja
na olovnom nebu, sjena duge spaja
ono što već jesi, s onim što si bila
Zamišljam te nagu,
Jedino u svoju nježnost odjevenu
I kraj tebe ležim
Pokrivam te srcem u krvi i znoju
Raste moja čežnja, ljeto je i snježi
Zamišljam te nagu, janje moje malo
Hostija i čaša,
puna tople kiše
A polje je plavo i vrijeme je stalo
Na nekom zvoniku i nema ga više
Zamišljam te nagu,
više se ne stidiš ruže u svom vrtu,
ako je procvala…
Jesi li još ondje i da li još vidiš
zvijezdu iznad mene ili je već pala?
Ljeto koje pamtim, srušila je zima
sjekirom...
Svaka noc provedena s' tobom,
daje mi neku chudnu snagu,
a srce postaje sve vece,
i sve vishe ljubavi,
moze da primi i da da.
Svaka noc provedena s'tobom,
daje mi neku slatku bol,
pa je zelja sve veca,
a dusha nezasita
i ne zna za granicu....
Svaka noc provedena s'stobom,
daje mi ogromnu radost,
shto si tu i shto si moj,
shto mogu da te slusham,
dok mi tiho govorish,
posle glasne noci,
"Hvala ti shto postojish":cmok:
Dobro jutro, zlato moje !!!:cmok2:
Noćas uprežem kočije mesečeve
do sobe tvoje devojačke crne
Da spustim jedan cvet u sneve
da osetiš kada ruka te zagrne
Nisu svima prsti u mogućnostima
odaj se ne milovana žadnom ovom češlju
tom što iz kičme mi ka tebi cima
a pretvara te noćima u vidru najveštiju
Dolazim ti i stalno dolaziću
da te ne začnem, a to paziću.
V O D O L I J E ....TA SAM...
1.Americki poslodavci najradije zaposljavaju Vodolije na radna mesta koja zahtevaju originalnost. Istrazivanja zasnovana na posmatranju radnika pokazuju da Vodolije i poslove na pokretnoj traci obavljaju na sebi svojstven nacin.
2. Oni su fascinirani svim sto je ultramoderno. Statistike pokazuju da su medju prvima nabavili kompjuter i prikljucili na Internet. U kuhinji se cesce od drugih sluze aparatima.
3. Sto se emotivnog zivota tice, Vodolije pripadaju grupi onih s kojima je tesko planirati zajednicku bududnost. Njihovim partnerima najvise smeta njihova sklonost da s bivsim ljubavima uspostavljaju prijateljski odnos, kao i to da su cesto nesigurni u prirodu...
..
PRIMOPREDAJA DUŽNOSTI
Besana noć je ispisala reči gneva,
ali je pred odlazak progutala mržnju.
Sanjivo jutro je blagošću svetla
sačekalo pesmu crnog mraka.
Pozdraviše se u prolazu učtivo
ne prepoznajući se,
kao da se ranije nikada sreli nisu.
I nastaviše polako
svako putem svojim..
Laku noć i dobro ti jutro,Svete!
Ps.
Za one kojima je bila teška upravo odlazeća noć.
Ona govori nerazgovetnim jezikom strasti,dok trezno jutro ne dovede stvari u uobičajeni poredak.
Neka vam ovaj dan bude po nečemu poseban,ma gde bili i ma šta radili danas...
Neću te prizivati
nežnim rečima,
šapatom jedva čujnim;
uspavanke ti sklapati od meseca
i tople noćne tišine,
nikad se neću topiti
pred tvojim usnama,
raznežiti od tvojih dodira - kao stena, neumoljiv i nepomičan,
prkosiću tvojim zagrljajima;
srce ću ti ostaviti da zebe i strepi
na vetrometini mojih okrutnih dodira i pogleda bez samilosti;
kad se osetiš prazno i bespomoćno,
u mom ledenom oku
nećeš naći utehu...
ali ako padneš na dno,
u najcrnji mrak,
gde je sve što dotakneš
gluvo beznađe i smrt
ja cu biti taj koji će te iščupati;
stajati kraj tebe onda kad svi drugi padnu i napuste te,
koji će te grliti dok ne zaboli,
stiskati usne dok ne pomodre,
dok ne puste krv
iste boje kao krv onoga
što ti hladan i dalek kaže:
"MENI NIKO NE...
Ko zna po koji put sam osetila snagu moćnih sila kako me vuku ka dnu. Pitanje je trenutka, stanja svesti, rasporeda zvezda ili ko zna več čega, da li se u takvim trenucima može odupreti tome.
Nikada nije lako smoći snagu i boriti se. Uvek je jednostavnije prepustiti se mraku i pasti na dno. Ali na dnu nema svetlosti. Nema zvuka. Nema života. Shvatila sam da ako se oduprem i iz sve snage odbacim od dna, ako ništa drugo, moći ću da ugledam malo svetlosti. Da i moju dušu ogreje. Zahvalna sam zbog toga. Zbog te snage koju ipak osetim u odsudnim trenucima. Zbog toga što nisam ostavljena sama na dnu.
:heart:
Hoćeš li da živiš ili preživljavaš?
Hoćeš li da budeš lice ili ličnost?
Hoćeš li da budeš 13 cifara ili ime prezime?
Hoćeš li da se igraš sa evolucijom tako što ćeš sebi izvaditi kičmu koju ti je ona dala?
Šta vidiš kada pogledaš kroz svoj prozor?
Kroz čiji i koji prozor gledaš?
Jeli to svaki dan ista slika, jeli to svako juto isti krevet, jeli to isto smeće pored tebe svako jutro?
Jesi li li gubavac i grbavac ili imaš leđa, vrat, pesnicu i moždani impuls?
Cenim bitange, batinaše, sponzoruše, kurrve, narkomane...
Cenim impulse... enegriju... Koliko je sati?
Kada umreš mozak radi još nekoliko sekundi. Život ti proleti pred očima.
Šta ćeš tada videti?
Jeli to osećaj koji nosimo u grob, jeli to ono što će biti naš raj ili pakao?
Ko si bre...
Vise puta sam donela neke odluke kojih se nisam drzala...Zar sam tako slaba da ih sprovedem u delo?Ponekada samu sebe iznenadim i izdrzim,budem jaka.Ali onda se desi nesto sto mi pokaze koliko sam,u stvari,slaba,koliko sam samo jedno obicno ljudsko bice koje voli i zudi za istim...i ne ume to da sakrije...A cak i u ljubavi treba biti dobar igrac,treba verovati u svoje karte,a kada,u podeli,izvuces one slabije,da umes i da blefiras...Imam 45 godina,i tek ucim da budem igrac...A cak to i ne zelim...Jer to nisam ja...Ali NIKAD NE RECI NIKAD...Pronadjoh se u ovoj Natasinoj pesmi,koju slusam po ko zna koji put danas...
P.S.Zahvaljujem se prijatelju na podrsci,razumevanju i strpljenju,prepoznace se on vec...
Na obali sam danas bio
i u prizoru uživao
Sunce je toplo sijalo
reka je mirno tekla
kao da je i njoj prijalo
što se sunce blistavo
na njenoj površini ogledalo.
Najednom se susretoše
topao vazduh nad gradom
i hladan vetar što sa zapada dodje
u koštac se uhvatiše
uskovitlaše
i oluju za tren napraviše.
Na reci se bele kreste pojaviše
ali ne kao one kad je vetar miluje
i kad one na osmehe liče
već kao da zube pokazuje
oluji što joj po volji nije
„Kosmos je sve što postoji, što je ikada postojalo, i što će ikada postojati. Čak i najbezazlenija pomisao na Kosmos izaziva nespokoj u nama – žmarci nam prodju niz kičmu, glas nam zadrhti, obuzme nas nelagodno osećanje, slično kakvom dalekom spomenu na padanje sa velike visine. Postajemo svesni da pristupamo najvećoj među svim tajnama.“
Karl Segan – Kosmos
Porodilište, planeta je dobila nov život, Kosmos je negde stvoren, Vaseljena je bogatija.
Eksplozija! Vreme počinje, atom je stvoren, sada je negde period od pre 14 milijardi godina, naš Kosmos je na putu stvaranja. Galaksije ne postoje, zvezde ne postoje,planeta nema...
Pitam Vas zaljubljene, ostavljene, usamljene, udate, razvedene: Da li Vam je ikada Njegov jedan jedini pogled bio dovoljan da shvatite Njegove najdublje misli? Da li Vam je ikada Njegovo cutanje znacilo vise od hiljada i hiljada reci?! Da li ste ikada lezale u Njegovom krilu i osetile da ste istovremeno toliko jake, da mozete svojom ljubavlju da prkosite celom svetu, a opet tako krhke, ranjive i ljubomorne na svoju savrsenu ljubav!? Da li ste ikada tako lezale i bile okovane mrezom, ispletene nitima svoje maste, mrezom u cijem je centru stalo vreme, a u prostoru ste, prkoseci gravitaciji, lebdele Vi - nosene svojim najneznijim osecanjima!? Da li ste ikada imale osecaj da Vas Njegov poljubac vraca u zivot, kao sto kap vode na usnama...