Dnevnik đaka iz miješovitog braka
Piše: Ahmed Burić
Danas nam je ukinulo vjeronauku. Odnosno nije ukinulo, nego je direktor škole čika Emir rekao da ocjene iz tog predmeta više neće ulaziti u opći prosjek. Marko i Ivica više neće imati jednu peticu više od mene, a neće ni Selmir, koji je dobio peticu samo zato što je rekao da je Allah najveći. Marko je jednom napisao vježbu o Svetom Savi, kako je bio graditelj, pomiritelj svoje braće i još koješta, i odmah dobio peticu. Ja sam bio malo tužan što i ja nemam peticu, jer je Marko sve prepisao, a ja sam još našao i kako je Sv. Sava progonio bogumile i mučio ih najstrašnijim mukama, otkidao im jezike i urezivao krstove na lice. Marko me je dobro namlatio, i rekao da će mi isto uraditi što...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
''Uživaj u malim stvarima, jer ćeš se jednoga dana osvrnuti iza sebe i videti koliko su one bile velike.''
Ne znam ko je autor ovih lepih misli,ali su definitivno tačne...Jutros sam ustala čila i vesela.Skuvala kafu i rešila da uzivam neko vreme u virtuelnom svetu,a onda se bacam na posao,sutra slavim pa nastavljam sa spremanjem...
Čeznjiva sam,željna ljubavi (nista novo,reći ćete ;) ),ali ne patetično već sa puno vedrine...
I krećem sa slusanjem pesama o ljubavi,gode mi uvek,a jutros posebno...I pevušim,i skakućem na stolici u ritmu muzike...
Na ekranu zasvetli pisamce,stigla je poruka..."Jesu li ustale moje usne jutros?"
"Jesu,i ljube te svuda,samo su tvoje"...odgovorih...i već ovo jutro dobija na lepoti još više,još jedna mala...
Bilo je obično nedeljno popodne. Mislim na ona popodneva kada smo zajedno. Sedeli smo i buljili u tv. Gledali smo neki film po ko zna koji put. Pomalo pijuckali kafu... Čekali da prodje vreme i da izadjemo negde iz kuće. Kažem, obično popodne. Onda me je ona upitala:
- Jesam li ti poželjna?
Pogledao sam je zbunjeno? Uostalom, kako odgovoriti na to pitanje?
- Oho, ljubavi, otkad to ti postavljaš glupa pitanja u ovoj našoj vezi?
- Ne, stvarno... Da li ti se svidjam u fizičkom smislu?
- Ne razumem... Otkud takvo pitanje... Svidjaš mi se, da mi se ne svidjaš ne bismo bili zajedno, prosta i logična stvar!
- Imam utisak da nešto nije kao kod drugih...
- Kojih drugih?
- Pa, znaš... Malo mi je neprijatno... Ustvari, pa i nije važno...
- Eto ti...
Pitate se da li je to uopste moguce. Naravno ;) Kompanija Pepsi sakupila je 1.571.161 u jednom danu na fan page-u svog brenda Frito-Lay
ceo tekst na mom blogu
.
.
.
D A V A N J E...J E... D O B I J A N J E ...(prvi dio)
.
.
.
Pokušavam da te pratim; dakle... pošto SVI i SVE uistinu jesu Ja, kada Ja drugima dajem nešto uistinu, to nešto Ja dajem samom Sebi?
Veoma dobro. Jednostavno, zar ne?
Ne, nije. Teoretski, možda, da, vidim logiku u tome...ali kad tu teoriju postavim u praksu nekako ne ide...
Znači, već si to probao činiti u praksi?
Ne. Zar moram?
Kako onda znaš da ne ide?
Logički, evo TI primjer: Recimo, gladan sam i kupio sam sendvič i prije nego li sam ga zagrizao vidim prosjaka ispred prodavnice, prosi. Vidim da je gladan, traži novac, vjerovatno bi da kupi nešto da jede...Dođe mi da mu dam svoj sendvič, ali...i ja sam gladan, i nemam više novaca, ni u džepu niti igdje...
...
Fragmenti odlaska
Dogorele misli u vazduhu.
Zgužvana osećanja na podu.
Plastičan osmeh,
iskrzan od preterane upotrebe.
Suze sakrivene ispod jastuka.
Ljubav ostavljena ispred vrata.
Polomljene reči rasute naokolo,
zgažene,neizgovorene do kraja.
Zamršene paučine uspomena
izmedju naših sagradjenih zidova.
Još jedan pogled preko ramena,
pre nego što zacvili brava
u mojim rukama.
Ne,nije ostalo ništa više....
~For my man,called a dessire..~
Ps.
Kad ljubav ode,
reč devalvira.
Zatvoriš vrata za njom
da te promaja ne ubije,
ako te već misao ne slomi.
Neka drugi pokupe kosti
sa zgarišta emocija...
TOL
...
...
...
-...zamišljena
kosom obavijena
glavo
svaka ti riječ oko ima
i vektorski ide
pravo...
Tebi Vilo
sa izvora kad uzlijećeš
molbe upućujem
i nadam se
da zaboraviti vuka
nećeš
...pored izvora
kad mirno spava
gora
i tvoje kose
raščešljano drijemaju
mojem pogledu
ne pobjegnu komete
okolo
kad špartaju...
Jos jednom cu probati da te zaboravim. Odgurnula sam te ponovo od sebe, ovoga puta na grub nacin. Namerno. Hocu da te povredim jer zasluzujes. Imas sve sanse da te i zamrzim. Onda sam pocela da kopam po svom secanju, valjda u nameri da pronadjem izgovor za svoje grubosti, i prisetila se koliko puta si me povredio. Setila sam se da sam ti jednom rekla da te volim, pre nekoliko godina. Nista nisi odgovorio. Ne umes ti te reci da prevalis preko usana, znam... Kako sam to mogla da zaboravim? Kako sam mogla da predjem preko toga. I zasto sam ti, pobogu, to rekla prva?! I posle svega toga,k ti si dosao na kolenima kod mene... I ja se ponovo saplela o isti kamen. Zbog cega to sebi radim? Necu vise, sad je stvarno kraj...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NE VOLIM, ETO...
Do granice svoje duhovne
Tupoga pogleda strašljivog
Hodam po sopstvenoj ivici
Jecajnim korakom ka litici.
Hodanje traje....ne zna se
Ni litica ne zna se gde je
Svaki udah misli je tad trzaj
A suza mala planina golema
Vrleti osećaja oštrih ivica
Seku tabane duše hodajuće
U meso dušino meko i toplo
Nemir ubodom noža ostavlja trag.
I hoda duša vukući strah
Breme joj...
Ponekad poželim
da te nikada
sa drugima ne delim
da s tobom tugujem
i s tobom veselim
dok ne pobelim
jer ti najbolje znaš
sve moje tajne
sva moja radovanja
i sve uzroke
mojih nespokoja
Al takodje znam
čim te napišem
da nikada više
nećeš biti samo moja
jer takva je sudbina tvoja
JEDINA;VERNA;PESMO MOJA
Milan Višnjić
http://www.fontanasnova.com/
Šta je raskoš? Po mom mišljenju to je sve ono što je suvišno da bi čovek bio srećan.
Vićenco Đoberti
Plešem
dok se ogledam
u barici suza i krvi i kajanja
Mogu se okliznuti o sopstvenu glupost
al ocaj me grcevito privija uza se
Trebaću im ja još.
Plešem sa svojim porazom
dobar smo par
tuga se smeši
beznadje me čvrsto privija uz sebe
Trebaću im ja još...dugo...
Vece je obecavalo. Jak miris romantike sa erotsko – pornografskim primesama sirio se vazduhom, a ona ga je svakim udahom upijala. Ali, bilo je to plitko disanje, jer drugacije nije znala, niti je pokusavala dublje da udahne.
Dosao je po nju. Malo ljubljenja, malo komplimenata. Krenuli su autom, usput razmenjujuci ono sto bi se slobodno moglo nazvati frazama. I ona negde duboko u sebi zgrabi cekic i poce da udara po pticici, zarobljenoj u njenom telu -kavezu, koja je porucivala– Dosadno je, dosadno…. Sa svakim udarom pticica, a time i njen glasic postajali su veci i jaci. Pticica je rasla u direktnoj srazmeri sa jacinom udaraca, opiruci se svesnim zeljama svog kaveza, zadirala je u podsvest i odatle na svetlo izvlacila najskrivenije...
Tako je Bracika heroin plenjen na istočnim granicama (Gradina itd.) bez ikakvih papira i protiv zakona i propisa predavao direktno Službi državne bezbednosti, umesto sudu koji bi trebalo da ga komisijski uništi. Heroin, za razliku od novca i oružja, nema serijske brojeve i poreklo, ali zato ima sjajnu tržišnu vrednost. Odatle 660 kilograma heroina (najčistijeg, br.4; 93 posto) u sefu koji je Državna bezbednost - u strahu od bombardovanja NATO - iznajmila od Komercijalne banke u Beogradu: heroin potiče od dve zaplene još iz 1997. Bracika dao, Jovica sačuvao: valjaće mu za nečega, jednoga dana; ta količina uhvaćena je tek februara 2001, kada je novi ministar Dušan Mihajlović preuzeo MUP. Heroin ima samo jednu svrhu: da bude preprodat...
,,...danas, u aprilu 2003. godine....poražavajuće je očigledno: da je ubistvo Zorana Đinđića u direktnoj vezi sa karakterom bezdržavlja u Srbiji, odnosno sa stanjem u kome nije moguće precizno identifikovati državu. U ovom stanju nije se znalo ko ima, a ko nema pravo da koristi instrumente fizičke prinude, niti su postojala pouzdana pravila koja bi razdvajala ono što je dozvoljeno od onoga što je zabranjeno
(Nenad Dimitrijević: Srbija kao nedovršena država; Reč, br. 69-15; B-92
Ima više raznih pretpostavki o tome kada je začeto ono što će Nenad Dimitrijević aprila 2003. godine nazvati "para-državnim Kartelom" koji vlada Srbijom. Neki misle da ej Kartel osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MOŽDA
Reči su najmoćnije
od sve pametne snage ovoga sveta.
“Možda” je čudna reč
menja značenje i oblike
snagu i moć
od čoveka do čoveka
od sna do sna
od tebe do mene
ponekad, znaš....
pobegne i od sopstvene sene
tek strah je drevni skola
ma to ona beži od ranijeg bola
I samo je istina čista i gola
Može spasiti novoga bola.
“Možda” je čudna reč
Tek početak sna može biti
Osećaj još snen...
Dogovorili smo se u pet, a ja, evo, već u pola pet čekam. Pod rukom nosim znak prepoznavanja; dvometarsku parket lajsnu. Dobro sam razmislio pre nego što sam se odlučio na ovo. Ne priliči mojim godinama; ali mojim godinama više ništa ne priliči. (A i kad je moglo priličiti, opet nije priličilo, samo iz drugih razloga).
Hodam tako uz zidove, zavirujem u izloge, čekam da tih pola sata prođu, ali ne ide to tako lako. Cvet u unutrašnjem džepu sakoa već je počeo venuti. Bio sam sve nervozniji; čelo mi se znojilo. Da stvar bude gora, neoprezno sam se okrenuo pa sam znakom prepoznavanja srušio jednog dečaka!
Kad sam izgladio stvar s dečakovim ocem, još uvek je bilo pola pet. Počeo sam paničiti. Aritmija mi je puzala uz grlo. A moram biti...
Nikad nije ni imao smisao, niti ce ga ikad imati. Zivot se sastoji iz segmenata u kojima na razlicite nacine ga dozivljavamo. Na razlicite nacine uzivamo i zabavljmo se, na razlicite nacine radimo i posvecujemo se, na razlicite nacine pokazujemo emocije i tako dalje. Sve na razlicite nacine unutar tih segmenata, i svaki je interesantan na svoj nacin. Prepun je raznih ljudi koji dolaze i odlaze i to je neminovno. Kako mi uticemo na te ljude i kako oni na nas zavisi od stepena osvescenosti i razumevanja. Prvi segment je sa jedne strane bez prevelikih obaveza i posvecenosti necemu konkretnome, sa druge strane pun je iscekivanja i ucenja. Sve je interesantno u pocetku i sve vodi ka necemu sto bi doprinelo samom zivotu i njegovoj spoznaji...
- Patuljci žive u kuglama (J. Klepac) - odlomak
Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve...
.
.
.
O P R O Š T A J ... (treći dio-zaključak)
Bog: Oproštaj, za sebe i po sebi, je potpuno nerazumljena kategorija odnosa Bića, koje je poistovijećeno sa razumom, prema svojoj projektovanoj realnosti. Istinska ekspresija tog odnosa je čista LJUBAV, te je 'oproštaj', kao izraz toga što se želi postići s njim i kroz njega, APSURD.
Čovjek: Kako Ljubav može da bude O P R O Š T A J?
Bog: Ljubi da bi bio ljubljen, jer ljubeći drugog uistinu ljubiš Sebe. TI JESI SVI i SVE...Ti tj. JA, BIĆE-KOJE-JESAM, JESAM u Tebi kao i u svima. Kada zaista poželiš da spoznaš istinu o Sebi i situaciji ne okreći se logici svog razuma...razum će uvijek da Ti stvori perfektan odraz Tvoje PERCEPCIJE Sebe i svijeta u ogledalu. Sve što Ti se ne sviđa u...
.
.
.
O P R O Š T A J ... (drugi dio)
Bog: Ovaj mono-dijalog je počeo sa 'Tvojom' ponudom oproštaja. Oproštaj je upravo ono što moraš da naučiš da izbjegneš u svojim životnim situacijama. Oproštaj ne samo da ne pomaže nikome već uistinu odmaže. Oproštaj te drži upravo tamo odakle misliš da si utekao. Dok opraštaš misliš da se oslobađaš od ljutnje, od mržnje, od kletvi...međutim, tvoj oproštaj nagovještava nešto što Ti ne vidiš i ne želiš da vidiš.
Čovjek: A šta bi sad to moglo biti?
Bog: Tvoj oproštaj je pokazatelj, meni, da si Ti u Sebi već OPTUŽIO nekoga za nešto, da si ga oklevetao za nešto što uistinu sam Sebi činiš a ne vidiš to, te u svojoj Ne-svjesnosti o Sebi i svom izboru svaljuješ svu odgovornost sa Sebe na njega...
-Tata,mogu li i ja s tobom?!Javila se moja desetogodišnja čerka dok sam prebirao po ribolovačkim štapovima,neodlučan za koji da se opredelim.
-Ne znam baš Saro...izgleda će kiša ,čak i pljusak...
-Ne smeta mi,poneću kabanicu...
Do sutona je ostalo još oko sat vremena kad smo kejom stigli ispod mosta.Procenio sam da će tu ispod mosta biti najbolje da lovim smuđa na voblera ako krene kiša.A izgledi zato su se uvečavali iz trena u tren! Teški oblaci su se sa zapada,preko Fruške Gore, valjali na istok,a mi smo bili usred pravca valjanja...Nevreme nas nije moglo promašiti.
-Saro,ovde ćemo...
Naizmence smo varali "voblerom" i Sara je nakon nekoliko nespretnih zabačaja,uhvatila ritam i zabacivala "ko matora"-gde je htela!Za njen...
.
.
.
O P R O Š T A J ... (prvi dio)
Čovjek: Moram priznati...u srce me je dirnula ova tvoja ispovijest. Osjetio samo na trenutak da bih mogao da ti čak i oprostim za sve...
Bog: Da mi oprostiš?
Čovjek: Htio bih, tako mi došlo...ali ne mogu sebi da dozvolim, nešto me ipak drži i vuče nazad. Kad pomislim samo o svemu što se dešava u ovom svijetu...i kad znam da sve to TI stvaraš... ne da mi...
Bog: Ali JA ne želim tvoj oproštaj!
Čovjek: Eto, treba li išta više da kažem? Tek što se otvorih prema TEBI i pokušah da te shvatim na momenat i evo, spreman bih i još sam spreman da ti i oprostim, jer negdje duboko osjetih i osjećam da govoriš istinu a ono...? Još dok tI se nudim a TI mi pokazuješ svoju aroganciju...trebao sam znati bolje...
...
Žena koja voli
To može samo žena koja voli
da ne traži ništa,a da nudi sve,
u danima teškim i rečima grubim
da kao nekad,veruje u sne.
Ona zna da čeka,verno i u nadi
kada čovek njen zaboravlja na nju,
dok sporo prolaze dani osame
da uporno stoji na njihovom tlu.
To može samo žena koja voli
da čvrsto u srcu drži krhke sne,
verujući u bezvremensku ljubav
ona pruža nežnost,a živi bez nje.
Ps.Za nepopravljivo romantične ženske duše... ;)
...
..korak po korak
gazim vreme.
Minute, sate,
dane i godine.
Pitam se cesto,
koliko je duga staza moja?
Ne zelim to znati,
ali me pitanje to uvek prati.
Hocu li znati sve sto zelim?
Hocu li pruziti koliko mogu?
Hocu li voleti uvek?
I jako kao sada?
Da li ce i onda na kraju puta,
ostati osmeh na licu mome,
i blagost,
milina koju imam u dusi,
dok oci se budu sklapale moje
da usnim onaj sanak najduzi,
iz kojeg se nikada necu probuditi...
Овај текст је настао као мој одговор на питање у ком тренутку смо заиста и потпуно заљубљени у неку жену на једној од тема на форуму...
Тамо је оцењен као недовољно лично искуство па сам га обрисао и пренео овамо...
Заљубљеност је стање усхићености и помало поремећене перцепције.
За мене најинтензивнији тренутак заљубљености јесте тренутак пред први пољубац.
Допадамо се једно другом, гледамо се као да би се јели за доручак, ручак и вечеру. Сваког дана...
И, онда настане тај тренутак у којем застајемо и стајемо једно пред друго.
Гледамо се... И још мало се гледамо. Нема везе да ли се видимо или се баш и не видимо.
Ипак се гледамо.
Тело устрепери. Жеља за пољупцем је очигледна. Дланови се помало озноје. Буде понеки нервозан осмех...