(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NE VOLIM, ETO...
Do granice svoje duhovne
Tupoga pogleda strašljivog
Hodam po sopstvenoj ivici
Jecajnim korakom ka litici.
Hodanje traje....ne zna se
Ni litica ne zna se gde je
Svaki udah misli je tad trzaj
A suza mala planina golema
Vrleti osećaja oštrih ivica
Seku tabane duše hodajuće
U meso dušino meko i toplo
Nemir ubodom noža ostavlja trag.
I hoda duša vukući strah
Breme joj teško....jedva se vuče
To samo život iznutra tuče
Al’ duša hoda dok suzom škrguće.
Vetrovi besni lome joj grane
Jauk ne pušta dok vreme svoje čeka
Skrivajuć lice da ne vidi se
Nedodirujuć nikog da taj ne uplaši se.
Iznenada misao dodje
Duša podigne glavu što može višlje
Lakoća neka svu je prožme
Pogled joj bistar a vidik jasan
Pogled na dole....tabani na ivici
To duša stoji na svojoj litici
Pogled u dalj ....crni bezdan
U koji duša baci breme....
Sve ima svoje vreme.
Okret.... i nazad lakim hodom
Tabani zacelili od osmeha duše
Mila i rodnija, za sebe i druge još blagorodnija
Vraća se nazad snagom još plodnija.
Evo me nazad živote rode
Da vidim kud me sad putevi vode.
******
Ne volim, eto...ne volim
Nemirne „ne znam“ vetrove
Tuge me tad često pohode
K’o mladu stabljiku polome
Duša mi onda samuje
Al’ duh joj nemirni mir daruje
Na mestu gde slabost mi ponire
Tu snaga duše moje izvire
Tad duh moj plodove ubire
Dok se duša životu raduje.
PS Svako ima svoj način....
......eve ti 
