Stojim na raskrsnici
i pitam se
kuda dalje
Da l onud gde me srce
ili onud gde me razum
šalje
Ako poslušam srce
put će me dovesti tebi
ako poslušam razum
učinit ću uslugu sebi
Bacam novčić
nek on odredi moje pute
a u sebi se molim
da dovede me pod tvoje skute
glava-razum
pismo-srce
I gle uslišena mi molba
Palo je pismo
Nek nam sreca
pokaže put
kad sami znali nismo
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
A hteo sam jednom
oblake crne
da ti zamenim
zlatnim suncem
a hteo sam jednom
da zauvek dam ti
ustreptalo srce
A ko bi znao
da bisere
stavljam
tamo gde im nije mesto
A ko bi znao da za hleb
mesiš gorko testo
A ko bi znao
da ti si veštačko cveće
I da sam te džaba zalevo
Bolje bi bilo
da te nikad nisam sreo...
Prelep je dan
a ja pakleno sam
odveo bih
u šetnju nekog
kad bih imao kog...
Bice najbolje da kupim psa
tako cu imat uvek druga
tako će biti manja
ova moja tuga...
Rekose mi u opstini,
mada mi nisu dali na uvid
tvoju krstenicu,
da nisi rodjen u zamrzivacu,
a ni na Severnom polu.
Rekose:
"Ne pise nista,
ne dajemo takve podatke.
Ne moze bez licne karte..
I vi niste normalni!.sta pitate?!!"
Zahvalih na komplimentu,
divno je biti nenormalan.
Mada,umalo ne dobih batine..
Upitah tvoje prijatelje i rodjake.
Prijatelji odmahnuse rukom:
"Mislis na Sezama?!
O,taj se tesko i nama otvara".
Tvoji rodjaci rekose:
"Ne znamo odakle mu,
ni kako mu kockice leda
kruze krvotokom.
Takvih nije bilo u nasoj familiji.
Hteo je onomad da se prijavi
za Ginisovu knjigu rekorda".
Ne vredi,moracu sama..
Odakle si se stvorio Leden?
Matematicki stigoh do onog cuvenog
"zadatak ima vise resenja".
Da ne dolazis ti sa neke...
...Kiša sve jače pada.Sa zadnjeg sedišta čujem samo neko mrmljanje, osećam da je neka rasprava u toku. Da bih prekinuo neugodnu atmosferu, oblašnjavam Rumunu, da mora da mi plati unapred za ovakvu vožnju. Prvo negoduje, ali na kraju pristaje i plaća...Dok prolazim kroz pusta banatska sela, razmišljam o tome kako ljudi žive u ovakvom miru, bez ikakvih dešavanja, i pitam sam sebe koliko bih mogao ovako? Mislim da bi posle 1-2 dana doleteo nazad u mravinjak. Iz razmišljanja me trže glas ovog sa zadnjeg sedišta, koji mi objašnjava da treba da ih sačekam, da bi pokupili robu. U sebi psujem prijatelja, koji mi je ovo natovario na vrat. A trebao sam da znam, pa on je pijačar, koji uživa u ovakvim transportima, zato i vozi karavana. Ali, sad...
Lični plan sigurnosti
Iako nemam kontrolu nad svim onim što moj partner radi i iako ne mogu uvek da predvidim nasilnička dela, imam više mogucnosti da sebi i svojoj deci obezbedim sigurnost.
1. U hitnom slučaju mogu da učinim sledeće:
Bežanje
• Ako se na to odlučim, znam puteve za bežanje: izlaze, prozore, liftove.
• Deponujem novac i rezervne ključeve ........................................, tako da su mi u hitnom slučaju dostupni.
• Rezervne ključeve, kopije važnih dokumenata, odeću i dečje stvari, predajem kod ........................................, koja/koji ih čuva i donosi mi, kada mi trebaju.
• Ako moram da bežim, idem kod ................................ To sam već dogovorila.
• Ako ne mogu otvoreno da...
U kasno proleće, te godine, posle izložbe i Leine smrti, Maza je ostala skotna. Mi smo skupili parice i rešili da dozidamo kuću. Trebalo je na postojećoj kući skinuti krov, napraviti oko kuće novi temelj i noseće stubove koji će nositi sprat kako ne bi bio opterećen stari temelji i normalno trebalo je sazidati sprat, staviti nov krov i pokriti. Rizičan poduhvat i ogroman. Opet mnogo popijenih kafa, crtanje, računanja, pozajmica, planiranja. Ja sam uzela godišnji odmor dok ne završimo a i Maca. U kancelariji je radila koleginica tj. zaposlena radnica.Po našem planu imali smo samo jednog majstora, Macinog kolegu. Sve ostalo smo pomagali mi i prijatelji, komšije, ostale kolege. Bilo je ludo i nezaboravno.Dovukli smo sav materijal u...
Ne mogu,dušo, pronaći svetlost
u mračnom tunelu tvoga sna;
u svakom jutru tvoga stvaranja
umire jedan budući dan.
Zato,ne pitaj šta radim sama,
kad suze liju kišu u baru.
Ne pitaj ,nikad, kako se čita
crveno slovo u mom kalendaru....
Budi me kiša, koja uporno kljuca po prozoru...Prvi put od kada taxiram, ne izlazi mi se na štraftu, mada znam da će biti posla. Pokušavam da se sakrijem ispod velikog jastuka, da ponovo nastavim sa snom, ali ne vredi... Ne mogu. I kao po pravilu, moju dilemu otklanja mobilni. Zvoni...zvoni...zvoni... Da li će prestati, pitam se!? Neko je jako uporan. Konačno prestaje... Stiže sms... Ne vredi, nekome je baš stalo da me podigne iz kreveta. Kome? Hm...
Prijatelj-kolega me moli da odem po neke njegove stranke, neke strance, koji žive u Pančevu, da ih vozim, pošto ne može da stigne... Dobro plaćaju, vožnja je dugačka, sve provereno, daje mi broj na koji da ih nazovem i da se dogovorim. Bože, kakvi sad stranci po ovoj kiši...
I’m a bitch, I’m a lover
I’m a child, I’m a mother
I’m a sinner, I’m a saint
I do not feel ashamed
I’m your hell I’m your dream
I’m nothin’ in between
You know, you wouldn’t want it any other way
I’m a bitch, I’m tease
I'm a goddess on my knees
When you're hurt
When you suffer
I'm your angel undercover
I've been numb
I'm revived
Can't say I'm not alive
You know I wouldn't want it any other way
;)
Недуго пошто сам развио тему "Филозофија и култура тела" у погрешном правцу која се свела на обожавање материјалног тела, функција колективно несвесног о којој је писао Јунг а која је жива реалност, ступила је у дејство како би "оног ко слави тело" вратила на прави пут. Наиме, сањао сам сан чија је финална функција била да ми покаже скретање са пута. Сањао сам себе како носим лутку од папира у природној величини кроз град и показујем је људима хвалећи се њоме. Такође сам свим силама био теран да схватим да тело није циљ, да је циљ оно иза тела, или Платонова идеја, и да је грех проповедати обожавање сенки.
Буквално је опасно клањати се телу, јер тиме показујемо скретање са правог пута због кога смо доспели на овај свет, и то скретање...
"Ako lisce sto pada nije dovoljan znak,
ako vetar sto zvizdi nije dovoljan znak,
ja cu pokriti lice ovim rukama
da mi ne vidis oci
kada gledas u mrak.."
Ako me ove jeseni
ne obraduje zivot
necu verovati nikada
da zlatne boje jeseni
jos zive u meni...
Ako ovo lisce sto pada
i tepih pravi zut,
ne donese mi osmeh na lice,
oteracu sve ptice...
bez obzira da li su
stanarice ili selice...
Ako ove jeseni ne budem srecna
i opet pokrijem lice svoje,
zabranicu da opet jesen dodje
i izbrisati joj sve boje...;)
Tu ljubav..
Izvlacila sam ispod sina
brzih vozova.
Spasavala je,
a sama sam je tamo ostavljala.
Tu ljubav,
u more sam bacala.
Birala sam najvece uzbrdice,
najvise uzvisice
sa koje cu je zakotrljati.
Nosila sam je vodi
i kamenju.
Sta nisam sve radila
da je izgubim,
a ona se uporno
vukla za mnom,
stalno mi se vracala.
Ceka me pred kucom,
a nece unutra.
Spava sa mnom,
a nece da me zagrli.
Budi me,
samo da me podseti
da postoji.
NEPOZNAT AUTOR
Ps.Opet mi neko stihove stavi u sanduce,krisom..
Da me podseti da ljubav postoji..kao u pesmi.
Тихо, тихо свирај ове ноћи.
Ово нам је задња прилика,
ја сутра одлазим
далеко од њега.
Тихо, тихо свирај тужну пјесму,
нек' потече ракија
да ноћас будем његова
први и задњи пут.
Смијали смо се,
нисмо вјеровали
да постоје духови
и ђаволи.
Смијали смо се
"све било је шала",
а сад одлазим
заувијек из овог града.
----------------------------------(22.1.1991.)
Poznat kao "Solar Designer". Ruski specijalista u oblasti kompjuterske bezbednosti, psnivač projekta Openwall. Autor je alata John the Ripper koji nadgleda bezbednost kao i dodataka za Linux kernel.
Kreator Prolific Linux kernela, zagovornik slobode u programiranju i otvoreni protivnik programskih patenata.
Svoj rad započeo je pošto nije imao novca za UNIX, pa je svom kompjuteru Amiga dodavao stvari koje liče na UNIX. Kasnije je instalirao Linux (0.11) na 386 mašinu, izmenio nekoliko kodova da bi ispravio propuste i počeo da održava staru mrežu. Danas je jedan od glavnih kreatora i administratora celog kernela.
Sreća je uvek
izmedju ti i ja
ona to ne zna
al znamo ti i ja
Ljubav je večna
ako je iskrena
ona toga nije svesna
ali jesmo ti i ja
Život je kratak
al često je dug put do sna
inat to naš ne zna
al znamo ti i ja
Godine hitaju
i ne pitaju
ako zakasnimo
još dan ili dva
pitaćemo se posle
opet ti i ja
Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.
- Ako pogledaš u ovaj dokazni materijal broj 1, prepoznaješ li osobu na fotografiji?
- Prepoznajem. To je Roman Polanski.
- Da li je gospodin Polanski tada nagovestio da bi želeo da te fotografiše?
- Da.
- Kada je to bilo?
- 13. februara.
- Šta ti je tada rekao?
- Pokazao mi je Vog Magazin za koji je on radio fotografije i pitao me je „Da li bi htela da fotografišem i tebe?“. Odgovorila sam „Želela bih“.
- Odgovorila si mu „Da“?
- Aha.
više o ovome u MyFilmo magazinu
Кишица полако пада,
све је сиво изнад града.
Кишица полако сипи,
све је тихо, тише не може бити.
----------------------------------------------
моја прва...
17 дугих година
живим с тобом ја
а сада морам отићи
у свој родни град.
Овдје су пјесме друкчије,
људи више пате,
али зато стрпљиво чекају
да им се дјеца врате.
Данас небо плаче,
сузе саме теку,
све су пјесме данас тужне
јер поток оде у ријеку.
Тешко је причати о томе,
схватићеш једном и сам,
дјетињство буде и прође
а волиш само један град.
Никад не знаш шта ће бити,
каква је твоја судбина,
можда те љубав чека
негдје иза 7 долина.
Можда ће баш тај град
бити тај једини,
можда ће те његово име
сјећати предивне љубави.
Близу сам граду кога волим,
далеко од града који ме мрзи,
ал' све се ријеке овдје срећу
гдје почињем живот нови.
Грађанине свијета,
желиш ли смрт
свим оним људима које још ниси срео?
Они нису криви
што си несретан.
Свако живи свој живот
и своју срећу ствара.
Ниједан човјек не би требао
жељети смрт. Било коме.
Зашто желиш преузети
судбину човјечанства
у своје руке?
Дошло је вријеме
да станемо,
да видимо шта смо учинили,
да видимо да нам није још пуно остало,
да разговарамо,
да се договоримо.
Ми то можемо.
Потребна нам је твоја помоћ.
У питању је и твој живот.
-------------------------------------(1.3.1991.)
Знаш ли колико ми значе
бар двије ријечи
што ми их понекад кажеш?
Знаш да ми је тешко што си ту,
а далеко си,
страшно си далеко од мене.
Понекад се насмијеш,
мислим да си ту,
али то је само трен.
Недостижан си.
Зашто?
Шта бих требала урадити
да тај трен потраје?
Шта бих требала рећи
да приђеш,
да твоје очи кажу све
што не смијеш?
Да ли је могуће
да су ти тренуци
све што од тебе
могу добити?
Да ли помислиш некад
да постоји усамљено срце,
којем су сузе једини пријатељи?
Твоје би га очи
(и твој осмијех)
могли развеселити.
ЗАШТО НЕЋЕШ ДА УЧИНИШ НЕШТО ЛИЈЕПО?
--------------------------------------------------------------(28.2.1991.)
Бићеш сретан тад
кад ти сви честитају,
али сјети се мене
и мојих сузних очију.
Реци јој да је волиш,
реци то искрено
само не заборави
вријеме протекло.
Љубав остаје,
ране ће бољети.
Ти ћеш живјети с њом
а нећеш је вољети.
Љубав остаје,
срце ће плакати
јер сам с другим сад
а с другом си "сретан" ти.
--------------------------------------(23.1.1991.)
Све сам пјесме пјевала
о теби, једини,
а ти само чекаш
да те она пољуби.
Све сам пјесме пјевала
само за тебе,
а ти чекаш, чекаш
да те њене усне пољубе.
Све сам пјесме пјевала
о теби, драги мој.
Томе сам посветила
цијели живот свој.
Све сам пјесме пјевала
са тобом у мислима,
али моје срце зна
да те је она украла.
Моје пјесме ноћас плачу,
теже им је него мени.
Ти се само смјешкаш.
Ви одлазите загрљени.
Моје пјесме плачу ове ноћи
и жале мене,
јер знају да никад нећеш доћи
са ријечима "Волим те".
------------------------------------(16.7.1990.)
Godine 1854,indijanski poglavica Seattle-a je uputio pismo americkom predsedniku u Washington,kada je ovaj izrazio zelju da kupi velika podrucja indijanske zemlje,obecavsi rezervat indijanskom narodu.
To pismo i danas pleni dirljivom lepotom izraza,dubokim osecanjima vezanim za prirodu i covekovu okolinu i neumanjenom snagom,nakon vise od 15o.godina,opominje savremenog coveka svojom vanvremenskom porukom.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
"Kako mozete kupiti ili prodati nebo,toplinu zemlje?
Ta ideja nam je strana.
Ako mi ne posedujemo svezinu vazduha i bistrinu vode,kako vi to mozete kupiti?
Svaki deo te zemlje je svet za moj narod.
Svaka blistava borova iglica,svako zrno peska na recnom sprudu,svaka izmaglica u tami...
"Podelio bi sa tobom otkrovenje koje sam ovde doziveo.
Dosao sam do njega kad sam klonirao vasu vrstu..i shvatio sam,zapravo,da vi niste sisari.
Svaki sisar na ovoj planeti nagonski razvija prirodnu ranotezu sa okolinom koja ga okruzuje.
Ali vi,ljudi,ne postupate tako.
Dodjete na neko podrucje i razmnozavate se,dok ne potrosite sve prirodne resurse.
Prezivljavate jedino tako sto se sirite u novo prodrucje.
Uvek u potrazi za zauzimanjem novog,jer odlazite iz starog koje ste unistili.
Na ovoj planeti postoji jos jedan organizam koji se istovetno ponasa.
Znas koji je to?
Virus.
Ljudska bica su bolest,rak ove planete.
Vi ste kuga.."
Odlomak iz scenarija filma "MATRIX"
Ps.Predhodni sjajni govor indijanskog poglavice me je podsetio na...
ДОСАДНО МИ ЈЕ... 28.07.2008.год.
Кад ујутру устанем
прво се умијем,
онда брзо доручкујем,
па се од маме,
иза куће кријем.
Када ме пронађе
,,бостан сам обрао'',
прво ме изгрди
што сам јој то јутро
новчаник украо.
Када она оде
на пос''о да ради,
не знам шта ћу са собом,
не могу да учим,
цео дан се сладим.
Узмем лопту мало,
ударам је јако,
у соби, у дворишту,
и полупам прозор
играјућ'' се тако.
Када мама дође,
биће много гадно,
ја јој тада кажем:
,,Мама, нећу више,
било ми досадно.''
,,Е кад ти је досадно,
брзо дођи ''амо,
слажи дрва у шупу,
онда ћемо увече
да се изиграмо.''
Мама стакло купи
а ја дрва слажем,
кад смо све завршили,
ја јој онда тихо,
обазриво кажем:
,, Мамице извини,
никад више нећу,
од данас ћу пазити...