Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Imala je usne kao krv crvene.
Jednoga jutra je prosula sebe
i otišla tamo da čezne za svim...
Do pre neki dan
tvrdio je jedan skot
Da sam ja sam sebi
upropastio svoj život
Juče sam razbio
poslednje ogledalo
koje mi se nasmejalo
Dosta sam bio krele
i primao sa na to
šta drugi žele
Napuštam samoću
tu gluvoću
i hladnoću
idem da se bacim
u život
da vidim šta i ja hoću
p.s....mom prijatelju...Vladi Miljkoviću
Ta ljubav
Ta ljubav tako silna,
tako drhtava, tako očajna, tako nežna
ta ljubav
lepa kao dan
i ružna kao vreme
ta ljubav tako stvarna
ta ljubav tako divna
tako srećna
tako vesela
i tako jadno
drhteći od straha kao dete u mraku
a tako sigurna u sebe
kao neki spokojni čovek u sred noći
ta ljubav koja je izazivala
strah kod drugih,
gonila ih da govore
i primoravala da blede
ta ljubav tako vrebana
jer te druge mi smo vrebali
ganjani, ranjavani, gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljani
zato što smo tu istu ljubav mi ganjali,
ranjavali, gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali
ta ljubav cela celcata
još toliko živa a sva ozarena
to je tvoja ljubav, to je moja ljubav
ona koja je bila
to osećanje je uvek novo...
Mesec je mlad zaljuljao grad
Na lahoru mrak prosusio lak
Po bastama su prve nocne frajle nikle
Veceras dodaj malo kremena u stikle
I odigraj cool... potpuno cool
Obrati paznju na bas... u ritmu je spas
I kad nadjes svoj gruv i na kisi si suv
Nacini svaki korak ovom istom strascu
I pregazices more na tom hodocascu
Ako ostanes cool... sasvim cool
Sve ima svoje... i vatra i led
U kap se spoje... i cemer i med
Sve ima svoje... vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh
Malecka... ponoc zvecka
A tvoja bajka i dalje sja
Malecka... suza pecka
Al' sta bi s gundjalom ko ja?
Ti samo odigraj cool
Noc je ko neki druid smuckala fluid
I vazduh sladunja k'o mosorinska dunja
U tebi nocas uzbudjeno srndac drsce
Nemir cerge...
AKO TE MOJE MOŽDA UBIJE U POJAM, MOŽDA SHVATIŠ DA ĆETE MOŽDA I AKO UBITI U POJAM...ILI AKO MI POVERUJEŠ DA OVO NIJE OBIČNA IGRA REČIMA I AKO NIKADA NE POSUMNJAŠ U MOJE REČI,ONDA NEĆEŠ DA BUDEŠ RAZOČARAN U MOJE KRAJNJE DA! :D
(AKO TE MOJE)
Možda su koraci postali nemi te trotar ćuti-od tebe ni traga...
Možda su ptice pale sa neba jer za anđele više nema mesta...
Možda je zvuk pobegao sa tišinom i stvorio paradoks ovog vremena.
Možda si glavni akter romana pa te tražim u redovima knjiga.
(UBIJE U POJAM,)
Možda ništa ne boli samo je moja priča odveć umorna...
Možda ne postoji laž samo istina odlično igra žmurke...
Možda ako promenim raspored nameštaja kaznim svoje slepilo...
Možda sam ja rođena da bi neko drugi bio rođen i obrnuto...
Ovih dana...
po peru mome
pauci spokojno pletu
moja im ruka prijetnja nije
pa pletu kao nikad prije
Ovih dana...
Riječi mi se okamenile
teško mi ih u stih utkati
sa srca stijenu maknuti
Ovih dana...
I misao o tebi teška mi
i daljina ova
što nam o glavi radi
kamene kule po srcu gradi
Ovih dana...
ni stih mi više utjeha nije
od tebe glasa mi dugo nema
šta li mi šutnja nosi nijema!?
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke...
Tog jutra kad je umro otac
u gustom siprazju iza kuce,
ogujila se guja.
To jutro avgusta,nije bilo letnje.
Na gologlavu majku navejavao je sneg
i iskrile ledenice iz ociju.
Mi,deca,bela od inja i jake slane
nismo plakali,jer nismo verovali
da otac moze umreti.
U nase glave nije mogla stati
tako velika istina.
I bili smo i pravu,
otac nije umro.
Boja cveta ove trnjine
boja mu je ociju,
a ruke za vazdan
nikle iz ovog razgranatog gloga.
NENAD RADENKOVIC
Nenad Jero Radenkovic je srpski pesnik,vajar i slikar iz Zvecana.
Objavio je zbirke pesama:"Povorka na tudjim nogama","Poetika leleka","Porta duse" i "Iskonija".
Dobitnik je nagrade "Zlatnog pera Despota Stefana Lazarevica" u Gracanici.
Izlagao svoja vajarska dela na medjunarodnoj izlozbi...
Nestala je sva moja nada
suze su izbrisale dodire i tajne.
Mesec se ponovo poigrao sa zvezdama...
tu na moje oci.
Dobro je bilo biti pored tebe
dok su na zidu igrale sene,
dok su se ruke spajale u mraku
i usne mirisale na maline.
Sekund spokoja...
za godine moga nemira.
Vatre su se palile nicim izazvane,
gorele do duboko u noc.
A srce....
stara varalica, bilo je prevareno za tren.
Neka sad boli,
nije prvi put.
Secanja blagih ostao je sjaj
sekund za spokoj,
sekund za ljubav
i godine za oprostaj.
SLOVO O LJUBAVI
Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam
neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.
Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,sećaćemo se
dugo ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u...
Na nakovanju tvom
k`o usijano gvozdje cekam
da mi oblik das..
Ti,jedina koja znas
od koje sam rase sazdan
i koja sila treba
da me vatrenog unisti..
Da iz mene ljubav zapisti,
sa zadnjim nestane krikom
i da jutro osvane
sa mojim skovanim likom..
MIOMIR JOVANOVIC
Miomir Miki Jovanovic je srpski pesnik i ikonopisac iz Kosovske Mitrovice..
Do sada je objavio zbirke pesama:
"Rec zivot rodi","Nebeska vrata","Kad jutro ne priznaje dan" i "Znam ja vas".
Dobitnik je "Pera Despota Stefana" na "Vidovdanskom pesnickom pricescu" 2007.god.u Gracanici.
MI ZNAMO SUDBU... :think:
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
Šantić ...
Juče mi je umro prijatelj.
Još jedan u ovoj godini.
Otišli su tiho i brzo,
u trenu .
Iz telefonskog imenika brišem
još jedan broj - Duletov
a još ni Slobin broj nisam obrisala.
... da li da ih brišem ?
Zastadoh... da li su mi još prijatelji ?
Jesu... ne, nisu... nisu više...
a ne mogu biti ni manje.
Šta bi mi rekao Dule?
nasmejao bi se i rekao-briši šta hoćeš, ja sam tvoj.
A Sloba, šmeker ?
Ne bi rekao ništa,
dugo bi vukao dim i osmehnuo mi se preko cigarete
- znaš gde možeš da me nađeš, značilo bi.
I onda se setih Rileta pa Darka
svih bivših, davno umlih prijtelja.
Ponekad se setim i otišlih rođaka.
Ni sa kim se nisam pozdravila.
Ni za kim nisam pustila suzu.
A sve sam ih volela.
I sada sam ja njima prijatelj !
Nosim ih u duši...
Према проценама наших вајних политичара и стручњака за демократију ,постоје само три услова да бисмо ушли у ЕУ.
Први услов је да испунимо друга два, други је да испунимо трећи и све остале,
а трећи је да испунимо први из кога произилазе сви остали услови.
Врло једноставно.
Само није једноставно у оваквој демократији кренути напред!
У Европу, у Европу!
Сви би у Европу. Само о њој причају. А не знају да пут за Европу има безброј кривина и да води кроз многобројне тунеле.
Али, нема везе! И ја бих у Европу кад би ми Европа дала просечну европску плату или пензију, и кад би ме примила оваквог какав сам са свим оним што је моје око мене, моје на мени, моје у мени...
Али, знам ја Европу. Знам шта хоће, шта жели. Она би да ми постави...
Саша Миливојев, писац и песник, колумниста Политике и Правде, објавио је 5. септембра текст у Правди, под насловом ТИТОВА МИТРОВИЦА. Интересује ме шта ви мислите, да ли млади Миливојев, у следећем тексту, шири говор мржње као што су га оптужили недавно у Политици?
ПРАВДА (објављено 5. септембра 2009)
Аутор: Саша Миливојев
У северном делу Косовске (Титове) Митровице опет је било каменовања ових дана између групе Срба и групе Албанаца, а одзвониле су и две јаке експлозије. На сву срећу, повређених није било... Не би ме чудило да се неко са наше власти, као што је то радио друг Тито, иза затворених врата, договорио са Западом све ово што се дешава. Разлог свему је убрзање преговора око поделе Космета. Често је тај неко у јавности слао...
Osvrt na jednu temu i jedan blog.
U poplavi razmišljanja , do juče, malih ljudi koji žele nešto važno da kažu svetu veliki talas su medijske prezentacije u obliku dokumentovanih filmova,sajtova punih činjenica i eseja kao i njihovi proizvodi tj. prevodi na jezik naroda u vidu romana i filmova, pa i lirike, jednom rečju umetnosti.
Ova veza nauka, iskustvo i umetnost direktno se ubrizgava u misli velikim uticajem tehnike i direktno utiče na naše "slobodno" donete odluke.
Sve češće čujemo rečenicu :"Pogledaj/pročitaj to i to" kao dokaz ili argument nekog mišljenja.
U toj poplavi mišljenja i informacija velika većina "upućenih" sakupljača informacija izvodi zaključke koje dalje prezentuje kao činjenicu -"Da mi ne donosimo svoje odluke...
dodirni me
nek tvoji prsti plove mojim telom
nek izazivaju plime zudnje
bure strasti...
nateraj me da drhtim od zelje
da treperim kao list na vetru
da mi telo bude zategnuto kao struna
od ceznje da sviras po njemu...
dodirni me usnama
nek me tope od neznosti
nek izgorim od njihove vatre
dok moje zovu tvoje ime...
klizi jezikom
istrazi sve moje tajne
udji u svaku moju poru
okusi me celu...
nek stane vreme
kad krv nam se uzburka
kad tela nam se prepoznaju
i u znoju spoje
dok letimo i tonemo
u strasti nas dvoje...
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.
Zakon kaže da nas dvoje pripadamo jedno drugom, Šone.
Zakon kaže da si moj i da sam tvoja , Šone.
A ipak ima milion kilometara cunamija ,
i milion paklenih požara
Između stolice na kojoj sediš ti i stolice na kojoj sedim ja .
Jer po zakonu nas dvoje tuđinaca treba da zajedno doručkujrmo pa makar noć proveli na različitim planetama. ;)
-----Hteo sam da ovaj tekst napisem malo kasnije, ali – za njega imam najvecu inspiraciju pa zašto čekati?
-----Kao što sam već rekao i ranije, izuzetno sam nepolitičan. Svoju političku svest doveo sam do tog nivoa da izlazim redovno na glasanja a tamo poništim listić i to je to. Izmedju glasanja ništa, o političarima i partijama razmišljam u proseku pet do deset sekundi dnevno, obično ako mi se omakne da opsujem... Ali prošao sam sve faze, počevši od normalnog glasanja pa do isterivanja svih iz kuće na izbore, sve za bolje sutra... Medjutim, doživeo sam razočarenje, i u političare i u nas sve zajedno. Ipak smo mi ti koji ih dovodimo na vlast, a kakvi smo mi takvi su i oni. Period moje najveće angažovanosti je naravno onaj kad su nam...
Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji...
Optuzen da vracam bivsoj devojci!
Postaje nepodnosljivo tesko!
Sta dalje osim Bozije pomoci?
Pridruzujem se obelezavanju decjih dana koje je postavila nasa GAGA,dvema pesmama za decu i o deci.
Prva pesma nije lepa,govori o ruznoj strani roditeljstva.
Zelim da je postavim iz dva razloga:
-zato sto su mi deca klijenti u profesionalnom radu(a tu ruznu stranu roditeljstva vidim,nazalost,cesto..)
-zato sto je ove opominjujuce stihove napisao onaj koji savrseno poznaje dusu deteta,doajen decje poezije,
Ljubivoje Rsumovic.
Ako me tata bije,
ako me mama lema,
k`o da mi tata nije,
k`o da i mame nemam.
Ja osetim sta se sprema,
jer nisam ni ja od juce,
Ujedinjenih Nacija nema
kad tata kajis izvuce.
Neko me mora spasti
u ovoj mracnoj sumi,
mora biti neke vlasti
da tatu urazumi.
"BUKVAR DECJIH PRAVA"
Stihovi koji slede su prepisani sa...
Наша унутрашња суштина (трансцендентна воља) или оно што је познатије као "бог", равнодушно је према добру и патњи коју трпе жива бића. Она је попут оног Хераклитовог детета које ужива да сагради кулу од песка али ужива да исту кулу и сруши.
Ови стихови Тао те Кинга су приказ те нимало завидне ситуације за нас индивидуе. Али они осим констатације носе у себи и решење.
Обрати пажњу, oсим неба и земље и "узвишени човек" је равнодушан према задовољствима и патњама људи, јер он више није човек у таквом стању. А ово је потпуно исто са Шопенхауеровом и Ничеовом дефиницијом узвишености.
Такође из ових Лао Цеових речи видимо узалудност борбе против "детета које ужива да гради куле да би их после срушило" и да је боље да свој дом потражимо...
Neverovatno!
Taman kada sam pomislio da je sve kako treba, kada sam shvatio sve sto sam trebao desi se brodolom...
Taman kada sam pomislio da cu opet uspeti da je osvojim desilo se sranje.
NAPADNUT SAM DA JOJ VRACAM I BACAM MAGIJE!
Jos uvek ne mogu da se povratim os shoka. Sutra idem u manastir da razgovaram sa duhovnikom kako bih video sta je br to u nju uslo!
Nisam bio siguran da li mi je smesno ili zalosno saznanje da se u mene u toj meri sumnja.
Kaze: ''placem svaki put kada se rastanem sa tobom, iz cista mira...'' Sumnja se da sam joj gatao i bacao cini.
Zar ja koji sam je odveo u Crkvu cim smo poceli da se zabavljamo, koji sam je naucio da treba da veruje u Gospoda i da ka njemu tezi, ja koji sam se molio svakodnevno za njeno...