U kasno proleće, te godine, posle izložbe i Leine smrti, Maza je ostala skotna. Mi smo skupili parice i rešili da dozidamo kuću. Trebalo je na postojećoj kući skinuti krov, napraviti oko kuće novi temelj i noseće stubove koji će nositi sprat kako ne bi bio opterećen stari temelji i normalno trebalo je sazidati sprat, staviti nov krov i pokriti. Rizičan poduhvat i ogroman. Opet mnogo popijenih kafa, crtanje, računanja, pozajmica, planiranja. Ja sam uzela godišnji odmor dok ne završimo a i Maca. U kancelariji je radila koleginica tj. zaposlena radnica.Po našem planu imali smo samo jednog majstora, Macinog kolegu. Sve ostalo smo pomagali mi i prijatelji, komšije, ostale kolege. Bilo je ludo i nezaboravno.Dovukli smo sav materijal u dvorište, više nisi imao kuda proći. Na sredini dvorišta je bio taj ogroman orah a oko njega smo poredjali u krug siporeks (blokovi od kojih se zida kuća) i tu je bila najveća hladovina obzirom da je bilo nenormalno toplo to leto. Macini roditelji nas nisu ozbiljno shvatili. Prvi put smo naišli na nerazumevanje. Zabole mog muža kada mu je otac rekao da zida ako ima para, ljudi zidaju kuće po dvadeset godina a on hoće za godinu da je napravi. Tu priču su i meni rekli kada smo jednog dana kopali papriku u bašti, ali sam ja prećutala......nema svrhe objašnjavati i na taj način ulaziti u konflikt jer su oni starog kova, ljudi u godinama i jednostavno za njih je to prevelik poduhvat. To samo njihov strah beži u neodobravanje da ne bi bio vidjen. O mom ocu neću ni da govorim. Ta tema je za mene zaključena. Znači, idemo sami.
Posle mnogo organozovanja i planiranja, rasporedjivanja i razgovora jednog vrelog jutra krenusmo sa poslom. Bio je 05.08.2000. godine, vreme posle obavljene žetve. Vremenska prognoza je bila jako toplo i sušno leto. Došlo je oko 15 ljudi što kolega, moj brat, komšije, naša deca, komšijska deca. Ma gužva u natrpanom malom dvorištu a Maza radosna onako debela i skotna što ima toliko ruku koje će da je češkaju i maze. Po mom proračunu trebala je tih dana da se ošteni. Vlasnik mužjaka sa kojim se parila, opet iz Macine firme, je rekao da nema problema, da ga samo pozovem telefonom i on će doći da mi drži strah kada počne štenjenje, jer ja nikako nisam mogla da prihvatim njegova ubedjivanja da Mazi nisam potrebna i da će ona sama sve da odradi jer se priroda za to pobrinula. Zar je moguće da joj ne trebam? Pa kako će ona sama? Pa šta ako me traži a ja budem negde, na pijaci, u kancelariji? Bila sam uporna i nedokazana te je dečko odustao od daljeg objašnjavanja i da me skine sa grbače i smiri obeća da će doći. I tako počesmo da rasturamo našu kuću a Mazuljak kad je videla da se skida crep, rogovi i sve ostalo poče da se trese i pobeže u onaj krug formiran od siporeksa jer mlada dama nikako ne voli bilo kakve promene. Čak i nameštaj kada pomeramo ili iznosimo tepih ona pobegne u kupatilo, uskoči u kadu i tu se trese. Ne znamo zašto sedi u kadi, ali sedi, i odbija da izadje dok se sve ne vrati u normalu. E, sad zamislite kako je izgledala kada su počeli sa rušenjem kuće.
Ja se postarah da nahranim i napojim sve te ljude. Em rade bez para, čisto da pomognu, em da su gladni i žedni. Nema smisla, pa ovo je domaćinska kuća. Poče lupnjava, dovikivanje, prašina, skidaj crep, rogove, otkivaj letve i na kraju skidaj zemlju sa ploče. Nekada, kada je ta kuća zidana, bila je skoro jedina u polju. Svuda njive, poneki voćnjak a uz drum sa svake strane dudovi. Duvali vetrovi po tom polju, tukla kiša, žarilo sunce pa je bivši vlasnik preko ploče stavio zemlju koja je služila kao izolacija. U to vreme nije ni postojao veliki izbor raznog izolacionog i zidarskog materijala kao danas. Tako da smo mi skidali i tu zemlju sa ploče kada smo skinuli krov. Uz par pauza tokom dana i ladno pivce na onu vrelinu, uspesmo da završimo do uveče.
Još nešto je bilo jako interesantno a tako je i danas. Pomagao je i Macin šef, a Maca je bio šef drugim kolegama koji su takodje pomagali pa i majstoru ali to nije bilo tada važno. Svi su slušali majstora, i šefov šef i šef i radnici, na kraju krajeva nisu bili u firmi. Uigran tim iz firme samo na drugom zadatku. Savršeno su se uklopili i prijatelji i komšije. Začas niko nije slušao Macu već majstora, jer sada je on glavni. Bila je milina gledati ih. Prepuno dvorište novog materijala a oni dodaju i stari ali sve lepo redjaju da zauzme što manje mesta. Ori se smeh dvorištem, šale, pesma i zavitlavanja.......greje mi dušu ta veselost i zajedništvo dok u velikim tiganjima i još većim šerpama spremam u improvizovanoj letnjoj kuhinji ogromne količine hrane. Ložim onaj smederevac, oću da puknem od vrućine a radi i šporet na plin i struju i još jedan mali plinski šporet. Pomažu mi deca, ali trebaju oni i napolju da donesu, prinesu, dodaju alatku.....te ih šaljem kod njih jer u kuhinji je nenormalno toplo. Mnogi od tih ljudi će nam i nerednih godina puno pomići oko velikih radova. To su ljudi sa ogromnim srcem, ljudi kojima su vrata naše kuće otvorena dvadeset četiri sata. To su ljudi kojima nikada moj muž i ja ne možemo da se odužimo i dovoljno zahvalimo. Divni, veliki, pošteni i vredni ljudi koji život gledaju širom otvorenih očiju i otvorenog srca. Zato Maca, kad god neko od njih traži pomoć, ostavlja sve svoje što radi i u pola noći će otići da pomogne. Zahvaljujući tim ljudima mi imamo naš mali raj.
....
