Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred
sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što
sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao
za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Besna sam, tuzna, razocarana, osvetoljubiva, izrevoltirana, zelim da kazem, da viknem, da objasnim, da uredim, zelim- a ne mogu. Ne mogu jer se plasim. Plasim se danas da izadjem na ulicu zajedno sa, nadam se, hiljadama gradjana i iskazem svoj revolt. Plasim se da ne izadju istovremeno i oni koji su nas dovde doveli. Plasim se da neko to ne izokrene u sukob, politicki sukob.
Ne osecam se vise bezbedno u svom gradu. Pre samo dva meseca kad pored mene prodju mladici koji izigravaju opake momke- to mi je cak bilo i pomalo simpaticno. Sada vise nije, ne smem da se osmehnem, sklonim pogled i razmisljam se a sta ako imaju nesto ispod duksa, sta ako se odluce da me pokradu, da me provociraju?
U sta smo se pretvorili? Vec dugo smo drzava koju...
U uglu malog parku pored reke nalazi se restoran "bašta". Lepo ime za mesto gde je u letnjim večernjim satima grad skupljao svoju mladost. Metalni stolovi bez čaršava, rasklimane pletene stolice za koje se otimaju bahati momci.
Nervozni konobar odmah naplaćuje pivo strahujući da će neko da nestane u mraku olistalih lipa. U jednom uglu "bašte" svira muzika na koju uglavnom niko ne obraća pažnju. Momci dolaze zbog devojaka a devojke lepe kao neubrane jabuke.
Ulazi stariji sedi gospodin sa mlađom suprugom. Sve oči su uprte u njih. Subota je dan kojim oni već nekoliko godina dolaze na večeru. Sedaju za rezervisan sto prekriven belim čaršavom dok im konobar veoma ljubazno pridržava stolice.
Svi ga znamo, on je glavni inžinjer u...
Svi se danas prave Srbi, a niko ne zna pravilno da piše.
Ovde će biti citati "grešnika" :per:
Ovo je dobronamerno, može poslužiti i da biste videli gde se često greške prave.
Ti me ne voliš i ne želiš,zar
jer nisam nimalo lep, mala?
Ne gledajući me, od strasti uz žar
na rame mi je ruka tvoja pala.
Sa keženjem,mlada,osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan, ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve do sad ruke, usne dao?
Znam, oni su prošli kao senke, mila
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima.
Na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.
Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dođe drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nešto drago i daleko.
Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.
Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
Neljubljene samo ti ne diraj,
negorele nikako ne...
Nisam ti nikada rekla
ali toga dana padala je ljubicasta kisa.
Visibabe su gledale na gore
I mirisalo je na cimet.
Nisam ti nikada rekla,
ali godina je dobila smisao,
shvatila sam da je lepo
sto sat ide unapred.
Suza iz oka postala je biser
a reci su se same slagale.
Nisam ti rekla
a shvatio si.
Ljubav moze da se dodirne,
ovde u grudima.
Da se procita
u ocima .
Da minut postane vecnost
i traje, traje...
Nisam ti rekla da da od toga dana
moji snovi imaju smisao
moj zivot usmerenje,
moj osmeh lakocu
i buducnos sigurnu ruku.
Nisam ti rekla
ali ti to znas.
Jedino sa tobom mogu da disem,
Jedino sa tobom mogu da volim.
Jedino sa tobom mogu da zivim.
(mojoj ljubavi za 10-to godisnjicu)
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!
Postoje kod ljudi tri velike strasti:alkohol,kocka i vlast.
Od prve dve se nekako mogu izleciti,od trece nikako.
Vlast je i najtezi porok.
Zbog nje se ubija,zbog nje se gine,zbog nje se gubi ljudski lik.
Neodoljiva je kao carobni kamen,jer pribavlja moc...
Coveka na vlasti podsticu kukavice,bodre laskavci,podrzavaju lupezi,i njegova predstava o sebi je uvijek ljepsa nego istina.
Sve ljude smatra glupima,jer kriju pred njim svoje misljenje,a sebi prisvaja pravo da sve zna,i ljudi to prihvacaju.
Niko na vlasti nije pametan,jer i pametni uskoro izgube razbor,i niko nije trpeljiv,jer mrzi promjenu.
Odmah stvaraju vjecne zakone,vjecna nacela,vjecno ustrojstvo,i vezuci vlast uz Boga,ucvrscuju svoju moc.
I niko ih ne bi oborio,da ne postaju...
Ја дубоко у себи верујем у моћ постављања циљева. Између осталог и због тога што је то упалило на мени :eek:
Једног лепог дана, сам прочитао неки бесплатни одељак неке књиге, коју сам скинуо на нету. Тај одељак је био реклама како би привукао људе да купе остатак књиге. И ту сам прочитао пар класичних прича о користи циљева и, између осталог, о важности тога да поставите циљ, напишете га на парчету папира и залепите га негде где бисте га видели сваки дан. Након тога, сам за то чуо још много пута. И урадио сам то. Колико се сећам, у том одељку где сам први пут чуо за то, писало је, да је то најважније јер људи забораве свој циљ! То је већа истина него што мислите. Овако вас ово подсећа и одржава вашу концентрацију ка само једној ствари...
- Život je relativan. Za nekog ko ima sve, ko je bogat kao Krez, najskuplji parfemi, dragulji, automobili, kuće su nešto najnormalnije. I šta kada budeš imao sve najskuplje i najkvalitetnije? Neće biti ničega što bi poželeo jer sve imaš. Jadan je život bogataša, njihov je život dosadan i nezanimljiv, vidiš i sam koliko njih izvrši samoubistvo u nastupu depresije. Uvek sam mislio koliko mora da je teško roditeljima koji ne mogu svom detetu da priušte osnovne stvari, ali nikada mi nije palo na pamet koliko li mora da je teško bogatim roditeljima. Oni svojoj deci ne znaju šta da priušte, jer ova sve imaju. Dotakli su vrh i više nema ničega. I pomisli kako se ponaša bogato dete koje je dobilo najnoviju i najskuplju igračku kojoj se ne...
Imali su po 15 godina...isto odeljenje...ista klupa.
Nenad je bio dete lekara, otac i majka priznati stručnjaci u svojim oblastima...onda kada je većina krpila kraj s krajem, tih sumornih 90-ih, njegova porodica je živela na visokoj nozi. Roditelji su već isplanirali ceo njegov život...naravno, biće lekar
Aleksandar je bio dete običnih radnika...imao je jedne stare, izbledele farmerice i trenerku..to je sve...rano se navikao na težak rad...uz oca, koji je gotovo stalno radio, pokušavajući da donese kući dovoljno novca za svoju porodicu....pa ipak, stezali su kaiševe...
Dva dečaka, toliko slična, a istovremeno različita...nastavnici su u njima videli male genijalce, često ih gurajući na raznorazna školska takmičenja...Nenad, omiljen među...
Pre izvesnog vremena sam zavoleo jednu osobu, sve sam bio spreman da uradim za tu devojku (ili sam bar tako mislio). Nikoga nisam toliko voleo nikada, ali...
Usled mog duhovnog i dusevnog slepila nisam primecivao sta cinim, sta radim i njoj i sebi i ljudima oko sebe.
Napravio sam toliko velikih sranja kojih samo ja nisam bio svestan, SVE MI SE OPRASTALO! Sve se oprastalo dok nisam postavio ''slag na tortu'' i dodatno unistio sve! Nikada nisam dozvoljavao da ne budem u pravu, bio sam toliko tvrdoglav da sam uvek druge krivio za sranja koja sam ja pravio, imao sam izgovor zaa sve!
BIO SAM SLEP U LUD!
Odlucio sam se da posetim psihologa i duhovnika...
Posle jednog ozbiljnijeg razgovora sa psihologom covek je uspeo da me ''otvori'', poceli...
Zalosna je tvoja propast,prijatelju moj stari..ali,ne mogu zauzdati svoj smijeh,kad te gledam ovakvog,u prljavoj odori,kako golim rukama pomno prevrces po govnima.
I kako se zdusno odajes tom poslu gomilanja brabonjaka na jednu,na drugu,na trecu stranu...sve kako je vec propisano...i kako se ceses iza uha tim govnastim prstima,u brizi da li je sve u redu.
Zaista,sada ne mogu shvatiti tvoju nekadasnju gordost.
Pa ti se pustas struji da te nosi,da te udavi..zar zaboravio si svoju proslost,svoju buducnost,sve ono voce sto je ovdje zabranjeno?
Taj pogled tvoj,ni ostar,ni nepokolebljiv kao nekad,taj tvoj tupi pogled kazuje mi sada koliko izvan svoje koze zivis...koliko si se zanio u to prevrtanje govana,uz to slaganje brabonjaka po...
Ne postoji tako nesto kao sto je zivot u izolaciji.
Nijedna drzava,narod,pojedinac,ne mogu ziveti izolovano,a buduci da trazite moc na tako mnogo nacina,vi stvarate izolaciju.
Nacionalist je prokletstvo,buduci da kroz nacionalizam-patriotski duh,on stvara zid izolacije.
On je toliko poistovecen sa svojom zemljom da gradi zid protiv drugoga.
Sta se zbiva kad gradite zid protiv necega?
To nesto udara stalno u vas zid.
Kad se necemu opirete,sam otpor upucuje da ste u sukobu sa drugim.
Tako nacionalizam,koji je proces izolacije,koji je ishod teznje moci,ne moze uroditi mirom u svetu.
Covek koji je nacionalist,a govori o bratstvu,govori laz.
On zivi u stanju kontradikcije..
JIDDU KRISHNAMURTI
Ps.Moj prilog "Basti" Sibirskog..
Treba ga...
O srce moje
budi muško sada
i stisni zube
jer samo hrabri znaju
dostojanstveno da gube
Pusti je neka ide
neka misli da ti nije žao
da ti nije stalo
neka sad svi vide
da me nisi opet izdalo
Strpi se još malo
samo dok voz ne krene
sa njenim nasmešenim likom
ima vremena plakaćemo posle
kada nas ne vidi niko
Sve što vidim
ima tvoje oči
Sve što želim
greju tvoje ruke
Sve što sanjam
usne tvoje boje
Probudi me
strah me da ne sanjam
strah me
kad Sunce izadje
da te više ne pronadjem
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.
"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.
Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.
Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.
Što sam? Tko sam? Ja sam samo...
Zbogom. i kad se više nikada ne bismo sreli
bilo je prekrasno i bilo je toga dosta
zbogom. i kad bismo opet sastanak neki htjeli
ti ne bi našla mene već nekog drugog gosta
Bilo je prekrasno. al sve ima svoj konac
šuti pogrdno zvono tu nevolju već znam
poljubac, marama, sirena, brodski zvonac
tri četiri osmijeha i zatim ostaješ sam
Zbogom, i kad već ništa ne bismo rekli u lice
za nama neka ostane maleni spomen barem
prozračan kao rupčić, manji od razglednice
opojan i težak ko miris pozlate stare
Što drugi nisu mogli, to vidi oko moje
to bolje lastavice što tražiš znani svijet
pokazala si mi jug i tamo gnijezdo svoje
moja je sudbina bijeg, tvoja je sudbina let
Zbogom, taj posljednji put kamo će nas odvesti
to gore je nado moja, zato u...
Kada volim ja ne pitam
koliko košta
nepovratna karta za pakao
a kad u njenim očima pročitam
da sam samo poljubcem jednim
vrh njenih želja dotakao
kad sva srećna kroz suze se nasmeši
spremna da poleti
u duši buru osetim
i da nisam muško
i ja bih od srca zaplakao
ali ne mogu
jer moram poljupcima
da joj brišem suze
da je umirujem
i da je tešim
i da joj se stisnustog srca smešim
Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci.
Deda je Marcelo Bernardi,poznati italijanski pedijatar i psiholog,a devojcica je njegova unuka Katarina.
Draga Katarina,
predlozili su mi da ti napisem pismo i ja sam prihvatio,jer ovo sto imam da ti kazem odnosi se i na tvoje vrsnjake,ustvari sve vas koji cete 2ooo.godine imati 2o.godina.
Kad budes citala ovo sto ti sada pisem,mene vise verovatno nece biti.
Zato ovo pismo ima vrednost testamenta,jer mislim da drugi necu pisati,buduci da ne mogu nista da ti ostavim osim-secanja.
Ne zelim te savetovati ni upozoravati,niti bodriti,niti uciniti bilo sta slicno tome.
Mnoge savete,dobre ili lose,vec si imala prilike da cujes i mnoge ces tek cuti,pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom...
Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. Danju se smejem i ne osecam ga, nocu nejasno tisti hladnocom uspomene na neku smrt.
I ne znam od koga bola je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu.
I cesto se bojim ; mozda on nij etrag proslosti , mozda je tamna slutnja na nesto bolno sto dusu ocekuje......
desanka maksimovic:heart:
Dok srčem čaj u pet...i pravim se Englez ...
Srk ...
Kod nas se socijalni dijalog pretvorio u socijalni monolog...sve više ljudi srećem na ulici koji pričaju sami sa sobom...
Srk ...
Nekada je samo Milena Dravić ( koja tad nije pila Grand kafu ) bila prekobrojna, ali je u medjuvremenu naše društvo napredovalo i razvijalo se...pa tako danas imamo čak 14 000 prekobrojnih u državnoj administraciji...( koji uskoro neće imati ni za kafu )...
Srk ...
Čitam kako opozicija tvrdi ( ako takvo što kod nas uopšte postoji ) da je narod osiromašio, i da su potrebni izbori (i verovatno misle...da bi na njima trebalo glasati za njih...zanimljivo jedno razmišljanje )...Ako su to oni isti koji tek što su sišli sa vlasti...kad pre potrošiše pare što...
Bilo mi je dvanaest godina,
prvi put sam sišao do grada
iz mog sela, tihog i dalekog,
kad susretoh tebe iznenada.
Eh, dječačke uspomene glupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Jesi li me spazila il' nisi,
zbunjenoga seoskoga đaka,
svjetlokosog i očiju plavih,
u oklopu novih opanaka,
kako zija u izloge skupe?
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Naišla si kao lak oblačak,
tvoj me pogled za tren obeznani,
zaboravih ime i očinstvo,
kako mi se zovu ukućani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Tekli tako gimnazijski dani,
uspomena na te ne ocvala,
modra Una u proljetnje noći
tvoje mi je ime šaputala.
Lebdjela si ispred đačke klupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!
Brzo minu naše đakovanje,
lagan leptir sa krilima zlatnim,
ipak...
Imena
Pronadeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronadeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukcijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
veceras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I kreces u zivot s pogresnim nekim.
S drukcijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja...