Osećam njenu blizinu
koja me greje
ja njena senka
koja se topi
kada se ona nasmeje
Osećam njene usne
njene ruke
koje me strasno grle
i bude u meni želje
davno utrnule
Osećam duboko
da je tu
i da se svakog trena
sve više širi
svetlost njena
i da se kao i ja
za naš susret sprema
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
...Ta ja nisam hteo nista drugo nego da pokusam proziveti ono sto je samo od sebe htelo da izbije iz mene. Zasto je to bilo tako tesko?????????......
Gospođa
Ona je bila povučena bibliotekarka, žena majora u penziji, besprekorno posvećena svojoj službi i mužu. Bila je zanimljiva prilika; prilično krhke građe, glave visoko fiksirane između malo spuštenih ramena, kose prirodno razbarušene i boje grafita, sa sićušnim, ali veselim očima ispod visokog čela, koje su dosezale mnogo dalje nego sto je vid dopuštao. Noge, u odnosu na telo, nesrazmerno dugačke, pa je prilikom hoda ličila na nespretnog kućnog pauka koji se iskrao iz mreže i krenuo da hoda po zidu.
Živela je u svetu knjiga. Volela je taj ustajali miris biblioteke, koji je ledio vreme i vraćao čoveka unazad, davao mu priliku da zaviri u nestvarni svet bezbolne ljubavi, romantične tuge i pronađene sreće...
"Strvina"
Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?
Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.
Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.
Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.
Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.
To beše kao talas, čas nadut, čas razliven...
Cepala si papire.
Spahtlom sa zida ljustila,davila u kadi,
ribala sa tepiha,dane..
Smejao sam se Marija:
dlanove si ispruzila sa puklim zuljevima.
Kako si samo drska,nezajazljiva,neskromna bila
za razliku od mene.Marija!
Trazila si dah sa mirom u plucima
i jos si htela svojom glavom misliti Marija!
Mislio sam da si magarac,a ti si bila obican konj.
Mislio sam da si orao,a ti si bila obicna mala ptica-vrabac.
Mislio sam da si lutka sa koncicima,a ti si bila vec oblikovana struktura..
neobicna..koja dise.
Milsio sam da si drvo,a ti si bila obicna grancica.
Mislio sam da si medved,
da ce ces se probuditi i reci-nocna mora,
al` ti si bila sova.
Smejao sam se ,Marija,dok si molila za malo svetla u tim tvojim neskromnim zeljama.
Uvek sam...
Htedoh da je probudim
al krevet je bio prazan
i još vreo
od želje za njom
Osetio sam jaku potrebu
da mi jutros
baš ona skuva kafu
Kud li ode
Na šporetu vri voda
Na stolu
sveže cveće od sinoć
i par prelepih šoljica
koje očekuju
susret sa njenim usnama
još vrelim
od mojih poljubaca
Tražio sam je u kuhinji
kucao na vrata kupataila
nije se javljala
Možda je u komšiluku
pomislio sam
al šta će tamo ovako rano
Onda sam izašao na terasu
i pogledao niz ulicu
Grad se tek budio
Svež jutarnji vazduh mi je
razderao snove
Vratio sam se u kuhinju
umoran kao da nisam uopšte spavao
i zakuvao kafu
i sipao je u dve izneverene šoljice
Sa starog Iskrinog gramofona
zapevao je Himzo Polovina..EJ...ŠTO TE NEMA..
Dok sam...
Шта ћу? Једноставно, такав сам.Волим да чујем српске песме,али не све. Овај, турбо-фолк-рок-поп ме нервира, али зато, оне, оне пуне националног набоја, ми јеже кожу на глави, где је некада била коса. Низ леђа, жмарци се шире на све стране, па ка рукама и врховима прстију.
А срце? Срце хоће да искочи из груди и имам осећај као да расте, као да се проширило до грла и....просто ме гуши....то моје срце.
.....Сећам се. Киша која непрекидно пада....ни сам не знам колико дана. Густа црна завеса не дозвољава да видимо ровове са своје леве и десне стране. Не знамо да ли су они у њима живи. Зато, мало, мало, дозивамо једни друге, причамо ствари о којима иначе никада не би причали....Битно је само да се чујемо. Да смо сигурни да нисмо остали сами...
Noć,reklo bi se kao i svaka druga.Muzika,uključen tv u koji ne gledam danima,samo osluškujem.
Imam još jednu cigaretu u kutiji,prazan upaljač i gomilu nesredjenih misli...
..olovku u ruci i prazan list papira na kome vidim crtež ali mi se neda da povučem liniju..
"Slika,ritam,osećaj i reč,zar je tako brzo prošlo već..nedostaješ,tako mi nedostaješ.."
:confused:
Ljubav je eterična stvar. Ona ima svoje uspone, kulminacije i padove.
Vremenom, postaje bleda i na kraju jednostavno je nema. Ostaje nam navika. Pri izboru partnera, morate se složiti sa nekim stvarima. Prihvatite nečije mane, ponašanja, postupke. Nemojte očekivati da će se on ili ona promeni. Verujte - neće.
Kažu - ljubav čini čuda. To je zaista tačno. Ali, šta posle ljubavi, šta onda kada polako počnemo da uviđamo mane. I da nam one sve više i više smetaju, šta onda? U početku smo ih ignorisali, sada nam sve više smetaju. Naravno da nam smetaju. Nismo ih prihvatili na vreme.
Neko bi rekao: Ljubav se ne planira ona se jednostavno desi. Smatram da to nije tačno. Jer mi jedini upravljamo sobom. Ukoliko ne želimo da nam se "desi...
Mozgalice (ili neka moja razmišljanja inspirisana ko zna čime......)
Gledaju moje godine,mlade majke i očeve dok šetaju sa svojim klincima po tržnom centru jer ovde sam mnogo sati tokom dana. Gledam ih na Savi dok po nekad izadjem da prošetam psa i udahnem vazduh. Gledam.......i mislim se, da li će i moja deca ovako da se ponašaju sa svojom decom. Iskreno se nadam da neće........nadam se, jer nisu tako učeni. I što je najgore, i bake i deke koji šetaju svoju unučad se isto tako ponašaju. Deca vitlaju po tržnom centru, valjaju se po štrokavom podu iskazujući bes jer njihov šetač neće da im plati autić da se voze. Skidaju patike i gadjaju majke i očeve vrišteći iz sveg glasa. Oni ih ubedjuju i pokušavaju razgovorom...
Između mene i tebe tako je malo prostora. U taj procjep
stao bi tek treptaj svjetlosti. U njeg se smjestila naša čežnja,
u njeg se smjestila naša ljubav.
Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko.
Dijeli nas tek djelić najmanjeg dijela. A ipak,
koliko god se trudio, koliko god težio i htio,
nikada me nećeš dosegnuti.
Između mene i tebe tako je malo vremena. U taj procjep
stao bi tek treptaj oka. U njeg se smjestio naš život,
u njeg se smjestila naša sudbina.
Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji.
Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodredjenih
razdaljina, prostranstvo kojeg nije potrebno prijeći.
Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke
ne bi li me zagrlio. Između nas je more beskraja...
Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimničari dospeti u prah.
Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.
Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.
Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.
Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.
Zivot ce nam biti onakav kakvim ga sami sebi ucinimo.
Niko nam ga ne moze pokloniti.
Niko nam ga ne moze napraviti po sopstvenoj meri.
Sve moramo sami..
A kada bi mogli da ga kupimo?
Evo kako bi to izgledalo:
Odlazimo u supermarket SRECE,zurimo da ne zakasnimo,jer mozda nece biti vise zaliha,
roba je u neverovatnoj potraznji.
Ulazimo i kazemo prodavcu:
"Molim Vas,zapakujte mi malo Srece,kolicinski za nekih 10-tak dana.
A posto i Tuga ide u paketu sa njom,molim Vas ako moze kolicinski znatno manje,
ne vise nego za 1.dan...
I,umalo zaboravih da Vas pitam:kada ce se ovi racuni izvlaciti u nagradnoj igrisa glavnom premijom "Srecni do kraja zivota"?
I jos nesto: koliko ovih srecno-tuznih paketa treba da se kupi kako bi se ucestvovalo
u...
Za ovaj grad..samo me prkos veze,
u njemu zivim jedino iz inata!
Bez moje sipnje besmislene su olovne magle
Moj curak naopako,smijesan je bez sivog varoskog blata.
Kad cu,ako ne sad reci..to sto cu reci?
Starci u stranu!..kanibalska cula su gladna!
Balkanski nepodesan,slovenski osnazen,
na divljem jelenu stizem,
ovo je moja mladost goropadna!
Sta most?!..Ja ni gaz ne priznajem!
Jedini put je smotan peske,uz maticu rijeke.
Mutna je podmornica uzvodno potekla za mnom,
od tog je vasiona prepuna gromovne jeke.
Ovdje ce jedan smrtnik Gospoda da pobjedi,
jer nista jos nije..jer sve tek treba da bude!
Zasada neka se ledena pustos mojijem ognjem grije,
ostajte zadivljeni pred velicanstvom lude!
Ja sam mrk i opak i vjecno protivu svega...
Сујетљивост због одела нарочито узима маха у наше време. Ко нема чим другим да се горди, тај се горди оделом.А онај ко би имао чим другим, драгоценијим од одела, да се горди – тај се и негорди.Као што злато не излази на површину земље, тако се ни духовне вредности једног човека не показују споља.
Прича се, како је неки знаменити филозоф видео једног младића како се горди својим оделом, па му приђе и шапну на ухо:»То исто руно носио је пре тебе ован, па ипак је био сао ован!»
Бити хришћанин и гордити се оделом још је луђе него бити цар и гордити се прашином под ногама својим.Док је св.Арсеније носио златоткано одело у царском двору, нико га није називао Великим.Великим је назван онда када се безобзирно сав предао служби Богу и обукао у...
Ima na svijetu mirnih,dobrih ljudi
sto kroz svijet necujno i tiho gaze,
kao da nogom stupaju po pamuku..
a nase oci nikada ne opaze
ni njih,ni njinu tihu radost ili muku.
Ima cutljivih patnika na svijetu
sto se samo umorno i gorko nasmijese
na ljude kad se o njih tesko ogrijese
i suminu ih nevini,nalik cvijetu.
I ima ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazim upalim i zutim,
sto ne cuje im se ni smijeha ni placa,
sto zive kao samotna i divlja draca,
ali s` bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rodjeno srce i sebe.
Njih ne vidi nase oko kad ih srijeta,
kad tiho prodju u mimogredu mirnu,
jer nikoga oni ni laktom ne dodirnu
u vjecnoj guzvi i vrevi ovog svijeta.
I zive tako,necujni...
Moj nedolazak u grad N.,
dogodio se tacno.
Bio si obavesten
neposlatim pismom.
Uspeo si da ne stignes
u predvidjeno vreme.
Voz je stigao na treci peron.
Sislo je mnogo ljudi.
U gomili prema izlazu
odlazilo je
odsustvo moje licnosti.
Nekoliko zena me je
brzo zamenilo
u toj zurbi.
Jednoj je pritrcao neko,
meni nepoznat,
ali ona ga je
odmah prepoznala.
Oboje su izmenili,
ne nas poljubac.
Za to vreme nestao je
moj kofer.
Zeleznicka stanica
u gradu N.,
dobro je polozila ispit
iz objektivnog postojanja.
Celina je stajala
na svom mestu,
a detalji su se kretali
po obelezenim kolosecima.
Dogodio se cak
i dogovoreni susret.
Susret van dometa
nase prisutnosti.
VISLAVA SIMBORSKA
Ceska pesnikinja,rodjena 1923,sa relativno malim brojem...
BALADA O PROLAZNOSTI
Kad lutali smo svetom
ko raspršeno sjeme,
govorili smo sebi-
to je za neko vreme.
I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu,
mi vikali smo: "Kopno!"
dok gledali smo vodu.
Kad ljubili smo kratko
u tuzi kiše noći
govorili smo za se
da ljubav tek će doći.
Postavljali smo stvari,
al opet ne zadugo.
Za sva smo mesta rekli -
odredit ćemo drugo.
Kad rađala se sreća
i čekala je slava,
pomišljali smo opet -
to nije ona prava.
Kad prijatelja nema,
a dani idu sporo,
govorili smo za se
da vraćaju se skoro.
Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
al mislili smo - to je
tek privremeno stanje.
Kad gubili smo žvot,
govorili smo: "Neka"
i verovali črsto...
PROLECE BEZ TEBE
Prolece je otpocelo s vetrom,
kao da je znalo da nas deli.
I dok drugi zajedno su bili,
mi se nismo pogledati smeli.
Prolece je otpocelo s kisom,
s vlozovima koji kasno stizu.
I dok dani umorno se nizu,
mi se opet pozdravljamo krisom.
I pamtit cu dugo ono vreme
kad jos nismo znali sto nas ceka,
kad su sume ostajale neme,
kad je modra nosila nas reka;
i pamtit cu dugo one sate
sto ne mogu vise da se vrate...
Prolece je otpocelo s nadom
da ce jednom drugacije biti
da od ljudi necemo se kriti,
i bez reci lutacemo gradom.
I pamtit cu dugo one sate
sto ne mogu vise da se vrate...
Sve mi kaze - uzalud te volim,
ali sama - jos uvek se borim...
Ksenija Erker
Zašto se rasprava između vernika i nevernika uvek svodi na samo postojanje Boga?
Njegovo postojanje je, možda zvuči čudno, vrlo irelevantno u celoj priči. Njegov oblik, način na koji je stvorio svet, ili na koji nije, takođe...
Možemo milenijumima ubeđivati jedni druge da ta materija ili taj Big Bang nije mogao doći ni iz čega. Nešto (neko) ga je stvorilo. Možda je to i OK razmišljanje, ali je, verovali ili ne, nebitno.
Šta je onda bitno?
Raspravu treba usmeriti na ključnu stvar koja religiju čini problematičnom.
Bog je sve stvorio. Ok, prihvatimo to kao polaznu pretpostavku.
Pitanje je, međutim, da li bi iko išta stvarao, bez da to sebi unapred prilagodi? To naročito važi ako je taj neko svemoćan.
Zašto je Bog stvorio čoveka...
Ako jednom stavis na gramofon moje srce
Cuces samo ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao
^Mozak svih biljaka,mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?^
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio
Govoreci o drugim stvarima,govorio sam o tebi.
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima,tebi je namenjeno.
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok
Kao sto se bolest posmom prenosi iz drzave u drzavu
Kao sto stotine kozha ubijenih zivotinja cine tvoju bundu
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja,sin zenin,kceri...
Pod istom zvezdom
Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa menuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa...
Уметник је онај ко из грубог и безобличног камења истеше и изваја облике сличне живим створењима.Уметник је онај ко из вуне овчје изатка разнобојан ћилим.Уметник је онај ко из земљаних цигала сагради величанствен дворац.Но какав уметник у свету да се сравни с Уметником Христом, који из људи неуких ствара мудраце, из рибара апостоле, из страшљиваца јунаке, из развратника светитеље?
Али све се мора подати руци уметника, да би се створило оно што уметник зна и уме.И све ствари се уистину подају руци уметника.И људи се морају подати руци Христовој, да би Он од њих истесао, изаткао или саградио оно што једини Он зна и уме.Деватнаест минулих столећа сведоче нам да сви они који се не успротивише, него се подадоше Христу Уметнику, посташе од...
Send "Novi Dan" Ringtone to your Cell Phone
OBICAN DAN, DOSADNA PRICA,
ZIVOT JE NEKAD SAMO NAVIKA...
ISPREKIDAN NIZ SLUCAJNIH SLIKA,
POZNATA MUZIKA...
MOLIM BOGA ZA JOS VRAMENA,
ALI OGLEDALO ME PODSECA
DA JE MLADOST PROSLA
I DA JE JESEN DOSLA
DA ANDJELI SU TU PRED VRATIMA
DOLAZI MRAK, NOCI BEZ SNA,
MOLITVA NA BLEDIM USNAMA,
OSECAM STRAH, BLIZI SE CAS,
OTKUCAVA U MOJIM GRUDIMA...
U SOBI MRAK, I PONOC JE PROSLA,
DOK GRAD SPAVA NEKO RAZMISLJA...
MUCE GA SUMORNE MISLI,
TERAJU SAN...
STA NOSI NOVI DAN ?
TREBA ZNATI
Smesiti se dalje, da to treba znati
kada je najbolje ustati od stola,
kad pred nama stoje samo prazni sati
u tome zivotu glupome do bola.
Trebalo bi znati, ma koliko stoji,
sacuvati ponos, onaj sto preosta,
i uprkos svemu, prijatelji moji,
zauvek otici, znati da je dosta.
Pred sudbinom svojom koja sve ti uze,
kad vec nista nemas, kada sve si dao,
trebalo bi znati skriti svoje suze.
No ja, srce moje, ja to nisam znao.
Zato treba znati napustiti stol
kad je ljubav tvoja davno pojedena,
ravnodusna lica skriti svoju bol,
zauvek otici tiho kao sena.
I usnama treba reci da se smeju
iza maske jada, i stisnuti zube,
a krikovi mrznje u tebi da stoje,
te poslednje reci onih koji...
SLAVUJ I RUŽA
Oskar Vajld
Rekla mije da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža – kliknuo student – ali
u svem mojem vrtu nema crvene ruže.
Iz svojega gnijezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se.
– Nema crvene ruže u svem mojem vrtu! – uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama.
– Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam
filozofiji sve tajne, ali mi je život bijedan jer mi nedostaje crvena ruža.
– Evo napokon vjerna ljubavnika – reče slavuj. – Noć po noć pjevao sam o njemu,
iako ga nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvijezdama, a sada ga vidim.
– Sutra uvečer priređuje vladar ples – mrmljao je mladi student – a moja će ljubav biti
na...
Koliko god da ovo citam i dalje ostajem bez reci:worth:
"U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina je zaista "mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila...
Пишеш ми, да мора да има нешто на крају крајева. Читао си, велиш, књигу о звездама од некога великог астронома, па ти је пало у очи тврђење тога славног научника: „без Бога се ништа у свету не може ни разумети ни објаснити“. Отуда си и ти дошао до закључка, да има нешто.
Кажи, сине цар Лазарев, има Бога, и буди радостан! Има нешто - тако говоре многи школовани људи. Но, ако ти останеш до краја живота само при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа.
Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни из далека она вера, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ.
Казати само има нешто не значи изаћи на видело дана. То једва значи, да је путник превалио поноћни мрак и...
Љубав Бог даје највише за молитву. Она је више дар Божји, неголи подвиг човечији. Љубав је од молитве, али и молитва је од љубави.
Љубав даје непролазну вредност и вери, и знању, и пожртвовању, и правди и истини. По самој природи својој љубав је божанска сила познања: њоме познајемо и Бога, и човека и сваку љубљену твар, јер се њој откривају и тајна Бога и тајна човека и тајна сваке твари; уколико расте љубав, расте са њом и знање.
Знање без љубави, то је око без зенице, уво без слуха, тело без духа. Такво знање надима, води у гордост. А гордост је порок који је врховног анђела претворио у ђавола, а камоли неће човека.