То је једна од теорија, али, Срби у лужици су били племеннски савез Милчана, Гломача, Лужичана, Бодрића...
To jednostavno nije tačno!
Drzite se starih podataka kao pijan pčota a doticni gospodin Q.urac vas podrzava u tezi da je Srba i pod šljivu previše. 5 ljudi sa različitim imenima i prezimenima je 5 srpskih plemena.
Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia
autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora • folklore
Х. Шустер-Шевц
[H. Schuster-Šewc]
Порекло и историја етнонима Serb
"Лужички Србин"
За "Пројекат Растко - Будишин" превела Тања Петровић
У Горњој и Доњој Лужици живе припадници словенске националне мањине Лужички Срби, који себе називају Serbja на горњолужичком и Serby на доњолужичком, истичући разлику између Горњолужичких и Доњолужичких Срба - Hornjoserbja / horni Serbja односно Dolnoserby / dolne Serby. Данашње званично немачко име за ову мањину гласи Sorben (Ober- и Niedersorben). Међутим, и раније и данас се у свакодневном говору за Лужичке Србе употребљавало, односно употребљава се име Wenden (сг. Wende), које потиче од имена народа Venedi, Venethi, односно Henethi, традицијом сачуваног преко античких писаца (Птоломеј, Јорданес, Тацит). То име је изворно означавало преисторијски народ који је живео у Источној Европи. Поред ових имена, у северном делу Лужице и пограничним областима среће се од касног средњег века и латински назив Vandalus, пл. Vandali, које води порекло од германског Vandalen. Исп. поред тога у визитацијским списима Вроцлавског бискупа (1667/8) "..., plerique hic sunt Vandali" и "Vandalo-Germani"; затим наслов црквене агенде коју је у Франкфурту на О. издао A. Tharaeus: "Enchridion Vandalicum"; наслов прве граматике доњолужичког језика коју је 1650. написао J. Choinanus: "[Grammatica] Lingvae Vandalicae", као и наслов прве горњолужичке граматике J. X. Ticinusa, "Principia Linguae Wendicae, quam aliqui Wandalicam vocant", Праг 1679.
Историја имена и етимологија етнонима Serb састоји се из следећих појединости: горњолужички Serb, ген. -а, м., пл. Serbja, ген. Serbow, дијалекатски и старије такође Serbjo и Serbo(w)je, из старе горњолужичкосрпске народне песме: Serbjo so do Němcow hotowachu, słowčka pak němski njemóžachu (J. L. Haupt - J. E. Sschmaler / J.A. Smoler, Die Volkslieder der Wenden in der Ober- und Nieder-Lausitz - Pjesnički hornych a delnych Łužickich Serbow, свеска 1, стр. 32, Grimma 1841), поред тога, пл. Serby јавља се такође као назив за "српска земља": witaj do Serbow (добродошао у српску земљу), Serbowka "Српкиња", име за удружења студената (земљака) у Прагу (основано 1846), 2. serb(ow)ski, -a, -e, адј. "српски", serbski kraj "српска земља"; исп.: Sym Serbow serbske holičo "Ја сам српско девојче" (из песме Хандрија Зејлера, 1804-1872); у именима места: Serbske Pazlicy (обл. Kamenz / Kamjenc), Serbski Załom (обл. Bautzen / Budyљin), као и дијалекатске и старије облике serski, -a, -e, serb(s)two - апстрактну именицу "српство", serbščina "српски језик" (новије, од 19. века, направљено према чеш. čeština), као и лична имена у Горњој Лужици Serb, Serbik, Serbin (потврда из 1658), затим облик Serbin као име исељеничке насеобине у Тексасу, САД, основане 1854.
Старије потврде: M. Frentzel (Френцел): "unsere Serbi oder Wenden" [наши Serbi или Wenden], у немачком предговору горњолужичкосрпском преводу Јеванђеља по Матеју и Марку из 1670. године, Sserb, Sserbjo "Србин, Срби"; whornej łužiskej ßerskej reczi "на горњолужичкосрпском језику" (из предговора горњолужичкој Библији из 1728. године); А Frentzel (Френцел); serska zemia "српска земља", serbska recz "српски језик" (De originibus linguae sorabicae 1693/96 и Lexicon harmonico-etymologicum 1730). Schmutz-Pцtzschke (1656-1740. в.): Sserb "Србин", Sserby "српска земља", serska recz "српски језик".
Доњолужички Serb, ген. -а, м., пл. Serby (становници и земља), serb(oj)ski адј. "српски", дијал. serski "исто", такође cerski (Mužakowska narěč [дијал.]), serb(oj)stwo апстрактна именица српство, старији дијалекатски облици и са волаком -a: Sarb, sarski. Старије потврде: Jakubica N. T. 1548: Ten tu Nowy Zakon Serpſky "овај српски Нови завет", до Serpſkeye Reecy s wilikeiu robotu a procu pczineſſony pſches Miklawuſcha Jakubicu "на српски језик уз много труда и са великом марљивошћу превео Miklawuš Jakubica"; псалтир Wolfenbьtel-а, 16. век: Tehn Pſalter serbſkey rhёtzy "псалтир на српском језику"; A. Tharaeus, Enchiridion Vandalicum, 1610: Sarbi (Sarby nom. пл.) "Срби", Sarßka Reetz "српски језик"; J. G. Hauptmann: sarſki / serſski "српски" (Lexicon Vandalicum, 1731), Lůbnowſki Szårſki Sambuch "доњосрпска песмарица из Lubnjowa / Lьbbenaua" (1769), ßarſki regiſtar "лужичкосрпски регистар" (1769). За појаву речи Serb и serbski у доњолужичким и горњолужичким дијалектима, исп. лужички атлас говора [Serbski rěčny atlas], свеска 8, карта 20.
Облик прихваћен у данашњем говорном немачком језику са вокалом о- (такође и старија форма са -у), непознат је лужичкосрпском језику у Горњој и Доњој Лужици, а према изворима био је ограничен само на западни део старолужичког, западно од реке Mulde и Saale. Одавде је овај облик доспео у средњи век и у латинске и немачке хронике, а касније је одатле пренесен на источније насељена старолужичка племена (Glomaci, Nisani, Milzani), остајући међутим и даље ограничен само на изворе на немачком и латинском језику. Упореди франачку хронику Фредегара 630/1: Dervanus dux ex gente Surbiorum; Annales q. d. Einhardi 782: Sorabi Sclavi, qui campos inter Albium et Salam; Annales Regini Francorum 789: Sclavi cum eo, quorum vocabula sunt Suurbi; Auctore Rudolfo 856: Sorabi, Sorabici; Баварски географ (Bayerisher Geograph), око 860: Iuxta illos est regio, quae vocantur Surbi; Annales Bertiniani: Sorabos, qui Colodici vocantur; Алфред Велики 872-899: Surfe, Surpe; Codex Petropolitanus, 10. век: Sorbi. Облик са вокалом -u (Surb) можда одражава старије развојно стање вокала (u = *ъ). Овакав развој је у старочешкој хроници Козме (11-12. век) потврђен облицима Sirbia, Sribia, Zirbia, Zribia, са заменом *- ъr са -ir, који се односе на подручје насељавања староложучких Гломачана [Daliminzi / Glomaci] (област MeiЯen) и Милчана (Горња Лужица) и представљају ранији ступањ развоја данашњег лужичкосрпског Serb. У немачким и латинским изворима такође се среће облик са -е (Serb), али врло ретко. Узрок томе свакако лежи у опасности од мешања са именом јужнословенских Срба. Неосновано је у сваком случају мишљење које заступају неки историчари и археолози, према коме источни Лужичани и Милчани првобитно уопште етнички нису припадали истој групи са Лужичким Србима насељеним западно од Елбе, и према коме је етноним Serb тек касније (од 10/11. века) пренесен и на њих. Упор. L. Niederle, Slovanské starožitnosti, свеска 3, Праг 1919, стр. 113: Vlastní srbská země rozkládala se půvidně jen po stranách řeky Muldy. Teprve později se rozšíržila i na kraj Daleminců, na Sprěvu a na Nisu a přešla tak i na zemi Lužičanů a Milčanů". Овакво мишљење касније подржавају и други историчари, а понекад се јавља и у словенској ономастици, тако да се данас - потпуно неосновано - изговарају различите фонетске варијанте једног те истог изворног облика за наводно посебна крила - источно и западно - Лужичких Срба: Sorb / Sarb, односно Serb; овај изворни облик је у прасловенском је гласио *Sьrb (горњолужички, доњолужички Serbь, старочешки Sirb, источнословенски серб), односно *Sъrbъ (старолужички Sorb, доњолужички дијалекатски Sarb, пол. Sarb, српскохрватски Србин). Овде је вероватно у питању стари превој ъ : ь. Уз основу *srъb- / *sьrb-, исп. и словенске глаголе: пољ. s(i)erbać, s(i)orbać, sarbać 'сркати, мљацкати', рус. сербать, сербать 'исто', укр. сербати 'исто', белорус. сербаць 'исто', словеначки srbati 'исто', бугарски сърбам 'исто', црквенословенски сърбаније '(посркана) супа', полапски srabaněk 'ретка супа од крупице' (< *srьbanikъ-), поред горњол. srěbać 'сркати, мљацкати', доњолужичког srjebaś 'исто', кашупског strzebać 'исто', чеш. střebati 'исто', словачког strebat 'исто' (уметнуто -t- као у чешком stříbro 'сребро'), староруског серебати 'исто', српскохрватског дијалекатског сребати 'исто' и словеначког srebati 'исто' (< *serb-). Поред словенских језика, исп. лит. suřbti, лет. surbt, лат. sorbeō, -ēre, средњонемачки sürfen 'сркати', што се све изводи из индоевропске ономатопејске основе *serbh- / *sirbh- / *surbh- 'сркати, дојити, тећи'.
У основи словенског етнонима *Sьrbь / *Sъrbъ лежи мотив за означавања који је везан за екстралингвистичку околност да је у раним етничким заједницама такозвано "сродство по млеку" и "братство по млеку" било веома раширено, а успостављано је између две особе које су имале исту дојиљу (и онда када нису биле у крвном сродству). Из тога су изведена секундарна значења: 1. онај ко припада истој породици (роду) (рођак), 2. припадник истог рода, племена (саплеменик) и 3. етноним (име народа, нације).
У питању је један од најстаријих словенских етнонима, на коме такође почива и данашње име јужнословенског народа српскохрв. Срп, Србин, Срблин, упор. и старосрпски Сьрбинь, Сьрблинь (L. Niederle, Manuel 1, 94; Slov. Starož. 2, 487), средњогрчки Σερβιοι, Σερβλοι. Са овим у вези, вредна је пажње чињеница да средњовековни старосрпски извори бележе и облик са о/у, исп. Записе попа Дукљанина: Surbia, quae Transmontana dicitur; Serbulia / Sorbulia (име старосрпске епископије). У другим словенским језицима посведочени су следећи облици овог имена: руски серб 'балкански Србин', такође серебь са "полногласијем". У савременом руском Лужички Срби именују се лyжицкие сербы, али се данас под утицајем немачког такође јавља и сорб, пл. сорбы; пољски Serbowie łużyccy (вокал е- је под утицајем источнословенских језика), ч. Lužičti Srbovéi.
Етноним *Sьrb / *Sъrbъ одсликан је и у многобројним словенским топонимима, при чему су они по свој прилици изведени само на основу најстаријег значења "Потомак истог рода или исте породице", исп. старолужички Surbici (961), Curbici (1009), сада Zörbig (округ Bitterfeld), пољ. Sarbia, село у близини Кросна (Śląsk), Sarbiewo, Sarbowice, Sarbin(ow)o (Великопољска), чеш. Mlékosrby, Srbice, Srbsko, Srby, мак. Србица, Србина.
