Pogledajte prilog 1283494
H. Šuster-Ševc [H. Schuster-Šewc] Poreklo i istorija etnonima Serb "Lužički Srbin"
U nemačkim i latinskim izvorima takođe se sreće oblik sa -e (Serb), ali vrlo retko. Uzrok tome svakako leži u opasnosti od mešanja sa imenom južnoslovenskih Srba. Neosnovano je u svakom slučaju mišljenje koje zastupaju neki istoričari i arheolozi, prema kome istočni Lužičani i Milčani prvobitno uopšte etnički nisu pripadali istoj grupi sa Lužičkim Srbima naseljenim zapadno od Elbe, i prema kome je etnonim
Serb tek kasnije (od 10/11. veka) prenesen i na njih. Upor. L. Niederle, Slovanské starožitnosti, sveska 3, Prag 1919, str. 113: Vlastní srbská země rozkládala se půvidně jen po stranách řeky Muldy. Teprve později se rozšíržila i na kraj Daleminců, na Sprěvu a na Nisu a přešla tak i na zemi Lužičanů a Milčanů". Ovakvo mišljenje kasnije podržavaju i drugi istoričari, a ponekad se javlja i u slovenskoj onomastici, tako da se danas - potpuno neosnovano - izgovaraju različite fonetske varijante jednog te istog izvornog oblika za navodno posebna krila - istočno i zapadno - Lužičkih Srba:
Sorb / Sarb, odnosno
Serb; ovaj izvorni oblik je u praslovenskom je glasio
*Sьrb (gornjolužički, donjolužički
Serbь, staročeški
Sirb, istočnoslovenski
serb), odnosno
*Sъrbъ (starolužički
Sorb, donjolužički dijalekatski
Sarb, pol.
Sarb, srpskohrvatski
Srbin). Ovde je verovatno u pitanju stari prevoj
ъ : ь. Uz osnovu
*srъb- / *sьrb-, isp. i slovenske glagole: polj.
s(i)erbać, s(i)orbać, sarbać 'srkati, mljackati', rus.
serbatь,
serbatь 'isto', ukr.
serbati 'isto', belorus.
serbacь 'isto', slovenački
srbati 'isto', bugarski
sъrbam 'isto', crkvenoslovenski
sъrbanije '(posrkana) supa', polapski
srabaněk 'retka supa od krupice' (<
*srьbanikъ-), pored gornjol.
srěbać 'srkati, mljackati', donjolužičkog
srjebaś 'isto', kašupskog
strzebać 'isto', češ.
střebati 'isto', slovačkog
strebat 'isto' (umetnuto
-t- kao u češkom
stříbro 'srebro'), staroruskog
serebati 'isto', srpskohrvatskog dijalekatskog
srebati 'isto' i slovenačkog
srebati 'isto' (<
*serb-). Pored slovenskih jezika, isp. lit.
suřbti, let.
surbt, lat.
sorbeō, -ēre, srednjonemački
sürfen 'srkati', što se sve izvodi iz indoevropske onomatopejske osnove
*serbh- / *sirbh- / *surbh- 'srkati, dojiti, teći'.
"U osnovi slovenskog etnonima
*Sьrbь /
*Sъrbъ leži motiv za označavanja koji je vezan za ekstralingvističku okolnost da je u ranim etničkim zajednicama takozvano "srodstvo po mleku" i "bratstvo po mleku" bilo veoma rašireno, a uspostavljano je između dve osobe koje su imale istu dojilju (i onda kada nisu bile u krvnom srodstvu). Iz toga su izvedena sekundarna značenja: 1. onaj ko pripada istoj porodici (rodu) (rođak), 2. pripadnik istog roda, plemena (saplemenik) i 3. etnonim (ime naroda, nacije).
U pitanju je jedan od najstarijih slovenskih etnonima, na kome takođe počiva i današnje ime južnoslovenskog naroda srpskohrv.
Srp, Srbin, Srblin, upor. i starosrpski
Sьrbinь,
Sьrblinь (L. Niederle, Manuel 1, 94; Slov. Starož. 2, 487), srednjogrčki
Σερβιοι,
Σερβλοι. Sa ovim u vezi, vredna je pažnje činjenica da srednjovekovni starosrpski izvori beleže i oblik sa
o/u, isp. Zapise popa Dukljanina:
Surbia, quae Transmontana dicitur;
Serbulia / Sorbulia (ime starosrpske episkopije). U drugim slovenskim jezicima posvedočeni su sledeći oblici ovog imena: ruski
serb 'balkanski Srbin', takođe
serebь sa "polnoglasijem". U savremenom ruskom Lužički Srbi imenuju se
lyžickie serbы, ali se danas pod uticajem nemačkog takođe javlja i
sorb, pl.
sorbы; poljski
Serbowie łużyccy (vokal
e- je pod uticajem istočnoslovenskih jezika), č.
Lužičti Srbovéi.
Etnonim
*Sьrb /
*Sъrbъ odslikan je i u mnogobrojnim slovenskim toponimima, pri čemu su oni po svoj prilici izvedeni samo na osnovu najstarijeg značenja "Potomak istog roda ili iste porodice", isp. starolužički
Surbici (961),
Curbici (1009), sada
Zörbig (okrug Bitterfeld), polj.
Sarbia, selo u blizini Krosna (Śląsk),
Sarbiewo,
Sarbowice,
Sarbin(ow)o (Velikopoljska), češ.
Mlékosrby, Srbice, Srbsko, Srby, mak.
Srbica, Srbina"
