На дан 9. маја 1944. године четници су починили невиђен злочин у селу Рајковцу код Аранђеловца: заклали су сељанку Даринку Радовић и њене две кћери - Станку од 14 и Радмилу од 20 година. Најпре су заклали Станку, затим Радмилу, па на крају и Даринку, која је све
издржала и жртвовала и кћери и свој живот, а није признала да чува рањене партизане.23
Стравичну трагедију доживео је сељак Живан Ђурђевић са си-новима Марком и Ратомиром из села Балиновића код Ваљева. Једне ноћи, у пролеће 1943. године, ухватили су их четници тзв. Горске краљеве гарде којом је командовао кољач Никола Калабић. Тражили су од Живана да ода имена чланова Окружног комитета КП за Ваљево. Повели су их према Дебелом брду. Како Живан није показао ни једно име, четници су му заклали једног сина. На Дебелом брду натерали су га да гази по жару разгореле ватре. Све је Живан издржао. Онда су га свукли и голог привезали за ражањ. Кад ни тада није проговорио, почели су га пећи на ватри. Умро је у пакленим мукама.24
Четници под командом Николе Калабића, одн. Радојка Милоса-
вљевића направили су нечувен покољ у селу Копљарима. Калабић је
29. новембра 1943. године известио да су у „Копљарима ухваћена на
спавању и поклана 24 комуниста, од којих су 24 Цигани, који су при-
знали да су тзв. „јаругаши" (дању раде своје послове кући, а ноћу су у
акцији). Калабић по злу познати терориста у целој Шумадији, завр-
шио је тај извештај речима:
„Све сам поклао!..."
И потписао се својим надимком „Рас Раса"
После око месец дана још један командант, пуковник Јеврем Симић, извештавао је Михаиловића да ни он „не спава", односно јављао је да је командант Опленачке четничке бригаде Горске краље-ве гарде поручник Тихомир Јовановић, у селу Бањи, „заклао 18 истакнутих и окорелих црвених", па да „чишћење врши и даље према Даросави".
Заробљеног партизанског борца Марка Цупарића, водника из 2. пролетерске бригаде, у пролеће 1944. године заробили су моравич-ки четници у селу Сивчини и одвели га у штаб Јаворског корпуса. Та-мо га је један кољач унаказио: секао му део по део тела, извадио му очи и на крају га заклао".
(http://www.znaci.net/00001/269_4.pdf str:231)
****************************************
1942 и 1943 година била је четничка ,,Кристална ноћ''. Клали су на све стране а најчешће Србе. Као да су се утркивали ко ће више и свирепије.
Већ друга половина 1943 г. била је извеснија што се исхода рата тиче и већ су почели да размишљају о бекству из Југославије а нарочито из Србије.
Те 1943-ће године савезници и краљ су их оставили на цедилу, краљевим наређењем да се припоје НОП-у под командантом Јосипа Броза-Тита.
Кондорови четници из Мокре Горе, заклали су у Добром пољу на Тари 5. новембра 1943. године Драгомира Љубинковића, ветеринара и његову супругу Љубицу учитељицу из Заовина. „Њену сестру Јулу Андрић, девојчицу од 11 година, хтели су да убију из пушке. Један четник је три пута покушао да пуца, али пушка није опалила. Девојчи-ца је ставила руке на очи, плакала је и молила: 'Чико, чико, ја нисам ништа крива. Немојте ме убити. Ја нисам крива'! Сузе, плач и молбе нејаког детета нису одвратиле четника од намераваног злочина. Изва-дио је крваву каму, оборио је девојчицу на траву и заклао. После из-вршеног злочина злочинац је бацио њено тело на мртва тела брачног пара Љубинковић"2.
У ноћи 1. маја 1944. године „црне тројке" упале су у Бајину Ба-шту и похватале 12 лица, па их одвеле у штаб Златиборског корпуса у Рачи. Сутрадан су десеторо похватаних заклали. То су: Вилотијевић В. Рајко, пензионер, Глишић И. Петар Перо, металски радник, Живковић Н. Љубомир, казанџија, Караклајић М. Вељко Миле, трговачки помоћник, Ивановић Б. Спасоје, земљорадник, Милутиновић И. Обрад, столарски радник, Милић Д. Олга, ученица, Павловић Р. Светомир, столарски радник, Тришић С. Душан, радник и Чучковић
М.Катарина, ученица. Овај злочин извршили су: Тошић Радиша, Ђорђевоћ Урош, Жупац (из штаба корпуса), Ђорђевић Цане, Вимић Милоје, Качамак, Лабан Ђорђе и још један четнк чије име није познато.
(http://www.znaci.net/00001/269_4.pdf стр: 232)
***************************************************************
У време напада на слободно Ужице, центар Ужичке републике, Михаиловић је повукао своје одреде са опсаде Краљева и Ваљева, и повео борбу против партизанских одреда у читавој Западној Србији, а касније и на целој територији окупиране Југославије. Најпре су, 31. ок-
тобра, четници жандарма Филипа Ајдачића напали малу партизанску посаду команде места у Косјерићу и том приликом на препад заробили око 80 партизана и њихових присталица у Косјерићу и суседним селима. Четници су у том нападу одмах показали своју свирепост и мр-жњу према дојучерашњим савезницима - партизанима. Отимали су им, не само оружје и војничку опрему, него са њих скидали сваки део добро очуване одеће и обуће, пре свега: цокуле, копоране, џемпере, отимали новчанике и при тим мучким радњама - тукли их до изнемо-глости, псовали и називајући их издајницима - „да су издали краља"! Из те групе заробљених партизана Ајдачић је издвојио 9 заро-
бљеника, међу којима су биле и две учитељице: Јелена Гмизовић и Милева Косовац, и рекао да их „води на саслушање". Уствари, отерао их је у клисуру Ридови код села Скакаваца и тамо свирепо уморио. „Ужичка борба", од 18. новембра 1941. године, забележила је тај гро-зан злочин:
„... Ту је почело зверско мучење. Партизани су премлаћивани кундацима, живима су вађене очи, ложена им је ватра на телу. Обе другарице су биле силоване, а затим избодене бајонетима... Ти крво-лоци су оставили лешеве и умакли у непознатом правцу. Око 70 партизана и њихових пријатеља одведени су у правцу Равне горе и о њиховој судбини се не зна ништа..."
Хроничар је овако описао тај догађај:
„... Злочин у Ридовима остаће као опомена на
једно време када се свест и савест друштвеног
шљама у мутном времену до краја замути и
престане деловати као људска, спусти се чак
испод нагона звери. надмаши свирепост робо-
власника и средњовековних инквизитора, на
крају, тера нормалног човека да се стиди што
је то учинио - човек."
У борбама око села Ражане и у самом селу, најпре су партизани 2. пожешке чете изненадили четнике и међу њима заробили 72. па их пустили кућама, сем једног официра. Ускоро, опет ноћу, четници су изненадили партизане и заробили 19 бораца, међу њима и заменика командира Миломира Мићића, резервног официра кога су одмах стрељали. а остале партизане отерали пут Равне горе. Међу заробљене партизане у Ражани, који су спроведени у Косјерић, дошао је капетан Драгослав Рачић, дојучерашњи савезник партизана, а сада командант свих четника који су нападали Ужице. Рачићев однос према заробљеницима описао је један преживели (Божо Смиљанић):
„... Дошао је четнички командант Рачић и наредио тројици четника да закољу партизана који је носио кожни капут. Тада сам први пут у животу видео како кољу човека. Нас је ту било око 50-60 људи..."
Ови заробљени партизани, са другима, њих око 80 отерани су такође на Равну гору.
(http://www.znaci.net/00001/269_4.pdf стр.237 И 238)
*****************************************************************
Кама, кама и само кама!
vidimo da su oni bili krvni neprijatelji...da prostudiramo malo one koji se ovde navode...Kostu Pecanca ne treba posebno predstavljati...
