Мајор Калабић је био злочинац посебног кова.
На стотине се пење број оних које је овај зликовап лично или преко својих потчињених побио на најсвирепији начин. У чланку Мирка Томића, члана Покрајинског комитета КПЈ за Србију објављеном V„ Гласу" за новембар 1942, о његовим злочинима, поред осталог, стоји и ово:
„Народ крагујевачког округа, нарочито народкачерског среза, никада неће заборавити тешке призоре који су се десили у подрумима једне зграде у Љигу, у коме су касапским ножем клани њихови синови. Под директним надзором крвника Калабића, ову касапску услугу, с прописно припасаном белом кецељом, вршио је бивши намештеник фирме „Бата"у Љигу.
Калабић је врло често лично убијао наше најбоље синове. Овај одрод је сам причао мајци и сестрици младог учитеља и борца Дугалића из селаЉига како је он (Калабић) лично мучио и убио њиховог сина, односно брата . . . Док је Калабић вршио овај свој крвави посао, дотле је његов син (НиколаКалабић), нижи официр, седео у штабу Драже Михаиловића на Равној гори.Одавде је редовно носио поруке своме крвавом оцу, кога ће и како да ухватн од народних бораца и да га уништи."
Мајор Милан Калабић није уживао потпуно по-верење немачког окупатора, јер су, и поред „добро"обављених задатака, Немци сумњали у њега збогњегових чврстих веза с Дражом. Због тога су му потурили шпијунку, с којом је требало чак и да се вен-ча. Она је Немцима открила све везе мајора Калабића, па су га они ухапсили и крајем 1942. стрељали, наводно као агента британске обавештајне службе.
***************118*******************************
И када су клали, трудили се да да то буде са стилом. Болесни мозгови су увек тако радили.
Скончао је јер су га Немци провалили да нешто мути. Можда чак и касно
nazalost, saveznici i narod ne dele vase misljenje, tj lazi i izmisljotine
Potpukovnik Albert Sajc, koji je obilazio Gardu krajem 1943, zapisao je u svojim memoarima:
Sećajući se posete Kalabiću, učinjene početkom decembra 1943, američki pukovnik Sajc je kasnije pisao:
"Nikola Kalabić je bio jedan od najinteresantnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. Bio je lep čovek, crne brade, pun duha, pojava koja se penušila uživajući u životu.
Imao je hitar duh i smisao za humor, zbog koga su ga zavoleli njegovi vojnici i seljaci koji su ga zvali 'čika Pero'.
U svojoj crnoj, dobro skrojenoj uniformi i uvek čistom rublju delovao je kao impozantan gospodin i vojnik. Njegovo junaštvo postalo je već legendarno.
Zbog njegovog uticaja na narod i zbog bespomoćnosti partizana da se uvuku u njegovu organizaciju da bi privukli otpadnike, postao je njihovim neprijateljem broj 1, kao što mi reče general Dapčević, partizanski komandant s kojim sam se kasnije sreo u Crnoj Gori. Partizani su, razume se, tvrdili da je zaklao mnoge njihove ljude i poznajući Kalabića i njegov način mišljenja da svi moraju zajedno sarađivati kao celina da bi uništili omrznutog Švabu, mogu zamisliti da komunisti, u želji da ga skrenu sa njegovog cilja i da dovedu do političkog rascepa na njegovoj teritoriji, kod njega nailaze na loš prijem i da se za kratko nađu u plitkoj raki.
Kalabić je bio sjajan organizator i administrator. Pod svojom komandom imao je ostatke Kraljeve garde, dobro obučene, iskusne stare vojnike. Disciplinu je uspeo održati na visini čak i u šumi. Bilo je više eskadrona konjice, čiji su konji bili na čuvanju seljaka po selima, spremni za upotrebu u svakom trenutku. Pored toga imao je i potpuno obučene veziste i inženjerce, dok mu je pešadija bila izvanredno visokog kvaliteta.
Oružje mu je bilo u odličnom redu, zahvaljujući, kako sam ustanovio, jednom sistemu oružarskih radionica u kojima su se mogle vršiti potrebne opravke. Procenat nemačkog oružja, zaplenjenog u prepadima, bio je veliki.
Kalabić je završio 1932. godine školu rezervnih oficira, dobio je čin inženjerijskog potporučnika i do 1941. godine služio je u blizini Valjeva. Njegov otac, viši oficir, bio je sreski načelnik.
Kada je stigla vest o kapitulaciji, Kalabić je radio na podizanju jednog mosta preko Drine u blizini Loznice. Raspustio je svoju četu i sa nekoliko svojih ljudi pošao u šumu kao četnik, postepeno prikupljajući jednu snagu, koju je priveo Mihailoviću na Ravnoj gori u septembru 1941. godine. Bio je postavljen za komandanta reorganizovane Kraljeve garde.
Kada su Nemci napali Ravnu goru velikim snagama u decembru, pošao je on kroz Srbiju u Šumadiju jugoistočno od Beograda. Kada je prolazio kroz srez gde mu je otac bio načelnik, koji se bio odlučio da ostane u službi i da pristane uz Nedića, Kalabić i njegovi ljudi bili su u bednom stanju — bez municije, polumrtvi od gladi, a jedino što ih je održavalo bila je njihova volja da prežive i da se bore. Otac se pobrinuo za to da mu sin i njegove pristalice budu potpuno nanovo opremljene.
U decembru 1942. godine Gestapo je otkrio da je starac potajno pomagao ne samo svoga sina već i druge Mihailovićeve snage. Bio je uhapšen i osuđen na smrt. Način izvršenja ove smrtne kazne bio je užasan. Povlačili su ga preko razbijenog stakla dok nije umro, ali iz njegovih usta nije se čula ni jedna reč.
Kada sam kasnije preko ruskog radija čuo da Kalabić sarađuje sa Nemcima, mogao sam samo da držim pred očima sliku krvave izmrcvarene lešine ovog starca, voljenog od svoga sina, i u čudu se pitati kakvi to moraju biti ljudi koji mogu Amerikance smatrati toliko lakovernim.
U jesen 1943. godine život u Šumadiji nije bio toliko težak. Žito je rodilo divno a bogata žetva šljiva, jabuka i krušaka bila je na nekim mestima tolika da su se grane na drveću lomile pod njenim teretom. Bilo je velikih količina šljivovice i ljute — to su dve vrste rakije — a kako crno, tako i belo vino bilo je odličnog kvaliteta.
Sada sam već poznavao običaje gazde ili domaćina. Kada bih se povukao na spavanje, on bi me otpratio u moju sobu, da mi pomogne pri spremanju za noć. On bi mi lično skidao cipele. U početku to me je dovodilo u nepriliku jer mi se činilo da to nije sasvim američki, dok nisam shvatio da je to samo običaj. Katkada bi i ostali članovi familije ulazili zajedno sa njim, nameštajući mi postelju i umotavajući me u ćebad.
Ujutro gazda bi se pojavio čim bi me čuo kako se krećem, u rukama poslužavnik sa šećerom i čašom vode. Šećer se umoči u vodu i stavlja u usta a zatim se proguta sa vodom. To služi za to da vam se usta osveže. Zatim dolazi rakija u malim čašicama i vi imate da popijete po jednu za oca, jednu za sina, i jednu za duha svetoga. Tu treba da se zaustavite, jer ako počnete sa apostolima, onda ste gotovi za celi dan. Posle rakije dolazi mala šoljica kafe, prave ili ječmene, kako vas sreća posluži. To vam je celi doručak! Sledeći obrok je u podne.
Ručkovi i večere sa Kalabićem su stvar koja se pamti. Seli bismo za sto sa njegovim štabom i telesnom gardom, dok bi jedan drugi momak, talentovani harmonikaš, svirao i pevao za sve nas kao starinski trubadur, gledajući u svoga komandanta i ispunjavajući njegove želje.
Intendant je bio visok, snažan čovek, jedan od najboljih baritona što ih je moje nedovoljno školovano uho ikada čulo, a pred kraj ručka počeo bi pevati četničke pesme, ciganske balade a katkada i poneku čarobno lepu dalmatinsku pesmu. Morao mi je obećati da će naučiti prolog iz opere 'Pajaci' dok se ne vratim.
Ovde, u blizini kraljevog imanja, pio sam vino iz njegovih podruma, koje Nemci nisu mogli pronaći.
Sa Kalabićem sam se rastao u Stragarima. Stragari je mrtav gradić, njegove izgorele i porušene zgrade predstavljaju oporuku za mržnju protiv Nemaca, njegovi stanovnici, osim onih malobrojnih koji su uspeli da se spasu u svetište visokih planina, ležali su u zajedničkim grobnicama, njihova izmučena tela umirena u pokoju smrti.
Psi su se još vrzmali ruševinama, a tu i tamo neka hrabra duša, neustrašena od pretnje smrti što su je mrmorili drveće i ugljenisane grede, marljivo je uklanjala brazgotine mržnje i despotizma.
Dok sam se približavao selu, spazio sam slavoluk od cveća, među kojim je preovladavala crvena boja hrabrosti, a žene i mlade devojke izlazile su sa vencima, tako da smo pred njima stajali osećajući se glupo kao paradni konji, dok nam je gomila klicala.
Dugački stroj vojnika, ostataka nekada raskošno uniformisane Kraljeve garde a sada svedene na to da nosi odelo skrpano od odeće pet raznih armija, otpozdravio je svojim uzvikom 'Bog ti pomogao', koji se prolamao do neba.
Kalabić je govorio o agoniji Stragara i o rešenosti naroda da radije umre nego da bude rob. Govorio je o borbi protiv Nemaca koja je izazvala ovu odmazdu; ovu odmazdu koju su Nemci pojačali do sotonskih razmera da bi suzbili sabotažu i gerilske aktivnosti Jugoslovena. Međutim, on je naročito naglasio činjenicu da je narod bio voljan i spreman da prihvati i krvoproliće, ako bi samo postignuti rezultat bio dovoljno visok.
Bio sam duboko dirnut. Video sam druga zgarišta i porušena sela, druga mesta gde je bilo teško sahraniti mrtve jer ih je bio toliko broj i uvek sam nailazlo na nesalomljivu rešenost 'Sloboda ili smrt. Smrt je nešto što mora jednog dana doći; danas smo tu a sutra nas nema; ali sloboda, ova svetinja, ona mora da ostane, ili inače ništa više neće biti važno, pa čak ni život.
Govorio sam narodu, svugde sam pokušavao da učinim tri stvari: da raspalim mržnju protiv Nemaca, da pokušam ublažiti mržnju protiv partizana, osuđujući posledice građanskog rata i da ublažim neraspoloženje protiv Britanaca, izazvano pristrasnim izjavama BBC. Moja prva namera postizavala je izvesne rezultate i Nemci su odredili još nekoliko bataljona da me uhvate.
Kalabiću sam ostavio sve što sam mogao dati od Amerike, moj pištolj colt kalibra 45.
________________________
јел против народа или државе.
