Злочини четника у Другом светском рату
Strana 1 od 29 1234511 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 706

Tema: Злочини четника у Другом светском рату

  1. #1
    Elita Добро дошли (avatar)
    Učlanjen
    31.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Тимочка крајина
    Poruke
    19.193
    Reputaciona moć
    457

    Podrazumevano Злочини четника у Другом светском рату

    Постоје две теме на овом порфоруму које расветљавају или замагљују почињене злочине у Другом светском рату који је био и грађански и ослободилачки:
    - дрињача:Усташки злочини,
    - aka_Koča:ZLOČINI KOMUNISTA
    Овим насловом,допуњујем слику злочинаца тог времена без жеље да оптужујем или пресуђујем када су и колико злочина починили четници. Чак не желим да коментаришем и напоре појединих политичких групација за изједначавањем бораца: партизана и четника. Наводићу сукцесивно само оно што је већ истражено,елаборирано и написано.

    1. Злочини четника у Другом светском рату
    Из Википедије, слободне енциклопедије
    Скочи на: навигација, претрага
    Југословенска војска у отаџбини (четници, односно равногорски покрет) био је у стању непријатељства према партизанима, односно НОВЈ. Током непријатељстава четници су кршили правила рата и Женевску конвенцију према припадницима НОВЈ заштићеним обичајима и правима рата и Женевском конвенцијом.
    Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:
    Извештај Павла Ђуришића начелнику штаба Врховне команде од 13. фебруара 1943.Руководство равногорског покрета придавало је посебан значај борби против НОВЈ, па је водило смишљену пропаганду кампању у циљу ширења антикомунизма и јачања мржње према комунистима.
    Злочини су били спонтани (из мржње) и организовани (по наређењу). У документацији се налази већи број наређења која налажу од подређених чињење ратних злочина. Злочини су били прихваћена пракса - постоје бројни документи који сведоче да су злочини и починиоци били познати одговорним командама, које у превилу нису реаговале против ових појава. У бројним извештајима надређеним командама злочини се отворено признају и описују.
    Равногорски покрет такође је био великосрпски. У складу с овим такође је вођена пропагандна кампања подстицања мржње и осветољубивости према Хрватима и Муслиманима (Бошњацима).

    Садржај [сакриј]
    1 Ратни злочини и кршења обичаја рата према припадницима других војски и покрета
    1.1 Злочини према заробљеницима
    1.2 Злочини према медицинским установама и особљу
    2 Ратни злочини и злочини против човечности према цивилима осумњиченим за везу са другим војскама и покретима
    3 Масовни ратни злочини, злочини против човечности и злочин геноцида према припадницима других етничких скупина
    3.1 Спонтане одмазде
    3.2 Спорадични злочини
    3.3 Систематски злочини са карактеристикама геноцида
    http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%...B0%D1%82%D1%83
    Poslednji put ažurirao/la Добро дошли : 26.04.2009. u 08:48



  2. #2
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Da si ti ziv i zdrav, ovakva tema je postojala mnogo pre teme o zlocinima komunista, verovatno i ustasa (to bih morao da proverim), i davno je zakljucana....Na njoj je receno sve sto je imalo da se kaze, mada ne sumnjam da ce se javiti opet oni isti likovi, sa istim postovima...A da nije nekoliko vrednih ljudi ovde i mene verovatno bi samo ova tema i postojala kada su zlocini u pitanju...

    Neozbiljno je ovakvu temu zasnivati na vikipediji, s toga ovu temu ne mogu da prihvatim drugacije nego zlonamernu...jer to govori da zapravo ne znas nista o ovoj temi...pa si jos sve to ''zacinio'' cirilicom...hehehe

    Nisi je ni zapoceo, a vec si iskoristio jedan falsifikat kakav je izvestaj Pavla Djurisica...

    Sad moderatori neka odluce sta ce sa ovom temom...

    A do tad po 1000. put...Kao sto sam spominjao tim flasifikovanim dokumentima se vise ne sluzi ni komunisticka propaganda jer su smesni, dakle niko iole ozbiljan osim ovih internet povijesnicara...Danas imamo neo-komuniste koji imaju druge metode, na izgled blaze ali u stvari mnogo pokvarenije...o tome drugi put...

    FALSIFIKOVAN IZVEŠTAJ PAVLA ĐURIŠIĆA

    Pošto ne postoje originalna četnička dokumenta koja bi ukazala na genocidan karakter pokreta, komunistima nije ostalo ništa drugo do da ih sami pišu. Jedan od najpoznatijih falsifikata je izveštaj majora Pavla Đurišića od 13. februara 1943. godine:

    Da je ovo falsifikat, vidi se i po stilu i po sadržaju.
    Prvo, dok je Đurišić koristio crnogorske lokalizme, poput «na stranu muslimana», umesto «na strani muslimana», ili «iz ranije», umesto «od ranije», u ovom tekstu ima dosta kroatizama: «Da bi se sprečio svaki povraćaj», «na veoma visokom stupnju», «dokazali vidnog izražaja», «od opasnosti usleđenja našega napada»... Ovo govori da je falsifikator bio hrvatske nacionalnosti.

    Drugo, u Đurišićevim tekstovima nikada nema toliko kratkih pasusa, odnosno novih redova, i uopšte njegove rečenice su duže.

    Treće, Đurišić ne bi napisao «7. ovog meseca», jer se tada po pravopisu iza rednog broja nije pisala tačka. U četničkim dokumentima obično stoji «7-og o m», «7 februara», «7 - II», i sl. Međutim, tačku iza rednih brojeva vidimo u dokumentima «Nezavisne Države Hrvatske», što ukazuje da je falsifikator tokom rata pripadao njenim formacijama.

    Četvrto, toga dana, 13. februara 1943. godine, Đurišić se nalazio kod Draže, u njegovom štabu u selo Gornje Lipovo kod Kolašina, a ne «na položaju», kako je ovde navedeno. Ne samo što nije pisao izveštaje o ubistvima muslimana, već je Draža majoru Zahariju Ostojiću 13. februara preneo sledeću njegovu poruku: «Pavle naređuje svojima da muslimane tamo ne diraju».27 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 212.

    Peto, linija komandovanja nije bila takva da je Đurišić naređivao Lukačeviću. Lukačeviću je naređivao Ostojić, a naredio mu je da hita prema Neretvi, što je on i učinio. Ostojić je izvestio Dražu 16. februara da je Lukačević stigao do njegovog štaba, koji se nalazio u Kalinoviku.32 AVII, ČA, K-293, reg. br. 2\1.

    Šesto, Đurišić ne bi pogrešno naveo Lukačevićevo ime, jer je znao da se on zove Vojislav, a ne Vojin. Lukačevićev čin i ime nikada nije navodio ovako formalno, već bi napisao samo «Voja».

    Sedmo, Đurišić nije koristio termine «komandant zone» i «oslobođena teritorija», koji su inače uobičajeni kod komunista. Takođe, rekao bi «junački», a ne «herojski»: upravo su komunisti junake zamenili herojima, što zbog oponašanja slične ruske reči (geroj), što zbog izbegavanja termina iz srpske vojničke tradicije (junak, junaci).

    Osmo, naređenja i zapovesti na koja se ovaj izveštaj poziva, a na koja se upućuje u fusnoti, nisu glasila da se pristupi «potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti», već je, kao što smo videli, Đurišić naglasio: «Žene i decu ne ubijati».

    Deveto, u spiskovima žrtava u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu, i pored njihovih uvećavanja, za celi rat navedeno je znatno manje od 8.000 civila. I inače ne bi bilo moguće da se u planinskoj oblasti, zavejanoj snegom, u tako kratkom roku ubije 1.200 boraca i 8.000 civila i pritom da se zapale sve kuće u tri sreza.
    U ovom napadu na ustaše, koji je trajao od 4. do 7. februara 1943. godine, učestvovalo je 4.900 četnika, iz sastava Operativnih jedinica Limsko-sandžačkih četničkih odreda, 1. i 2. mileševskog, Durmitorskog i Drinskog korpusa.83 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 141, 121-127.

    Komunistima su, dakle, nedostajala četnička dokumenta ustaškog karaktera - «Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti» - i oni su to pokušali da reše angažujući nekog bivšeg ustašu da načini ovaj falsifikat.


    i kao sto je vec bilo reci:

    muslimanske civilne žrtve, bilo od kojih formacija, popisane su za celi rat, i bilo ih je upravo oko 8.000. Spisak je objavljen u knjizi ''Genocid nad muslimanima'' Dedijera i Miletića, ''Svjetlost'', Sarajevo, 1990. A po ovom dokumentu samo su cetnici ubili 8000, u ova tri sreza.
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 10:56

  3. #3
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    DVA ZLOČINA U SELU VRANIĆ

    Kada su krajem 1989. i početkom 1990. godine počele da se objavljuju objektivne informacije o četnicima, komunisti su odgovorili pričom o zločinu u selu Vranić kod Beograda. U najgledanijoj informativnoj emisiji, Drugom dnevniku Televizije Beograd, objavljena je opširna reportaža o Vraniću, podsećajući na pomalo zaboravljenu kampanju zvanu "noć kame", koja je odmah posle rata postavljena kao temelj za vrednovanje Dražinog pokreta.

    Evo kako oni opisuju događaje u ovom selu:

    U noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, crnotrojkaši pod komandom majora Svetislava Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa, zaklali su 72 lica, među kojima je bilo i devetoro dece između pet meseci i dvanaest godina! U jednoj jedinoj noći četnički teroristi zaklali su 72 osobe! U jednom jedinom selu! Kakav je to zločin bio! Čija je to "vojska" bila? Kako je ta "vojska" kojom je komandovao Mihailović, "spasavala" srpski narod?!
    ...Neki su pukim slučajem uspeli da se spasu, a zabeleženo je da je četnički koljač poštedeo život u kolevci jednom detetu samo zato što je bilo žensko.
    Dve mlade devojke, sestre Anđelija sa 18 i Katarina sa 20 godina, najpre su silovane, pa zaklane. Život su izgubile Stanija i Tomanija Đoinčević, Milka i Nadežda Ilić, dok su devojčici od pet meseci glavu razneli kuršumom, dok je bespomoćno cvilela u kolevci, uplašena od četničkih bradurina.
    Uporni tragači - hroničari pribavili su istinite podatke o stradanju Vranića i opisali stravičnu noć u njemu (u narodu još poznata i kao Vartolomejska noć nadomak Beograda). Svoja jeziva kazivanja ispričali su ljudi i žene mučenici koji su doživeli tragedije svojih porodica i, srećom ili nesrećom, ostali u životu...131 J. Radovanović, Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata, 166-167.
    Kao izvor navode se izjave dvoje meštana Vranića date u kancelariji seoskog Narodnog odbora 12. maja 1946, kao i saslušanje četnika Milorada Sudimca, "koga je narod posle oslobođenja linčovao nasred ulice". Jedan od svedoka u kancelariji Narodnog odbora, Milijan Pantić, pored ostalog je izjavio:
    Četnike je predvodio neki kom. bataljona Spasoje Drenjanin "Zeka" iz Male Moštanice, koga je lično Draža Mihailović odlikovao posle pokolja, tj. čije je rešenje potpisao Draža Mihailović kao i rešenje o odlikovanju majora Trifkovića koji je takođe izvršio ovaj zločin. Čuo sam takođe da su posle ovog pokolja "Zeka" i Trifković dobili kao nagradu veću količinu novca od Draže Mihailovića...
    Iste noći zaklano je u našem selu Vraniću 69 lica, sve od strane četnika Dražinih...
    Prednost literarnom nad istorijskim pristupom daje još jedna verzija, koja između ostalog beleži:
    Zatim Gačić, mirnijim glasom, nastavi: - Sa ovom kućom naša je grupa izvršila zadatak, pokupite sve stvari i pravac Jasenak. Ja i Voja na zaplenjenim konjima idemo odmah da obavestimo Zeku. Za ljudstvo će odgovarati Mijailo i Jakov. Niko da nije pisnuo o pokolju. Gledajte da požurite, kako biste pre zore bili u kući Toće Stančića. Odredite trojicu koji će da doteraju stoku u Jasenak, a ostali da se svrstaju u kolonu i što pre napuste Vranić.
    Gačić je lično u Milivojevoj štali odabrao dva konja, dva vola i jednu kravu. Rekao je: - Na konjima ćemo ja i Voja da idemo da obavestimo Zeku o pokolju, a trebaju nam i za odred, a volove i kravu poterajte za Jasenak da zakoljemo za proslavu.
    Autorov zaključak glasi:
    Mnogo je teže shvatiti i razumeti otkuda u ovom našem slobodarskom srpskom narodu takvih izroda, koji su po nalogu i za račun tuđina klali i ubijali sopstveni narod i stavljali pod nož čitave porodice - od dece u kolevkama do staraca u posteljama, samo zato što su ovi neizmerno voleli slobodu, a mrzeli četničku izdaju.99 D. Pantić, Noć kame (njnjnj.znaci.net).

  4. #4
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    O zločinu u selu Vranić za sada su poznata dva dokumenta. Prvi je izveštaj Nedićeve službe bezbednosti od 23. decembra 1943. godine, koji glasi:
    Noću 20\21. om. nepoznati ljudi zaklali su u selu Vranić sreza Posavskog 40 muških i ženskih lica koji su bili simpatizeri i jataci komunista.99 Zbornik dokumenata, tom I, knjiga 21, 552.
    Drugi dokument je radiogram majora Aleksandra Mihajlovića, komandanta beogradskih ilegalaca, poslat Vrhovnoj komandi 27. decembra:
    20\21. decembra u selu Vraniću kod Umke nepoznati banditi ubili su 40 lica muških i ženskih. Bliži podaci nepoznati.99 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 210.

    Mnogo godina kasnije, objavljeni su memoari potporučnika Milisava Markovića, koji se u noći između 20. i 21. decembra 1943. nalazio u neposrednoj blizini Vranića, kao oficir Avalskog korpusa. Marković je veći deo rata proveo kao komandir čete u Pratećem bataljonu jedinice majora Trifkovića. Ujesen 1943, u sastavu Leteće brigade Avalaca, učestvovao je u borbama protiv ustaša, Nemaca i komunista u Istočnoj Bosni, pod komadom majora Dragoslava Račića. Za zasluge na bojnom polju unapređen je u oficira i odlikovan Karađorđevom zvezdom, a Draža ga je tri puta lično pohvalio. Kao tifusar Marković je zarobljen juna 1945. godine u Bosni. Osuđen je na višegodišnju robiju, posle koje je emigrirao u Kanadu. Bio je aktivan u Srpskom narodnom pozorišu "Kosovo". Njegova najuspelija pozorišna predstava, "Kosovska bitka", koju je napisao, dramatizovao i režirao, prikazivana je i na 14. kanalu kanadske televizije. Bio je aktivan i u crkveno-školskim organizacijama, a postao je i ktitor-zadužbinar Hrama Svetog Save na Vračaru. Posle promene režima 2000. godine, Marković se vratio u svoje rodno selo, Konaticu ispod Avale. O događajima u selu Vranić, on piše:

    Kasno u jesen 1943. godine, jedna partizanska grupa iz Srema prebacila se između sela Barič i Umke, pa preko Dubokog (to je jedan vis na starom putu, Obrenovac - Barič - Umka - Beograd) do Lipovičke šume.
    Ta sremska partizanska grupa je najverovatnije dobila naređenje da se prebaci preko reke Save i spoji sa kosmajskim partizanima. Komandant 2. bataljona pri Posavskoj brigadi Avalskog korpusa, koji se nalazio u selu Meljak, obavešten je da se jedna naoružana grupa nalazi u Lipovičkoj šumi. Komandant bataljona Spasoje Živanović (greška: prezivao se Drenjanin - prim. aut) Zeka odmah je naredio pokret prema Lipovičkoj šumi. Jedan vod koji je išao kao prethodnica, sukobio se sa partizanima i počela je borba. Zekin bataljon razbio je partizansku grupu, ali pucnjava nije prestajala skoro do ponoći...
    Po prestanku borbe, Zeka je naredio da se bataljon sa ranjenicima prebaci u selo Vranić, odakle je i Zekina žena. Selo Vranić je imalo više partizankih simpatizera, jer su učitelj i pop još 1941. otišli u partizane. Poznavajući kuće partizanskih simpatizera, svih svojih 12 ranjenika razmestio je po njihovim kućama. Ostalo ljudstvo razmestio je po ostalim kućama.
    Ujutru, kad su ustali, sve je bilo mirno. Zeka je pošao sa svojom pratnjom da obiđe ranjenike. Kada je ušao u prvu kuću naišao je na užasnu sliku, dva njegova ranjenika leže zaklana u lokvi usirene krvi. Ovakav prizor je bio i u drugim kućama. Užasnut time što je video, naredio je da se svi odrasli muškarci iz tih kuća povežu i izvedu iznad sela i streljaju. To je i učinjeno. Svi su streljani iz vatrenog oružja. Istog dana poslao je izveštaj komandantu brigade, kapetanu Kosti Marinkoviću, komandantu Avalskog korpusa, tada potpukovniku Trifkoviću, kao i komandantu Grupe beogradskih korpusa, potpukovniku Aleksandru Mihajloviću.
    Potpukovnik Saša Mihajlović odmah je pozvao sve komandante bataljona, brigada i korpusa da prisustvuju saslušanju komandanta bataljona, potporučnika Spasoja Živanovića zvanog Zeka.
    Potporučnik je izneo šta se te noći dogodilo u selu Vraniću... Na kraju izlaganja je rekao, da je zbog tih zaklanih ranjenika bio u strašnom duševnom stanju i zbog takvog stanja, nije mogao ništa drugo, nego da naredi da se svi odrasli muškarci streljaju, što su njegovi vojnici i učinili.
    Moram da napomenem, da su vojnici njegovog bataljona bili srednjoškolci i studenti sa Beogradskog univerziteta.
    Posle Zekine izjave, komandant Grupe korpusa, potpukovnik Saša Mihajlović je sve prisutne oficire pojedinačno upitao šta bi oni uradili u ovakvom slučaju. Svi su odgovorili, da bi i oni uradili isto...
    Komandant Grupe korpusa, potpukovnik Saša Mihajlović, sačinio je izveštaj o događaju u selu Vranić i preko kurira poslao je Vrhovnoj komandi na dalji postupak.
    Posle nekoliko dana stigao je kurir i doneo naređenje Vrhovne komande. U naređenju je naznačeno, da se potporučniku Spasoju Živanoviću Zeki oduzme čin potporučnika i da mu se zabrani bilo kakvo vršenje dužnosti kao starešine, a Vrhovna komanda će ceo predmet staviti u arhivu, s tim da se Spasoju Živanoviću, ako ostane živ, održi suđenje posle rata.131 M. Marković, Sa Dražom u pobedu ioli smrt - putevima Avalskog korpusa, 61-63.
    Po povratku iz Bosne, jula 1945. godine, komandant Posavske brigade kapetan Kosta Marinković, Drenjanin i četiri vojnika sklonili su se u selo Barič, kod Marinkovićevih rođaka (bio je rodom iz tog sela). Dva dana kasnije, otkriveni su i opkoljeni. Svi su izginuli, a od metaka Ozne pali su i žena i dva deteta koja je nosila u rukama, pokušavajući da napusti kuću.
    O noćnom prepadu na četnike Avalskog korpusa, od strane partizana koji su se prethodno posakrivali "na tavanima, po kačarama, štalama i drugde", piše i ravnogorski omladinac Uglješa Krstić, koji je veći deo rata proveo u Beogradu, kao ilegalac, ili na Umci, dodajujući:
    Major Trifković nije mogao da spreči osvetu, koju je krvavo izveo Zeka. Iako je bio rat, iako su merila bila s ratom u skladu, iako je krv umela da proključa od gneva i osvetništva, svi mi omladincu osuđivali smo zločin u Vraniću.131 U. Krstić, Najlepši poziv na svetu - zabeleške jednog izdavača, 315.
    I drugi izvori događaje u Vraniću opisuju na isti način: komunisti su na spavanju zaklali više četnika, a četnici su potom likvidirali sve muške glave u tim kućama.131 Izjava jednog od poratnih sveštenika u Vraniću i jednog četnika Avalskog korpusa, autoru, koji su želeli da ostanu anonimni.
    Prema tome, komunisti skrivaju zločin pre zločina. Drugo, oni tvrde da je četnik Sudimac koga su posle rata linčovali imao nadimak "Ustaša", dok je u stvari jedan od njihovih ubica u tom kraju bio bivši ustaša, koga su zvali "Suljo", odnosno "Ujka".131 Izjava istraživača Aleksandra Dinčića autoru.

    Stručne istrage o događajima u Vraniću nije bilo. Svi iskazi, davani od strane partijskih aktivista, ili zarobljenih četnika pod prinudom, su sporni. Podaci o broju likvidiranih su kontradiktorni (69 ili 72 osobe), nasuprot po pravilu pouzdanim nedićevskim izveštajima, o 40 ubijenih. U jednoj verziji četnike su vodili Drenjanin i čak major Trifković lično, a u drugoj Drenjanin nije bio u Vraniću, već se šalju kuriri da ga obaveste. I kada svedok u kancelariji Narodnog odbora navede primere streljanja, u nastavku teksta ponavlja se da su svi bili zaklani. Podatak da je Draža odlikovao Drenjanina besmislen je, a dijalozi između četnika i mnogi detalji očigledno su izmišljeni. Koliko je tačno osoba ubijeno u Vraniću u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, i na koji način, to je moguće utvrditi samo ekshumacijom. U svakom slučaju, niko sa četničke strane ne osporava da je u pitanju ratni zločin.
    Kada je reč o radiogramu majora Mihajlovića od 27. decembra, o 40 ubijenih, može se pretpostaviti da je po sredi preuzimanje nedićevskog izveštaja, preko nekog od brojih ljudi ubačenih u njihove strukture. Mihajlović se tada nalazio u Beogradu. Sastanak svih oficira Avalskog korpusa, o kome piše Milisav Marković, nije se mogao odigrati odmah, već posle 27. decembra.


    __________________________________________________ ________________________

    Dakle vise nezavisnih izvora je potvrdilo da se dogodio zlocin pre zlocina, tj. da se desio pokolj ranjenika (ima slicnih verzija, o kojima sam pisao, uglavnom sve potvrdjuju da je pokolj cetnika bio povod za njihov zlocin kasnije). Dakle i logicno jer ovakav zlocin ne dolazi iz cista mira. To naravno ne opravdava taj zlocin i niko od cetnika ga ne osporava kao ratni zlocin.

    Sta je poenta?

    Poenta je u tome što ni taj ni bilo koji drugi zločin, npr. u Foči, Čajniču, itd, nisu planirali ni naredili Vrhovna komanda, oblasne komande, komande grupa korpusa, korpusa, brigada... Naprotiv, postoje samo naredbe i mere da se zločini sprečavaju, uključujući i streljanje počinilaca. Te naredbe i mere bitno su smanjile osvete i zbog svega toga četnički pokret nije zločinački pokret.
    S druge strane, postoje naredbe i mere za masovno ubijanje kod okupatora, u NDH, na Kosmetu, itd, i postoje kod komunista. Zato su oni zločinačka udruženja, države, pokreti, ideologije...
    Dakle, u ratu svako vojska može počiniti zločin i obično ga počini, ali stvar je u sistemu. Koji na kraju krajeva utiče na masovnost zločina - kao što je i uticao u 2. sv. ratu,
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 11:47

  5. #5
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    ISTINA O SLOVU Z i ''CRNIM TROJKAMA''

    Možda najzastupljeniji element komunističke propagande protiv četnika predstavljaju slovo Z i "crne trojke". Još na staljinističkom procesu protiv Draže 1946. godine, ovi pojmovi imali su jednu od glavnih uloga. U komunističkoj optužnici stajalo je i ovo:
    Osuđene na smrt stavljao je pod slovo Z. Za izvršenje smrtnih osuda po metodi slova Z (slovo Z je početno slovo od reči zaklati, a lice stavljeno pod slovo Z moralo je biti zaklano) Mihailović je dao direktivu da svaka njegova brigada formira "crne trojke", koje su konspirativno radile... Mihailović je štaviše davao "crnim trojkama" direktive kako treba da kolju.88 Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, 54.
    Na konferenciji za strane dopisnike, održanoj u Beogradu 1. oktobra 1945. godine, predsednik Komisije za utvrđivanje ratnih zločina izjavio je da je broj osoba stavljenih pod slovo Z "izvanredno veliki", dodavši: "Po našim podacima o žrtvama, pokupljenim na terenu, cifra zaklanih prelazi 10.000... Nikada nijedan Nemac i nijedan kolaboracionista nisu bili stavljeni pod slovo Z".

    Šta je, uistinu, slovo Z?

    Prema profesoru Radoju Kneževiću, Draža je, "u rvanju" sa Nedićevom vladom, ljotićevcima i drugim pristalicama Novog poretka, "došao na jednu originalnu ideju, skoro pedagošku meru, radi popravke onih na krivoj stazi". Svi oni su, naime, svoju navodnu brigu za srpstvo olako izjednačavali "sa gonjenjem ili potkazivanjem Dražinovaca, a to je značilo mučilište Gestapoa i rake u Jajincima".88 Knjiga o Draži, prvi tom, 253.
    Već krajem 1941. i početkom 1942. godine, Nedić, Ljotić i njihovi ljudi izručili su Nemcima hiljade "pristalica Draže Mihailovića". Kap koja je prevršila čašu bila je objava da će u logore odvoditi i decu četničkih komandanata. Pošto je u ovom procesu glavnu ulogu imala nemačka okupaciona sila, pružajući kvislinzima osećaj moći i sigurnosti, postavljalo se pitanje kako je moguće to osujetiti, odnosno, kako sprečiti dalje isporučivanje Srbe na klanicu? Originalna ideja na koju je Draža došao, bila je ta da postoji nešto što dopire i do poslednjeg kutka u kome se Nedić, Ljotić i njihovi agenti osećaju bezbedno - a to su radio talasi. Tako je Draža 21. aprila 1942. godine, depešom broj 142, zamolio Jugoslovensku vladu da se preko Radio Londona objavi sledeća poruka:
    Šef trojki u Jugoslaviji izdao je naredbu da se počne sa radom protiv izdajnika. Izdajnici su se odali sami svojim dosadašnjim radom. Znak: slovo Z, ponoviti: slovo Z.88 Knjiga o Draži, prvi tom, 254.
    Poruka nije objavljena, pa je Draža 7. maja pitao: "Šta je sa objavom naše depeše broj 142?" Na to je Slobodan Jovanović 15. maja odgovorio kontrapitanjem: "Šta znači šef trojki i slovo Z?" Draža je objasnio 27. jula: "Slovo Z je znak za izdajnike, čiji rad i kretanje treba da prate trojke, i da im strahom onemoguće izdajnički rad".

    I pre nego što je stiglo ovo Dražino objašnjenje, Slobodan Jovanović je dao da se u emisijama Radio Londona na srpskom jeziku čitaju spiskovi lica stavljenih pod slovo Z. Prema Radoju Kneževiću, prvi spisak je pročitan 2. juna, a poslednji 11. septembra 1942. godine. Uz svako ime stavljeno pod Z, spiker bi pročitao i obrazloženje o krivici. Ukupno je pročitano 75 imena nedićevaca, ljotićevaca i Pećančevih četnika, tj. nijedan komunista nije javno stavljen pod slovo Z. Draža je posle 11. septembra poslao još jedan spisak, sa 25 imena, ali on, na zahtev britanskog ministarstva spoljnih poslova, nije objavljen.
    Kasnije, 15. jula 1946, londonski "Tajms" je objavio pismo Slobodana Jovanovića o slovu Z, u kome je proed ostalog pisalo: "Z je prvo slovo reči zastrašiti. Licima stavljenim pod slovo Z davano je upozorenje da se za njihova nedela zna i izvan zemlje i da će ih posle rata sustići kazna". Jovanović je zatim podsetio da pod slovo Z nisu stavljene hiljade ljudi, već samo 75 lica, što se lako može proveriti u arhivi Radio Londona, kao i da su to bili "samo kvislinški elementi poznati po svojoj službi neprijatelju".88 Knjiga o Draži, prvi tom, 256-257.
    Koliko je poznato, četnici su likvidirali dve od 75 osoba javno stavljenih pod slovo Z: Dragutina Bulića, 30. jula 1942. u Čačku, vodećeg ljotićevca u tom kraju, i Ceku Đorđevića, istaknutog policijskog funkcionera Nedićeve uprave, 18. maja 1944. ispod Avale. Međutim, Bulić i Đorđević nisu likvidirani zbog slova Z, već zbog konkretnih dela. Poručnik Predrag Raković, komandant 2. ravnogorskog korpusa, naredio je da Bulić bude likvidiran zato što je u Požeški korpus ubacio ljotićevce koji su mučki ubili komandanta ove jedinice, kapetana Vučka Ignjatovića. Likvidaciju Ceke Đorđevića naredila je ilegalna beogradska četnička organizacija zato što je on, zajedno sa Gestapoom, mnogim četnicima došao glave. Beogradski ilegalci su, prethodno, poslali Đorđeviću još jednu javnu opomenu.
    Prema tome, javno stavljanje pod slovo Z nije predstavljalo smrtnu presudu, tj. cilj nije bio da se izdajnici likvidiraju, već da se zaplaše tako što će pomisliti da će biti zaklani ako nastave po starom. Radoje Knežević podseća na Dražine reči da je slovo Z imalo "veliko moralno dejstvo". Javna pretnja obuzdala je rad mnogih kvislinga, i čak ih dovela pod Dražinu komandu. Milan Aćimović, jedan od važnijih Nedićevih saradnika, ujesen 1942. postaje odan ilegalac u beogradskoj organizaciji. Potpukovnik Dragutin Redić, Nedićev komandant u Kruševcu, krajem 1944. godine poginuo je u Bosni kao četnik. "Što se tiče glavnine ostalih, ima razloga pretpostavci da im je stavljanje pod slovo Z uteralo strah u kosti - i pamet u glavu", zaključuje Radoje Knežević.


    Najzad, neka lica nisu stavljana pod slovo Z zbog krivice, već da bi se od okupatora sakrio njihov ilegalan rad za četnike.
    Vremenom, pored javne pretnje, termin "slovo Z" ušao je u upotrebu i kao sinonim za smrtnu kaznu. "Trojka za primenu slova Z nosi sa sobom znak raspoznavanja detelina sa četiri lista izrađena od sivog kartona", pisao je Draža jednom komandantu 24. septembra 1942. godine, dok u njegovom raspisu svima od 1. oktobra stoji:
    Slovo Z počeli su pojedinci da upotrebljavaju u svoje lične interese. Neka komandanti provere svaku dostavu da im se ne potkradu intrige i slične stvari. Kome se jednom stavi slovo Z više se ne skida, a za greške u ovom pravcu odgovaraće jer su posledice teške.12 AVII, ČA, K-295, reg. br. 4\1.

    Kada je korišćeno u ovom smislu, po prirodi stvari, slovo Z odnosilo se i na komuniste, a korišćeno je i kao pretnja pojedinih oficira nedisciplinovanim vojnicima. Major Slavoljub Vranješević, komandant Zapadne Bosne, zapretio je 22. februara 1944. svojim četnicima na sledeći način:
    Skrećem pažnju svima komandantima na izvršenje prednje naredbe, jer i za najmanje odstupanje od iste smatraću svakoga koji se bude ogrešio o istoj kao izdajnika Kralja i Otaybine i kao takvog staviću ga pod preki sud i pod slovo Z.99 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 401-402.
    Naredba je došla pošto je jedan broj četnika iskoristio potpisano primirje za odlazak u Banjaluku. Saznavši za to, major Vranješević je strogo zabranio takve izlete, "jer su nam Nemci i Hrvati neprijatelji", koji svaki kontakt "iskorišćavaju za svoju obaveštajnu službu".
    Pored slova Z, neprijatelju su strah u kosti uterivale i specijalne formacije egzekutora - crne trojke. Zbog snažne nemačko-kvislinške propagande usmerene na slovo Z, krajem 1942. i početkom 1943. godine, Draža odustaje od njegove primene, naređujući, sem toga, izvršenje smrtnih presuda samo vatrenim oružjem. Međutim, mit o crnim trojkama, koje mogu pronaći i likvidirati krivce bilo gde, negovan je do kraja rata. To vidimo iz Biltena Novinske agencije "Demokratska Jugoslavija" od 10. marta 1944. godine, koji glasi:
    Šef kabineta kvislinga Nedića i njegova desna ruka, pukovnik Masalović, ubijen je usred bela dana dok je bio na putu za svoj kabinet. Zajedno sa Ljotićem, on je bio glavni organizator borbe i represija protiv pripadnika pokreta otpora generala Mihailovića, i najverniji nemački sluga. Vest o njegovoj smrti izazvala je veliku senzaciju u celoj zemlji, pošto se dogodila za manje od nedelju dana nakon što je Ljotić u eksploziji voza nedaleko od Valjeva, za malo izmakao sličnoj sudbini. "Crna trojka" ili "trojni egzekutori", kako ih zovu, a koji ubrzano "likvidiraju" nemačke špijune i izdajice, operišu u svakom gradu u Srbiji.100 Kopija u posedu autora.
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 12:07

  6. #6
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    POČETAK KAMPANjE O "KOLjAČIMA SRPSKOG NARODA"

    Za razliku od naredbe da se smrtne kazne izvršavaju vatrenim oružjem, ne postoji, ili makar nije poznata, naredba da se smrtne kazne izvršavaju klanjem. One su, kako izgleda, došle stihijski, kao odgovor na svireposti i nacista i komunista, a svakako je udela imala i namera da se na taj način, svirepom egzekucijom, zastraše neprijatelji. Način razmišljanja u štabu jedne četničke jedinice, vidimo u ratnom dnevniku kapetana Radoslava Filipovića, pomoćnika komandanta 1. trsteničke brigade. Za 22. novembar 1942. godine, Filipović pored ostalog piše:
    Mnogi Srbi-nesrbi, srebroljupci, podlaci i njuškala, izrodi i kukavice misle da je sada došao njihov čas, dok drugi svoju rodnu grudu zalivaju svojom vrelom krvlju, dok mnoga srpska majka i sestra sedi na pragu u crnini, i lije suze za onim što im je najmilije: misle da obezbede svoju budućnost ne birajući u tome sredstva - to su nemačke slugeranje i gmizavci: oni ne znaju i ne uviđaju da će tome doći kraj i da će im takav rad nagraditi ruka i kama jugoslovenskog vojnika - šumskog čoveka.67 R. Filipović, Ratni dnevnik 1942-1944, 29. Sledi Filipovićev zapis za 27. novembar:
    Narednik Sima sa jednom trojkom ode na zadatak - dole u ravnicu sa jednim puškomitraljezom. U Banji (Vrnja"koj Banji - prim. aut) ima
    dosta ološa i slugeranja. Broj mora da se smanji.67 R. Filipović, Ratni dnevnik 1942-1944, 44.
    Ovakva razmišljanja našla su se i u lecima, što je Filipović zapisao u svom dnevniku 7. decembra 1942. godine:
    Peca i Branko su mi pomagali pri izradi proglasa, koji smo uputili narodu kao kraljevi i Dražini vojnici. Krajnje je vreme da se slože
    Srbi i da služe samo interesima svoga kralja i naroda. Izdajnici su poslednji put opomenuti: ako se ne prenu, "naša kama stići će ih
    svuda i na svakom mestu, pa ma se sklonili i pod sam Hitlerov skut"!67 R. Filipović, Ratni dnevnik 1942-1944, 78.
    Tako, mada je najveći broj smrtnih presuda izvršen streljanjem, bilo je i dosta slučajeva klanja. Primera radi, ovo je Kalabićev radiogram Draži od 13. oktobra 1942: Devetog stigao na Ravnu Goru. Usput uhvatio ubicu Vučkovog, potporučnika Đurića sa nekoliko automatskih oruđa. Druga grupa sa Slavkom Rašovićem u Rajkovcu zaklala sedam ljotićevaca.99 AVII, ČA, K-275, reg. br. 18\1-36. Misli se na majora Vučka Ignjatovića, koga su mučki ubili ljotićevci.
    U izveštaju potpukovniku Keseroviću od 24. maja 1943. godine, poručnik Mirko Tomašević, komandant 1. rasinske brigade, navodi: "Juče, na specijalnom zadatku, uhvaćen Boško Rakić i streljan od komunista. Istog dana zaklao sam jednog crvenog". Novi izveštaj o likvidaciji komunista Tomašević je poslao sutradan, 25. maja: "Uhvaćena i zaklana tri okorela crvena".75 IAN, mf. 6, snimci br. 321 i 329. Izveštaj komandanta 3. mladenovačke brigade Gorske garde, potporučnika Arsenija Jovanovića, poslat Kalabiću 20. aprila 1944. godine, tipičan je primer klanja radi zastrašivanja. Opisujući jednu borbu protiv komunista, Jovanović navodi:
    Tom prilikom uhvaćen je jedan terenac koji je posle saslušanja u kome je priznao svoju krivicu pred zborom seljaka celoga sela i pred strojem vojnika ove brigade zaklan.46 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 509. Klanju se pribegavalo i zbog nedostatka municije, kao i zbog prisustva okupatora u gradovima ili u njihovoj neposrednoj blizini, jer bi u suprotnom egzekutori bili otkriveni i usledile bi potere. Tako je kapetan Milan Stojanović, komandant Topličkog korpusa, izveštavao 17. decembra 1943. godine:
    Olga Prpić iz Niša, po rođenju Hrvatica, čuvena gestapovka, koja je špijunirala naše ljude i vodila Bugare u Dobri Do koji je popaljen, uhvaćena je od moje crne trojke u Kuršumliji na dan 17. o.m. i zaklana. Rekla je svoje jatake. Preduzeće se potrebno i prema njima.99 AVII, ČA, K-276, reg. br. 9\1. A ovo je citat iz izveštaja majora Svetislava Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa, od 19. oktobra 1943: Rad u ovom korpusu bio je najteži pošto se nalazi u neposrednoj blizini Beograda, te se od Nemaca nije mogla preduzimati nikakva veća akcija za čišćenje partizana, jer čim bi počinjala borba i Nemci bi se umešali i tukli nas. Zbog toga je često borba vatrenim oružjem izbegavana i prelazilo se na klanja, jer su za svako ubistvo vatrenim oružjem Nemci slali da se isleđuje.99 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 62.

    Kampanju poistovećivanja četnika sa "koljačima srpskog naroda", Nemci, nedićevci i ljotićevci pokrenuli su neposredno posle objavljivanja prvog spiska osoba stavljenih pod slovo Z. U okviru ove kampanje, krajem 1943. godine u Vrnjačkoj Banji je bila postavljena izložba fotografija sa potpisom: "Ovako četnici kolju srpski narod". Na izložbi su se navodno našle i četiri fotografije, koje su komunisti kasnije preštampavali u svakoj prilici.89 M. Hehe Miković, Goč, 502-503. U komunističkim knjigama, uz ove četiri fotografije stajala je legenda da to četnici kolju partizana "iz valjevskog kraja",89 M. Dželebdžić, B. Latas, Četnički pokret Draže Mihailovića, 303. odnosno, kasnije: "Fotografije koje su pronašli oficiri Ozne 1. proleterskog udarnog korpusa NOVJ kod jednog ubijenog četničkog komandanta (kod Kosjerića) sredinom septembra 1944. godine".89 J. Marjanović, Dragoljub Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata, 132. Ove četiri fotografije, van knjiga, autor je video samo u zbirci Narodnog muzeja u Čačku.

    U novije vreme pojavila se verzija sa imenima žrtve i dvojice dželata na fotografijama o kojima je reč. Navodno, događaj se odigrao 24. oktobra 1943. godine, kada su četnici zakazali "javno klanje" osuđenog, na Goču. Krivica ubijenog bila je jer se "zamerio" jednom popu iz Manastira Veluće, a taj pop je bio u vezi sa četnicima. Isti izvor dalje navodi:
    Canko prilazi žrtvi (vidi sliku) zadaje udarac u srce, pravi mu džep na koži kaže: "Ovde će da stavljaš pare" i stavio mu suvo lišće, zatim je žrtvu iskasapio tako što je nožem vadio srce i isekao sva rebra što se vidi na slici.89 M. Hehe Miković, Goč, 502-503. Šta se, dakle, vidi na slikama? Dva nenaoružana mladića, u civilnim odelima bez četničkih ili ma kakvih oznaka, obrijani i podšišani, drže za ruke nekog ko leži na zemlji, na leđima. Taj je svučen do pola, ostavljena mu je samo majica bez rukava. Treći mladić, takođe u civilu i bez oznaka, na svakom snimku drži u rukama nož iznad grudi oborenog. Pozadi stoje petorica, od kojih najmanje trojica imaju puške, ali ni oni nisu uniformisani i nemaju vojničke oznake. Atmosfera je opuštena i vide se osmesi. Ni na jednom snimku nož nije zaboden u grudi. Izraz lica žrtve ne menja se, nije u samrtničkom ropcu i nema otvaranja usta, koje bi sugerisalo na krik. Na poslednjem snimku, gde se tvrdi da su žrtvi već isečena sva rebra i da joj je izvađeno srce - ona dvojica i dalje je drže i za levu i za desnu ruku. Da su joj zaista isečena sva rebra i izvađeno srce, žrtva bi bila mrtva i ne bi bilo potrebe da se drži za ruke. Kada se uveliča detalj sa tog poslednjeg snimka, vidi se da ono što navodno predstavlja krv nije u istoj ravni sa telom, tj. da bi to mogla biti kap mastila stavljena na negativ, ili na pozitiv koji je potom preslikan. To bi moglo biti objašnjenje zašto krv nije razlivena po telu žrtve i rukama dželata. Sve u svemu, fotografija liči na vojničku šalu, ili na odglumljeno klanje. Nema dokaza da su dželati zaista osobe za koje se to tvrdi, niti je pogodan ugao za prepoznavanje žrtve. U seriji fotografija pod zajedničkim naslovom "četnici kolju", mogu se nedvosmisleno uočiti one koje su snimljene kao vojnička šala. Tako, ispod jedne od njih piše: "Četnički koljač zvani `Koreja` iz grupe Rasinsko-topličkih korpusa vojvode Dragutina Keserovića, u rejonu Kruševca 1944."89 M. Dželebdžić, B. Latas, Četnički pokret Draže Mihailovića, 369. Na ovom snimku jedna grupa četnika našalila se sa svojim drugom, puškomitraljescem, koji je zadremao. Prišli su mu s leđa, jedan mu je stavio nož pod grlo, a jedan je to usnimio. Ispred četnika koji je zadremao, nalakćen, položen je puškomitraljez.
    Na drugim fotografijama uočavaju se tragovi fotomontaže: po odnosu likova i pozadine i po svetlim linijama oko likova, koji pokazuju gde su fotografije obrezivane pre nego što su montirane. Po pravilu, ispod ovakvih fotografija stoji neodređeni natpis: "Četnici kolju nepoznatog pripadnika NOP".89 M. Dželebdžić, B. Latas, Četnički pokret Draže Mihailovića, 79.
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 12:12

  7. #7
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Što se tiče slučaja na Goču, navedeno je još nekoliko primera klanja od strane "četnika Nikole Gordića". Tako, posle streljanja četničkih pristalica od strane Nemaca i Bugara u Biserčićima, oktobra 1942. godine, jedna žena je "zaklana u Brezjaku", jer "znala malo nemački jezik, što je bilo dovoljno da je optuže da je sarađivala sa Nemcima".89 M. Hehe Miković, Goč, 213.
    Tada je zaista u oblasti Goča likvidirano nekoliko osoba, pod optužbom da su sarađivali sa okupatorima tokom kaznene ekspedicije. Međutim, postoji dokument koji kazuje da su likvidacije izvršene streljanjem. To je izjava samog poručnika Nikole Gordića, komandanta 2. trsteničke brigade, koju je kapetan Radoslav Filipović uneo u svoj ratni dnevnik 22. novembra 1942. godine. Pored ostalog, Gordić je rekao:
    U početku, baš onih dana kada smo se povlačili, bilo nam je vrlo teško. Tri dana nismo okusili ni koru hleba. Pa onda, narod je bio prestrašen onom paljevinom u Goču - Biserčića i streljanjem. Mnogo ih je bilo. Dan po dan narod - seljaci se oslobodiše i otada donose i stalno nude. Samo morao sam da streljam nekoliko izdajnika, koji su gore doveli Nemce i one koji su sa njima radili. Narodu je tada laknulo, jer zna da nema ko da ga oda. Ti nemaš pojma kako je to divan narod. Hoće sve da ti da. Ne žali, ništa.67 R. Filipović, Ratni dnevnik 1942-1944, 28.
    Pored organizovanja izložbi, fotografije sa potpisom "četnici kolju srpski narod" umnožavane su i rasturane po gradovima širom
    zemlje. Reagujući na to, major Vlastimir Vesić, komandant Deligradskog korpusa, 10. septembra 1943. godine šalje sledeći raspis potčinjenima:
    Nemci na trafikama i po knjižarama za najbagatelniju cenu prodaju slike koje su u stvari oni sami islikali, a one se tiču naših zločina koje tobože mi fotografišemo i rasturamo da bismo uterali strah u kosti kolebljivcima. Nemci su podmukli i vrlo prepredeni. Oni imaju na hiljade naših zarobljenika po logorima, a pre nego što ih streljaju skidaju im svu odeću, oblače se u nju i odlaze da prave ovakve slike. U ruci imam pet ovakvih fotografija i šaljem Vam da vidite šta se sve upotrebljava protivu nas. Fotografije se namerno
    serviraju na trafikama i po knjižarama, stoje u izlogu, a to onda vešto koriste komunisti da bi harangirali protiv nas
    .99 IAN, Mikroteka, mf. br. 80, snimak br. 123.
    Inače, sličnu taktiku primenjivali su Bugari tokom Prvog svetskog rata. Oni su slikali svoje vojnike poginule na Solunskom frontu, pa
    su te fotografije izlagali tvrdeći da im je ljudstvo, zapravo, bilo mučki zaklano od strane Srba. Prema tome, nema sumnje da su deo smrtnih presuda četnici izvršili klanjem, ali te scene nisu fotografisane. Pošto fotografija kazuje više od hiljadu reči, Nemci i njihovi saradnici pristupili su pravljenju raznih fotomontaža, a komunisti su to počeli da koriste još tokom rata.
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 12:16

  8. #8
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    ISTINA O ''LIKVIDACIJI KLANjEM''

    Četnički vojni sudovi, preki vojni sudovi i komandanti izricali su smrtne presude po raznim osnovama, a osuđenike su likvidirali streljački vodovi, crne trojke ili pojedini vojnici - dželati. Za razliku od naredbe da se smrtne kazne izvršavaju vatrenim oružjem, ne postoji, ili makar nije poznata, naredba da se smrtne kazne izvršavaju klanjem. Dokumenta kazuju da je bilo dosta takvih slučajeva. Primera radi, ovo je Kalabićev radiogram Draži od 13. oktobra 1942:
    Devetog stigao na Ravnu Goru. Usput uhvatio ubicu Vučkovog, potporučnika Đurića sa nekoliko automatskih oruđa. Druga grupa sa Slavkom Rašovićem u Rajkovcu zaklala sedam ljotićevaca.99 AVII, ČA, K-275, reg. br. 18\1-36. Misli se na majora Vučka Ignjatovića, koga su mučki ubili ljotićevci.
    U izveštaju potpukovniku Keseroviću od 24. maja 1943. godine, poručnik Mirko Tomašević, komandant 1. rasinske brigade, navodi: "Juče, na specijalnom zadatku, uhvaćen Boško Rakić i streljan od komunista. Istog dana zaklao sam jednog crvenog". Novi izveštaj o likvidaciji komunista Tomašević je poslao sutradan, 25. maja: "Uhvaćena i zaklana tri okorela crvena".75 IAN, mf. 6, snimci br. 321 i 329.
    Izveštaj komandanta 3. mladenovačke brigade Gorske garde, potporučnika Arsenija Jovanovića, poslat Kalabiću 20. aprila 1944. godine, tipičan je primer klanja radi zastrašivanja. Opisujući jednu borbu protiv komunista, Jovanović navodi:
    Tom prilikom uhvaćen je jedan terenac koji je posle saslušanja u kome je priznao svoju krivicu pred zborom seljaka celoga sela i pred strojem vojnika ove brigade zaklan.46 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 509.
    Zastrašivanje klanjem dospelo je i u letke, što vidimo u ratnom dnevniku kapetana Radoslava Filipovića, pomoćnika komandanta 1. trsteničke brigade. Za 7. decembar 1942. godine, Filipović je pored ostalog zapisao:
    Peca i Branko su mi pomagali pri izradi proglasa, koji smo uputili narodu kao kraljevi i Dražini vojnici. Krajnje je vreme da se slože Srbi i da služe samo interesima svoga kralja i naroda. Izdajnici su poslednji put opomenuti: ako se ne prenu, "naša kama stići će ih svuda i na svakom mestu, pa ma se sklonili i pod sam Hitlerov skut"!67 R. Filipović, Ratni dnevnik 1942-1944, 78.
    Primer klanja zbog prisustva okupatora, koji bi prema pucnju otkrili egzekutore, je izveštaj kapetana Milana Stojanovića, komandanta Topličkog korpusa, od 17. decembra 1943. godine:
    Olga Prpić iz Niša, po rođenju Hrvatica, čuvena gestapovka, koja je špijunirala naše ljude i vodila Bugare u Dobri Do koji je popaljen, uhvaćena je od moje crne trojke u Kuršumliji na dan 17. o.m. i zaklana. Rekla je svoje jatake. Preduzeće se potrebno i prema njima.99 AVII, ČA, K-276, reg. br. 9\1.
    A ovo je citat iz izveštaja majora Svetislava Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa, od 19. oktobra 1943:
    Rad u ovom korpusu bio je najteži pošto se nalazi u neposrednoj blizini Beograda, te se od Nemaca nije mogla preduzimati nikakva veća akcija za čišćenje partizana, jer čim bi počinjala borba i Nemci bi se umešali i tukli nas. Zbog toga je često borba vatrenim oružjem izbegavana i prelazilo se na klanja, jer su za svako ubistvo vatrenim oružjem Nemci slali da se isleđuje.99 Zbornik dokumenata, tom DžIV, knjiga 3, 62.
    Navodeći dva primera iz prve faze rata, kada su osuđenici streljani iz po šest pušaka, kapetan Zvonko Vučković, komandant 1. ravnogorskog korpusa, dodaje: "Verovatno je da su to prilično izuzetni slučajevi, jer kod nas je krajem 1943. ponestalo municije. Vrlo je verovatno da je kazna izvršavana samo iz jedne puške, ili vešanjem, ili čak kamom ili nožem."11 Izjava kapetana Zvonka Vučkovića autoru.
    Na osnovu primera iz Niškog i Zaplanjskog sreza, kao i grada Niša, vidimo da je najveći broj osuđenika likvidiran streljanjem iz jedne puške - čak i kada je za egzekuciju određivana trojka - a da broj slučajeva likvidacije klanjem raste kako su mesta likvidacije bliža okupatorskim garnizonima.
    Tako, u gradu Nišu četnici su tokom rata ubili osam osoba i sve su zaklane. U zabačenom Zaplanjskom srezu likvidirano je sedam osoba i sve su streljane. U Niškom srezu, od ukupno 52 slučaja, bilo je 26 streljanja, 11 klanja, pet osoba likvidirano je batinama, dve sekirom i jedna je obešena, dok za sedam slučajeva način likvidacije nije poznat. Ubistva sekirom verovatno su došla kao posledica masakra 50 ranjenika i zarobljenika Čegarskog i Nišavskog korpusa, 19. decembra 1943. u selu Kosančić kod Leskovca. Ove četnike komunisti su poubijali upravo sekirama (što je bio događaj zbog kog je pukovnik Radojević doživeo nervni slom).
    Likvidacije su izvršene po raznim osnovama. U Nišu, svih osam lica, među kojima su bile dve žene, ubijeno je zbog saradnje sa okupatorom, ili kao formalni agenti Gestapoa. U Zaplanjskom srezu, tri osobe osuđene su na smrt kao komunisti, dve kao špijuni, jedna kao dezerter i jedna kao lopov (civil). U Niškom srezu, 22 osobe likvidirane su kao komunisti (špijuni, agitatori, i sl), šest osoba zbog širenje defetizma, dve kao okupatorski agenti i doušnici, po jedna zbog nemorala i zbog širenja kvislinške propagande, streljan je i jedan dezerter, dok za 19 ubijenih krivica nije poznata.111 Izjava istraživača Aleksandra Dinčića autoru.
    Prema tome, likvidacije klanjem došle su zbog više uzroka: zbog tajnovitosti (u blizini jačih neprijateljskih formacija, a naročito u gradovima), kao odgovor na svireposti i nacista i komunista, zatim zbog namere da se i na taj način, svirepom egzekucijom, zastraše neprijatelji, i najzad zbog nedostatka municije.
    Komunistička istorija ne manipuliše samo sa brojem egzekucija izvršenih klanjem - tvrdeći da su one bile pravilo, bez obzira na okolnosti - već naročito sa izvršiocima, tj. dželatima. Na montiranim procesima, posle rata, dželati su optuživani za više slučajeva ubistava i batinanja sa po 25 batina, ali nije im dozvoljavano da kažu da su zapravo bili vojnici određeni da izvršavanje kazni izrečenih po tada važećem zakonu.
    Kao i svugde, dželati su bili na zlu glasu i u četničkim redovima, o čemu svedoči poručnik Slavko Zdravković, poslednji komandant Župske brigade Rasinskog korpusa:
    To su bili ljudi koje možemo da žalimo. Nije smeo da im se poverava takav zadatak. Bolje bi bilo da je u streljačkom stroju stajalo desetak vojnika, tako da niko ne zna ko je ubio osuđenika. Ovako, svi nisu mogli da podnesu taj teret izvršenja smrtne kazne, i to se na mnoge odražavalo. A i kada se nije odražavalo, stvaralo se loše mišljenje o tim ljudima. Ja sam dobio medalju za hrabrost zbog zasluga na bojnom polju, ali ne bih imao hrabrosti da izvršavam smrtne kazne.111 Izjava poručnika Slavka Zdravkovića autoru.
    Zdravkovićevo mišljenje, da je bilo pogrešno što je izvršavanje smrtnih kazni poveravano pojedincima, deli i kapetan Zvonko Vučković.111 Izjava kapetana Zvonka Vučkovića autoru. Jedan vojnik je teško podnosio ulogu dželata, popuštali su mu živci i dešavalo se da pravi izgrede. Okolina - kako civili tako i vojnici - gledala ga je sa podozrenjem, a nisu izostajali ni surovi nadimci. Vojnika određenog za izvršavanje smrtnih kazni na teritoriji Požeškog korpusa, prozvali su "Đavo".
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 12:01

  9. #9
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    BAUK VELIKE SRBIJE

    Kako je pitanje razgraničenja unutar Jugoslavije posmatrao četnički ideolog dr Stevan Moljević i da li bi se, da su pobedili četnici, danas zaista graničile Srbija i Slovenija.



    Bauk Velike Srbije, kojim su komunisti godinama zastrašivali okolne „narode i narodnosti", do danas počinje i završava se čuvenom mapom glavnog četničkog ideologa dr Stevana Moljevića. Savremeni istoričari ocenjuju Moljevićev program kao „vrlo radikalan i stoga dosta nerealan", jer je „izrazio aspiracije da se u srpsku etničku jedinicu uključe i delovi susednih država u kojima žive Srbi". Zato se taj program „mogao sprovesti samo silom", dok je „avnojevsko rešenje nacionalnog pitanja bilo daleko prihvatljivije za druge jugoslovenske narode i nacionalne manjine" (kao da ono nije sprovedeno silom!).
    Može se reći da ovakvo mišljenje o Moljeviću danas imaju svi bitni politički faktori u Srbiji. Izuzetak je, naravno, Srpska radikalna stranka, koja ga pominje u kompletu sa zapadnim srpskim granicama na liniji Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica, mada on nije tražio baš takvo razgraničenje.

    Kako je, najpre, Moljević definisao granice Kraljevine Jugoslavije?

    Kada je reč o spoljnim međama, tražio je da se državi priključe delovi severne Albanije, sa izlazom na Jadran, zatim delovi Bugarske (Ćustendil i Vidin), Rumunije (Temišvar), Mađarske (Pečuj i Segedin), Austrije (Koruška) i Italije (Istra i Rijeka).
    Kada je reč o srpskoj federalnoj jedinici u okviru Kraljevine Jugoslavije, Moljević je tražio da u nju uđu i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, severna Dalmacija sa Zadrom i okolnim ostrvima, južna Dalmacija sa jadranskom obalom od Ploča do ispod Šibenika, srpski deo Like, Banije i Korduna, deo zapadne Slavonije (Pakrac), deo istočne Slavonije (Vukovar, Osijek, Vinkovci) i Baranja, dok bi Dubrovnik imao poseban status.



    Velika Srbija na sudu... Stevan Moljević i Draža Mihailović na montiranom procesu u Beogradu 1946. godine, na kojem su defitivno pokopane i osuđene na smrt četnička ideologija dr Stevana Moljevića, kao i projekat Velike Srbije

    Za razliku od svojih prethodnika iz doba komunizma, današnji zvanični istoričari tvrde da se četnički pokret u poslednjoj fazi rata odrekao navedenih Moljevićevih predloga. To se navodno desilo na Svetosavskom kongresu, održanom u selu Ba kod Ljiga, od 26. do 28. januara 1944. godine. Oni pišu da je Svetosavska rezolucija, izglasana poslednjeg dana kongresa, bila „fleksibilnija" od Moljevićevog programa, jer u njoj nije bilo „pretenzija da se Srbiji pripoje delovi Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije u kojima žive Srbi". (Unutrašnje razgraničenje na kongresu nije precizirano, sem da se ne priznaje proširenje Banovine Hrvatske iz 1939. godine.)

    Kao prvo, istoričari ovde gube iz vida da se u Svetosavskoj rezoluciji govori o granicama Jugoslavije, a ne Srbije. Drugo, u Rezoluciji ipak postoji zahtev da se Kraljevini Jugoslaviji pripoje delovi Mađarske, Rumunije, Bugarske, Albanije, Austrije i Italije, ali oni to jednostavno nisu uočili. Istoričari citiraju deo Rezolucije u kome se traži proširenje države najmanje prema zahtevu delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji održanoj 1919. i 1920. godine u Parizu, ali, tipično za njih, nisu se potrudili da provere kakvi su ti zahtevi bili. Dešavalo se čak da su profesori na univerzitetima hvalili Svetosavsku rezoluciju kao dokaz da ravnogorci „ipak nisu bili toliko ekstremni", kao što se tvrdilo minulih decenija.

    Dakle, minimalno proširenje države traženo u Parizu, a potom i u Rapalu, posle Prvog svetskog rata, sadržalo je upravo to: zahtev da se Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pripoje delovi navedenih država. Tako je svima poznata Moljevićeva mapa iz Drugog svetskog rata zapravo Pašićeva mapa nastala posle Prvog svetskog rata. Drugim rečima, ustanove Kraljevine Jugoslavije, a među njima i Svetosavski kongres, samo su poštovale kontinuitet državne politike.

    Šef delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu bio je glavom i bradom Nikola Pašić, koji je u svom timu okupio najeminentnije stručnjake toga doba: Jovana Cvijića (koji je vodio glavnu reč prilikom crtanja mapa), Slobodana Jovanovića, Tihomira Đorđevića, Aleksandra Belića, Stanoja Stanojevića, itd. Glavni hrvatski predstavnik bio je Trumbić, a slovenački Smodlaka. Prema zapisniku sa brojnih sastanaka, hrvatski i slovenački deo delegacije tražio je od Pašića da se odrekne od zahteva za proširenje države na istoku, kako bi se lakše dobila proširenja na zapadu, koja su išla u korist hrvatske i slovenačke federalne jedinice.

    Prilikom određivanja novih granica uzimani su u obzir etnički, ekonomski i drugi faktori, ali su teritorije tražene i kao vid ratne odštete. Za svaki svoj zahtev, iznet pred velikim silama, delegacija je imala opširno i dokumentovano obrazloženje. Svoja obrazloženja imale su i delegacije drugih država, a u principu svi su tražili više nego što su očekivali da će dobiti. Razume se, pravo da nešto traže, i da uopšte učestvuju na mirovnim konferencijama, imale su samo države pobedničkog tabora, u koji je Srbija uvela i promovisala i Hrvatsku i Sloveniju. Države gubitničkog tabora postavljale su granice prema sopstvenom nahođenju u periodima svoje nadmoći, na osvojenim teritorijama, a to je bilo dok ratovi nisu okončani (u našem slučaju, od 1915. do 1918. i kasnije od 1941. do 1945).



    Pašićeva mapa... Na Mirovnoj konferenciji u Parizu šef naše delegacije Nikola Pašić pojavio se s kartom velike Jugoslavije i velike Srbije unutar nje

    Zahtevi Pašićeve, kao ni ostalih delegacija, nisu smatrali ekstremnim, već je to bilo uobičajeno ponašanje u svetu politike. Isti je slučaj i sa Svetosavskom rezolucijom, za koju su glasali predstavnici svih srpskih i slovenačkih parlamentarnih stranaka. Koliko je etiketa „ekstremizam" stvar političkog trenutka najbolje se vidi na primeru unutrašnjih granica. Dok su zapadni saveznici bili na strani jugoslovenske vlade u Londonu i jugoslovenske vojske, odnosno četnika, smatralo se normalnim postavljanje granice srpske federalne jedinice na reci Kupi. U Dražinoj Vrhovnoj komandi čak je bila oformljena komisija za razgraničenje Srba i Hrvata. Šef srpske delegacije bio je dr Stevan Moljević, a hrvatske britanski major Bil Hadson. Moljević i Hadson žestoko su se sukobljavali oko svakog sela u dolini reke Kupe, boreći se da ono „pređe" na ovu ili onu stranu. Sem zapadnih sila, ovakvo razgraničenje podržavali su i domaći anacionalni političari, poput predsednika Demokratske stranke dr Milana Grola. Čak je i dr Ivan Šubašić, predratni ban Banovine Hrvatske, komunistički koncept izdvajanja Makedonije i Crne Gore nazvao „antisrpskim". Prema tome, dok se u to doba ekstremizmom smatralo postavljanje zapadne granice Srbije na Drini - potom, kada su komunisti proglašeni pobednicima i kada im je dozvoljeno da crtaju mape, ekstremnom je proglašena već i pomisao na granice na Kupi.

    HRVATSKO-SLOVENAČKA GRANICA

    Hrvatski istoričar dr Jozo Tomašević piše: „Da su pobijedili, četnici bi najverovatnije sproveli svoj raniji program - to jest, definirali bi granice Srbije jednostrano i stavili bi Hrvate i Slovence pred gotov čin, s obzirom na srpsku jedinicu". Ovu konstataciju obara već i sama logika, pošto četnici nikako nisu mogli da definišu granicu srpske federalne jedinice na štetu Slovenije, jer se Srbija i Slovenija ne graniče. Slovenci se u ovom procesu nisu nalazili uz Hrvate, već uz Srbe. Primera radi, komandantu slovenačkih četnika, majoru Karlu Novaku, opovrgavajući jednu klevetu koju su širili klerikalci, Draža je 24. juna 1943. godine pisao: „Iako sam ja Srbin, mi svi radimo za Jugoslaviju i u njoj Veliku Sloveniju". Na Moljevićevoj mapi, Istra i Rijeka priključeni su Sloveniji, a ne Hrvatskoj. Kako je Sloveniji priključena i Štajerska, ona je u ovoj opciji bila veća od Hrvatske. U četničkim redovima i inače se koristio termin „uža Hrvatska", dok su komunisti govorili „uža Srbija".

  10. #10
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Hrvatski istoričar dr Jozo Tomašević piše: „Da su pobijedili, četnici bi najverovatnije sproveli svoj raniji program - to jest, definirali bi granice Srbije jednostrano i stavili bi Hrvate i Slovence pred gotov čin, s obzirom na srpsku jedinicu". Ovu konstataciju obara već i sama logika, pošto četnici nikako nisu mogli da definišu granicu srpske federalne jedinice na štetu Slovenije, jer se Srbija i Slovenija ne graniče.
    jozo tomasevic nije hrvatski istoricar, nego je poreklom iz hrvatske. upotreba termina "hrvatski istoricar", automatski podrazumeva ( u ocima jednog cetnika pocetnika), da je covek ne objektivan i mora biti na hrvatskoj strani.on je americki istoricar, profesor na stanfordu( umor pre par godina), i njegova knjiga o cetnicima (prvi deo trilogije) "war and revolution in yugoslavia" je klasicno delo na temu sa odlicnim referencama.
    moljevic bi oduzeo hrvatskoj i dao srbiji i sloveniji, sto hrvate ne bi napravilo sretnima.slovenci bi verovatno bili sretniji,i ukljucivalo bi etnicko ciscenje terena (preseljenje oko 3 miliona ljudi),

    versajski mir i tvoje tumacenje planova, ne stoji, zbog londonskog sporazuma iz 1915 godine izmedju antante i italije, i dodeljivanju dalmacije, otoka, rijeke, istre i jos nekih sitnica , italiji

    dokument koji je potpisao pavle djurisic je originalni dokumenat..da bi dokazao falsifikat moras imati ili originalni dokument ili obrazlozenje da situacija nije bila onakva kao sto je bila

  11. #11
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    SMERNICE POLITIČKOG PROGRAMA I CILJEVI RAVNOGORSKOG POKRETA
    U toku 1942. godine pripadnici Zemljoradničke stranke, na čijem se čelu nalazio ministar u emigrantskoj vladi Milan Gavrilović i koji su učestvovali u stvaranju Mihailovićevog pokreta, uporno su nastojali da prošire svoj uticaj u njemu i da mu nature svoj politički program.
    O ovakvom nastojanju pripadnika Zemljoradničke stranke Mihailovića su 25. juna 1942. godine obavestili i funkcioneri njegovog beogradskog štaba:
    "Saznali smo da u Mladenovcu vlada uverenje da našu stvar vodi Zemljoradnička stranka, jer se drugi elementi uopšte ne primaju. Tamo sada postoje naše dve struje, te bi trebalo urediti."1
    Na osnovu ovog obaveštenja, Mihailović je 29. juna 1942. intervenisao depešom upućenom majoru Vladislavu Dodiću, organizatoru četničkog pokreta u tom kraju, u kojoj, pored ostalog, kaže:
    "Dangića upropastili političari. Zabranjujem svaku politiku. Govori se da se kod Vas samo Zemljoradnici uvode u organizaciju. Ne zaboravite da ste sada samo oficir."2
    Posle dva dana Mihailović je zbog iste stvari ponovo intervenisao kod Dodića:
    "Jako se mešate u stvari za koje niste pozvati. Suviše preporučujete ljude iz Zemljoradničke partije a kudite druge. Zapamitite: Vi ste oficir i ako ovako produžite gubim poverenje u Vas. Ovo nije politička partija..."!>
    Do direktnog sukoba po ovom pitanju došlo je između Draže Mihailovića i pripadnika Zemljoradničke stranke u Bosni. Mihailovićeva konstatacija, u citiranoj depeši, da su Dangića upropastili političari, odnosi se na situaciju u Bosni krajem 1941. i početkom 1942. godine, kada je Jezdimir Dangić tamo bio četnički komandant. Sukob je kasnije nastao zbog Mihailovićeve odluke od 22. juna 1942. godine, koju je on preneo Lazaru Trklji sledećom depešom:
    "Radi organizacije po uputu 5 dodelio sam srezove za rad Milu Radoviću Foču, Radivoju Neškoviću Čajniče, Dragom Mitroviću Rogaticu, Pavlu Grubaču Višegrad, Borivoju Mitranoviću Srebrenicu, kap. Damjanoviću Bjeljinu, Brčko, Zvornik i Tuzlu."4
    Na ovo je Trklja nezadovoljno reagovao depešom od 1. jula:
    "Stvari u Bosni ne mogu se sprovoditi u pogledu organizacije i priprema za krajnji cilj preko ljudi u koje narod na terenu nema poverenja makar koliko Vaš ugled među njima bio veliki. Ako se nema dovoljno vere u moja obaveštenja, pošaljite mi čoveka kome više verujete da upozna stanje na terenu jer narod neće da primi one u depeši označene. Kod mene za Vas protest protiv Damjanovića od 11 komandanata bataljona sa Majevice."5
    Draža je već sutradan odgovorio, taktizirajući prema Trklji, ali ostajući i dalje pri svojoj odluci:
    "Dragi Lazo, imam puno poverenje u Vas, nikog ne šaljem da Vas kontrolišem, ali narod će morati da primi naznačene ljude, jer naš pokret nije politički već vojnički... Staviti im do znanja da se imaju potčiniti ili neka idu. Discipline mora biti. Politikanstvo je upropastilo ceo Dangićev pokret. Tim tragom ne smemo ići.""
    Da bi se celoj stvari dao što zvaničniji ton, s obzirom na lično prijateljstvo između Mihailovića i Trklje, 4. jula je intervenisao u istom smislu, ali u mnogo oštrijoj formi, major Zaharije Ostojić, tadašnji načelnik operativnog, organizacionog i obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande:
    "Lica određena od naše strane za organizaciju nisu ni nepoznata, ni stranci, već većinom Bosanci, poznati narodu i zaslužni za naš pokret. Tvoja primedba o nametanju deplasirana. Primetili smo da pojedini zemljoradnici koriste naš pokret za politički rad. Ti znaš da smo mi iznad partija i da radimo čisto vojnički. To je komandantovo naređenje i ono mora biti svetinja za svakoga našega saradnika. Ko nećo ovako sa nama, on je protivu nas. Svi izvršeni rasporedi imaju se odmah izvršiti, a ti podnesi izvestaj o njihovom odlasku na teren."7
    Mihailović je u ovom sukobu bio rešen na najoštrije mere, koje je iza leđa Trklje i ostalih pripremao, što se vidi iz njegove depeše komanždantu četničkog Cerskog korpusa Dragoslavu Račiću upućene 10. jula 1942. godine:
    "Poverljivo samo za Vas: Bosanski štab ima ljudi političkih ambicija. Taj štab imao je čak i Bosansku vladu. Težnja mi je da ih razjurim i od njega stvorim vojnički organ. Izuzimam Lazu. Ima da mi pomognete. Vi sa severa, a ja sa juga. Majevicu da podržite što jače pod Vašim uticajem protiv njih a ja upućujem ljude u oblast Foče i Romanije. Svaki politički rad u Bosni i svuda treba da se onemogući. Ponavljam: onemogući. Pozdrav Čiča."8
    Razlozi sukoba o kome je reč još jasnije se vide iz depeše koju je tim povodom Draža Mihailović poslao 11. avgusta 1942. predsedniku emigrantske vlade Slobodanu Jovanoviću, verovatno u nameri da za svoj stav prema funkcionerima Zemljoradničke stranke obezbedi njegovu podršku. Ta depeša glasi:
    "Dosadanji moji saradnici Lazar Trklja i Steva K. Botić pokušavaju da pokret u Bosni odvoje na političkoj bazi računajući na podršku ministra Gavrilovića. U nekoliko mahova pokazali neposlušnost. U narodu nemaju uspeha ali stvaraju zabunu. Trklja je poslao elaborat za koji ste pitali. Sadržina mi nije poznata; isto tako i porodica Šumenković poslala je neki elaborat."9
    Isti problem je tretiran i u odgovoru koji je Mihailović dao Slobodanu Jovanoviću na njegovo pitanje da li je dr Miloš Sekulić, koji se prebacio u London 4. novembra 1941. godine, Dražin delegat, pošto se tako predstavljao u štampi. Taj odgovor je Mihailović dostavio depešom od 24. avgusta 1942. godine, u kojoj se kaže:
    "Dr Miloš Sekulić održavao je vezu sa mnom do svog izlaska iz zemlje. Ponudio mi je saradnju Zemljoradnika kao pomoć organizaciji vojske. Primio sam ovu saradnju samo kao vojničku a nikako kao rad političke stranke, jer stranke imaju opoziciju a vojska ne sme da je ima. Doneo mi je samo deset hiljada dinara i ništa više. Nekoliko viđenih Zemljoradnika su dobri saradnici, primio sam ih samo kao vojnike. Njihov pokušaj da se politički istaknu u korenu sam suzbio kao štetan po opštu stvar, nikakav plan Zemljoradnika po selima nisam primio. Sekulić mi je obećao kanale kroz njihove organizacije ali mi baziramo sve na narodu a ne na partiji. Reorganizaciju vojske naše izvršili smo u decembru na način koji Vam je poznat. Sekulić je poneo sobom jednu našu pretstavku ali to nije bio politički program nego izlaganje situacije i naših potreba. Sekulić je mogao biti samo izvestilac a nikako moj delegat kod vlade. Posrednik nije potreban. Izgleda da Sekulić lovi ribu u mutnoj vodi."10
    ................

  12. #12
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Slobodan Jovanović se u potpunosti složio sa Mihailovićevim stavom da "borba koju vodi može da nosi samo karakter vojnički i opštenarodni" i dao mu odrešene ruke za primenjivanje najoštrijih mera prema svim oponentima. "Celu teritoriju Jugoslavije smatrajte kao vojišnu prostoriju i prema tome primenite zakone"11 — kaže Jovanović u depeši upućenoj Mihailoviću 31. avgusta 1942. godine.

    Razume se da osnovni razlog ovih razmimoilaženja nije bio u tome što su Draža Mihailović i Dragiša Vasić smatrali političke partije krivim za sva zla u staroj Jugoslaviji i da bi trebalo krenuti nekim novim putem, ne samo mimo nego i protiv svih partija, iako su oni pokušavali da svom stavu u ovom pitanju dadu takvo objašnjenje. Osnovni razlog je bio u tome što su oni računali da će takvim "vanpartijskim" stavom uspeti da opravdane antipatije narodnih masa protiv građanskih partija u staroj Jugoslaviji okrenu i prema Komunističkoj partiji, čime je bila krcata propaganda Miliailovićeve organizacije: kako komunisti stvaraju "partijsku vojsku", kako se oni ne bore za oslobođenje, nego za dolazak Komunističke partije na vlast i drugo. Nesumnjivo da je i razlog ličnih ambicija, kako kod Mihailovića, tako i kod Vasića, igrao u svemu tome značajnu ulogu, jer su oni želeli da obezbede monopolistički položaj u ravnogorskom pokretu, pa je, uglavnom, taj razlog doveo kasnije i do razmimoilaženja među njima.

    Draža Mihailović je na sličan način reagovao i prema Dragoljubu Jovanoviću i njegovoj Zemljoradničkoj grupi, a takođe i prema ostalim građanskim političkim grupama. On je često upozoravao svoje komandante: "Radite i ne dozvoljavajte vršljanje političara!" A 29. juna 1942. on šalje majoru Radoslavu Đuriću, koji je tada bio komandant Štaba 110 u južnoj Srbiji, sledeću depešu:

    "Javite Vidanoviću (Aleksandru, komandantu Nišavskog korpusa — nap. autora) da se spreči svaka politička akcija Dragoljuba Jovanovića koji je počeo da vršlja. Ne istupati otvoreno."12

    Svoj tadašnji stav prema političarima Draža je još jasnije izrazio u depeši upućenoj 21. novembra 1942. Siniši Ocokoljiću, komandantu Mlavskog korpusa:

    "Br. 505 (pseudonim Lazara Trklje — nap. autora) ne pripada grupi Dragoljuba Jovanovića. Sa političarima mi uopšte nećemo da radimo."13

    Ovakav stav prema partijama i političarima Mihailović je uporno sprovodio sve dok ga situacija nije prinudila da ga u korenu izmeni i da se po tom pitanju čak i razmimoiđe sa članovima Centralnog nacionalnog komiteta koji su se nalazili u Beogradu.

    U duhu prihvaćenih stavova, a u saglasnosti sa Mihailovićem, Vasić je početkom 1942. godine formirao "Centralni nacionalni komitet ravnogorskog pokreta". Članovi ovog komiteta su, uglavnom, bili Vasićevi prijatelji i jednomišljenici: dr Vojislav Vujanac, inž. Bora Radenković, Vlastimir Petković, Pero Slijepčević, Jovo Popović, Dragan Bojović, Dragoslav Stranjaković i Stevan Moljević. Pored ovih, član Komiteta i njegov predstavnik u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi bio je i Dragiša Vasić.

    Vasićev i Mihailovićev stav prema političkim strankama bio je odlučujući razlog što su obojica postojanje Centralnog nacionalnog komiteta držali u najvećoj tajnosti, kako im se eventualno ne bi moglo prebaciti da stvaraju neku novu stranku — što uostalom ne bi bilo bez ikakvog osnova — dok su se formalno izjašnjavali protiv svih polltičkih stranaka.

    Većina članova Centralnog nacionalnog komiteta ravnogorskog pokreta živela je u okupiranom Beogradu, a njihova delatnost se svodila: na prikupljanje finansijskih sredstava i vršenje propagande u korist četničkog pokreta Draže Mihailovića; na poslove "upravne prirode" i stvaranje planova o "budućem državnom uređenju".

    Međutim, od jeseni 1942. godine sve veći broj reakcionarnih intelektualaca i istaknutijih pripadnika građanskih stranaka nudi svoje usluge i saradnju sa ravnogorskim pokretom.

    Tako komandant četničkog Mlavskog korpusa major Siniša Ocokoljić 14. septembra 1942. godine radiogramom obaveštava Mihailovića:

    "Dekan univerziteta Dr Kostić i profesor univerziteta Radosavljević žele da se potpuno stave na raspoloženje Čiči. Oni su dostavili jednu formulu za rešavanje našeg državnog problema i izradili Ustav. Šta da im se predloži? Predlaže se obrazovanje jednog političkog kadra, koji mora na vreme da je vaspitan. O ovome ozbiljno povesti računa. Potrebno je imati vladu najjačeg moralnog autoriteta, čija imena držati u tajnosti."14

    Međutim, 25. oktobra Ocokoljić je naknadno obavestio Mihailovića, pored ostalog, i o sledećem:

    "Inteligencija želi da okupite oko sebe moralne veličine, kapacitete državnog, građanskog i administrativnog prava i da njihove snage iskoristite za pripremanje onog što treba odmah da primi vođenje državne politike. Upućivanje na Dragišu Vasića nije oportuno jer većina intelektualaca nema najbolje mišljenje o njemu. Izgleda po njima da i on ima ranijih grehova.

    Profesori univerziteta Kostić i Radosavljević izgleda da su ohladneli u radu čim su saznali da treba da se jave Vasiću..."lli

    Mihailović je na to odgovorio 23. oktobra:

    "... Ne dozvoljavam da inteligencija okuplja moralne veličine i kapacitete, već to činimo mi. Dragiša Vasić je pošten i karakteran čovek a mrze ga mnogi zbog toga što kreše u oči. Ako neki zbog njega neće da stupe u pokret, onda ne treba ni da stupe."18

    O ponudi koja je stigla posredstvom komandanta četničkog Rasinskog korpusa, majora Dragutina Keserovića, Mihailović je 26. septembra 1942. obavestio Dragišu Vasića sledećom depešom:

    "Izvestio me major Keserović sledeće: Milan Nešić, prof. univerziteta Branko Dimitrijević, prof. univ. Vitomir Jakšić i Risto Jovanović, savet. Min. soc. politike, svi u Beogradu, primaju se da rade za našu organizaciju, samo čekaju naređenje, Procenite njihovu vrednost moralnu i pošaljite im poruku od naše strane, a mene molim izvestite. Pozdrav Čiča.""

    O grupi "uglednih političkih ljudi" u Beogradu Mihailovića je 14. oktobra 1942. obavestio i inž. Luka Spartalj, industrijalac iz Beograda, koji je bio njegov glavni fmansijski poverenik u Beogradu, a bavio se i drugim poslovima za račun četničke organizacije:

    "Ljuba Ivezić saopštava sledeće: U Beogradu postoji grupa vrlo uglednih političkih ljudi iz sviti krajeva Jugoslavije. Oni imaju svoj detaljno uređeni nacionalno politički program. Saradnju, sa Vama na čelu, smatraju neophodnom, obzirom na prilike i potrebe sadašnjice i neposredne budućnosti. Bez Vas ne žele i neće uopšte ma šta raditi.

    Žele zajednički pretresti taj program i doneti potrebne odluke. Žele brz kontakt i razgovor sa Vama preko pouzdanog i politički koliko-toliko upućenog lica. Ljuba smatra te razgovore osobito potrebnim i insistira da se njima pristupi da bi se taj program i njihova saradnja mogli primiti ili ne."18

    Na ovo je Mihailović istog dana odgovorio Spartalju sledeće:

    "Javite Ljubi da sam razumeo sve što predlaže. U tome smislu ja sam stvorio forum koji sva pitanja u tom smislu proučava. Taj forum radi i sada ali ga u ovom momentu ne mogu otkrivati. Svi ljudi neokaljane političke prošlosti imaju pristupa, ostali ne. To je prvi uslov za saradnju. Rado bih primio nekoga od njih, samo treba da znam ko su ti ljudi."11'
    ...........................

  13. #13
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    U to vreme, u jesen 1942. godine, Mihailović se sa svojim štabom nalazio u Crnoj Gori, u okolini Kolašina, dok je Vasić bio u Srbiji i boravio po selima požeškog sreza i oko Kosjerića.

    "Nagomilani i nerešeni politički problemi"20 naterali su Mihailovića da u svoj štab 20. septembra 1942. pozove Dragišu Vasića, dr Stevana Moljevića, a nešto kasnije i dr Mladena Žujovića. Tako su Vasić i Moljević 10. novembra stigli u četničku Vrhovnu komandu, a krajem decembra u nju je stigao i Žujović.

    Stevan Moljević je pre rata bio advokat i predsednik Srpskog kulturnog kluba u Banjaluci. Prema sopstvenoj izjavi, on je 10. aprila 1941. napustio Banjaluku i otišao u "šumu", a već od maja radi na stvaranju četničke organizacije. U to vreme najduže se zadržavao u Crnoj Gori.

    Oktobra 1941, prilikom putovanja iz Šavnika za Lever-Taru, u italijanskom kamionu koji su napali partizani, Moljević je bio ranjen u glavu. Radi operacije i lečenja, ostao je sve do 13. januara 1942. u Pljevljima, koja su u to vreme držali italijanski okupatori.

    Po prelasku u Srbiju kraće vreme se zadržao u Užičkoj Požegi, a zatim prešao u Užice.

    Desetak dana pre napuštanja Pljevija, Moljević je uputio Dragiši Vasiću pismo i uz njega elaborat: "Mišljenje o našoj državi, i njenim granicama, pravnom uređenju i odnosima prema ostalim balkanskim državama".

    Pismo je najpre stiglo u ruke Mihailoviću, a zatim ga je on sa, svojim primedbama i mišljenjem, po Zahariju Ostojiću poslao Vasiću.

    Kako su u Moljevićevom pismu i elaboratu, kao i u Vasićevim primedbama na ova dva dokumenta, iznete osnovne smemice programa i ciljevi ravnogorskog pokreta, to ćemo iz njih citirati nekoliko stavova iz kojih se jasno vidi duboko reakcionami, velikosrpski i kontrarevolucio-narni karakter ovog pokreta.

    Evo, najpre, Moljevićevog pisma upućenog Vasiću:

    "Dragi Gospodine Dragiša,

    Gospodinu Draži, Vama i Vašim drugovima i saradnicima srpstvo ima biti večito zahvalno što mu spasoste čast i pridigoste zastavu koja je bila bačena. Ali ima još mnogo da se uradi. Tek sve izgleda na početku.

    U Londonu Hrvati g. g. Krnjević, Vilder, Bičanić i drugi, a isto tako i Slovenci g. g. Krek, Kuhar i drugi rade, jedni za Hrvatsku, drugi za Veliku Sloveniju. U Americi rade g. g. Šubašić, Savica Kosanović i drugi, a kod Ruzvelta radi g. Adamič. Hoće da nastave staru pesmu. I sve to imaju da plate Srbi svojom krvi. (Ovde je Mihailović svojeručno stavio primedbu "potpuno tačno" — nap. autora.)

    Za Srbe radite samo Vi u Šumadiji i mali Dangić u istočnoj Bosni.

    Znamo kako Vam je težak položaj i kako su Vam teški zadaci, a male snage, pa ipak Vam se obraćamo, uvereni da nas Srbija neće i ne može ostaviti."21

    U prvom delu memoranduma koji je bio sastavni deo Moljevićevog pisma upućenog Dragiši Vasiću, pod naslovom "Homogena Srpska država", pored ostalog, Moljević piše i sledeće:

    "Stoga se Srbima danas nameće prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srpsku državu koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive."22

    U drugom delu memoranduma, pod naslovom "Granice", Moljević kaže:

    "Osnovna greška u našem državnom uređenju bila je što 1918. g. nisu bile udarene granice Srpske države. Ta se greška mora ispraviti danas ili nikad. Te se granice moraju udariti i one moraju da obuhvate celo etničko područje na kome Srbi žive sa slobodnim izlazom na more za sve srpske oblasti koje su na domak mora."23

    U produžetku, Moljević daje granice buduće Jugoslavije i velike Srbije onakve kakve ih je on zamislio. Posebnu pažnju posvetio je problemu razgraničenja između Srbije i Hrvatske.

    A zatim, dalje u memorandumu, pored ostalog, kaže:

    "III. Odnos prema ostalim jugoslovenskim i balkanskim državama Srpska država ima... da i u buduće bude nosilac jugoslovenskih misli, te prvi pobornik balkanske solidarnosti...

    — 'Balkan balkanskim narodima'. Vreme traži okupljanje malih država u veće jedinice, saveze i blokove... Srbi su tim putem pošli već onda kada su stvorili Jugoslaviju i oni s toga puta neće natrag. Samo kako je prvi korak na tome putu bio pogrešno učinjen... ispraviće se samo ako Srbi odmah pri vaskrsu Jugoslavije, već u prvom času i bez ičijeg pitanja, stvore svoju homogenu državu, u granicama kako su napred naznačene. Tek onda, sa te osnovice kao svršenog čina, pristupiti uređivanju svih ostalih pitanja, i sa Hrvatima i sa Slovencima.

    Jugoslavija bi prema tome imala biti na federativnoj osnovi sa tri federativne jedinice — Srpskom, Hrvatskom i SIovenačkom. I tek kad se to stanje sredi... onda bi se moglo pomišljati na uže zbliženje s Bugarima...

    IV. Drustveno uređenje

    Društveno uređenje u Jugoslaviji, zasnovano na neograničenom liberalizmu, bilo je u nesređenim poratnim vremenima zloupotrebljavano i iskorišćavano...

    — Narodni preporod.

    Da se postigne preuređenje države i njenog društvenog stanja, srpskom narodu je potreban opšti narodni preporod u svim njegovim gradovima i na svima poljima narodnog života. Za taj preporod potrebno je pribrati i okupiti sve narodne snage, ne deleći srpski narod po klasama... U prve redove valja da uđu intelektualci — prosvećeni sinovi srpskog naroda ..."2

    Moljević je s nestrpljenjem očekivao Vasićev odgovor. U međuvremenu, on je 28. februara 1942. uputio i drugo pismo u kome ponavlja svoje teze iznete u memorandumu.

    Pošto je, očigledno pažljivo, prostudirao Moljevićevo prvo pismo i memorandum priložen uz njega, Vasić je tek sredinom aprila 1942. poslao Mihailoviću pismo u kome iznosi mišljenje i primedbe na stavove iznete u ovim dokumentima.
    ....................

  14. #14
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Evo šta Vasić u tome pismu kaže:

    "Dragi gospodine generale,

    Gospodin major Ostojić dostavio mi je, prema Vašem naređenju, pismo naših prijatelja iz Beograda, koje nam je, kao što vidim prilično davno upućeno, zajedno sa njihovim mišljenjem o našoj državi, njenim granicama, društvenom uređenju i odnosu prema ostalim balkanskim zemljama, a gde su ubeležene i Vaše primedbe i Vaše mišljenje.

    Žurim da Vam po svemu odmah odgovorim, te Vam dostavljam svoje niže navedene primedbe.

    Tamo gde se govori o akciji hrvatskih i slovenačkih ministara, u Londonu i Vašingtonu, za Hrvatsku i veliku Sloveniju i gde naši prijatelji, koji su nam uputili ovaj memorandum, konstatuju da se u emigraciji nastavlja stara pesma na račun srpske krvi, Vi ste umesno primetili da je to potpuno tačno. Svakom onom ko se upozna sa radom i intrigama emigracije za vreme prošlog rata, sa svim onim čudima i pokorima, nije teško da zamisli još razorniju akciju koja se danas preduzima, i to sa pozicija mnogo zgodnijih nego što su bile one u kojima su se nalazili pok. Supilo i ostali. Čovek bi mogao da svisne od bola, kada samo pomisli na sadašnju londonsku vladu u kojoj smo doživeli da Hrvati rade ponovo...

    Ovo, međutim, samo možemo da konstatujemo, jer protiv svega toga, ovde mi ne možemo ništa, niti smo to u stanju, ali ono što mi možemo i moramo to je da ovde preduzmemo sve kako bi njihove paklene račune, tamo pravljene, pokvarili.

    Šta u tom pogledu može da se uradi pokušaću niže da izložim. Memorandum naših prijatelja pažljivo sam proučio. On je na mene ostavio sasvim dobar utisak. On je svakako izašao iz ruku onih istih naših ljudi koji su nam ranije bili poslali i srpski program, jer između njih nema velike razlike. Rukopis u pismu vrlo mi je poznat, ali, pored sveg napora da se setim čiji je nisam mogao. U svakom slučaju mišljenje izneto u ovom memorandumu zaslužuje našu najveću pažnju, jer je doneseno posle konsultovanja Srba iz svih naših pokrajina i jer potiče svakako od naših najboljih i najsposobnijih ljudi. Proučio sam i kartu o razgraničenju sa Hrvatima i video i Vaše primedbe.

    Ja ću Vam odmah reći svoje mišljenje koje Vam dostavljam ovim pismom. Ali, ako je Vaša namera bila da napišem odgovor našim prijateljima, ja ću to učiniti čim Vi to naredite. Zato sam sada i požurio, i pre ostavljenog roka od strane g. majora Ostojića dostavljam Vam ove svoje primedbe.

    Moje mišljenje je prosto i jasno:

    1) Srbi imaju dužnost, orai treba sve da učine da, po slomu Nemačke i njenih saradnika, ponovo i što je moguće pre zauzmu celokupnu svoju ratom izgubljenu teritoriju tj. Jugoslaviju u njenoj celokupnosti, više no što smo prošlog rata našom neumešnošću propustili da uzmemo, a što nam nužno pripada, kao uslov državne celine.

    To je skoro isto ono što i naši prijatelji misle u tačci 1 i 2 pod a) svoga memoranduma, gde predlažu da se učini sve da se dođe do svršenog čina, pre nego mirovni pregovori i počnu i gde dodaju da nam zato nedostaje vojmčke snage koja je ludo utrošena. Kod ove tačke pročitao sam Vašu primedbu koju sam pravilno razumeo. Vi ste tamo kazali: ako se reši pitanje komunista i pomoć stigne blagovremeno bilo bi snage.

    <>Ovde se, dakle, pre svega, postavlja pitanje komunista.

    Po mom misljenju, a na osnovu svega što vidim i znam da je u tom pogledu do sada urađeno, pitanje komunista ostaće i na proleće otvoreno. Komunistička akcija, koliko ja mogu da predvidim, ni blizu neće biti onako opasna i snažna kao što je to bila prošle godine, ali neće biti ni ugašena. Ono od čega se najviše plašim to je da nam se u zemlju ne ubaci nekoliko jačih odreda iz susednih država, što nije isključeno i što se može planski s proleća pripremiti u cilju oživljavanja akcije u Srbiji, na koju se svakako naročito polaže.

    Kao što čujem i vidim, iz novina, borbe se sa njima vode na mnogim stranama, a proleće je na pragu i vremena je ostalo vrlo malo. S druge strane preuveličavajući još sada sovjetske uspehe na njihovom frontu, oni će, ako ovi uspesi budu nastavljeni i značajniji, dobiti nove snage za požrtvovanje, koje i do sada zaslužuje svako divljenje.

    Jednom rečju ne vidim da će njihovo pitanje u proleće biti skinuto s dnevnog reda.

    Drugo pitanje od osobite važnosti — jeste pitanje četničkih trupa, stanje kod njih, raspoloženje i vrednosti naših narodnih masa u zemlji uopšte.

    Zadatak posedanja Jugoslavije u danom trenutku mogle bi da izvrše naše narodne mase, ako bi se uspelo da se naša vojnička snaga ludo ne upropašćuje, kako se kaže u onom pismu, da se ponovo ozbiljno prikupi, dođe k sebi i postane što je više moguće vojska. Ne znam da li će to biti moguće. Ja sam se za ovo vreme od kako sam se od Vas rastao mnogo trudio da proučim što bolje mogu našeg čoveka do danas.

    Već 3 meseca nalazim se, kao što znate, u jednom od naših planinskih krajeva, ponajbolje moralno očuvanom i tu i u tom kraju moje razočarenje nije malo. Naš čovek je mnogo moralno izgubio i postao vrlo nesiguran. On je izgubio onu osnovnu crtu karaktera kojom se naročito odlikovao u prošlim ratovima, a to je vera u pobedu dobra. Nije retkost naići na ljude koji govore da se Nemačkoj ne može ništa, dakle, na one koji veruju u mogućnost pobede zla. On neće više da se žrtvuje za najsvetiju od svih stvari — on se mora podsećati na najosnovnije dužnosti, pa čak i na to da je Srbin. Imao sam čak i slučajeva gde se pojedinci pitaju kako treba da se drže u slučaju da Nedić naredi gonjenje naše. U njemu danas ima i suviše mnogo kvasca za anarhiju i sve moguće podvige u njoj i ja se od toga strašno plašim. Obišao sam svu okolinu uglavnom.

    Pre neki dan bio sam u Jelen Dolu i tamo govorio sa predsednikom opštine i drugima. Danas će doći do mene predsednici opština Gornje Dobrinjske i Ježevačke. Ne bih Vam mogao navesti sve nemile i strašne pojave na koje sam nailazio. Eto, zato sam se u prošlom pismu trudio da Vam naglasim prvu od svih potreba: preduzimanje nužnih mera za uspostavljanje discipline. Ova disciplina može se još i povratiti donekle kod vojnih obveznika, <>ali naša nesrećna omladina od srži je nevaljala. Ne znam da li će se ikada moći dovesti u red.

    <>Pitanje discipline od najveće je važnosti i zato što bi razuzdane i nedisciplinovane mase mogle da izazovu preuranjeni ustanak od čega se treba čuvati kao od žive vatre.

    Postavlja se, dakle, ovo važnije od svih pitanja, pitanje naše stvarne vojničke snage sa kojom treba da raspolažemo i na koju možemo računati u danom trenutku. Eto, tu sam ja pesimista.

    Šta možemo učiniti da se u tome snađemo, da tu dođemo do pozitivnih rezultata?

    U ovom kraju ja činim sve i neumorno se zauzimam da dođemo do jedne prave vojničke jedinice, koja bi poslužila za primer i ostalima, ali to treba preduzeti svuda.

    Ostaje da na ovom mestu dodirnem i pitanje, koga ste se i Vi dotakli u svojoj primedbi, tj. onog drugog uslova uspeha: taj uslov jeste pomoć naših koja bi imala da stigne blagovremeno. Ali, to je svakako i težiste uspeha. Dođe li ova pomoć na vreme, sve će biti u redu. Red u zemlji 1918. godine mogao je biti uređen zato što se u njoj očekivao dolazak proslavljene srpske vojske. Ta vojska im je imponovala, tj. onima koji su u zemlji ostali i njeno postojanje ugušivalo je u korenu sve mogućnosti anarhije. Da li će sadašnje trupe naše Vlade odigrati istu važnu ulogu, to mi ne znamo. U svakom slučaju u tom smislu naša propaganda treba sve da čini. Ovde mi pada na um još nešto.

    Ta vladina vojska, koju očekujemo, biće pored Srba regrutovana svakako i od Hrvata i Slovenaca, koje će pokupiti po Evropi i Americi, ali čije će učešće komplikovati i naš položaj. Svi se dobro sećamo kako je ona šaka Hrvata, što je učestvovala u proboju Solunskog fronta, pravila kapital od uloga koji je onda dala, tvrdeći čak da nas je oslobodila i na taj način preuveličavala svoju uslugu. Uloga njihova ovoga puta može biti značajnija, te nije isključeno da će se oni truditi da namerno pokvaro mnoge račune prilikom posedanja teritorije i odmazde koja bi imala na njoj da se preduzme."25

    U svojim primedbama na Moljevićevo pismo i Memorandum upućen Mihailoviću, Vasić dalje kaže:

    "II. Pitanje homogene srpske države, koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome danas Srbi žive, jeste van diskusije. U tom se slažu svi Srbi.

    Što se razgraničenja sa Hrvatima tiče, potrebno je, svakako, da primimo k znanju i uzmemo u obzir mišljenje koje su nam naši prijatelji iz Beograda izložili na osnovu opsežnog i, verujem, pažljivog i svesnog konsultovanja viđenijih Srba iz svih naših pokrajina. Ali, ovo pretežno vojničko pitanje pozvani su da rešavaju na prvom mestu vojnici. Ja kažem pretežno vojničko, jer pretpostavljam da vojnik koji rešava pitanje strategijskih granica, mora, isto tako, da vodi računa i o saobraćajnim linijama i čvorovima potrebnim za osiguranje života i opstanak države, kao i o privrednom području radi obezbeđenja slobodnog, poliitičkog, privrednog i kulturnog života za sva vremena.



    .....................

  15. #15
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Ja mislim, Vi to uostalom najbolje znate, da je ovo pitanje odavno prečišćeno i da se o njemu mislilo i rešavalo još onda kada su nas Hrvati postavljali pred dilemu: s njima i dalje, ili bez njih? Sećam se vrlo dobro da mi je, još pre nekoliko godina, general Simović, prilikom jedne posete, koju sam mu učinio u njegovoj kancelariji i povodom aktuelnog razgovora o Hrvatima, dok je bio načelnik Glavnog generalštaba, na karti koja je visila na zidu iznad njegovog pisaćeg stola, pokazao strategijske granice, koje bismo morali zauzeti u slučaju njihovog odvajanja od nas. Naravno da ih se ja sada ne mogu setiti, ali ih Vi, uveren sam, znate napamet. U svakom slučaju o ovome čisto vojničkom pitanju zna se, dakle, ko je pozvan da se pozabavi.

    U pogledu tačke pod II b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da ni jedna, tako reći, nije mogla voditi računa šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. <>U prvoj godini posle prošlog rata mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva, da niko radi toga i ne okrene glavu. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško.

    III. Odnos prema ostalim jugoslovensklm i balkanskim narodima — državama.

    U mišljenju stoji da bi Jugoslavija imala biti uređena na federativnoj osnovi sa tri federalne jedinice; srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Tu se dalje govori o postepenom zbližavanju sa Bugarima. Na ovom mestu video sam Vaše primedbe. One se sastoje iz čuđenja i pitanja.

    Iz više razloga ovde ne bih želeo da se upuštam u raspravu ovog pitanja. Nadam se, ako bog da, da ćemo se uskoro sastati i tada o ovom pitanju svestrano raspravljati. O njemu razgovarali smo mi u S. K. Klubu godinama zajedno sa g. Slobodanom Jovanovićem, čije je mišljenje poznato, a poklapa se u svemu sa ovim u memorandumu naših prijatelja iz Beograda.
    Ovom prilikom želim samo da Vam iznesem sećanja na jedan dokumenat koji je na mene ostavio veoma dubok utisak neposredno posle prošlog rata. To je bio jedan vrlo značajan, vrlo poučan i interesantan ekspoze, Mileranov, koji je odmah posle rata bio postavljen za izvanrednog Vladinog komesara u Elzas Lorenu, a koji je on bio uputio svojoj vladi jedno izvesno vreme posle toga. U njemu je on tvrdio, da ove, od Nemaca osvojene provincije, nije moguće administrirati iz Pariza, a da se ne počine fatalne pogreške. Mileran je podsetio da su ove provincije bile odvojene od majke otadžbine nekoliko decenija, da je za to vreme tamo upravljano drugim društvenim zakonima, i da je to učinilo da se kod tamošnjih stanovnika stvorio jedan posebni partikularistički mentalitet, koji se razlikuje od mentaliteta Francuza. Prema tome, ne bi bilo veće pogreške od one koja bi se učinila, ako bi se ove provincije jednostavno, bez postupnog prelaza, prisajedinile Francuskoj. Taj Mileranov ekspoze bio je, sećam se, neobično dokumentovan i u pogledu onog postupnog prelaza preporučivao je i najopreznije mere.

    Zar nam ovo poređenje nije moglo dragoceno poslužiiti da ne padnemo u neoprostivu grešku u koju smo se uvalili, udružujući se sa Hrvatima i Slovencima, sa kojima nikad u prošlosti nismo živeli pod jednim krovom, u jednu centralističku državu koju su oni od početka negirali i najzad, pošto su je dve decenije sistematski rušili, uspeli da je unište.

    Ali kao što rekoh, o tome ćemo, u ime boga, imati prilike da govorimo.

    Što se ostalih dveju tačaka u mišljenju tiče, u kojima se govori o društvenom uređenju i narodnom preporodu i gde ima puno odličnih mesta, smatram da nije u ovom trenutku preko potrebno da se naročito zadržavam. Pored ovih tačaka ja sam Vam u jednom od prošlih pisama naglasio da imam već gotovih planova, o kojima ćemo govoriti usmeno.

    Primite, dragi gospodine generale, mnogo srdačnih i bratskih pozdrava od Vašeg odanog

    čika Vase.

    P. S. Odavde mnogi seljaci odlaze za žito u Žabare kod Topole. Pričaju mi da je tamo veliko oduševljenje za nas, ali da do sada još niko s naše strane nije bio da vrši organizaciju.
    Memorandum sam zadržao do Vašeg odgovora. Poslaću Vam ga čim ga zatražite. Da li je moguće poručiti našim prijateljima da bar jedan od njih dođe sada ovamo radi viđenja, kao što su i obećali."2'

    Tako je Moljević i dalje ostao bez ikakvog odgovora. Zbog toga je odlučio da se, po svaku cenu, sastane s Vasićem.

    Mada su se njih dvojica, kao pripadnici Srpskog kultumog kluba, još odranije, međusobno dobro poznavali, Vasić je tek posle nekoliko Moljevićevih uzastopnih zahteva odlučio da prihvati traženi sastanak. Primio ga je početkom aprila 1942. u selu Gomjoj Dobrinji. Tom prilikom Vasić ga je upoznao sa svojim primedbama na njegovo pismo u memorandumu. Iako su se obojica slagali po svim bitnim pitanjima, naročito onima oko sprovođenja velikosrpske i kontrarevolucionarne politike, ipak Moljević nije bio potpuno zadovoljan rezultatima ovih razgovora. Zato je, na kraju diskusije s Vasićem, uporno nastojao da se sastane i s Mihailovićem.
    Međutim, polovinom aprila 1942. slušajući Radio-London, Moljević je čuo i Mihailovićev proglas od 16. novembra 1941. koji je kasnije dostavljen emigrantskoj vladi i čiji je autor bio Dragiša Vasić. U proglasu je, pored ostalog, stajalo:

    "Prve vojne jedinice već se nalaze u borbi, novi odredi su u formiranju širom naše raskomadane i porobljene Otadžbine.

    U Srbiji moje su trupe u uspešnim borbama oslobodile velike predele od nacističkih vlasti, koje su bile prinuđene da povuku znatna pojačanja sa Istočnog fronta, gde im junačke ruske armije zadaju smrtonosne udarce. Jugoslavija prema tome nema samo svoga Kralja i Vladu, već i slobodnu državnu teritoriju sa slobodnim građanima. Blagodareći uspesima mojih trupa, mi smo već u mogućnosti da protivniku vraćamo milo za drago za ono što čini nad našim nenaoružanim stanovništvom, te da preduzmemo represalije, ako se prema regularnim trupama Kraljevine Jugosiavije ne bi ponašao prema međunarodnim zakonima ratovanja.
    .......

  16. #16
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Osloboditi Otadžbinu surovog nasilnika, povratiti čast našim zastavama, poneti ih na krajnje granice gde naš narod biva i ujediniti ga u Velikoj Jugoslaviji, ujedinjenoj bratskim sporazumom Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama poštovanja narodnih prava i društvenog poretka, na korist narodnih slojeva. Eto uzvišenih ciljeva naše nesalomljive borbe."27

    Ovaj proglas, u kome se lažno prikazuje uloga četničke organizacije na početku ustanka u Srbiji, imao je za cilj da se Mihailović i njegovi četnici, pred savezničkom i domaćom javnošću, afirmišu kao borci protiv okupatora i da, pored ostaloga, i na taj način spreče okupljanje oko Komunističke partije Jugoslavije narodnih masa, koje su i te kako bile raspoložene za borbu protiv nacističko-fašističkih osvajača.

    U strahu da Mihailović ne promeni svoj dotadašnji, istinski, stav u odnosu na ustanak i borbu protiv okupatora i time dovede u pitanje plan o stvaranju "homogene srpske države", Moljević mu je 23. aprila 1942. uputio preko Vasića pismo, u kome kaže:

    "Ja ću da Vam govorim o Vama. Govoriću Vam slobodno i otvoreno, pa bilo Vam pravo ili ne, pa bilo to pravo mom prijatelju G. Dragiši ili ne...

    Jer ja evo godinu dana putujem sa svojim prijateljima, ali ne zavezanih očiju ni zatvorenih ušiju, već slušamo, posmatramo i razgovaramo. I dok na jednoj strani slušamo želje srpskog naroda od Splita preko Boke Kotorske, Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka do Srbije, jer sad i tu imamo vezu u Užicu pa do Beograda, dotle s druge strane čujemo iz Londona posve druge glasove, protivne tim narodnim željama i težnjama. I već se u narodu oseća ogorčenje protiv tih londonskih lekcija. Ovih dana čusmo i Vaš proglas. I kad ne bismo znali da je to nevešt falsifikat, kad ne bismo znali da ste ne samo do krajnosti požrtvovan već i vrlo ozbiljan i pametan čovek, onda bismo prema londonskom radiju o Vama stvorili sliku jednog neozbiljnog avanturiste, da ne kažem hohštaplera.

    Može biti da ste Vi skroman čovek, a verujem svakako da ste disciplinovan vojnik. Ali zar i kao takav da trpite da se Vaše ime tako i na takav način spominje? Zar Vi ne vidite da ste Vi danas jedini autoritet u zemlji, i da sav narod upire oči u Vas? Zar ne znate da u zemlji nemate zamene? I ako izgubimo i taj autoritet, bilo da radi ovakvog postupka londonskog radija izgubite glavu, ili da narod radi istog posumnja u Vašu ozbiljnost, šta nas onda očekuje. Ono, gospodine generale, što je Rusija preživela 1917 ... 1 šta će onda biti sa našim planovima o srpskoj državi? Zar da propadnu tekovine tolikih naših pokolenja i snovi svih naših naraštaja od Kosova pa do danas? Ne! To ne sme biti. Vi se morate žrtvovati, Vi se morate prineti na oltar Otadžbine. Jer da Vi tu ulogu niste preuzeli, narod bi može biti tražio i našao neki drugi put, a ovako on mora da ide putem kojim ste ga Vi poveli, on niti može stati nasred puta, niti sme natrag. Vi ste ga poveli, Vi ga morate izvesti.

    Vi morate stoga našoj gospodi u Londonu, tome tako šarolikom društvu koje ni danas kao da nije prešlo preko svojih starih računica, otvoreno reći: da ova zemlja nije više ona koju su ostavili, da je narod otvorio oći i da više ne govori jezikom kojim je govorio onda kada su ga oni napustili, da stoga ta gospoda moraju da se povinjavaju narodnoj volji, njegovim željama i težnjama, a Vi imate da budete tumač tih želja i tih težnji i njihov prvi branilac.

    Vi imate da govorite našoj gospodi u Londonu, a ne oni Vama, i ispred Vas, a i bez Vas. Vi imate da ispred naroda, a u smislu njegovih težnji, donosite odluke, a oni im se prilagođuju i povinjavaju, a to će biti i u njihovom interesu, barem onih koji iskreno srpski misle i osećaju. Tako će imati pravo oni u Beogradu što govore da će primiti iz Londona samo kralja, a gospoda što su s njime otišla da ne treba ni da se vraćaju.

    Presecite muški i jednom za svagda ovakav način rada preko londonskog radija, i to odmah dok nije bilo kasno!

    I samo tako, gospodine generale, diktirajući narodnu volju gospodi u Londonu, držim da ćete poslužiti svome narodu, svome kralju i svojoj otadžbini u ovim teškim časovima, a u danom momentu sve okupiti oko sebe, i opravdati nade koje narod u Vas polaže."28

    Posle nekoliko uzastopnih zahteva, Moljević je, najzad, uspeo da privoli Vasića da mu omogući i lični kontakt sa Dražom Mihailovićem.

    U aprilu 1942. Moljević je iz Užica pohrlio u selo Gornju Dobrinju (požeški srez), gde se našao sa Dragišom Vasićem. A zatim, početkom maja 1942, otišao je u Mihailovićev štab, koji se nalazio na Goliji, i tamo sa majorom Zaharijem Ostojićem "raspravljao vrlo interesantna i važna pitanja"29 — kako to kaže Ostojić u svojoj depeši od 16. maja 1942. godine, kojom obaveštava Mihailovića da je k njemu došao Moljević i napominje da bi trebalo da ga lično primi. Ubrzo posle toga, Moljević se 21. maja sastao sa Mihailovićem na Zlataru. Tu su njih dvojica tri dana, kako je Moljević rekao prilikom suđenja 1946. godine, pretresali pitanje o uređenju drustva i države. Upravo, Mihailović je po noći razmišljao, a po danu sa njim razgovarao. I uglavnom su se sporazumeli: Mihailović je Moljevićeve poglede prihvatio onako isto kao što ih je ranije prihvatio Dragiša Vasić.

    Po dolasku Mladena Žujovića u štab Vrhovne komande Draža Mihailović je obrazovao Izvršni odbor CNK, u koji su ušli Dragiša Vasić, dr Stevan Moljević i dr Mladen Žujović, o čemu je 9. februara 1943. obavestio predsednika jugoslovenske emigrantske vlade depešom, javljajući da su članovi CNK još i Nikola Stojanović, Jevta Nikolić, dr Vojislav Vujanac, dr Petar Slijepčević, Nikola Škerović i Vlado Mamić
    citirano iz "Nikola Milovanović - DRAŽA MIHAILOVIĆ"

  17. #17
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Citat Original postavio kiseli1 Pogledaj poruku
    jozo tomasevic nije hrvatski istoricar, nego je poreklom iz hrvatske. upotreba termina "hrvatski istoricar", automatski podrazumeva ( u ocima jednog cetnika pocetnika), da je covek ne objektivan i mora biti na hrvatskoj strani.on je americki istoricar, profesor na stanfordu( umor pre par godina), i njegova knjiga o cetnicima (prvi deo trilogije) "war and revolution in yugoslavia" je klasicno delo na temu sa odlicnim referencama.
    moljevic bi oduzeo hrvatskoj i dao srbiji i sloveniji, sto hrvate ne bi napravilo sretnima.slovenci bi verovatno bili sretniji,i ukljucivalo bi etnicko ciscenje terena (preseljenje oko 3 miliona ljudi),

    versajski mir i tvoje tumacenje planova, ne stoji, zbog londonskog sporazuma iz 1915 godine izmedju antante i italije, i dodeljivanju dalmacije, otoka, rijeke, istre i jos nekih sitnica , italiji

    dokument koji je potpisao pavle djurisic je originalni dokumenat..da bi dokazao falsifikat moras imati ili originalni dokument ili obrazlozenje da situacija nije bila onakva kao sto je bila
    Kako da imam original dokument kad su isti napravili komunisti...Upravo iz razloga sto dokumenti takvog tipa kod cetnika nisu postojali, a komunistima su bili potrebni pa ga je na brzaka sklesao neki bivsi ustasa koga je Tile sirokogrudo primio u svoju ekipu.


    Velika Srbija je najrealnija stvar i sigurno da bi do nje doslo pobedom cetnika. Ili mislis da Hrvatsku nije trebala da stigne kazna nakon zavrsetka II sv.rata, zbog onoga sto je u ratu predstavljala i zbog svih zlocina koje je cinila?

    Jozo je Hrvat i tu nema pomoci...hehe...njegove knjige su klasika komunjarske propagande i on nikad ne moze biti priznat u ozbiljnim krugovima koji se bave ovom temom...

    FALSIFIKOVAN IZVEŠTAJ PAVLA ĐURIŠIĆA

    Pošto ne postoje originalna četnička dokumenta koja bi ukazala na genocidan karakter pokreta, komunistima nije ostalo ništa drugo do da ih sami pišu. Jedan od najpoznatijih falsifikata je izveštaj majora Pavla Đurišića od 13. februara 1943. godine:

    Da je ovo falsifikat, vidi se i po stilu i po sadržaju.
    Prvo, dok je Đurišić koristio crnogorske lokalizme, poput «na stranu muslimana», umesto «na strani muslimana», ili «iz ranije», umesto «od ranije», u ovom tekstu ima dosta kroatizama: «Da bi se sprečio svaki povraćaj», «na veoma visokom stupnju», «dokazali vidnog izražaja», «od opasnosti usleđenja našega napada»... Ovo govori da je falsifikator bio hrvatske nacionalnosti.

    Drugo, u Đurišićevim tekstovima nikada nema toliko kratkih pasusa, odnosno novih redova, i uopšte njegove rečenice su duže.

    Treće, Đurišić ne bi napisao «7. ovog meseca», jer se tada po pravopisu iza rednog broja nije pisala tačka. U četničkim dokumentima obično stoji «7-og o m», «7 februara», «7 - II», i sl. Međutim, tačku iza rednih brojeva vidimo u dokumentima «Nezavisne Države Hrvatske», što ukazuje da je falsifikator tokom rata pripadao njenim formacijama.

    Četvrto, toga dana, 13. februara 1943. godine, Đurišić se nalazio kod Draže, u njegovom štabu u selo Gornje Lipovo kod Kolašina, a ne «na položaju», kako je ovde navedeno. Ne samo što nije pisao izveštaje o ubistvima muslimana, već je Draža majoru Zahariju Ostojiću 13. februara preneo sledeću njegovu poruku: «Pavle naređuje svojima da muslimane tamo ne diraju».27 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 212.

    Peto, linija komandovanja nije bila takva da je Đurišić naređivao Lukačeviću. Lukačeviću je naređivao Ostojić, a naredio mu je da hita prema Neretvi, što je on i učinio. Ostojić je izvestio Dražu 16. februara da je Lukačević stigao do njegovog štaba, koji se nalazio u Kalinoviku.32 AVII, ČA, K-293, reg. br. 2\1.

    Šesto, Đurišić ne bi pogrešno naveo Lukačevićevo ime, jer je znao da se on zove Vojislav, a ne Vojin. Lukačevićev čin i ime nikada nije navodio ovako formalno, već bi napisao samo «Voja».

    Sedmo, Đurišić nije koristio termine «komandant zone» i «oslobođena teritorija», koji su inače uobičajeni kod komunista. Takođe, rekao bi «junački», a ne «herojski»: upravo su komunisti junake zamenili herojima, što zbog oponašanja slične ruske reči (geroj), što zbog izbegavanja termina iz srpske vojničke tradicije (junak, junaci).

    Osmo, naređenja i zapovesti na koja se ovaj izveštaj poziva, a na koja se upućuje u fusnoti, nisu glasila da se pristupi «potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti», već je, kao što smo videli, Đurišić naglasio: «Žene i decu ne ubijati».

    Deveto, u spiskovima žrtava u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu, i pored njihovih uvećavanja, za celi rat navedeno je znatno manje od 8.000 civila. I inače ne bi bilo moguće da se u planinskoj oblasti, zavejanoj snegom, u tako kratkom roku ubije 1.200 boraca i 8.000 civila i pritom da se zapale sve kuće u tri sreza.
    U ovom napadu na ustaše, koji je trajao od 4. do 7. februara 1943. godine, učestvovalo je 4.900 četnika, iz sastava Operativnih jedinica Limsko-sandžačkih četničkih odreda, 1. i 2. mileševskog, Durmitorskog i Drinskog korpusa.83 Zbornik dokumenata, tom 14, knjiga 2, 141, 121-127.

    Komunistima su, dakle, nedostajala četnička dokumenta ustaškog karaktera - «Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti» - i oni su to pokušali da reše angažujući nekog bivšeg ustašu da načini ovaj falsifikat.

    i kao sto je vec bilo reci:

    muslimanske civilne žrtve, bilo od kojih formacija, popisane su za celi rat, i bilo ih je upravo oko 8.000. Spisak je objavljen u knjizi ''Genocid nad muslimanima'' Dedijera i Miletića, ''Svjetlost'', Sarajevo, 1990. A po ovom dokumentu samo su cetnici ubili 8000, u ova tri sreza.


    Da je ova tema zlonamerna, tj. da je ovakva vec davno postojala i da sam u pravu kada sam rekao da je vec sve receno, govore tvoji sledeci postovi.

    Zato ponovo pozivam moderatore, da reaguju...Ako misle da ima jos nesto da se kaze na ovu temu, neka otkljucaju onu prvu ili misle da treba da postoji vise tema o zlocinima cetnika
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 16:51

  18. #18
    Ističe se
    Učlanjen
    13.09.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.204
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Lucien Karchmar - even came up with a list of philosophical reasons attacking the evidence against Chetnik crimes. In his book "Draza Mihailovic and the Rise of the Chetnik Movement, 1941–1942", Lucien Karchmar devotes his study in apologizing for Draza Mihailovich's crimes and dismissing each piece of historical evidence presented as a fraud or forgery. That's exactly how Chetnik-apologists write history to justify, downplay or deny crimes of Chetniks against the Bosniak Muslim population of Bosnia-Herzegovina; not to mention Chetnik collaboration with Nazi fascists.
    dobri, stari lucien tvrdi da je izvestaj falsifikat...u svom znamenitom delu "Draza Mihailovic and the Rise of the Chetnik Movement, 1941–1942" gde je covek redao takve lingvisticke filozofije, i razlicita cetnicka opravdanja za pokolje

    tako da mozes da kazes odakle je to. tvoja tvrdnja ne stoji , cak ni citat iz dedijera...

  19. #19
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    ti tu knjigu nisi ni video kiseli zato nas ne zasmejavaj ovde sa ''gde je covek redao takve lingvisticke filozofije, i razlicita cetnicka opravdanja za pokolje''.......Neko ko te ne zna ce pomisli da si je procitao, kao i sve ostale pa na osnovu toga sudis...I mogo bi da objasnis zasto bi to Lucien Karchmar radio, koji su njegovi razlozi? i da li ti uopste znas ko je on?

    Ono sto je tacno je da Lucien Krachmar u svojoj knjizi Draza Mihailovic and the Rise of the Chetnik Movement, 1941–1942, dokazuje da je rec o nemogucem dokumentu, kada su u pitanju navodne Drazine instrukcije Lasicu i Djurisicu, samo sto ti u moru falsifikata vise i ne znas o kom dokumentu govoris.

    Jedan od autora ovog dokumenta, javno je 8. aprila 1997. na tribini Instituta za noviju istoriju Srbije potvrdio svoje učešće u njegovoj izradi''.

    Ovo je napomena uz falsifikat, koju daju priređivači, K. Nikolić i B. Dimitrijević, na 359. stranici knjige ''Rat i mir đenerala'', drugi tom. Izdavač: Srpska reč, Beograd, 1998.

    Dokument se daje u glavi ''Falsifikati''. Ovo je falsifikat br. 1.
    U funotama se daju i drugi dokazi da je ovo falsifikat. Npr. Kopaonički odredi koji se pominju - nisu postojali.

    Falsifikat br. 2 je pismo Stepincu.
    Br. 3 pismo Paveliću.

    Ukupno su navedena ta tri falsifikata, naravno sa objašnjenjima, tj. dokazima.


    Nadam se kiseli da ti je poznato ko je Kosta Nikolic? hehe....Institut za savremenu istoriju, Beograd...hehehe

    A i ne moras svima da pokazujes kako biras izvore koji ti se dopadaju pa tako kazes ironicno dobri, stari Lucien

    Jeste, moje tvrdnje ne stoje, ti si upravo dokazao

    Ne treba ni meni ni bilo kom na ovom forumu ni Lucien Karchmar, ni Miloslav Samardzic, dovoljno je samo da procitamo ova dokumenta i shvatimo ko ih je pisao i u koju svrhu, kao i da shvatimo, pa gotovo smesno povrsnu propagandu i sprdacinu...

    A koji si ti sagovornik na ovoj temi govori i da si trazio sve zive dokaze i ukaze (koje znas da ne mogu da posedujem) za Drazina odlikovanja pa cak i onda kada si dobio slike iz muzeja na Ravnoj Gori i kada su sve novine objavile vest da je Drazina cerka Gordana konacno dobila orden, sa sve slikom u tim novinama, i na kraju krajeva kad to nikad nije bilo sporno, a dokazivao si da je i sam Hitler odlikovao Pavla Djurisica ''zeljeznim krstom'' onim smesnim clankom iz ''Lovcen'' i oces uporno da ucestvujes na ovim temama...pa sta reci...

    Koliko iznose ukupne muslimanske zrtve u II sv.ratu, koje su sve popisane, u knjizi Dedijera i Miletica? ocekujem brz odgovor.
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 18:33

  20. #20
    Domaćin Urvan Hroboatos (avatar)
    Učlanjen
    26.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    4.205
    Reputaciona moć
    112

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Dobro, mislim da je ovdje ikakva "diskusija" suvišna. Izrijekom je rečeno da je cilj četnika bio stvaranje velike Srbije i "čišćenje" iste od "stranih elemenata". Ta bi VS uključivala 100% BH i oko (od oka) 70% Hrvatske.

    Očito, radi se o genocidnom planu usmjerenom protiv Hrvata i Bošnjaka-muslimana. Drugi su trebali potpuno "nestati", a prvi tako okljaštreni da realno ne mogu postojati kao narod.

    Po zamislima- nisu ih stigli provesti- to je ambiciozniji genocidni plan od ustaškog koji je htio pobiti i protjerati Srbe iz Hrvatske i BH, a koji su činili, sve skupa, oko 1/4, tj. nekih 25% svih Srba, dok bi ovaj plan značio eliminaciju 100% Bošnjaka-muslimana i, uzme li se popis, sigurno preko 65% Hrvata.

    Iako razumijem što srpski nacionalisti ovog profila žele i žale, ne vidim da je ikakva diskusija s njima smislena. Kao da se želi da Izraelci razglabaju s Hamasom ili crnci s Ku Klux Klanom. Tu materijala za raspravu (osim vrijeđanja) jednostavno- nema.

  21. #21
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    hahahahhahahaha...KomeNdija....pa ovo samo matori Hrobi moze da nalupa....

    jos jedan uplaseni hrvatcic, s traumom ''Velike Srbije'', a ciji je narod u svojoj istoriji pobio od nekoliko stotina hiljada pa do milion Srba i danas zivi u drzavi koja je ostvarila svoj zivotni san, etnicki ciste drzave bez Srba...

    niko da odgovori da li je Hrvatska zasluzila kaznu zbog onoga sto je predstavljala za vreme II sv.rata i i masovnih zlocina koje je cinila?...promuvaste se vi sa drugom tiletom kao i svaki put u svojoj istoriji, to nije sporno ali da li je logicno da usledi zasluzena kazna?

    i sta diskutujes ako je suvisno...covek preso petu deceniju zivota, a ovde se zamlacuje suvisnim diskusijama...hehehe
    Poslednji put ažurirao/la Koča : 26.04.2009. u 18:57

  22. #22
    Veoma poznat Koča (avatar)
    Učlanjen
    26.05.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd batac, gde opasnost vreba...
    Poruke
    12.376
    Reputaciona moć
    177

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    konkretni primeri: kako su komunisti ''umetali'' žrtve četnika

    Pise: Aleksandar Dincic

    Komunisti su posle rata stavili da su četnici u samom Nišu likvidirali ukupno 7 osoba u vreme okupacije (njihove trojke).
    U tih 7 likvidiranih stoji i jedno retko i neobično ime IGOR PLOHI, RUS.
    Zapravo, koliko je tendencioznosti bilo u ovim popisima dovoljno pokazuje činjenica što ovaj PLOHI nije Rus već Ukrajinac. Igor Plohi nije stradao od četnika jer četnici nisu likvidirali obične ljude koji nisu imali nikakvih veza sa politikom, a Plohija, po zanimanju šofera, svakako ne bi nikada ni likvidirali jer će se videti kako je ovaj stradao.
    Konkretno, za ovog Plohija su se okoristili opštim metežom u vreme savezničkog bombardovanja u umetnuli da su ga trojkaši likvidirali kod kuće.
    To je ona poznata komunistička izmišljotina da su bradati četnici sa nemačkim propusnicama tih poslednjih meseci slobodno šetali po Beogradu, Nišu, Kragujevcu i drugim većim gradovima i klali partizanske jatake. Gledali ste Povratak Otpisanih pa znate. E upravo je to bio pokušaj i sa Plohijem, da je i on navodno bio Rus, dakle komunista, a četnici su ga zaklali.
    Pa je kao mesto pogibije stavljeno: Stan u ulici Cara Konstantina-nož.
    Od ovog nije bilo ništa jer sam baš zapamtio ovo retko prezime PLOHI i gledao ga u knjigama umrlih da upoređujem i da nađem istinu.
    Ovaj Igor Plohi ne samo da nije stradao od četnika već je on jedna od mnogih nezabeleženih žrtava Nemaca. Njega su ubili Nemci na putu od Niša do Gadžinog Hana kod Draškove Kutine. Ali, zanimljivo je to da se tada u toj istoj Draškovoj Kutini nalazila i jedna brigada Čegarskog korpusa radi mobilizacije.
    Dakle, Plohi je išao kod četnika da se prijavi za redova, Nemci ga sreli i likvidirali, a komunisti napisali i stavili da je Plohi pao kao „četnička žrtva“.,

    Evo kompletnih podataka iz Crkevnih knjiga umrlih Svetinikolske crkve u Nišu, knjiga 3 (1944-1945), strana 3, upis br. 417

    IGOR PLOHI, ŠOFER IZ NIŠA, ROĐEN U UKRAJINI, 26 GODINA, UBIJEN OD NEMACA KOD DRAŠKOVE KUTINE 10. SEPTEMBRA 1944.

    A evo i primera kako su komunisti umetali nepostojeće ljude koje su oni navodno ubili u borbi. Reč je o poznatom, nekom više-nekom manje sudijskom poručniku SDS Stojanu Munjinu.
    Kratak istorijat njegovog delovanja.
    Stojan Munjin je radio za četničku organizaciju i uhapšen je kada i komandant SDS u Nišu potpukovnik Filip Dimitrijević jula 1943. godine i odveden u nemački logor. Odatle beži i opet dolazi u Niš, ali odlazi u četnike i strada u njihovim formacijama od...
    Komunisti pišu:
    Stojan Munjin, nedićevski poručnik, ubili ga partizani kod Soko Banje u borbi.

    I Munjin je žrtva ali ne komunistička već nacistička što komunisti kriju:

    U istoj knjizi, na str.92, pod upisom br.90 stoji:

    „STOJAN MUNjIN, SUDSKI PORUČNIK SDS, ROĐEN U SRBOBRANU, STAR 29. GODINA, POSLEDNjA ADRESA MILENTIJEVA BR.12-NIŠ. UBILI GA NEMCI I BUGARI U BORBI KOD SOKO BANjE 13.JUNA 1944. GODINE.

    Ima još nekih slikovitih primera uvećavanja žrtava kao što je to slučaj sa Nišavskim srezom gde je u istinu prema četničkom dokumentu likvidirano 20, a poslertna komisija je digla cifru na 55, za 35 ljudi više.
    I tako 1, po 1, 35 po 35 i četničke nepostojeće žrtve rastu.

    Zato je zaključak o četničkim likvidacijama jasan. Posle ovoga stvarno više nema potreba bilo šta reći. A ko zna koliko je Plohija prikazivano kao „četničke žrtve“ i koliko su Munjina ubijali komunisti u borbama.

    Inače, podaci o Igoru Plohiju i Munjinu u izveštajima KOZARE se nalaze u
    IAN, f KOZARA, kut.1. neregistrovana građa, spisak ubijenih i nestalih lica iz Niša od 1.januara do 14.oktobra 1944. godine.
    Ovo do 14. oktobra su stavili jer su Niš tada komunisti oslobodili
    A ko zna kako u istinu treba da izgleda spisak likvidiranih samo ako se poveća do kraja 1944. godine.
    To će se kad-tad naći.

    i naravno najpoznatiji slucaj, o kome je vise puta pisano...slika govori vise od 1000 reci:



    Na staljinističkom procesu, general Draža Mihailović je optužen i za ubistvo američkog pilota Dejvida O`Konela. Ali, posle nekoliko dana, Konel se pojavio na ulicama Njujorka, noseći transparent: "Titov sud tvrdi: Mihailović me je ubio! Uistinu, on me je spasao!" Konel je bio sekretar Komiteta avijatičara za spašavanje generala Mihailovića. (Fotografija iz "Čikago dejli tribjuna" od 13. jula 1946. godine)

  23. #23
    Elita Šakal (avatar)
    Učlanjen
    12.04.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Palata Pravde
    Poruke
    17.374
    Reputaciona moć
    244

    Podrazumevano Re: Злочини четника у II Светском рату

    Ovo je već prežvakano. Ima već desetak tema nema potrebe za novom.

  24. #24
    Zainteresovan član Светозар Прибићевић (avatar)
    Učlanjen
    27.04.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    tamo daleko a opet tako blizu
    Poruke
    264
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Да ли је Мане Роквић злочинац

    Добио сам обавјештенје од супермодератора гдје међуосталим стоји-

    Citat Original postavio nesha t.
    Ne možete više imati taj nick. Dotični je ratni zločinac i nick će Vam biti promenjen. Molim Vas da nam u najkraćem roku dostavite koji biste hteli, a da nije sporan. Molim bez pokušaja da proturite opet tako nešto!
    Ја мислим да се овдје ради о прљвој усташко-комунистичкој пропаганди,којој је нажалост подлегао један од модератора и поставио ми овакав захтјев.
    Нигдје и никада осим у комунистичкој и усташкој литератури,нећете пронаћи да је Мане Роквић био ратни Злочинац,а сви ѕнамо колико су усташе и комунисти објективни када се ради о Србима и Четницима.
    Без иједног предстаљеног доказа,модератор је Ману Роквића прогласио ратним злочинцем,али вјерујем како је то урадио из незнањљ при томе непровјеривши прије лажне оптужбе,и притужбе комуниста,усташа односно Хрвата општенито,и поставио ми овакав небулозан захтијев.
    Овим се изравно нарушаје устав Србије,који је донио одлуку о изједначаванју права антифашистичких бораца партизана и Четника,те поништио неправедна и пристрана комунистичка суђенја и њихова једнострана проглашавањљ четнчких антифашистичких бораца,ратним злочинцима.
    Имам рок од 24 часа,да промјеним мој тренутни ницк,а надам се да ће ми неко прије истека тог рока,пружити ваљане доказе,којим би се могао пдкријепири захтјев модератора за промјеном имена које користим на форуму.
    Знам да је хрватска струја доста јака на форуму и да ће се сигурно потрудити представити наводне доказе извучене из усташко-комунистичких извора,али ти извори нису вјеродостојни.
    Једино ако ми се представе докази из неких објективних,српских или иноземних извора,да је Мане Роквић ратни злоћинац,ја ћу до краја наведеног рока промјенити ницк,уколико не,ја га својевољно не мјењљм ни под цијену бановања.
    Уколико до тога дође,то ће значити и пристраност овог форума према антисрпским и античетниким струјама на овом форуму,прохрватским,устасш ко-комунистчким.

    "За крст часни крв ћу прољевати "И за вјеру с браћом умријети."

  25. #25
    Elita Papa Smurf (avatar)
    Učlanjen
    13.04.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.315
    Tekstova u blogu
    55
    Reputaciona moć
    6991

    Podrazumevano Re: Дали је Мане Роквић злочинац ?

    "dali" se pise odvojeno...
    Zavist valja i zaslužiti...

Slične teme

  1. Odgovora: 677
    Poslednja poruka: 13.02.2011., 21:33
  2. Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 27.01.2011., 15:23
  3. Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 17.06.2010., 23:46
  4. Све о другом светском рату
    Autor djuramc u forumu Zanimljivi sajtovi
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 12.03.2008., 00:00
  5. Odgovora: 17
    Poslednja poruka: 14.04.2006., 01:50

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •