Mislim da ću saznati čim umrem.
Ne ne verujem da se dešava nešto posebno. Mozak ostaje bez kiseonika i krvi, i u takvim uslovima mozak ne radi kako treba.
Ако не ради како треба одакле онда сва та искуства пуна осећања, доживљаја и ЈАСНЕ СВЕСТИ? Такође, како објашњаваш случајеве о којима је писао и Јунг, где особа која је у клиничкој смрти, затворених очију, у процесу реанимације посматра из висине цео поступак исте тако да је после ренаимације у стању описати је до детаља јер их је ВИДЕЛА из висине.
Чиме је та особа гледала сцену када су јој очи биле затворене а мозак у ступору у дубокој коми.
Odnosno radi sve lošije. Halucinacije nisu ništa neuobičajno u takvim uslovima.
А ти као знаш суштину халуцинација па је довољно да укажеш на то и све ЈЕ ЈАСНО.
Природа халуцинација није објашњена да би је користио као аксиом. Исти механизми духа који креирају халуцинације креирају и опажајни свет слика који зовеш "реалност".
Ради се о опажају у оба случаја при чему нити халуцинације нити опажаји не могу постојати као такви изван свести у којој су. Нема објекта без субјекта!
Такоће. оно што зовеш "мозак" јесте опажај ..слика међу сликама, која у себи не садржи никакве слике (јер је део слика). Тако да то ваше махање мозгом на начин као да је он услов духа.. јесте апсурд. Примитивне конклузије реализма..као да Баркли, Кант итд. нису ни постојали.
Нема тога "нестаје свест остаје свет". већ супротно. Свет каквим га опажаш нестаје а остаје ствар по себи...која је блиска духовном..која је сам дух.
И још нешто просто а довољно да покаже да у овој теми није потребна реч ВЕРА барем у смислу нестајања и постојања после смрти.
Апсолутна је чињеница да је "ништа" псеудопојам без значења и да за нас после смрти има НЕШТО...а не никакво ништа. Шта је то нешто .не знамо...можемо спекулисати, филозофија има неке увиде, али ма шта било можемо апсолутно бити сигурни да нешто за нас после смрти субјективно јесте ..свиђало се ти неком или не, био у стању појмити ту чињеницу или не.
Тако да можемо рећи да је вероватно егзистенција после смрти сасвим и непојмљиво другачија од ове данашње, али опет остаје и могућност да није!А што ти случајеви клиничке смрти и показују Могуће је да нас после смрти не чека трансцендентно или непојмљиво (или бар не свe нас) већ егзистенција слична овој у којој смо, са све основном формом поделе на субјекат и објекат.
Шта више, имајући на уму Ничеове спекулације о вечном враћању или мистичке о метемпсихози, извесно је да се нећемо лако решити овакве врсте егзистенције где имамо вољу и представу и где је на страни представе субјекат и објекат. Можда час смрти није тренутак негације воље који уклања појаву а открива ствар по себи.
Али чак и ако смрт не би била тај тренутак, то не мења чињеницу поделе не појаву и ствар по себи и да нас кад тад чека нестанак форме субјекта и објекта и сусрет са трансцендентним ..ма шта оно било.
..
