-Tražim pomilovanje-
Desanka Maksimović
Žao mi je što ovoga puta neću moći i ja da tražim pomilovanje za vojnička groblja, za naivne, za nesvaćene i one koji se spotiču preko praga...
Ovoga puta tražim pomilovanje za ljubav, za one koji vole, za voljene, za sve one koji vole i greše.
Celog života sam želeo da volim, celog života sam žudeo za ljubavlju, nadao sam joj se svakog dana iza svakog ćoška, ispod svake klupe, u parku, u moru, na brdu, u tunelu! Tražio sam svetlo na kraju tunela! Tražio sam spas za svoju dušu, spas za svoje srce. Bio sam voljen i voleo sam, ali želeo sam još, bio sam sebičan. Nisam se zadovoljavao sitnicama koje život znače, želeo sam samo nju! Želeo sam moju zvezdu, moju zvezdicu, moj trn u oku, trn koji ne želim da izvadim, dodir koji govori, poljubac koji miriše, telo koje uzdiše, osmeh koji ostaje.
Onda je došla. Ušla je u mene, stopila se sa mnom, zaposela moju dušu, moje telo, moj um, drhtao sam, sanjao sam, stajao sam i poljubila me je! Poljubila me je, ona je mene poljubila! Sećam se tog poljupca, sećam se tog dodira, sećam se tih usana, sećam se tog šapata, te lepote prvog poljupca! I nije istina da je samo on pravi, kao u pesmi, svaki sledeći bio je još lepši, još duži, još stvarniji! Morao sam da joj odlazim i dolazim, ali svaki put kad sam odlazio, nisam odlazio sam. Nosio sam sa sobom i deo nje, nosio sam njene mirise, nosio sam njene uzdahe, imao sam na sebi njene poljupce, bila je na meni, bila je u meni, oko mene, čuo sam njene glasove, držao sam njene dodire, milovao sam njene meke svilene obraze.
Vraćao sam joj se i opet odlazio, ko lane me čekala. Mmmm, kako miriše, mmmm kako uzdiše, mmmm kao je volim! Desila mi se ljubav, desila mi se ljubav za kojom sam tragao celog života! Hmm, celog žvota! Nije još toliko dug, ali nije ni kratak! Imaćemo šta da pričamo našoj deci. Kako sam je upoznao, kako me je prvi put poljubila, i kako me je svaki sledeći put ljubila, kako su nam usne pucale od zadovoljstva, kako me je dodirivala, kako me je gledala, kako sam ja nju gledao, kako sam je terao da pešači petnaest kilometara po Zlatiboru, kako sam je grlio na Seni koja protiče kroz Pariz, kako sam je učio da pliva, kako smo šetali gradovima, kako sam se budio pored nje, kako me je čekala, kako sam joj odlazio i dolazio, kako sam je zaprosio, kako smo išli i tamo i vamo i ovde i onde, kako mi je oduzela ono što sam samo za nju čuvao, oslobodila je moje telo, moj um, dušu, srce. Prvo me je zaposela, a potom i oslobodila i čuvala samo za sebe! Neću se stideti najdraža naša nerođena deco da vam bilo šta od ovoga ne ispričam, podelićemo sa vama sve i biće nam zadovoljstvo da znate. Jer ljubav je i davanje! Ali i primanje! Jedno bez drugog ne idu. Govorio sam joj to i sećam se da je i ona meni govorila to! Volim da joj dajem svoju ljubav svakim satom, svakim uzdahom, svakim treptajem, pogledom , dodirom. Ali bez lažne skromnosti volim i da primim njenu ljubav! Greje me, štiti me, obavija me, dira me, mazi i stalno podseća...
Ali nekih stvari šu se stideti, ali ću ih isto tako ispričati. Skupiću hrabrost i reći! Neću se okretati, neću skrivati pogled, neću više ćutati, neću više dozvoliti ono čega ću se stideti! A stideću se svake njene suze, svake njene proplakane noći, svake njene samoće, svakog mog neodgovora, svakog mog nerazumevanja, moje neodgovornosti, moje lenjosti, neozbiljnosti i gluposti! Nije zaslužila i ne sme više zaslužiti. Ne smem dozvoliti, moram je spasiti, moram je imati, moram uvek biti tu i kad se smeje i kad baš mora da plače, neka plače na mom ramenu, neka plače u mom zagrljaju. Stisnuću je! Ona me je i naučila tom izrazu. Stisni me, stisnuću te! Volim da je stisnem, volim kad me stisne! Moram da je stisnem, moram da je podržim, moram da je imam, jer ona je moj svet, ona je moj život, ona je moj put, moj početak i moj kraj.
Kako bih je opisao, a da vam ne pokažem njenu sliku? Ona je Afrodita, Atina, Artemida, Hera, Hestija, Demetra. Ona je moje otkriće Amerike, ona je moj put oko sveta, ona je moje sletanje na Mesec, ona je moj Svemir, moj nemir, moja ceznja. Pitala me je koliko je volim. A ja samo joj odgovarao odavde do svemira i nazad! I jos dalje od toga. I volim je i želim je i trabam je i znam da i ona mene voli i želi i treba i hoće! Kako znam to! To se ne zna, to se oseća! Moram je spasiti, moram je imati, ne smem je pustiti da plače, ne smem joj dozvoliti da plače, stisnuću je. Biće moja i ja njen! Samo moja i samo njen!
Svi koji vole i greše! Želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je poljubila, želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je pozvala za svoj sto, želim da joj pokažem, moram to uraditi! Ljudi se ne menjaju, ili... Možda je u pravu što se tiče toga, ali mogu promeniti svoje navike, mogu promeniti svoje neozbiljnosti u ozbiljnosti, mogu promeniti svoje neodgovornosti u odgovornosti, mogu promeniti svoje živote, ako ne sebe. Moraju zbog nje, njenog veličanstva Žene, zbog sebe, zbog nas samih, zbog života, zbog naše dece!
Zato ne želim da je ostanem željan, želim da je želim, kao što sam je poželeo prvog dana kad sam je sreo, želim da joj dam, želim da mi da, želim da želimo do kraja života!
Zato i ja tražim pomilovanje za nju, za sebe, za našu decu, za sve ljude ovoga sveta koji vole, koji su voleli, koji ce voleti! Ne smem i neću da se predam, ne smem da odustanem!
...sta te sprecava...
