Kad je čovek stvaran, prvo je stvorena jedna duša. Onda je shvaćeno da to nije dovoljno, da tu nešto nedostaje, pa je stoga prepolovljena ta duša na dve polovine. Svakoj polovini duše dato je njeno telo i poslate su na različite strane sveta. Zadatak koji im je dat je da se traže, a kao nagradu kada se pronađu dat im je najdivniji osećaj koji ljudsko srce i duša mogu osetiti, osećaj pripadanja jedno drugom i spajanja dve razdvojene polovine duše u jedno.
Eto tako otprilike ide ta priča.
A najzanimljivije priče piše život. Napisao ih je bezbroj, lepih i ružnih, sa sretnim ili tužnim krajem. Ova koju ću vam ja ispričati je istinita i spada u ove lepe, a priča je to o ljubavi...
Ona se zvala Ona, a on On.Imena neću pominjati.
Dan kojim počinjem priču bio je običan. Jedna slučajana poruka koja nije mirisala ni na šta posebno, nije ličilo da bi ta poruka i upoznavanje dvoje dotadašnjih stranaca mogla dovesti do toga da priča krene u interesantnom smeru. Sve se jako brzo razvijalo, puno poruka i Njegovih pogleda koje bi uhvatila ponekad na msn-u, dali su joj premalo podataka da joj se sviđa. Tek posle nekoliko nedelja shvatila je da joj je dan kad je upoznala Njega, promenio život. Nije se nadala ali počela je osećati da joj se On polako uvlači pod kožu, da osvaja deo po deo njenog srca, poput nekog dvorca na brdu koga je trebalo osvajati polako ali sigurno.
Ona nije bila poverljiva prema muškarcima, mislila je da ima razrađenu taktiku kada su muškarci u pitanju, kako da ostane nepovređena. A On, on je nju otključavao malo po malo, delić po delić njenog davno izgrađenog obrambenog zida padao je pred njegovom ljubavlju. Slično je bilo i sa Njegove strane. Iskrenost je bila ono što je uspelo da pobedi barijere nepoverljivosti. Pričali su o svemu, otvoreno, bez imalo straha da bi onaj drugi mogao to iskoristiti. Otkrivali su jedno drugom neke stvari koje nisu govorili nikome do sada.
Tada još puno stvari koje su im se dešavale nisu imale smisla. Ustvari ni dan danas nisam siguran da njih dvoje shvataju šta se to desilo, šta ih je toliko snažno ponelo i jedno i drugo. Nije više morala sanjati nekoga ko će je razumeti u potpunosti, u čijem će se društvu osećati sigurnije nego igde. Pokušavao je da joj objasni da kad razgovara s njom, vreme stane u tom trenutku. Ništa drugo ga ne zanima, niko drugi ne postoji osim njih dvoje.
Nikada do sada nije jače osećala. Nikada joj nije bilo jasnije da je to njena druga polovina. Nije bilo sumnje. Ako bi i posumnjala dovoljno je bilo da čuje njegov glas i sluša ga kako diše i kako joj priča da je voli jako, da je nikad neće povrediti, da će uvek biti uz nju, ma šta da se desi da će je voleti. Bilo je prekrasno osećati toliku ljubav u ovom svetu prepunom mržnje, nasilja, smrti. Čak toliko lepo da ponekad više nije znala da li sanja ili je to stvarnost , previše dobro da bi bilo istinito. A ipak je stvarnost.
Ona sada živi svoje snove. Našla je svoju drugu polovinu duše i sad ima za nagradu svaki dan onaj predivni osećaj s početka ove priče. Nije ovo kraj priče. Niko ne zna kada će taj kraj doći, a do tada to je deo sna koji se živi i udiše punim plućima, deo života za koji vredi živeti....
Procvetao je jutros...
