Život pisan srcem

[Nina]

Sta jos volim.Volim pohovanu piletinu,zutu boju,velike ptice,volim sebe i ono sta mogu da dam.Volim svoje jastuke, šarene kuhinjske krpe,limun koji se razlistao,muskatle i bosiljak na terasi.Volim cipele na metalnu stiklu,mini suknje i haljine,zute ruze,djurdjevak,volim boje i..udobnost moga doma.Volim Italiju,posebno Toslanu.Volim ljubavne filmove i suze koje pustim kada ih ljubav razdvoji.Volim decu.Volim roditelje,moje sestre od tetke,brata i sestru od ujaka,moju Marinu,Djordja,Kacu i Karla.Volim muziku,ples,lipe,reke,jezera i more.Volim Blv i Koko Sanel.Merlin Mornoi Carobnjaka iz Oza.Petra Pana i Prohujalo s vihorom.Volim jednu kucu u mojoj masti.Volim svoju posebnost i individualnost.Volim zalaske sunca..Volim da sanjam i budna to radim. Volim jazz.Enigmu,Tango.Poeziju.Volim Baha..Volim slatko od belih tresanja

A volela bih da ne primam sve ka srcu.Da svirm gitaru.Da sam otporna na bol,na rec koja vredja.Volela bih da umem da napisem roman u tri toma..
Ali postoji razlika izmedju zelje da se bude pisac i samog pisanja..Volela bih da se scucurim u tvom krilu i da ti pricam jednu pricu o dalekoj zvezdi...

 

[echinacea]

 

[Nina]

Moram da te pitam nešto.
Šta, dušo? Reci....

Misliš li...
da naša ljubav...
može da stvori cudo?

Da, mislim.
To te svaki put vraca meni.

Misliš li da naša ljubav...
može da nas odvede zajedno?

Mislim da naša ljubav može
da uradi sve što mi želimo.

 

[Nina]

Nedeljni menu

Ne mogua da se opet ne vratim..secanjima..Nista me tako ne vraca tamo kao mirisi koji ostaju u nama u nekom delu mozga i u trenucima izazvanim necim slicnim, vracaju nas u te dane..detinjstva najvise..pa i posle..Secam se mirisa svega...mirisa pudrijere na politiranom toaletnom stocicu sa ogledalom u spavacoj sobi moje bake.Stajala je uvek na istom mestu.Roze kutija.Okrugla sa zlatnom ivicom.I nikada zatvorena do kraja.Uvek je poklopac bio malo nakrenut.Kada bih ga podigla, a to sam redovno radila uzimajuci mali puf u ruke mirisala sam taj blagi miris rozikastog praha koji bi se obavezno prosuo po beloj ustirkanoj sustikli.I sada ga osecam..O tome sam vec pisala..Secam se i mirisa..putovnja... nepoznatih predela koje sam posmatrala sirom otvorenih ociju..mirisa mora,jezera,dalekih stranih gradova koji su negde u necemu slicni kao jaje jajetu..Trgovi na primer,svi su skoro isti kao i njihovi mirisi..miris crkve, isto tako.Secam se mirisa opranog vesa u zimu..onako smrznutog i tvrdog od mraza,koji mirise na severne vetrove..miris sunca,mirisi slava,krstenja,vencanja,tudjih stanova,kestena u jesen na Kalemegdanu...miris pecenog hleba,kiflica i kolaca..i taj miris nedeljne supe..opet je pominjem..ne zbog same supe vec zato sto nas je ona okupljala...nije postojalo opravdanje za neprisustvovanju nedeljnom porodicnom rucku..osim bolesti ili odsustvovanja iz kuce, grada ili drzave.Baka je pricala da je tako bilo oduvek..od kada je ona bila mala i postala svesna svoje pripadnosti porodici i sticanju odredjenih obaveza..pricala mi je dalje ..da je svako u porodici imao dnevnu obavezu..Njena je pored skolovanja i obrazovanja,bila pomaganje u kucnim poslovima iako je za to postojala osoba koja je to radila i bila placena.Moj pradeda Mitar,covek koji je oduvek zaokupljao moju paznju i interesovanje..pored toga sto je bio ugledan trgovac svoga doba bio je pesnik,boem i kako je baka znala za svog oca da kaze i veliki domacin..sto je tada to bilo kao statusni simbol..mozes raditi bilo koji posao..ali ne biti domacin..nisi imao postovanje.Porodica je nekada imala vecu vaznost i znacaj nego danas.

 

[Nina]

Mirise svoga detinjstva baka je prenela i u svoju kucu kada se udala za mog dedu Jovana,profesora unirveziteta i zaljubljenika u violinu.A ja se eto secam mirisa violine..tih dana i popodneva koje sam provodila kod njih,sedeci u velikoj dedinoj fotelji u dnevnoj sobi sa belim svilenim zavesama i teskim draperjima slusajuci ga kako svira na violini..Sva predana muzici, sva vazna,cekala sam trenutak kad bi mi okom dao znak da okrenem notni list..jer to je bio moj zadatak.Smatrala sam to poslom od poverenja jer me je deka uveravao,da samo meni moze verovati da cu to uraditi kako treba.Decije naivno sam verovala u to..ne znajuci tada poentu svega toga..Kada bi zavrsio sa sviranjem par trenutaka tisina je bila skoro opipljiva koju je remetila mestimicna skripa parketa pod dedinim uglancanim cipelama dok se kretao ka kutiji za violinu.Ja bih skocila sa fotelje dodavajuci mu gudalo i pozurivajuci ga da idemo u setnju kao sto mi je obecao,zaboravljajuci istog casa na sve one zvuke koje je violina pod njegovim prstima i gudalom proizvodila..Svake nedelje kada smo dolazili na rucak kod njih,mama mi je pre polaska drzala predavanje o tome da ne mrljavim,da moram da rucam makar supu i da se ponasam lepo i pristojno za stolom.I svaki put je bila dosadna.Sto se tice moga deke,nedeljom se mogao kuvati bilo koji rucak.. ali beli mrs kao predjelo,domaca supa,sos od paradajza,ren i na kraju kolaci su bili obavezni..sve izmedju toga nije ga zanimalo sta ce biti.Moj otac i moji stricevi su postovali taj porodicni ritual osim povremeno mog namladjeg strica koji je znao ne da ne prisustvuje nedeljnom rucku vec i da ne dodje po dva dana kuci..Deda se ljutio zbog toga i nazivao ga jebivetrom ...bio je crna ovca u porodici, a ustvari je romanticar,boem i covek zvani sloboda...a ja sam ga obozavala..i njegove bezbrojne jednobojne i sarene kravate ..koje su bile uredno slozene i visile u delu ormara sa odelima u sobi u kojoj je spavao.On je bio jedini koji je znao da me stavi na krkace i prodje pola grada sa mnom i mojim ocem,noseci me na ledjima sve do Kalemegdana i Zoo vrta.I danas ga najvise posle moga oca volim..ostao je isti kakvog ga pamtim i uvek se radujem njegovim dolascima iz te daleke Amerike.Moj drugi stric,koji je i najstariji od njih troje je krajnja suprotnost svojoj braci...Ozbiljan,cutljiv i povucen..Uvek sam se pitala kako uopste uspeva da se sporazume sa svojim pacijentima i uspostavi kontakt..Moj otac, zvani hrabrost i sposobnost..neumoran radnik i umetnik..Covek kome se divim i volim do obozavanja..Veseo,sarmantan,tolerantan.Lep muskarac i danas u njegovim godinama.Moja majka je imala bezgranicnu srecu kada ga je srela u zivotu i naravno..rodila mene..Tako smo sve do odlaska najstarijeg strica a zatim i strica idola u Ameriku, nedeljom zajedno rucavali.Nakon njihovog odlaska a potom smrti moga deke, baka je jos dugo nedeljom spremala rucak..sve dok zbog sustiglih godina i bolesnog kuka nije presla da zivi sa nama.Tako su se nedeljni ruckovi moje bake pretvorili u nas nedeljni rucak koji je mama preuzela na sebe..Danas,bake nema, ali ja i dalje nedeljom odlazim kod mojih na rucak..i..pogodite sta je na meniju..

 

[Nina]

Probudila sam se u samo praskozorje.Bilo je hladnjikaovo.Preko golog ramena prelazila mi je nevidljiva hladnoca jezeci mi kozu..Navukla sam prekrivac do vrata zeleci jos malo da se izlezavam odlazuci trenutak ustajanja.Kuca u kojoj sam provodila dane bila je omanja drvena sa kamenim temeljom,drvenim salonima,nastresnicom duz cele prednje strane kuce,tri stepenika kojim se silazilo na uzanu kamenjem poplocanu stazicu koja je vodila do bunara i dalje do drvene ograde.Iznad bunara bila je stara jabuka koja je natkrivala bunar sve do same kuce praveci hladovinu u letnjim danima.Trava u dvoristu uredno pokosena i nigde tako lepa kao tu,mestimicno protkana sarenim poljskim cveticima.Na natkrivenom tremu sa koga je pucao pogled u daljinu nalazio se sto sa dve stolice,saksije sa raznobojnim cvecem i obaveznim muskatlama..Uz ogradu ruze ..bele i roze..i ukrasni suncokreti..Ovo malo imanje bilo je skloniste od sveta.Nalazilo se na kosini omanjeg brda ispod koga je proticao potocic.Iznad potoka i kuce, suma mladih hrastova koje je posadio neko ko je voleo stoletne tisine koje su takve samo u hrastovim sumama..Iznad same kuce bile su lipe..a ispod kuce putem niz kosinu prema podnozju i potoku nalazio se sljivik..cije su se grane savijale pod plavo ljubicastim plodovima...Culi su se u dalajini petlovi koji su smenili huk sova vec ususurenih za pocinak...Ustala sam ne paleci svetlo i prateci zrak sunca u sobi u kome su se stotine zrnca prasine igralo kovitlajuci se i sepureci se u tim zlatastim trakama svetlosti.Vatra se ugasila tokom noci ostavljajuci samo maleni zizak medju sivim pepelom..iscepala sam parce novina.stavila na zizak i par tankih grancica uvezanih tracicom od kukuruzovine spremnih za potpalu..Nije prosao ni minuta a vatrica je pucketala u starom zelenom sporetu sa dve ploce na kojima su bile okrugle ringle koje su se jedna po jedna vadile i rernom. Gurnula sam jos dve cepancice i prijatna toplota polako se sirila malom kuhinjom..Skuvala sam kafu ogrnula dzemper preko majce i farmerki jer jutra iako kasno letnja bila su hladnjikava..Sedela sam na terasi,nogu dignutih na ogrdu drzeci solju sa toplom kafom koja se pusila i mirisala lepo, ,misleci o tome kako bi ovde mogla da provedem ostatak zivota..Sa tobom..

 

[Nina]

 

[Nina]

Ne volim ljude sa zadnjim namerama.Ne volim koristoljublje.Ne volim materijalno niti ljude koji se samo kroz to ostvaruju.Ne volim laz.Dvolicnost.Ne volim glupe ljude.Ne volim nepravdu ..Ne volim ratove..Bol..Ne volim masnu i jaku hranu..Ne volim samoljublje i narcisoidnost..Ne volim ljude bez osecanja ..Ne volim nehumanost..Nepostovanje i nevaspitanje..Ne volim neslobode i nemanje komunikacije.Ne volim neodgovornost. Povrsnost.Ne volim drogu,homoseksualce i pedofile.Ne volim autoritete a jos manje ih priznajem..Ne volim Grand ..Pink i sve vrste mediske i druge manipulcije.Ne volim silikonske sise i usne.Ne volim uniformisanost i istovetnost..

 

[Nina]

Fascinira me Priroda..Univerzum..Vanzemaljci..Inteligentna osoba.. Savrsenstvo nesavrsenstva u jednoj osobi.Svest..Spokojstvo.Maje.Leonardo Da Vinci..Sunce kao zvezda. Indijanci...Zemlja kao planeta..Meksiko..Peru.Argentina i Cile..Fascinirao me je trenutak kada sam konacno uspostavila prijateljski odnos sa svojim Ja..Onom drugom u meni....Kada smo postale najbolje prijateljice i konacno krenule usaglasne skoro u svemu.Fascinira me miris sveze pecenog hleba...Fascinira me slicnost sa tobom

 

[Nina]

Zahvalna sam sebi sto sebe umem da obuzdam..Za osmeh sam zahvalna..veseloj naravi..dobrom zdravlju..osecaju pripradanja. sto sam pametna i vidim zadovoljnu zenu u ogledalu...Mojim prijateljima, roditeljima, rodbini...Svojoj snazi.Svojoj upornosti. i osecaju odgovornosti..Zahvalna sam njemu sto me je pronasao i dozvolio da saznam da postoji.Zahvalna sam za svu ljubav koju sam imala do sada ..

 

[Nina]

Zelim..ljubav...zelim da stvaram..da putujem ..zelim malu kucicu ..omanju sa velikom kuhinjom i spavacom sobom. ogromnim prozorima...sa prostranim dvoristem.i travnjakom..i igrackama...kucica u osami..s drvenim salonima,sa cvecem ,lipom i lesnicima..sa dugackim tremom..ladovinom..sa bunarom..malim povrtnjakom iza kuce u kome gajim povrce samo za nas..u koji gledam kroz prozor kuhinje s sarenim kariranim stolnjakom na stolu i istim takvim zavesicama na prozoru u kome se nalaze saksije sa cvecem i bosiljkom..kuhinja u kojoj pecem pogacu,pohujem plavi paradajz..secem kriske sira, svezeg crvenog paradajza koji jos mirise na peteljke i glavicu crnog luka..

Patetika, znam ali ne mogu da ne mislim na tu kucu..i reku pored nje..
Zelim da me nista ne boli, da su svi srecni...nasmejani..da je zivot kao bajka..
Zelim da se ne prehladim ali..hladno mi je..

 

[Boja bez imena]

„Da mogu...“


Da mogu,
ne bih te volela više.
Samo drugačije.
Tiše.
Kao što kiša voli staklo - ne da ga razbije,
već da mu pokaže
koliko je nebo teško kad ćuti.

Da mogu,
zadržala bih ti pogled
duže nego što smeju oni što ostaju.
Ne da te vezujem,
već da znaš - nekad su i reči
višak kad ljubav zna.

Da mogu,
pevala bih ti
bez mikrofona, bez scene,
samo srcem u grlu
i očima koje nisu naučene da gledaju bez da vole.

Da mogu...
Ne bih menjala kraj.
Jer tebe sam volela baš tako:
nesavršeno,
neizgovoreno,
ali istinito.

A ti si znao.
I tada.
I sada.

 

[Nina]

Zovem te tisinom
Jer reci su beskorisne
One bi samo probudile moju nemoc
Pred tvojom pojavom
Pretvorile me u govornika bez teksta
U semenku bez nade da proklija
Zbog vecnog hlada pod tvojom senkom,

Gledam te zmureci
Strahujuci od tvog bljeska
Moj pogled u njega, bio bi slepilo
Zato je bolje da zmurim,
I ceznjom hranim.
svoje osecaje prema tebi

 

[Nina]

Vodio je za ruku sigurno se krecuci kroz travu i pokazivao i najmanji kutak te rukom prirode, napravljene baste uz obalu reke cija se voda zelenila.Bojom njegovih ociju,misleci da li ce uspeti da napravi takvu jedinstvenu,samo njemu pripadajucu.Tada je uradila to sto je zelela odavno..Prisla mu je sa ledja,obgrlila ga rukama i propevsi se na prste preko njegovih sirokih ramena poljubila ga u vrat,.tik ispod levog uveta..

Dugo su potom,pod vedrim nebom vodili ljubav uz reku, mirnu i glatku kao ogledalo o ciju se povrsinu ogledaju boje jeseni. Nestajala je pod njim i u njemu,trazeci trenutak predaha po coskovima njegove duse i tela. Oprustila se u njegovim rukama drhteci pod beskrajnim poljupcima.Kupala se u njegovim zenicama kao recni galebovi koji su leteli ne plaseci ih se.Klliktali i spustali na reku siroko rasirenih krila kupajuci se u smaragno zelenoj vodi.

Bilo je to nesto sto nikada nece zaboraviti.Bilo je to nesto sto je konacno dovelo do promena u njoj i rusenja unutrasnjih zidova perioda samoce i nepoverenja..Vremenom u nazad navikla se na to da zivi sama,toliko da nije verovala da joj se moze ponovo dogoditi ljubav..i da ce on iznenada kao Andjeo iz nekog drugog sveta sleteti na njeno rame jedne noci i samo sa jednom recju pokrenuti svet bajke i sarenila.Nije mogla da ne bude zanesena sa njim,niti da zanemari cinjenicu da postoji..iako je bio nestvaran..

 

[Mister]

MOJ ZAKLJUČANI OTAC

Tati sam spustio cvijet na ustreptalu dušu
On sniva u mirisima, u bojama svoga zavičaja

Oče, ja sam grad nakon potresa, grad koji niče
Oče, ja sam potres koji vraća se utrobi zemlje
Domu tvome i matere daleke, same otrgnute
Našemu zagrljaju po svojoj posljednjoj želji

Ustajala voda prethodna žalobnika čekala me
Čakavsko misto moga ditinjstva pusto, Oliver,
Nitko da prepozna me u površnoj hitnji grobljem

Ti si, čovječe, zaključan, zatvoren ti si bez riječi
Otišao onkraj tajne, zagonetke, bez laži napokon

A što sada mogu učiniti – patetika je živućeg
Jadna slika na tvoju, na njezinu priliku
Koji već pogrbljen utičem se nadi da ste skupa
Čuvajući pleme bez moći, bez Znaka

Iz vječnosti moj otac prima cvijet, buket prima
Za se, za nju, za nas još žive, ustreptale, ocvale

Iz svemira žare kontinenti, planeti, galaksije
Ugašenih gradova koje grade preživjeli, bezimeni
Preko mora, preko svjetova žive naši usnuli,
Žive onkraj oceana – dok riječ je splav, barka, brod

Pod nama potresom potopljeni pulsiraju gradovi,
Topla mjesta čije ključeve nema niti dragi Bog.

Domagoj Biletic

 

[Nina]

Kada se nađeš između budale i bitange, zastaneš i ozbiljno razmisliš. Na kraju izabereš bitangu .
Oni su grandiozni egoisti. Njihova suština je koristoljubiva i dosledna.
Oni imaju zdrav smisao i zato njihovi postupci mogu da se predvide. A to znači da u nekom momentu možeš da se snađeš i boriš se.
Sa budalom je sve drugačije. Njihovi postupci su nepredvidljivi, spetljani i nemaju nikakvu logiku. Oni se nalaze u magli i neprekidnom haosu.
Zakoni gravitacije za njih ne postoje; oni se služe samo svojom biologijom i samo svojom aritmetikom.
Oni su potpuno bezbrižni, oni su besmrtni...

Sergej Dovlatov - "Marš usamljenika"

 

[bird again]

Kada se nađeš između budale i bitange, zastaneš i ozbiljno razmisliš. Na kraju izabereš bitangu .
Oni su grandiozni egoisti. Njihova suština je koristoljubiva i dosledna.
Oni imaju zdrav smisao i zato njihovi postupci mogu da se predvide. A to znači da u nekom momentu možeš da se snađeš i boriš se.
Sa budalom je sve drugačije. Njihovi postupci su nepredvidljivi, spetljani i nemaju nikakvu logiku. Oni se nalaze u magli i neprekidnom haosu.
Zakoni gravitacije za njih ne postoje; oni se služe samo svojom biologijom i samo svojom aritmetikom.
Oni su potpuno bezbrižni, oni su besmrtni...

Sergej Dovlatov - "Marš usamljenika"

Sa bitangom je lako, jer ume biti praktican, snalazljiv, preduzimljivi vodic.
Samo bih izraz “budala” zamenila izrazom “romantik”...

 

[Nina]

 

[Nina]

Lep dan danas..onaj pravi jesenji bez sunca ali i bez kiše i hladnih dana.
Osecam se bolje posle prelezanog gripa.Ne volim kisu i sivilo koje kiša donosi jer tada tonem u raspolozenje koje ono izaziva i koje se kroz mene provlaci jos par dana posle. Setam ulicama posle duže vremena i mislim o tome koliko je postao pripadajuci deo mene.Ugnjezdio se u mene.Ne dozivljavam ga kao strano telo a opet nije ni moje..Gledam fasade zgrada,parkove,ljude,decu i zivotinje i shvatam da je oko mene sve zivo.Stepenice prema praku okicene otpalim liscem kao poslednje utociste u smiraju njihovog zivota.Zuto lisce šuška,dok ga gazim bez da osecam grizu savest,a trebala bi.,jer svaki listic je jedan život, prica za sebe.Ima svoj lik,svoj identitet..Njihov zivot je kratak,tek par meseci..a..koliko tog su zeleli a nisu uspeli da urade u svom kratkom zivotu..To i mene plasi.Jedino to,.da necu uspeti sve ono sto je u meni da uradim i pokazem u ovom zivotu,a ne znam da li cu moci ista sto pretekne, da prenesem u neki drugi zivot.

 

[Nina]

Ne voilm kada je hladno.Ne volim zimu,kisu,vlagu,sivilo,opalo lisce,opustele ulice mnoga grada.Ljude zavucene u svoje stanove i kuce iza zavesa i skiljavih svetiljki,namrgodjeni,srecni,ostavljeni, razbaruseni.,pijani,bolesni..Moj grad je mrtav posle 22 h.Samo je u centru zivo.Smeta mi to.Cim malo mrdnete van centra,tek po neko uzurban i neko zalutalo kuce koje dize nogu uz banderu.

 

[Nina]

P Chenet,medium sweet,belo,ne znam,mozda ima i crveno.Francusko vino i nije nešto ni bilo skupo.U ovom trenutku se ne secam zasto sam ga kupila.Mozda zbog zanimljive flase,onako bokaste dole sa izduzenim i nakrivljenim grlom da se lakse sipa, kao iz onih nekada starih staklenih boca po vinskim podrumima.
Sipala sam vino u cašu i živeli.Posle prvog gutlja pocela sma da razmišljam

Šta još od francuskog volim,osim Koko Sanel i Bvlgari, kroasan,male pariske trgove i ulice, iako Pariz jos nisam videla,a kazu da cu se zaljubiti u njega za ceo zivot.Verovatno hocu jer cu ga videti samo kao woman i love.To sam sebi rekla i zavestala.Videcu i osetiti grad svetlosti , umetnosti i ljubavi onda kada budem volela,ludo,nezno,strastveno.Samo tada cu hodati, Monmartrom,Jelisejskim poljima,obalom Sene..Imam cak i plan grada Pariza.Samo jos da ga uzmem za ruku i...cudno je ovo vino nocas.Budi u meni šarene emocije i vraca me n .kamenu klupu i jedno drvo,skrajnuto od guzve i pogleda.Dorsoduro,Santa Marija Della Salute,prilicno napred.iza nje.Tu vec pise.private ali nikada se nisam osvrtala na to i nikada me nisu opomenuli da ne bih trebala.Valjda su osetili, mozda i videli u mom oku.Mozda su me zato ostavljali na miru svaki put kada bi dosla i sela na tu klupu..

 

[Nina]

 

[bird again]

Prica o strpljenju i mudrosti

Jednom ne tako davno, u nekom malom selu, negde u drevnom Nepalu živeo je mladić po imenu Sidart. Bio je to radoznao i ambiciozan dečak koji je uvek pokazivao žeđ za sticanjem znanja.

Jednoga dana čuo je za mudrog starog budističkog monaha koji živi na periferiji sela, a koji beše poznat zbog svog najdubljeg učenja o snazi i moći tišine. Sidart beše zainteresovan te reši da potraži monaha i da više nauči.




Posle dugog i napornog puta Sidart konačno stiže u manastir, gde je monah obitavao. Dočekan je sa spokojnošću i smirenošću koja je okruživala manastir i odmah je osetio osećaj smirenosti kako ga preplavljuje. Monah mu požele dobrodošlicu, a onda ga pozva da uđe unutra te da sedne sa njim i popije šolju čaja.

Tokom ispijanja čaja Sidart upita monaha da mu objasni moć i snagu tišine. Monah se nasmeja i reče:

“Tišina je ključ za otključavanje tajni (misterija) Univerzuma. To znači da smo u svom najtišem trenutku najiskrenije moguće povezani sami sa sobom i sa svetom koji nas okružuje”.

Sidart beže zbunjen te upita:

“Ali, kako tišina ima moć i snagu? Nije li moć sve što bića čuju i čineći tvoj glas da se čuje”.

Monah se nasmeja i odgovori:

“Moć nije samo govoriti. Prava moć dolazi iznutra iz smirenja i stišanosti naših sopstvenih misli. Kada smo u smirenju sa samim sobom možemo postići bilo šta što postavimo u svoje misli”.

Monah je zatim podelio jednu priču sa Sidart-om, rekavši:

Nekada davno bio jedan veliki kralj koji je vladao ogromnim carstvom. Bio je uplašen zbog svih svojih podanika, a beše poznat kao nemilosrdan i orkutan vladar. Jednoga dana veliki mudrac dođe kod kralja i reče:




“Vaše Veličanstvo, u tišini se nalazi velika moć, a ako naučiš da upregneš ovu moć bićeš u stanju da vladaš sa mudrošću i saosećanjem”.

Kralj beše skeptik, ali takođe i zainteresovan te zamoli mudraca da mu dublje sve pojasni. Mudrac reče:

“Vaše Veličanstvo, kada si tih možeš čuti glasove svojih ljudi, možeš čuti njihove pritužbe, žalopojke, njihove nade i njihove strahove. Onda možeš upotrebiti svoju moć da pošalješ njihove zabrinutosti i poboljšaš njihove živote”.

Kralj beše dirnut mudračevim rečima te reši da pokuša. Počeo je više da sluša a manje da govori. Slušao je glasove svojih podanika i koristio je svoju moć da im pomogne na svaki način na koji je to mogao. Tokom vremena kralj je postao čuven zbog svoje mudrosti i svog pravednog vladanja. Njegovi podanici su ga poštovali, a njegovo carstvo je prosperiralo, napredovalo, a sve samo zato jer je naučio da upregne moć tišine.

Sidart beše inspirisan monahovom pričom i shvatio je da se velika mudrost nalazi u snazi tišine. Odlučio je da ostane u manastiru i nauči što više od monaha. Tokom nekoliko sledećih nedelja Sidart nauči kako da meditira i stiša svoj um. Naučio je da sluša zvukove prirode i svoj sopstveni unutrašnji glas. Osetio je smisao smirenja i jasnoće koje nikad pre toga nije iskusio.

Jednoga dana dok je sedeo u meditaciji Sidart je došao do realizacije shvativši da snaga tišine ne znači samo biti stišan već dublje osluškivati svet koji te okružuje. Shvatio je da kada je stišan i ćutljiv može čuti glasove Univerzuma kako mu govore. Osetio je smisao jedinstva sa svim što ga okružuje. Od toga dana Sidart je živeo svoj život sa novim pronađenim smislom svrhe i jasnoće. Znao je da ga moć tišine vodi u svim nastojanjima i da može dostići sve što stavi u svoj um.

 

[bird again]

“Čekanje je sudbinski predložak. Čekanje je neminovnost, odraz volje spoljašnjeg sveta na čije odluke ne mogu da utičem. Stoga čekam. Ako je sudbinski predodređeno (meni naročito), zašto ne ga ne bih prihvatila i čitanjem? Tu iritirajuću pojavu, kaznu koja je u stvari prilika za razlatičavanje mira u mom telu…tu groznu pojavu koja je u stvari prilika da se manem svoje mane i živim slobodno…nju valja prigrliti, rekoh sebi.”

“Cekanje” nisam procitala ...

 

[Nina]

Nije ga ni pitala gde je to.Bila je preplasena na smrt samim tim sto je krenula.Znala je da ako pocne da razmislja o svemu tome da ce se sve rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik.Zato je jednostavno samo vozila drzeci se uputstva koja joj je dao.Idi starim putem pored reke do prve krivine koju reka pravi.Stani na trenutak i pogledaj.Osetices nestvarnost i lepotu-Nastavi dalje do nasipa.tu imas jedan uzani putic,sirine kola,sidji niz njega slobodno.On tr vodi kroz sumu pored reke,do mene.Bicu na kraju tog puta. Vozila je slusajuci skrajnuto sa radija neku tugaljivu baladu.Jedno desetak sekundi nista nije mislila kada je ugledala krivinu.Dala je desni migavac iako nikoga nije bilo na puskomet oko nje.Zaustavila je auto i izašla napšolje.Iza okuke koju je pravila, reka je polako ispravljala svoje korito u potpuno ravan polozaj prema zapadu i ravnici, okicena sumama i siprazjima celom duzinom svojih obala.Mirna.tiha,povrsine kao staklo u koje su se utapale sve boje ovoga sveta,zlatno zuta, crvena i malo natandzaste.Tek po neki listic zaljubljen u svoj odraz,otkaci se i polako spusta na povrsinu reke prepustajuci se njenom toku..Cak su i oni u svojim neznostima bili tihi..ne zeleci da remete taj mir i lepotu..